1. Р. Пешић "Велесова књига" стр. 38,40, 42.
2 Р. Пешић "Велесова књига" стр. 42, 51.
3 Р. Пешић "Велесова књига" стр. 51.

Укупно je пронађено четрдесет и пет дрвених дашчица са текстом Велес књиге, од стране белогардејског пуковника Изенбека, у августу 1919. године, на имању породице Задонски.
Први објављивач Велесова књиге са ових дашчица, Б. Рабиндер износи, имајући у виду да се помиње Рурик, a нема никаквих вести o кнезу Олегу: "то може да буде доказ да je књига завршена око 870. године.1 Док Р. Пешић бележи да je Велес књига: "... у ствари хроника писана словенским писмом и језиком на дашчицама, и излаже историју Словена у периоду од 650. године пре Христа до IX века наше ере".2
Како je име Рус/Руси, временска последична именица, књига уједно показује време свог настанка, кад су се ти наводни Срби већ назвали по локалном, и то варјашком хероју Рурику: Руси.
Податак o Варјазима принуђује претходно раздвајање појмова: Норман и Варјаг. Јер су Новгород и његово руско становништво дуго били у борби са Норманима - Викинзима, које je протерао Ререк са браћом, којом приликом je изгинуло десет хиљада Нормана.
Стога Р. Пешић исправно закључује: "Било би чудно да je после тога (ове битке) Ререк (да je био Норман) кренуо на југ да осваја кијевску Русију, a да Норманима непријатељски Новгород остави себи иза леђа".3
Ререк (Рурик) je као кнез Новгорода отишао у Кијев, у свој руски град, те се једиНо може разумети: Варјази нису били Нормани - Викинзи. Варјази су, у ствари, западни Словени или Венди. У том својству Ререк долази у Кијев, не као Норман, јер: "Кијевљани

1. Б. Рабиндер "Живот и ... " стр. 33-34.
2. Р. Пешић "Завера порицања" стр. 64; "Велесова књига" стр. 21.
3 Р. Пешић "Велес књига" стр. 52.

нису знали нормански језик",1 стога у Кијев ни трговци Нормани нису долазили.
Поред овог важног податка треба истакнути да по Влес књизи река Волга je још називана својим старим именом: Ра. Тада су Готи живели код Азовског мора, јер га Влес књига бележи као Готско море: "До тог доба су наши оци били на обали мора, уз реку Ра и са великим тешкоћама су преко ње пребацивали своје људе и стоку на ту обалу, идући ка Дону и тамо су видели Готе". Готи су им препречили пут: "тако су морали да се бију за ту земљу и наш живот".2
Ипак изненађује да Р. Пешић наводи: "Морамо признати да o њима (Кимерцима) не знамо много". У вези објашњења ко су Кимерци, Р. Пешић наводи три могућности:
* да су живели у Украјини, потиснути од Скита у VII веку пре Христа (са овим податком приближава се Херодоту - VII 20), мада нису исте полазишне ни исходишне области у питању;
* Кимерце налази "лоциране на левој обали Елбе" (о овим Кимерцима на Елби Херодот ништа не пише, али треба узети у обзир да Херодот није могао да у свему буде у праву);
* налази Кимерце као део сумерске цивилизације (према доступним изворима и то je нејасан податак).
Међутим Пешић бележи податак из Велесове књиге: "Наши оци су били Кимерци".^ Но, још je загонетније: "Били су Кимри (Кимерци) оци наши, и ти су потресали Рим, a Грке су растерали као преплашене прасиће".!

1 Р. Пешић "Велес књига" стр. 52.
2 Р. Пешић "Велес књига" стр. 41. Ово "море уз Ра" (Волгу) односи се на Каспијско језеро, море.
3 Р. Пешић "Велес књига" стр. 58.

По другом наводу из Велесове књиге, записан je супротан податак: "Русију су разбили Грци и Римљани и пошли су морском обалом до Сурожа и тамо створили Сурожски крај, јер je био сунчан".2
Дакле, после напада на Русе, Руси су пошли на Сурож (данас je το Судак на Криму). Вероватно су до тада били у областима изнад Крима, одакле су их отерали Грци и Римљани, област коју мапе бележе као Сарматију или Кимберију.
Могуће je очекивати да су у то време Грци били на северном приобаљу Понта, али да су Русе нападали и Римљани и то око Крима, ο томе нема историјских података. Према самом тексту Велес књиге стоји: "Римљани су нам завидели и смишљали зло, дошли су својим колима и железним оклопима и ударили на нас, и зато смо се дуго бранили и избацили их из наше земље, a Римљени видевши да одлучно бранимо свој живот, оставили су нас на миру".3
Овакав опис напада Римљана на Русе једино се може повезати са нападом Рима на просторе Дунава, односно још северније, у пределу српских планина, за ратовања императора Валенса (364-378) у пределу ердељских Карпата.

1. Р. Пешић "Велес књига" стр. 44.
2 Р. Пешић "Велес књига" стр. 44.
3 Р. Пешић "Велес књига" стр. 45.

"Велес књига" je образац верског живота Словена у предхришћанском времену (према веку када je та књига настала, име Словен - Словени већ je било одомаћено код многих). Нешто као стари култ и религија Аменофиса Аменхотепа IV Ехнатона (13701353) и "религија старих Словена била je религија радости. Празници живих као и оних (светковина) организованих за мртве, увек су обележавани песмом и игром".1 Код Ехнатона "цвећем и воћем, друге жртве нису приношене" уз песме: изласку и заласку Сунца.2
Ο религији времена служења богу Велесу/Влесу, писао je и Natko Nodilo "Religija Srba i Hrvata" или касније издање "Stara vjera Srba i Hrvata" (данашњи Хрвати тешко да би наводили ову књигу, и да ли би je поново објављивали са овим поретком односа: Срби - Хрвати).
O прастаром српском богу Велесу/Влесу писао je и добар познавалац старе српске религије и обичаја, Веселин Чајкановић: "Неколике опште појаве у старој српској религији" где се В. Чајкановић изјашњава да се стара, прехришћанска "српска религија своди на култ предака".3
Но, имајући у виду да се све старе познате религије, чак и пре него што су постале религије, све још из домена: шумских, тотемистичких божанстава, да су све укупно узевши прослављале - искључиво култ предака. To je подразумевало пренос свих особина предака на потомство: знање, поредак, памћење, устројавање потомака у духу јединственог заједништва.4

1. Р. Пешић "Велесова књига" стр. 72.
2 М. Јовић "Историја Старог века I" стр. 233.
3 Према Р. Пешић "Велесова књига" стр. 80.
4 Видети: Џемс Џ. Фрејзер "Златна грана" стр. 80.

"Велесова књига" у овом издању уваженог Р. Пешића (до сада једином издању на српском језику), обрађује и доноси превод до данас нађених, укупно четрдесет и пет дашчица. Посебну вредност књиге и Р. Пешићева превода, чине приложени факсимили оригиналног текста (као кад je y питању неко научно позивање на документ, писма без вокала - па и овде je, мада je y питању чиста српска ћирилица, али не штампана Гутенберговим изумом - стога пружа све могућности, ако je неко у стању: неком другомишчитавању)1.
Ho свакако, уз овај превод и коментар Р. Пешића, те уз претходну књигу Б. Рабиндера, чак и код злурадих Срба - више није могуће заступати мишљење o некој ранијој неписмености Срба - Словена. Ту су још подаци из житија св. Тшрила, ту je и писмо Ликијских Срба - Личана Мале Азије, на њиховој стели из Срба, названој од Грка: Ксантос Сгела. Ту су и лидијски лиђански споменици, као: Изгинулим ликијским коњаницима, те Cippo di Perugia.

1. Влес/Велес књигу чини можда и већи број давно изгубљених дрвених плочица (нађено их je свега четрдесет и пет), које je пуковник Изенбек пронашао у Украјини 1919. године, на имању породице Задонски. Још je Б. Рабиндер писао: "Текст на овим дашчицама био je исписан словима непознатог писма. али врло сличиог ћирнлици, тако да je био бар дешифрован". Према више него успешном, потпуном преводу од стране научника Р. Пешића, показало се, то старо гшсмо je најприближније. скоро идентично са српском ћирилицом. Какав би понос у светлу свих сазнања, и ћириличног поистовећивања "Ксантос стеле" из 2800. године са српском ћирилицом, доживео Вук Стефановић Караџић, одбацпван у своје време. To je код њега било несхватљиво надахнуће да он, од свих расположивих графема славјано-сербске. рускосрпске редакције и поретком писма српских средњовековних повеља - одабере писмо очишћено од свих сувишних полугласова. које ће стотинак година касније омогућити дешифровање и превод Винчанског писма. Ксантос Стеле и Повоја Загребачке Мумије! Вук Стефановић Караџић писао je свој "Ријечник" осамдесет годнна пре него je откривена Винча, стотинак година пре откривања Лепенског Вира - a потом: све се уклопило. Kao да je Вукова ћирилица била недостајућа коцкица мозаика, који ће се сложити стотинак година касније. Б. Рабиндер наводи да je нордијска теорнја историографска школа (коју треба поистоветити са берлинско-бечком школом Илије М. Живанчевића) намерно створила Словенима комплекс далеко каснијих дошљака (V-V1I век после Христа), на укупна сложена питања и судбинска заплитања око балканских и не само балканских историјских проблема - толико касно, да je давно раније све већ било дефинисано (подразумевајући долазак Словена - како су сви онн називали Србе - на Балкан однекуд иза Карпата, тек у ствари током шестог века). И овај изнесени став Б. Рабиндер заокружује тиме да су у ствари: Кимери, Скити, Анти, Кијевскн Руси - последицом злонамерних тумача - разврстани у потпуно различите народе (који у свему томе не носе никакве заједничке особине; све су то, према таквим схватањима, били неки други народи). Али тај Рус пише: "У ствари, то je увек исти народ, који говори исти језик и има стабилан континуитет своје религије... Ово уситњавање словенске историје чињено je намерно, не грешком". Бар овом цитату није потребан никакав коментар! Б. Рабиндер je рођен у Русији, 1909. године. Ову своју књигу напнсао je на француском језику (издавач српског издања те књиге наводи њен францускн оригинал: "Vie et Religion des Slaves selon le livre de Vies" - али не доноси које je године. и где, на француском објављена та књига). Но уопште за писменост - цивилизацијски скок народа, који je поседовао то, за увек, ванвремено достигнуће: Писменост увек упућује на изразито развијену цивилизацију.

Несугласице око настанка српске писмености
Око проблема кад je настала српска писменост није могуће дати једноставан одговор.
Поменута je назнака да су Срби, доласком са Далеког Истока, донели писмо са собом. Кад je το, бар приближно, могло бити, остаје и даље непознато.
Сви закључци са пуном документацијом ο археолошки утврђеном Винчанском писму, упућују на једину неоспорну чињеницу: извор свеукупне писмености јесте Винчанско писмо (нађено у Винчи код Београда).
Да ли je овај податак у супротности са чињеницама из Хроника, да су Срби донели писмо са Истока? И ако су донели са собом неко писмо - које je το могло бити? Старост санскрта није позната. Он се још назива и Ведским писмом, али то je условно, јер нема података кад су забележене Веде. Из уобичајене констатације: да je санскрт један од најстаријих у групп индоевропских језика, како се изјашњава Вил Дјурант,1 c друге стране имамо тврђење Звонимира Кулунџића ("Књига o књизи"), који санскрт и не убраја у стара писма Индије. Полази од брахми језика, за који се, из описа види да није санскрт. За брахми језик бележи да je настао у VI-V веку. Та старост свакако не одговара старости санскрта.
Долазак Аријаца у Индију, узима се, између 2000-1500. године. Ту би се донекле могло прихватити. да ти Аријци потом добијају име Индијцн - Индуси. Но, како je утврђено да су Веде настале још у Арктичкој области, за сада нема релевантних података да ли су још на Арктику биле записане, односно - када. Ова непознаница свакако се мора одражавати и на ту помињану српску писменост, пре него су они дошли у Подунавље.
Ако je за писце Родослова и Хроника веродостојан податак да су Срби донели писмо c собом (како кажу: из Индије), могуће би било-да су га донели, али из Ликије.
Дакле, Срби су пре многих народа имали писмо, али у недостатку свих чињеница, намеће се чудан закључак - да су Срби имали већи број "почетака" своје писмености.
Винчанско азбучно писмо настало je између 5500-3200. године; затим, почетком трећег миленијума:

1. Вил Дјурант "Источие цивилизације" стр. 409.

Ксантос Стела; пелашко и трачанско писмо - за очекивати je, бар један миленијум касније; расенско, рашчанско, етрурско писмо je можда истовремено или нешто млађе од пелашког и трачанског (ово етрурскорасенско писмо свакако припада балканско-анадолском простору); затим се јавља етрурско писмо на Апенинском полуострву - како латински писци сматрају, тек током првих векова првог миленијума (пре Христа); Повоји загребачке мумије (из првог века пре Христа); словенско писмо - Буквица бл. Јеронима (331-420); Јеванђеље и Псалтир на српском језику из хазарског Херсонеса - свакако неки век пре времена св. Браће; Велес књига (исто пре деловања св. Браће); па коначно - глагољица и ћирилица св. Браће из деветог века.1
Како све то уклопити у чињеницу да се српском ћирилицом дешифрују: Винчанско писмо, Ксантос Стела ликијска, као и лидијски текст са "Споменика изгинулим лидијским коњаницима", Cippo di Perugia, l Повоји загребачке мумије, дашчице Велес књиге... Из понуђеног, остаје отворено - које je писмо било стварни почетак српске писмености?!
Стварни почеци сежу дубоко у прошлост, док су многи учени Срби улагали цео свој живот да докажу непостојање раније историје Срба.

1 У вези поменутог Повоја загребачке мумије, важно je истаћи: Повој ове, и других мумија, чак и кад се утврди да je мумија ш неког одређеног периода, TO y себи не носи никакву хронолошку одредницу везану за сам Повој. Према касније нађеннм, расеченим повојима, који су били обмотавани око умрлих, балсамованих краљева, краљица и великодостојника, те свештеника, чије су гробнице пљачкаши
скрнавили, поред блага, однетог ш самих гробница, пљачкаши су и раскндали повоје мумија, јер су у свакн од многобројнпх слојева, на груднма мумнја свештеници стављали по један или више изразнто вредних драгуља. или златних плочица са симболом богова из Ознрисова култа умрлих. Повоји су углавном билн ланени, илн пак од папируса. У зрело, стабилно доба египатске државе - није се штедело и повојн су увек билн од неупотребљаваног, било лана, било папируса. Није се штедело на мртвима: краљу, потом сниу бога. A ни на осталима. Но касније, већ у доба Декаденцнје (од XXI династије 1085-332), често се дешавало да у "граду мртвих" свештеници, специјалисти за мумисрицирања, користе повоје који нису више нови, већ су исписани различитим текстовима. Захваљујући том уведеном обичају пронађен je недостајући Аристотелов спис "Атннски Устав". Како je тај "Устав" један од чак 158, колико их je Плутарх помињао, Устава разлнчитих полнса, различитих државно-друштвених система ("politeia"), веома je драгоцен. За очекивати je да je тај Аристотелов Устав био најзначајнији Устав од тог броја. Нека друга мумија, вероватно je, уз остало, била обавијена почетком тог Аристотелова списа. Према налазу из 1880. године, и друге мумије која je пронађена 1890. године, познат je тај Аристотелов спис. Спис почиње суђењем Алкменидима, због крвавог гушења неуспеле Килонове завере (око 640. године). Према томе, у случају налаза таквих списа на повојима мумија, време мумифицирања нлје меродавно времену старостн тог или оригиналног списа - ако je он у питању, или времену неког каснијег преписа орипшала. Јер сматра се да je Аристотел написао овај спнс између 329-325. године, док време његових преписивача није могуће утврдити. Једино се уклапа у неко време после те 325. године, па до краја I века после Христа. Сматра се да je мумија из тог доба. Папирус je први прочитао Енглез Frederic G. Kenyon; објавио га je јануара 1891. године ("Аристотелов Атински Устав" Загреб, 1948; стр. 6). l Cippo di Perugia - купопродајни уговор склопљен и уклесан у камену пред две хиљаде и пет стотина година, између рашанских бољара. званих Велжинаши и Дабоњаша. Овај етрурски писани споменнк пронађен je 1822. године недалеко од Перуђе - етрурски Перусија.

Око поменуте Буквице, коју je саставио св. Јероним Далматинац, потребно je додати: из књиге Мавра Орбинија "Краљевство Словена", у предговору "Мавро Орбини - Живот и рад" стоји да се Дубровчанин Мавро Орбини тако потписивао испод текстова које je писао на италијанском језику, док му je право име Мавар Орбин: "како се потписао и испод српскохрватске посвете свог 'Зрцала духовног' датиране 20. априла 1606. (Dum Mavar Orbin Opat od Sfete Marie od Bačke)".!
Одмах испред тог српског превода стоји да почетне странице - до 242 - нису преведене, јер ту М. Орбини углавном елаборира o "Барском Родослову", тј. "Летопису попа Дукљанина" (уз све могуће различите претпостваке, вероватно написан током XI-XII века). Према изводу уваженог др Фрање Баришића (члана редакције издања ове књиге), који сажето износи те непреведене странице М. Орбинијеве књиге, на стр. CXL помиње Буквицу коју je саставио св. Јероним.
На стр. CXLIX Ф. Баришић даје подробнији опис Буквице: М. Орбини се позивао на један од својих извора - Biondolo(-a) (TO би могао бити Флавио Биондо 11463, писац књиге "Italia Illustrata"), где бележи да je св. Јероним на ту Буквицу превео Свето Писмо. Поред тог кључног податка, бележи: "На том језику он je саставио и литургију, која je прихваћена и коју je доцније потврдио папа Еуген IV (1431-1447)".
П. Ј. Шафарик се изјашњава по питању Буквице у позитивном смислу: "Словени су имали своју азбуку која се звала буквица, или боговиедица, несумњиво зато што су њеним посредством објављиване божанске забране и сазнања за време верских обреда. A да су од прадавних времена писали своје законе на таблама, за то постоје вишеструки и несумњиви докази!

1. М. Орбини "Краљевство Словена" стр. XI.

Између осталог, у северним причама -Загама, важили су још у давно доба Словени уопште узев као просвећенл. Тако су на пр. Нормани слали у 'земљу Вана', тј. Северних Срба, чији су остаци данашњи Лужички Срби, које Немци називају још увек Вендима... Тако je дошло до тога да су они (Немци) од 'Вана' узели не само мноштво речи, већ и више божанстава, чија су имена раније употребљавали као синониме упоредо са својим".1
Потом М. Орбини наставља: "Исто нам саопштава и Sabellico" (Mapo Антоније Сабелик -14361506- "Enneades sive Rhapsoidia Historicum"). M. Орбини такође износи податак који оповргава претпостављене Сеобе Словена (V-VII век), јер каже: "Пошто je св. Јероним живео 200 година пре доласка Словена у Далмацију, јасно je да се словенски ту говорило још у античко доба. To доказују и имена места у Далмацији које спомињу антички писци. Примера ради, Ливије спомиње Bilazora, Coritta, Grapsa, итд. одреда словенске назива места".
М. Орбини даље наводи шеснаест римских царева родом са српског Балкана: Клаудије, Проб, Kap, Диоклецијан, Валенс, Гратијан (Грацијан), Аурелијан, Галерије, Максимин, Ликиније (Лициније). Од царева Источног Римског царства набраја: Лава, Јустина I, Јустинијана I. Од папа: Гај и Иван IV; поред св. Јеронпма хришћанске мученице биле су: Сузана, Артемија и друге.
Чак и овај дуги списак М. Орбинија није комплетан; нису поменути још: Јулије Цезар, Октавијан Аугуст, Константин Велики; поред њих још тридесетак "војничких царева" између 270-370. године; разумљиво, као и владаре блаканских античких држава, међу којима се посебно истичу Филип II и Александар Велики.

1. A.M. Петровић "Праисторија Срба" стр. 68-69.

Странице од 205-239 М. Орбини je посветио опису "Историја краљева Далмације и суседних земаља Илирика, од 495. до 1161. године". За италијански превод Дукљанинове "Историје", од стр. 240-243, М. Орбини je донео списак владара које помиње "Барски Родослов".
Књижевни рад св. Јеронима (код Православаца бл. Јероним - блажени), поред Посланица и Хроника, углавном се заокружује његовим упоредним преводом Библије на латински језик, тиме уједно допуњујући старији, постојећи превод - Italu. Овај превод бл. Јеронима познат je под именом Vulgata и службени je за римокатоличку Цркву.
Међутим, тај превод Светог Писма бл. Јеронима на словенски језик, као и литургију, не помињу ни др Милан Будимир - др Мирон Флашар у делу "Преглед римске књижевности", као ни Аугуст Франзен "Преглед повијести Цркве".
Поменути аутори такође не помињу ни писмо бл. Јеронима - Буквицу, o којој, као и o тој словенској Библији податке доноси М. Орбини. Јер, бар везано за бл. Јеронима: литургију, написану на писму те Буквице, М. Орбини се позивао на два Италијана и папу Еугена IV. Стога je тешко говорити да ти Орбинијеви подаци нису тачни.1

У издању "Кршћанске садашњости" објављена je књига Хуберта Једнна "Велика повијест Цркве" том II, Загреб, 1995 (према X. Јединовом издању на немачком из 1975.). И поред бројних навода o бл. Јерониму у овој књизи, од које сам, нскрено, внше очекивао, нема ни помена o систематском раду бл. Јеронима, тако се нигде не помиње ни Буквица. Иван Марковић, у свом преводу "Изабране Посланице св. Јеронима" I-II (Загреб, 1908.), у широком предговору o животу и раду св. Јеронима, не помиње ни Буквицу, нити превод Светог Писма на језик Буквице. Једино у "Енциклопедија Лексикографског Завода" књ. 3, (Загреб, 1958.), на стр. 666 пише: "Њему се приписивао и изум глагољице (Scriptura Hieronymitana)"; и у "Народна Енциклопедија" СХС Ст. Стојановића (Београд, 1927.), под словом J. o Јерониму пише: "У Далмацији и Истри проширила се током Средњег века легенда да je J. изумео глагољицу" да би тако у сукобима латинаша и глагољаша лакше бранили глагољицу. Бл. Јероним je рођеном у Стридону (Птоломејев Сидрон, познат као Scadrona) - Скрадин на Крки, мада има назнака да je y питању и Грахово (но, био je y непосредној близини, према познатом Стридону - Дрниш).

У IV веку, поред бл. Јеронима, појављују се и други писци који су познавали "различита словенска писма".1 Такви je био философ Етик, често идентификован као Скит мада je био Словен, рођен у Истрији, који je такође "начинио слова за словенско писмо, али да та слова нису слична глагољичким".2
За философа Етика Р. Пешић износи: "Етик je био угледан научник и познато je да je блажени Јероним преводи његову књигу o космогонији".3
O философу Етику писао je, како то наводи Р. Пешић, и Hrabanus Mavrus (776-856), у делу "De inventione linguarum ab Hebreae usque Theodiscam et notis antiquis", који je 847. постао надбискуп у Мајнцу.
P. Пешић наводи запис из житија светог Јована Златоустог из 389. године: "Скити (које судећи по многим доказима можемо сматрати Словенима), Трачани, Сармати, Индијци и сви они који живе на крају света, преводе Реч Божију на своје језике".4
Што се тиче раније поменутих Етрураца они, ако се прихвате теорије - тек почетком првог миленија

1 Р. Пешић "Велесова књига" стр. 27
2 Р. Пешић "Велесова књига" стр. 27.
3 Р. Пешић •'Велесова књига" стр. 27.
4 Р. Пешић "Велесова књига" стр. 27.

пре Христа долазе са неких малоазијских простора, можда у ствари треба додати, балканских простора. Ипак, не узима се TO y обзир; Етрурци долазе под шире подножје Алпа, али долазе као Расени, Рашчани, Раси могуће и Тирсени (мада никакве повезаности, бар данас немамо, ако прихватимо и Ага - Тирси). У том широком војвођанском простору, поред Ага-Тирса били су ту и Анарти, које једино помиње Јулије Цезар.1 Такође се и море, западно од Апенина, зове Тиренско или Тирсенско море.
У свим таквим историјским комбинацијама, за Етрурце не одговарају те хронолошке одреднице. Ако се ипак прихвати да су Етрурци дошли на Апенине око почетка првог миленија пре Христа, ако са собом нису донели писмо (у ствари то je логични нонсенс), јер од кога су ту, на Апенинима, могли примити писмо, још чудније: своје писмо! Тадашњи Рим још није постојао. Неке археолошке назнаке o Риму пре његове светске славе, у тим вековима - нема, нема чак ни колиба.
И оно, што једино може неким покретом штапића добрих вила, ту у каснијој Италији, где још нема Рима, Етрурци, без писма, без цивилизације (а на Апенинима то ни од кога нису могли примити), одједном исказују све карактеристичне ознаке високе цивилизације. Римљани су чак намерно, временом своје Републике (509-31), радили на томе да униште, збришу, у тој Италији - све раније културне трагове Етрураца. Тако су нејасне и назнаке - од кога Латини примају писменост! Да ли од Етрураца или преко Куме, од Грка?
Тек потом, око два-три века касније, Рим почиње, према Варону, према Ливију: своју историју Ab urbe Condita (753).

1. Цезар "Коментари o Галском рату" 6, 25.

Ha простору Балкана и данас живе Раси, Раци;тο cy управо стари Расени, Рашчани. Да ли je могуће све те старе назнаке - коначо не повезати у једну логичну, али и историјску целину!
Ако су Етрурци, Тирсени, Расени, Рашчани, бар према неким релевантним историјским назнакама, дошли у контакт са Винчанским писмом тек негде крајем другог миленијума - иако je το само no себи апсурдно, но елаборирајући у том смислу - остаје отворено кад су се сусрели са тим усавершеним писмом Срби (они за чије се прастаро, санскртско име везују сви ти дублети). Може се то и другачије исказати, како према санскрту - појам Србин - Срби носи обележје бројних људи, прзница, братства, па следе епитети: добрих, храбрих, часних, итд. Од тог великог мноштва, могуће je да су временом настала сва каснија, различита имена.1
Кад су, ако су, Срби негде са истока, изнад или испод хималајских пространстава, у неком нејасном времену, кренули на запад (а све изнесене повезаности санскрта са српским оправдавају неки дужи заједнички живот Индуса и Срба), зашто je Лепенски Вир постао кључна неолитска размеђа писмености. Како то да такав међаш није у комплексу народа Индуса!

1 Па и за то чињенично тврђење, зар се не треба питати: ако су неки Трачани иза Индуса, народ најбројнији - у вези имена Индуса (које у ствари ни данас не знамо), јесу ли они јаку подхималајску реку назвали Инд (откуд пре њих, у том слулчају, култура Индских градова), да ли су наследили назив те реке и од кога. Они су некад, кад се планетарна географска распрострањеност мерила бележењем појединих путника. тада je Индија била много већа. далеко већа од Арабије. Према мерењима из орбиталног пресека, испоставило се: Арабија je скоро двоструко већа од Индије. Ипак. ти Индуси (данас их има око седамсто милиона), зашто се они не називају према неким њиховим локалним ознакама?

Зар су и Веде писане на писму Подунавља? Али ту je и још један, међу многима, проблем: када су записане Веде? Хомерове песме, без разлике кад je он живео, према свим сазнањима, записане су тек за времена Писистратове тираније (561-528). И та реч тиранија није грчка и не носи ознаке каснијег значења тог појма, већ je лидијска и означава - Господина.
У вези грчког језика, како се схватало, јединственим непознатим генијем, који je осмислио Алфабетско писмо преко дублета из феничког, намеће се питање: зашто Грци нису свој Алфабет прилагођавали своме Линеарном Б писму, већ према феничком. Или, тај појам - феничко писмо, ипак носи у себи све стварне касније нејасноће.
Од неког библијског времена, кад je Бог људима наметнуо различитост језика, да не би успели сазидати Вавилонску кулу,* кад би бар приближно могли сазнати ο ком се το времену, у протоку људске прошлости ради - и нама би много чега било јасније.
За Потоп, неког свеопштег појма немерљиве прошлости, остала су различита имена: Ноје, Утнапиштим, Деукалион и Пира, и још обележена неким другим, локалним именима хероја, које je Бог (или богови) хтео заштитити због њихове праведности. У вези збрке око новонасталих језика, нема никакве назнаке.
У том смислу, пуних нејасноћа, остаје изван могућности поимања, да ли су Срби носиоци усавршеног Винчанског писма, које je имало графеме за сваки изговорени глас, изговорено слово - ако нису (јер све остаје недоречено), бар - кад су дошли у контакт са Винчанском културом. На питање чија je она - у неком глобалном смислу, одговор je исти као на питања ко су, рецимо, били неки од данашњих народа: питекантропуси и јужни људи (аустралопитекуси).

1.1Мој. 11,7-8.

Међутим, остаје сигурно: није могуће разликовати културу Лепенског Вира и Винче. To свакако нису биле две различите културе. Исто je неоспорно: Срби су наследници винчанске цивилизације - и у времену и простору.
Свакако, овакав закључак je немогућ, ако се полази од доминантне чињенице: досељавање Словена v-vii века.
Ако се прихвати да je досељавање научна истина (по типу бечко-берлинске историографске школе), шта рећи o богу Дагону, без разлике да ли су Срби поћтовали бога Дагона прво у Месопотамији, на Еуфрату, или Дунаву (о чему ће још бити речи).
Какву тек збрку у свему томе чини лобања диносауруса пробушена неким пројектилом, која се чува у Московском природњачком музеју, кога je смрт затекла пре око осамдесет милиона година (старост утврђена методом мерења С^)·
У светлу ових сазнања, нека светска изненађења: шпанске пећине Алтамире, пропаст Атлантиде - у светлу глацијалних промена, само су обичне, очекиване чињенице.
Индуси, са својим мага-југама, Пра Браминим и то Педесет и првим даном, схватањем широких космичких циклуса - нормално je квијетизмом воље, немају потребу упуштања у те проблеме, тих мање или више стотинак хиљада година прошлости. Будизам у начелу осуђује сваку наметнуту намеру: Желим - Хоћу да знам...
И Черноризац Храбар (IX-X век) истиче да Словени од раније "писахон и гатахон чертами и резами" - он није познавао њихово предћирилско, предглагољичко писмо, да би те "црте" другачије оквалификовао. Taj закључак односи се на словенско писмо које су други научници обележавали као Вендске руне.
Овај запис Чернорисца Храбра углавном mije бележен у целини: "... Раније Словени нису имали никакве књиге, али су се они, пошто су били многобошци, у својим верским обредима служили, читајући слике и црте урезане у дрво. Када су примили Хришћанство, они су без изузетка били присиљени да пићу својим словенским језиком, употребљавајући грчка и латинска слова... "*
Ово мишљење изнуђује неопходан закључак тешко je прихватити тврђење да су ти Словени, за свој словни систем, вршили позајмљивање фонетских графема из грчког Алфабета.
Сматра се да су стари Грци учинили максимални помак - графичко бележење вокала, заокружујући тиме свој Алфабет, но Винчанско писмо, око три миленија старије, документује графичко фонетско писмо, чак и са бележеним вокалима. Како прихватити, у том случају, могућност да су Срби своје писмо прилагођавали грчком писму, које je настало више миленија после формирања српске Азбуке. To потврђује и Черноризац Храбар, питајући се: "како су они (Срби) могли да напишу грчким словима речи као: бог, живот, зјело, црква и дуге сличне овим", како то бeлeжиIsak Taylor "The Slavonic Alphabets" (London, 1899; pag. 197-205).2
Луј Леже у свом раду наводи хроничара Титмара: "Међу Словенима који су још били многобошци на Елби (Алба, Лаба) кипови богова имали су исписана њихова имена".

* C. C. Билбија "Староевропски језнк и писмо Етрураца" стр. 82. према С. С. Билбија "Староевропски језик и писмо Етрураца" стр.
82.

Стога Леже сматра: "... да je некакав, било који начин писања био потпуно познат овој раси у праисторијском добу".1
Черноризац Храбар je сматрао да почетак другог дела историје Словена - од примања Хришћанства, од кад почињу да пишу ћириловским словима (ћирилицом), датира од 863. године.
Писање o српској старијој историји, али не заступајући унапред наметнута официјелна мишљења која дају зацртане оквире, првенствено намеће обавезу помињања вредних научних прегаоца, који су ишли корак даље. Почињем са проф. др Миланом Будимиром, иако он није први на тој листи. Предавањима и писањима обележава скоро цео XX век, износећи објективне лингвистичко-историјске чињенице, посебно o старости Срба, дакле у време кад ти подаци нису уврштавани у службене Историје o Србима.
Професор М. Будимир je, y научном смислу, првенствено кореспондирао са античким изворима, те познатим светским научним именима: П. Кречмером, В. Георгијевим, Б. Хрозним, Л. Суровјецким, Т. Желинским, П. Ј. Шафариком, Ж. Зејером и другима дакле није био усамљен у изношењу научних чињеница.
Нешто раније, своја историјска схватања o широкој проблематици порекла и историје Срба, износили су: гроф Ђорђе Бранковић, Ј. Рајић, К. Николајевић, М. С. Милојевић, П. Срећковић, С. Л. Лазић, С. Робер, Б. Рабиндер, Ј. Кострижевски, И. М. Живанчевић. Л. Ленард, Ј. Добровски, К. Церин, А. Гиљфердинг, Н. Жупанић, В. Ђерић, П. М. Јовановић, Ж. Д. Петковић, С. Гопчевић.

1. Louis Leger "Cyrille et Methode, La conversion des Slaves" (Paris, 1868; 17, 208, 9); према C. C. Билбија "Староевропски језик и писмо Етрураца" стр. 82.

Овим уваженим научницима (свакако не потпуног списка) не завршава се круг другачијих мишљења, има их и у нашем времену: Р. Новаковић, Р. Пешић, О. Луковић-Пјановић, С. С. Билбија, Н. Јеремић, А. М. Петровић, Ј. Деретић...
"Наведеним ауторима захваљујући, и ова књига износи бар другачија схватања - o времену Срба, пре VII века после Христа - времена завршетка претпостављених сеоба".1

1. М. Јовић "Историја Срба" стр. 10.

(...)