| |
Постављено захваљујући Друштву српско-српског пријатељства
Александар Фомич
Вељтман |
АТИЛА И РУСИЈА IV
И V ВЕКА |
(одломак) |
| Напомене |
1
Амм. Магс. XXXI. |
2
Кроз Бугарску је ишлакопнена војска. |
3
Добровољно козаштво, комонство, сиротанство или Србадија (задонска Сарматија,
од VII столећа била је већ под утицајем јудејства и мухамеданства. Свјатослав
је срушио готску превласт, али од тог времена нарастала је моћ мухамеданаца.
Назив Печенеги чини се да је настао од белзтз-Ногз - белих илн
великих Ногаевтз. Та древна козачка хорда су азцјатски Сармати.
|
4
Semberia, Sumbria, Subria - Србија |
5
Лат. облик Hedecon, Hedeco, Годо, Годеч, Годичан; али Годеч (Годович)
било је наследно или породнчно име. Историји познати Odoacr, по Малхију
(Ехс. Е. Malchi, Historia) Odoacoz,
је уствари (без готског завршетка на г) Godoec тј. Годеч. Уроманском изговору
сугласник g често нестаје; на пример Odofred уместо Godofrede.
Годеч (Edekwu),
отац Годеча (Odoacr) био је кнез (Rex) Лужички (Heruli), Турички (Turcilingi)
и Стурички (Steuer Scyri); владао је Русијом (Rugii), Рацијом или Расцијом
између Алпа и Дунава (Vindelicia). |
6
Ми сматрамо, да уместо Nobwu twu Qpakiwu
треба читати Nomwu twu Qrakiwu.
Тај простор укључује и сву данашњу Србију и Бугарску, уз планински ланац
Хема (Балкана). |
7
Почастима указнваним Олеговим посланицима, могу се објаснити и почасти
Атилиним посланицима: "Цар Леон почасти руске посланике даровима,
златом и свилом и кафтаном. [joujoudotoz -
кафтан, код Атиле shrikoiz esIhmoso}',
одредише јунаке своје да им покажу лепоту цркве и палате златне и у њима
право богатство, много злата, свиле и драгог камења и љубави Господње
и венац и окове и пурпурни плашт и мошти Светих, да говоре о вери својој
и покажу им истиниту веру, а онда их отпусти из своје земље уз велике
почасти". |
8
Посланици Олега и Игора, исто тако су склопили уговор у Константинопољу
и вратили се у Кијев са грчким посланством, приликом коначне потврде тог
уговора: "Игорови посланицн дођоше Игору са
грчким посланицима и пренеше све речи цара Романа. Игор позва грчке посланике...
И рекоше посланици: "нас посла наш цар, рад је миру и жели имати
мир и пријатељство са руским кнезом и са другим кнежевима. Твоји посланици
водили су на заклетву нашег цара, а нас послаше да водимо тебе и твоје
јунаке". |
9
Носиоци порука |
| Теодосијево посланство кренуло је из Константинопоља заједно са Атилиним посланством које се враћало и после 13-одневног пута, дошли су у Сардику, данашњу Софију или Триадику. До Софије, по домаћем рачунању у часовима,1 обично је требало око 100 часова путовања или око 500 врста; према томе, дневно се путовало 8 часова или 40 врста.2 Друга етапа од Софије до града Ниша (Naissa) завршавала се за 34 часа или 170 врста. Трећа етапа била је од Ниша до прелаза на Дунаву. Место прелаза није познато, али предео и пут нису се променили и зато није тешко пронаћи правац који је од Ниша посланство користило. Од Ниша, који лежи на реци Нишави близу њеног ушћа у Мораву (древни Margus), само су два пута ка Дунаву. Први је долином реке Мораве ка прелазу код некадашњег града Margus, где је било трговиште познато Приску и које би без сумње он споменуо. Други пут је кроз предео планине Црни врх, реком Тимок (велики и мали) и долином тих река ка Дунаву, Трајановим прелазом или превојем преко планине Вратанице3 (Vratanitza Planina), ка Видину. Први пут је као продужетак линије од Константинопоља ка заласку сунца, а други иде до реке Тимок потпуно супротно, ка изласку сунца. Полазећи ујутру из Ниша и навикнути да се путује у смеру ка западу, сви чланови посланства били су изненађени што пред њима излази сунце. Ту околност, као да је нарочито споменуо Приск, да би указао на пут посланства кроз стеновите клисуре4 код превоја на Тимоку и на кривудање Тимока код прелаза око данашњег Видина. Од прелаза преко Дунава, где су се већ налазиле безбројне Атилине лађе, спремне да у случају обнове рата превезу његову војску на десну обалу, пут посланства је био: Први прелаз од Дунава, путем према Атилином одморишту је - 70 стадија или око 15 врста. Овде су посланици били заустављени, да би обавестили Атилу о свом доласку. Увече су добили наредбу да путују код њега. Другог дана у зору, они су кренули и дошли до господаревог боравишта, у 9 сати (од изласка сунца); према томе путовали су око 8 часова и прешли - 40 врста. На тај начин, по нашој процени, Атилино боравиште се налазило 65 врста од прелаза, на висоравни уз Крајеве, у Малој Влашкој, чему одговара, по мишљењу путника, познати Etzelburg;5 у долини Тисе, између Дунава и Карпата, јер Атилино боравиште је требало бити код реке Темеш, која се улива у Тису. Од те две тачке ми ћемо пробијати даљи пут посланства. По доласку у боравиште, Годичан је изнео цару намеру византијског двора, да посегне на његов живот. Уместо да прими посланство, гневни Атила је наредио да им се каже, како је њихова намера њему већ позната и да сместа отпутују назад. Изненађено посланство већ се спремило за повратак, али је Атила променио одлуку и послао великаша Костпу (Skotta) за посланицима. Улазећи у шатор, окружен царском личном стражом, Максимин се приближио Атили који је седео на дрвеном трону,6 поклонио се, уручио царске повеље и поздрављајући га од Императора, пожелео њему и читавој царској породици здравље и благостање. "Ваше жеље на вашу душу," - одговорио је Атила, а затим, обраћајући се преводиоцу, рекао је: "услови мира одавно су закључени, али нису испуњени: нису враћени сви бегунци; како се посланство усудило да се појави пре испуњења уговора?" Вигил је одговорио, да у Империји није остао ни један бегунац из скитског народа, јер су сви они већ предати. Атила се разљути. "За ту дрску лаж требало би те казнити, али ја уважавам права посланства" - љутито је одговорио и наредио својим писарима да донесу списак бегунаца, који су се још налазили у Империји и да га прочитају гласно". После читања списка, Атила је наредио Вигилу да се сместа врати у Константинопољ. Заједно с њим Теодосију је послао и Ислава ("Hzla, "Eizlan - Изјаслав). "После Вигиловог одласка, пише Приск, ми смо провели у месту један дан, а следећег смо кренули за Атилом ка северу земље. Окончавши заобилазни пут заједно са варварима,7 ми смо, по распореду наших скитских пратилаца (старешина), скренули на друти пут; у међувремену, Атила се зауставио у некаквом граду због женидбе са ћерком Еска8 ("Eskam''), иако је већ имао много жена; по скитском закону допуштено је многоженство". Дуг пут посланства заједно са Атилом, мора да се продужио за неколико дана и ноћи. Сматрам да је заједнички пут био до Бузеа, одакле је Атила путовао за Јаси, а посланство у правцу прелаза преко реке Прут код Фалче. Путовање од 6 дана и ноћи трајало је око 53 часа или 265 врста. Одатле је посланство наставило равним путем (гладак, прав), који се протезао по степи9, а превезли су се преко пловних река од којих су, осим Дунава, веће биле (megistai Drhkwu)10, Tigaz и Tijhsaz. Ако се пут посланства пробија од прелаза преко Дунава код Margosa (данашња Семендрија), у дубину Венгрије, онда главна река Тиса (Teiss) остаје по страни, лево. Путујући од Атилиног боравишта, претпоставимо уз реку Темеш, Приск би приметио на путовању реке Марош и Кереш и назвао би их пловним рекама, али их никако не би звао великим рекама. После прелаза преко последње реке, тј. преко Кереша (Koros), до Токаја не остаје више од 30 часова путовања, али по Приску, после прелаза преко три велике реке, пут је још далек; тај главни пут не иде у брда, него у суседство богато каменоломима и вековним храстовим шумама, које су Атилиној престоници толико биле потребне. Ослањајући се на та сазнања, ми настављамо да пробијамо пут посланства по долинама Влашке, Бесарабије и даље на север, преко многих пловних река, а међу њима преко три велике реке, чија је древна руска имена искривио без сумње и сам Приск и његови преписивачи, а накнадно су измењена и опет измешана код Јорнандових издавача,11 због уверења да те реке треба да теку по Венгрији. Прелази преко свих река које се уливају у Дунав и Црно море, описане код древних географа, почињући са Херодотом, по распореду и обимности, морају бити преиспитани и поново изведени, састављањем древних спомена, упоређивањем места и назива, често, два и три различита за једну те исту реку. Херодот је на пример, набрајајући скитске реке, споменуо реку Дњепар - по народном називу и изговору Няпру - Napioiz,12 не знајући ни сам да је то она иста река, коју су по граду Бористену (Березани) називали Бористен. Херодот је знао само једну реку која извире из Карпатских недара (у Венгрији) и која се улива у Дунав. Ту реку он назива Марод. Јасно је да је то Марош која се улива у Тису. Без сумње је у древности Тиша или Тиса, по спајању са реком Марош, носила при ушћу у Дунав тај последњи назив. После реке Марош, Херодот набраја реке које теку са Карпата по Влашкој.13 Алутпа или Алта ("Atlaz}, Арджис (Auraz). Иза ње следи по њему (ка истоку) Tibisiz, по Приску Tirhsaz, а по Јорнанду Tibiscus. Јаломица се улива у рукавац Дунава и њу не видимо да иде ка Дунаву, према томе Tibiscus је Серет. Приск је процењивао величину реке по ширини њене долине и зато три велике реке, које је посланство прешло на путу ка Кијеву, одвајајући се од Атиле у Влашкој, биле су: Серет [Tibisiz), Прут (Drhkou) и Дњестар {Turhz} (Херодот) или Tiraz, грешком Tigaz. "Те реке, пише Приск, прешли смо на чамцима или на сплавовима. За пут су нас снабдели потребним намирницама, али уместо пшеничног хлеба дали су нам јечмени, а уместо вина медовину. Пратиоци који су нас служили добили су хлеб и пиће од јечма звано квас (kamoz).14 Упоређујући сво потребно следовање тог посланства, са посланствима упућиваним код руских царева из познијих времена, можемо видети како су исконски и неизмењени били руски обичаји у свим видовима, до самог преласка на западне форме. Приближавајући се граници, посланство је извештавало о свом доласку пограничног војводу, који је, скупивши потребна обавештења о именима посланика и броју њихове свите, послао господару гласника и чекао на дозволу посланству за прелазак границе и наставак пута. Погранични војвода предавао је посланство војводама у градовима, који су се налазили на путу. На назначеним прелазима од места до места, достављали су посланству иарске потребе, тј. намирнице, а све остале потребе куповали су од месних житеља. "Руски двор, - пише Херберштајн, посланик императора Максимилијана, 1516. године, - има свој посебан обичај, кога се придржавају, при исхрани и гошћењу посланстава других држава. Старешине добро знају колико се свакој особи, према њеном звању, даје хлеба, пића, меса, рибе, соли, масла и других ситница". У XVI столећу, посланству се издавао бели хлеб, а од пића медовина: кнежевска, господска, од меласе. "Окончавши дуготрајни пут15, наставља Приск, ми смо (једном) у сумрак, раширили своје шаторе близу језера, које је приобалне житеље снабдевало добром водом за пиће". Ми пробијамо тај дуготрајни пут преко три велике реке - Серет, Прут и Дњестар - од Безеа до Балте. То растојање је око 72 часа или 360 врста, а за то је потребно 9 дана путовања. Због преласка преко свих важнијих река у Венгрији, рачунајући да је дуготрајни пут ка северу трајао само 5 дана (40 часова или 200 врста), нашли смо се већ око Дебречина (Дебрецина). То растојање и ми прихватамо као сведочанство. Што се тиче ноћења у шаторима, напомињем следеће. Још у XVI столећу посланства су, путујући у Русију, скоро све време пута боравила у шаторима близу насеља. "Многи посланици, као и фон Улфелд, путујући од границе до саме Москве, само се једном нашао у кући; све остало време био је принуђен да са својом свитом ноћива у шаторима или под отвореним небом".16 Током ноћи, наставља Приск, почела је ужасна олуја, срушила нам је шаторе, растурила ствари и однела их у језеро. Преплашени, ми смо се разбежали да тражимо спас од кише и у мраку, помажући се довикивањем, доспели смо у насеље. На ту вику Скити су истрчали из кућа са упаљеном трском,17 коју су они користили за распаљивање ватре. На њихово питање, шта се десило, наши водичи су им објаснили разлоге узбуне и они су нас радо позвали себи, а и ватру су заложили да бисмо се осушили и огрејали". "Владарка насеља, једна од Владиних жена {Blda), желећи да нас угости, послала је храну коју су донеле веома дражесне жене. То код Скита значи указивање почасти. Ми смо им се захвалили за донета јела и оставили их у њиховом ћаскању". "Другог дана, оседлавши и упрегнувши коње у кола, посланство је кренуло да поздрави сеоску владарку, захвали за гостопримство и да јој однесу на дар три сребрна пехара, неколико црвених козјих кожа, индијско перо, урме и разно друго воће,18 кога у тој земљи није било и које су варвари веома ценили. Захваливши јој, ми смо кренули даље на пут". "После седам дана пута, водичи су зауставили посланство у једном месту, објавивши да се мора сачекати Атилин пролазак, па ћемо за њим". Рецимо, ако су се после преласка три велике реке и олује, посланици угостили код једне од жена Владиних, Атилиног брата, негде око Дебречина или чак на реци Ер, - онда се питамо: куда се протезао седмодневни пут, тј. око 280 врста иза те реке? До Токаја нема више од 100 врста, а после Токаја право на север и удесно и улево, отесана су и пошумљена кљешта Карпата, о којима би Приск рекао макар реч. 180 врста некуд се дело, пут међутим, још није завршен, а Атилина престоница је још напред. "Овде (тј. у граду или месту, у коме је задржано посланство), срели смо се, пише Приск, са посланицима Западне империје који су такође путовали код Атиле и били заустављени: са комитом Ромулом, првим префектом Норика и романским војсковођом. Са њима је био и Констанциј, кога је Еције послао код Атиле као писара" ... После сусрета са посланицима који су путовали из Рима, треба закључити да се пут из Рима ка Атилиној престоници спајао негде са путем из Константинопоља (кроз Ниш), којим је путовало Теодосијево посланство, а стизало се за неколико дана до престонице и на том наставку пута требало је прећи неколико река. Саветујем свима који траже Атилину престоницу у Венгрији, да приближно одреде ту тачку, спајањем путева на карти. "Сачекавши Атилин долазак, ми смо кренули за њим. Прешавши неколико река, на крају смо дошли у пространо Место,19 где се налазио Атилин дворац, по лепоти такав, како су говорили, каквог нигде није било. Тај дворац био је саграђен од балвана и дасака савршено истесаних и окружен дрвеним зидом, који није чинио заштиту, него украс".20 "Близу царског дворца био је Онигисов дом, са истом оградом, али без украсних кула као на дворцу. На доста великом растојању од ограде, налазило се парно купатило које је Онигис, после цара најбогатији и најмоћнији међу Скитима,21 саградио од камена, довезеног из Пеоније; код варвара који су насељавали тај део земље, нема ни камена ни дрвета (грађевинског) и зато су они дрво и сав грађевински материјал довозили из других места. Зидар који је градио купатило, Зодчим, био је заробљени становник Сирмијума". Изведимо сада пут посланства и растојање у правцу Кијева. 1. Путовање од прелаза на Дунаву до одморишта на путу ка Атилином боравишту је око 70 стадија или око 3 часа ..................... 15 врста 2. До Атилиног боравишта путовало се 8 часова ......................................... 40 врста 3. Путовање заједно са Атилом, претпоставимо до Бузеа је око 53 часа .............................. 265 врста 4. Дуготрајно путовање од Бузеа, преко Серета, Прута и Дњестра, у правцу Балтаје око 72 часа ...... 360 врста NВ. Атила је могао свратити у Трговиште или чак продужити преко планина и Трансилваније, али укупно растојање између последња два прелаза остаје исто. 5. Од Балте или, претпоставимо, од поседа Владине жене је седам дана пута до места где је била станица и место сусрета са римским посланицима, на споју путева - претпоставимо у Сквири, а то је 56 часова ...................................... 280 врста 6. Од тог места наставак пута до Кијева, заједно са Атиломје око 3 дана или 24 часа ..........120 врста Укупно 1080 врста Поређајмо та путовања од преласка код Марге, ка северу у Венгрији, чија растојања је Приск неодређено скратио до крајности: 1. До Атилиног боравишта ..................55 врста 2. Пут од боравишта заједно са Атилом, скратити, уместо неколико дана, на један дан ......40 врста 3. Временски дуг пут у време када се посланство пребацивало преко многих малих пловних река и преко три веће, скратити на 6 дана .......................... 240 врста 4. Од поседа Владине жене, до сусрета са римским посланицима седам дана пута .......... 280 врста 5. На путовању са Атилом до престонице, са свим прелазима преко река, рецимо само један дан ......... 40 врста Укупно 655 врста Од тих 655 врста, ако одбацимо 155 на скраћење дневног пута до 30 врста,22 - остаје 500 врста и ако их рачунамо од прелаза преко Дунава ка северу Венгрије - Атилина престоница налази се на самим врховима Карпата. Као да све то још чвршће уверава, да Атилина престоница, Hunnorum regis, Kuenkuneg, тј. кијанског кнеза, није била у недрима, него изван Карпата, баш тамо где је налазе изложена предања. Прискове речи, да у том делу Скитије, где је била ова престоница, нема ни камена, ни дрвета погодног за градњу и да је за изградњу купатила камен био довезен из Пеоније, дефинитивно противрече узалудном напору да се у долини Тисе, близу каменолома Мишколоча (Мишколца) тражи престоница и сплавови на реци Бордич, од 30 сечених борових стабала и 15 храстова, пет аршина у обиму. Напротив, да је Кијев истински оскудевао у грађевинском материјалу и да су га могли довозити водом из Пеоније и Панонцје, то би било толико згодно, као да из Грчке громаде мрамора, употребљаване за кнежевске гробнице,23 довлаче четири мрка, херсонска коња, незнано одакле и глачају за ограде и купатила: "Ефрем (епископ Преславски) поставио је (1089. г.) мрамор на врата цркве св. Теодора, а на цркви св. Андреја капију и камену ограду и уредио камено купатило".24 Т. Венелин, не гледајући на историју туђим очима и површно, сазнаје да су сви обичаји такозваних Хуна, исконски обичаји Руса и то је тако очигледно - у пријему посланика, у њиховим претходним преговорима са бојарима у посланичкој соби, у начину клањања и доношења дарова цару и затим цaрици25, у њиховом позиву на обед у гостинску собу, у обичају доношења царског пехара од стране послуге и уопште у обредима гошћења - да се XVII век од V века разлнкује само по детаљима у описивању. "Када је Атила, враћајући се из похода, стигао у престоницу, дочекао га је хор девојака, у дугим белим огртачима, преко којих су жене носиле велове. Хор девојака певао је њему славу". Под веловима је ишла у сусрет Атили вероватно царска свита. Дочек уз хор дева и певање славе кнежевима био је обичај код Руса. Сетимо се песме Игору Свјатославичу. Његов певач описује, каквом песмом су дочекивали руске кнежеве у старо доба: Тешко ли је глави без рамена, Мучно ли је телу без главе, Руској земљи без кнеза великог, Сунце светли на небесима, А велики кнез у руској земљи. Девојке певају на Дунаву, Вију се гласови преко мора до Кијева, Кнез путује ка Сборичеву.26 Земље су радосне, градови весели, Певајући песме старом. кнезу И потом младима ... За време Атилиног проласка поред куће његовог првог велможе Онигиса,27 бојарева жена, праћена многобројном послугом, изашла је у сусрет са чашом вина, хлебом и сољу, што је било изнето на сребрном послужавнику. Тај обичај, каже Приск, сматра се код Скита као знак високог уважавања. Цар је испио чашу, окусио хлеб и со и пошао у дворац. Посланство је, по његовом наређењу, остало у Онигисовој кући; лично их је домаћица угостила ручком, коме је присуствовала цела породица и рођаци великаши. После јела, посланство је отишло у шаторе, постављене близу двора. Другог дана Максимин је послао Приска код Онигиса, ради уручења дарова и обавештења, где ће и када бити одређена саветовања, али су врата још била затворена. "Прошетавши око куће, пише Приск, одједном ме је изненадио грчки поздрав: caire -здраво! То је изговорио човек који је шетао и кога сам, судећи по одећи, сматрао за варварина. Задивило ме је што скитски војник говори грчки. Организујући дружину од разних варварских језика, они прихватају један од другог хунски, готски и због честих веза са Римљанима, аузонски (италијански) језик. Јелински језик чује се овде само од заробљеника, заробљених у Тракији или са Илирског приморја и одмах их препознаш међу Скитима по грубој хаљини и тужном изгледу. Поклонивши ми се, учинио ми се као Скит, који живи у свим задовољствима и раскошима. Он је био у богатом, гиздавом оделу, а коса му је била ошишана у круг. Показало се, ипак, да је био Грк, ухваћен као плен у Мизији, а затим се и настанио међу Скитима"... Следећег дана, после саветовања са Онигисом, посланство је кренуло у дворац и било је представљено царици (Сегса), са којом је Атила имао три сина. Најстарији од њих, Данчић (Dengisich, Denzices) управљао је Козарима и другим народима који су насељавали скитске земље уз Црно море. "Унутар двора налазила су се многа здања; једна су била украшена разним резбаријама, друга су дивно изграђена од глатких греда, везаних у облику венца,28 које су подизали на прикладну висину. Ту је живела Атилина супруга. Дочекан од варвара што су стајали на вратима, ја сам ушао и застао пред њвм, заваљеном на мекој ложи. Под је био прекривен ћилимима, мноштво жена стајало је око царице, а девојке су седеле на поду наспрам ње29 и везле разнобојним шарама прекриваче, који су се код њих користили као украс преко одеће. Поклонивши се царици, предао сам дарове и изашао". Древни руски царски двор делио се на дворце или мале дворове, а то су биле одвојене просторије за чланове царске породице, са пуним саставом дворјана и домаће послуге, која им је припадала. Приск описује дворац царице и уопште Атилин двор, као варварску велелепност од храстовине, која није вредна пажње у поређењу са византијским дворовима. Али, из његовог описа видно је исконско руско неимарство кијевских дрвених двораца, са осматрачницама, спратовима, крововима у виду глава и разноликим украсима резбареним у виду чипке. То неимарство наследила је и Москва: дворац Коломенски био је последњи тог стила. Приск је намеравао да разгледа и сва друга здања Атилиног двора, али гомила народа која се окупила око улаза чекајући царев излазак, скренула је на себе његову пажњу. Атила је изашао у пратњи Онигиса. Сви који су имали неку молбу, приближили су се и добијали од њега решење. Вративши се у дворац, Атила је примио посланике, пристигле из разних земаља. Присков разговор са римским посланицима даје утисак о Атилиној моћи, кога се плашио сав познати свет, тог времена. "Ромул (римски посланик), човек који је био у многим посланствима, стекавши велико искуство, каже да је Атилина моћ и срећа толико велика, да он, заносећи се њима, не трпи ни најмање приговоре, па макар они били и праведни. Нико од дотадашњих царева у Скитији и од других владара, наставља Ромул, није обавио толико ееликих послова и за тако кратко време, као Атила. Његова владавина шири се и на острва која се налазе у Океану и нису само народи целе Скитије, него су и Римљани његови поданици. Не задовољавајући се тиме, он намерава да прошири своју државу освајањем Персије. Мидија није далеко од Скитије и Хунима је већ познат пут тамо: они су туда већ ишли, када је код њих харала глад. Римљани су били заузети другим ратом и нису их могли спречити. У то време Васоје и Красоје,30 који потичу из рода скитских царева, предводећи многобројну војску, упали су у Мидију. То су били они који су касније допутовали са посланицима у Рим, због закључења савеза. По њиховим причама о том походу, прошавши степе и пребацивши се преко језера (Меотиде - Црно море), они су прешли преко планине (Кавказа) и петнаестог дана дошли до Мидије. Скупљена многобројна војска Персијанаца, принудила их је да се врате у своју земљу другим путем (поред Бакуа на Каспијском мору). "Атили, наставља Ромул, неће бити тешко да покори Миђане, Парћане и Персијанце. Његова војна снага је тако велика, да му се нико неће супротставити. Ми молимо Бога, да Атила окрене своје оружје на Персијанце". "Али ја се бојим, приметио је Константиол, да се, покоривши Миђане, Парћане и Персијанце, Атила не врати назад, римском владару, да не одустане од достојанства стратега којим су га Римљани почаствовали и не нареди да га величају као Цезара. Он је већ једном рекао у свом гневу: "војсковође вашег Цезара су његови робови, а моје војсковође исто су цареви као и ваш Цезар. У знак победе, Бог ми је дао (у наслеђе) свети Арејев мач".31 "Тај мач поштује се код скитских царева, као посвећен Богу рата. У старим временима он ишчезава, али данас је опет окренут напред". Окренимо се сада гошћењу посланика у Атилиној престоној дворани. "У одређено време, заједно са посланицима Западне римске империје, ми смо се представили Атили при доласку у престону дворану. Овде нам је послуга, по обичају земље, донеда пехаре да бисмо и ми пред трпезом обавили молитву за здравље.32 Испивши чашу пошли смо на означена места за столом. Седишта су била распоређена уза зид са обе стране просторије. У средини, (за посебним столом) седео је Атила у наслоњачу; иза њега на узвишењу од неколико степеника било је царско место, под завесом од разнобојне тканине, сличне онима које се користе на брачним ложама Римљана и Грка". "Првостепена места била су за столом на десној страни од цара, а ми смо седели са леве стране. Изнад нас седео је Борич,33 знаменит Скит. Онигис је седео на месту са десне стране од царског места, насупрот њега два Атилина сина. Старији је седео наспрам њега на одређеном растојању,34 али на узвишењу, склонивши смерни поглед пред оцем". После описа здравице, Приск наставља: "Одлична јела свима су послужена на сребрним послужавницима, али пред Атилом је било постављено само месо. Он је био умерен у свему. Гостима су доносили златне и сребрне пехаре, а његова чаша је била дрвена. Његова одежда такође није била гиздава и није се ни по чему разликовала од осталих, осим по једноставности. Ни опасани мач, ни врпце на варварској обући, личне ствари, нису били украшени златом, камењем или неким другим драгоценостима, као код свих других присутних Скита". "Са доласком вечери, када су упаљени свећњаци, појавила су се два певача и почела славити Атилине подвиге. Сви гости су обратили на њих пажњу. Некима се допадало певање, а неки су се одушевљавали, присећајући се опеваних битки; старци, изнурени бременом година и већ смиреног духа, проливали су сузе. После певача наступио је лакрдијаш и разним досеткама изазивао општи смех". "На крају се појавио Хара Мурин (Zerkwu o Mourousioz).35 Чудан по изгледу и оделу, по гласу и покретима, он је мешао у свом говору романски, хунски и готски језик и све уморио смехом". Г. Гизо је веома исправно приметио, да тај Мурин није био ништа друго до арлекин. Приск није схватио комедију и прихватио је за истински догађај Муриново јадиковање што је одвојен од своје голубице (Columbina). За време тих представа, само Атила на њих није обраћао пажњу; он је са задовољним осмехом гледао млађег сина, званог Црни,36 који је стајао поред њега и нежно га лупкао по образу". Следећег дана посланици су пошли код Онигиса да добију дозволу за повратак. "Онигис је одржао савет са другим великашима и написао императору писмо у име Атиле. Око њега су били писари, међу њима и Рустиције, родом из горње Мизије. Он је био узет као плен, али због изузетних способности, Атила га је ангажовао за писање писама". Међутим, царица је поручила свом дворјанину Адамију (Adameiz) да посланике угости обедом. "Код њега смо дошли заједно са неким Скитима и били смо удостојени благонаклоним и радосним пријемом и угошћени укусним јелима. Сви присутни на обеду, наздрављајући по скитском обичају, нудили су нам напуњене чаше, грлећи нас и љубећи по реду". Другог дана, после тога, код Атиле је био опроштајни37 обед за посланике. Овог пута поред цара за столом није седео његов старији син, него Војибор ('Whbkrosioz, Oebarsius, Oebar), његов стриц. После три дана, посланство, даровано од Атиле, кренуло је назад. Са њима је пошао Борич, познати великаш, који је владао великим поседима у Скитији, а већ је ишао послом у Константинопољ. Изложивши укратко делове из Прискових одломака, који објашњавају живот кијевске Русије у V веку, обратимо пажњу на Русију Шпаније и Мауританије или такозвано Вандалско царство, и закључимо скицом Атилине победе над уједињеним снагама Римљана и Визигота. Историја дугује Г. Венелину за први проницљиви поглед на Каталаунску битку. |
| Напомене |
| 1 Час, садржи 5 врста. |
| 2 Пређених 40 врста за дан и ноћ, била је увек средња мера пута посланства. На пример Олеарије, из Нарве у Новгород (у то време 40 немачких миља или 280 врста) ишао је 5 дана, штоје 56 врста на дан. Изашавшн из Нарве 7. марта стигао је у Москву 28 марта, тј. за 22 дана пропутовао је 120 немачких миља или 840 врста - приближно 40 врста за дан. "Од Шамахе до Дербента, пише он, обично рачунају 40 немачких миља или 6 дана путовања". Према томе дневно се прелазило 46 врста. |
| 3 По старијим картама Predel mons је стварно предео између Мезије и Илирије, а данас између Бугарске и Србије. |
| 4 "apo twu oriwu thz Naissou thu poreiau pohsameuoi epi tou Istrou potamou ez ti cwriou eoballomeu squhejez, kampaz de kai iligmouz kai periagwgaz ecou". |
| 5 Легендарно име дато Атилиној престоници у Nibelungenlied - град Атиле. |
| 6 Једном Приск употребљава реч Dijroz - престо, а други пут Qrouoz - трон. |
| 7 "Haud longum viae spatium cum barbaris progressi alio iter vertimus". |
| 8 Уопште по легендама, Атила је имао две жене: Ерку, тј. Јерку или Јурицу, кћер руског кнеза Остроја (Osantrix) и после њене смрти, кћер кнеза Гојка Нибелуншког (Nivelung). Име прве супруге у различитим легендама је различито само по нзговору: Erka, Herka, Herkia, Helka, Kerka. Нема сумње да име које је Приск споменуо Eska је грешка уместо 'Ерка. |
| 9 Eu pediw keimeuhu - степа - o kamtoz, pediou.. |
| 10 На другом месту реку Drhkwu Приск назива Dregkwu и та река била је у Скитији: "Oti oi amji tou Auatoliou kai Nomou tou Istrou peraiw Ievtes acriz tou Dregkwuoz legomeuou potamou ez thu SkuIikhu diebhsau. тј. Анатолиј и Ном, прелазећи преко Дунава доспели су већ у Скитију, до такозване реке Дренкони". - Скитија у памћењу Грка се граничи са Карпатским планинама. |
| 11 Код Јорнанда су Прискове речи о посланству измењане на следећи начин: "Ево шта пише Приск, кога је Теодосије послао Атили: "прелазећи три велике реке: Tusiam, Tibisiamque et Driccam, ми смо дошли до тог места гдеје некада Видикула (Vidicula), најхрабрији од Гота, био поражен од сарматског буздована (Sarmatium dolo occubuit). Недалеко одатле већ је била вbси (vicus) - Атилина престоница, ја кажем веси; али то вес употребљавало се за много већи град". Јасно је да је име Видикуле Јорнанд уметнуо. Он још спомиње Видикулу кад описује како су се племенити Скити (по Јорнанду је то приписано Готима) називали Zarabos Tereos (Српскн Руси),* и Pileatos косоносни, космати Козари). Они су у почетку живели на Азовском мору (тј. тамо где су живели древни Кимбри (Срби), а затим на реци Бористен, коју житељи зову Danubius (вероватно Дон). Они су имали песме о јунацима, међу којима је био и Видикула. |
| * По Херодоту Царски Скити. |
| 12 Исто као Нястру - Дњестар. |
| 13 Спомињући да она тече ка Дунаву са планине Aimoz. |
| 14 Многи су прихватили ту реч за кумис, не знајући да се кумис не прави од јечма, већ од кобиљег млека и да чини преврели мирисни напитак. Реч кумис, код Черкеза гымза, значи такође квашење, врење (броженье) и по значењу реч гамизати (српски), гимзить (руски) - бродити, слична је речи квас. |
| 15 "Makrau de anusantez oson", makroz - long, grand, loin, qui dure longtems.. |
| 16 Опыть повьств. о древностяхь Русскихь. г. Успенскаго. Ч. 2. стр. 140. |
| 17 Kalauoz значи камиш, трска (солома, камышь, тростникь). У херсонској и подољској губернији камиш превасходно замењује дрво. |
| 18 "Од Грка тканине и злата и вина и поврћа разног". Нестор. речи Свјатослава. |
| 19 Kwmh -bourg, vicus - Весь. Пољска реч mjasto у том случају више одговара. Грци су називу poliz; давали значај места ограђеног каменим зидовима. |
| 20 Јорнанд, користећи Присков опнс Атилине престонице и његовог дворца, саопштава о њој следеће: "Ја зовем Атилину престоницу весью) (градићем - vicus); али тај градић одговарао је већем граду. Дворац је био дрвен, саграђен од балвана толико глатко обрађених н сјајних, да се са напором могао видети њнхов спој. Ту су биле велике гостинске палате, ходници са стубовима велелепно распоређени; дворска тераса (area curtis) окружена оградом, толико је била пространа и велика, да је сама њена пространост одавала царску припадност". |
| 21 Први од блиских велможа, одговара звању царског коњушара. Обично тај назив мења лично име и зато веома лако може бити да се 'Onhghsioz, са паузом на о, градио ако не од Јанишић, онда од тог назива. |
| 22 Наводим још пример посланичког путовања по данима: 1474. године, путовање венецијанског посланика Амброснја Кантаринија бнло је следеће: Из Ленчице кренуо је 14. априла у Лублин, дошао 19-ог, прешавши за 6 дана 250 врста, отприлике 4 1 врсту за дан; из Лублина је кренуо 20. априла, дошао у Луцк 23. априла, прешавши 200 врста за 4 дана, тј. по 50 врста дневно; 25. априла кренуо је из Луцка, 1. маја дошао у Кијев, прешавши 350 врста за 7 дана, што је 50 врста дневно |
| 23 "Тело В. К. Јарослава, године 1054., било је положено у цркви св. Софије у мраморну раку. |
| 24 Не заборавимо громадне гранитне идоле (бабь). |
| 25 Код Приска, име Атилине жене, Церка, без сумње није лично име већ црца* (од царица). |
| 26 Сбориште, где се налазило бродоградилиште. |
| 27 Јанишић (?) |
| 28 Низ брвнара нли барака чине здања названа венци; у том смислу вероватно, по објашњењу Скита, употребљава Приск kukloi, дрвене терасе, шестоугаоне, осмоугаоне, везивали су гредама спојеним жлебовима. |
| 29 Тај обичај дуго се задржао код Руса; његови трагови нису.потпуно ишчезли. |
| 30 Basic kai Koursic - Bazic(um) еt Cursic(um). Одговарају српска имена Васоје, Кресоје; по изговору, латинском имену Bazic или Bazich, одговара Божо, Богоје, Богић, Божић, Боица. |
| 31 Арејев мач, у северним митовима је мач Сигурда Хунског, којим је поразио змаја што је жнвео у планини, по руским предањима Змај Горинич. Ми смо објаснили да је Sigurd, Sjurb - нсто што и кимбријски (српски) Ђорђе. |
| 32 По древном руском обичају: "испити чашу за ееликог господара". |
| 33 Beric, Beric - Борич, Борис, Бороје. |
| 34 "На том столу за којим је седео господар, са обе његове стране било је празног места онолико, колико је он могао да дохвати рукама. Ако су његова браћа била присутна, онда је старији седео са десне, а млађи са леве стране". Херберштајн. |
| 35 Zerkwu - без сумње српски шара, шарац, шарак - шарен, неодређен (серыи); према томе нестрыи шуть - арлекин. |
| 36 'Hruaz на другом месту 'Hruac. У квидама одговара 'Erp, Erpr, у српском Јерко, Јеро - Јаро, Јарен, Јуриј. |
| 37 Посланици су обично обедовали два пута код цара у гостинској дворани, први пут при предаји својих повеља, а други пут пред одлазак, после предавања повеља са одговором. |
| Када је Римска империја постала двоглава, два близанца нису могла да живе подједнако срећно: тракијски близанац био је ближи мајчином срцу, а близанцу Италије било је суђено да ослаби. Римско оружје није више било страшно Словенима: они су се оградили од Рима и Византије Рајном и Дунавом и само при нарушавању договора водили су агресивни рат. У то време, како смо видели, развила се на северу Германије сила, туђа целом европском организму, која се преносила из места у место, као зараза. Та сила, заводљива за услове друштвеног живота, била је деизам. У IV веку, каже Венелин,1 Готи су учврстили над Словенима своју владавину и ко зна где би они раширили своју власт да им се нису супротставили Хуни. "Крајем века скоро читава Русија већ је била ослобођена; Руси су протерали Готе до самог Дунава и натерали их да траже прибежиште у пределима Империје. Дакија, за време Трајана отета Русији, вратила се њој".2 "Древна Русија је у Атили дочекала човека необичног ума, одличног политичара, искусног играча у свим околностима, који је покренуо њене унутрашње силе. Римљани су предвидели опасност коју нису могли избећи другачије, осим са подмуклим нападом на Атилин живот. Из тог разлога нашле су се на византијском двору душе гмизаваца, али злочин није успео". Године 450., Теодосије је умро, оставивши иза себе једну кћер. Његова сестра Пулхерија, прихвативши кормило управе, била је дужна да изабере у управи себи мужа и избор је пао на Марцијана, једног од војвода, који је за време рата против афричких Вандала (Руса), био узет као Гејзериков талац, али је ослобођен под условом да не ратује против Вандала. Добивши извештај о промени, насталој у византијској влади, Атила је послао у Константинопољ посланика са захтевом за обнову уговора. Баш у то време он је објавио и раскид са Западном империјом, због заштите Вандала,3 Руса Шпаније, које је Рим намеравао да истреби, ујединивши снаге са аквитанским Готима и искористивши Гејзериков поход на Африку са свим снагама, ради покоравања Мауританије. Марцијан је такође намеравао да искористи то разједињавање руских сила, па је оклевао да утврди Теодосијев уговор са Атилом и чак обећао помоћ западном императору Валентијану III, против Атиле. Размотримо претходно, колико је то могуће разумети из нејасних предања, почетак вандалског (словенског) царства у Шпанији и Африци. Исконска племена (искључујући древне колонизације Ибера или Хебра), насељена у Галији и Шпанији, припадала су оним племенима, која су била у читавој Европи први, основни слој становништва. У почетку, они су можда били под некаквим утицајем феничких и јелинских занатских колонија по обалама, али стварна независност одузета им је римским оружјем. Под сталном стражом легионара они нису могли да живе срећно: током шест стотина година нису се сродили са Римљанима и 409. године после Христа, дочекали су словенску Русију (Вандале, Алане и Свеве) са радосним рођачким осећањима. Из древне историје Балтичке Дакије или Даније, која је основана на острву Зеланд, ми знамо да су словенске земље уз реку Елбу и обале Балтичког мора, Готи звали Вандалија и да их је на зликовачки начин покорио Фродо III. По Јорнанду се тај освајач Вандала, називао Геберик (Berig). Али, за коначно покоравање Вандалије и сједињавање са Данијом, Фродо III4 је обавезао војводу Ерика, по предањима која су дошла до Јорнанда, и нема сумње да су имена Berig и Rerik замењена једно са другим. По Јорнандовом казивању, Вандали и Алани су се склонили од Гебериковог напада у Галију, а затим у Шпанију: "Тамо, каже он, они су се сећали свог зла, које им је причинио готски краљ Геберик, када их је, по причи њихових очева, истерао из рођене земље".5 Оставивши иза Рајне своју родну земљу, Вандали и Свеви ушли су у Галију под вођством Радогоста (Radagast); по казивању историје, Римљани су, уз помоћ. Гота, разбили Радогоста и узели га као таоца. То је било 406. године. Али "године 407. Бургунди и Франци пошли су за Вандалима, Свевима и Аланима у Галију и тамо се населили".6 Иако су по неким сведочењима Вандале и Свеве сместа потукли до ногу и потпуно би их истребили да им у помоћ нису дошли Алани, ипак, по другим сведочењима, они су успели да обнове древну земљу рођака, познатих по имену Венети и тек за две, три године, кренули су да ослободе и Шпанију од римског ига. 7 Клисуре Пиринеја нису помогле Римљанима да задрже словенску Русију. Годеч8 са својим Вандалима или Вендима, некакав Respendial, а по другима Atax, са Аланима, а Јаромир9 са Словенима (Suevi), пребацили су се преко планина, победоносно прешли и уздуж и попреко полуострво и "не само да нису доживели код житеља противљење и непрцјатељско осећање, него напротив: варваре су дочекивали свуда раширених руку, као спасиоце од тешког римског ига".10 Очистивши Шпанију од римске војске и изагнавши их у Тарагонију, освајачи су је разделиди на три области: Галичку, око реке Тур (Durius); Лужичку - између реке Тур и Тугој (Tagus) и по римском називу, на Вандалију (Vandaliccia), чији су житељи били Silingi (Словенци) и која је без сумње била управо Русија, удеона великокнежевска област. "Мир је већ почео да доноси своје плодове и чинило се да су житељи више волели своју нову судбину, него непрекидни и хладно - промишљени иго Римљана; али нова бујица варвара, исељеника са истока, нагрнула је на њих".11 Ти нови варвари, исељеници са истока, били су Визиготи, позвани од Рима на сопствени ризик. Император Хонорије, године 411., уступивши им управу Аквитаније, обећао је да ће им поклонити чак и Шпанију, само ако му помогну да одатле иселе Вандале. Добро промишљен Хоноријев план састојао се у томе, да се непријатељски варвари, Словени и Готи, побију међу собом до уништења, а бригу - сахранити их и свечано прославити победу над непријатељима Рима - он је преузео на себе. Тај план би потпуно успео, да су се нови владари Аквитаније решили на тај чин без дубоког размишљања и да нису употребили, пре оружја, тананије оруђе, оштрије и доста ефикасније. Прошле су четири године, а Валије, готски конунг, још увек је био у бризи, са ким је боље одржавати савез: са Римљанима или Вандалима. Не знајући која страна би била боља, он је решио да побегне са својим народом и од једних и од других у Африку и оснује тамо нову Готију. То је била још Аларикова замисао. Посадивши све Визиготе на лађе, Валије се отиснуо на океан, али на несрећу, бура је натерала његове лађе поново на обале Аквитаније. По Оденовој вољи требало је остати у Европи и опет промислити, са ким бити у савезу, са Римљанима или са Вандалима. Прошле су две године - дошло је решење. Валије је рекао својој војсци следеће: "Непобедиви Готи, где год сте пожелели да закорачите, од далеког севера до крајњег југа, ви сте свуда пробијали себи пут оружјем; ништа није могло зауставити ваш тријумфални поход: ни простор, ни клима, ни горе, ни реке, ни дивље звери, чак ни многобројни и храбри народи. Али ето у каквом смо ми сада положају: Вандали, Алани и Свеви, усуђују се да нас нападају с леђа, онда кад нас Римљани угрожавају спреда. Од вас, храбри војници, зависи сада одлука, на кога од њих подићи оружје. У вашу победу ја сам убеђен, али треба ли сада журити у рат са плашљивим Римљанима; није ли боље изабрати непријатеља достојног вас?". После тих речи могло се очекивати, да ће Валије послати посланике у вандалске земље, да кажу: "поћи ћу на Вас", али је, напротив, прошла година, чак и две, у коришћењу сигурнијих средстава уместо оружја. Та средства су била вероватно успешна, јер су међу словенским владарима Шпаније започеле несугласице и како говори историја Шпаније: "Валије је, пре него што ће повести очекивани рат против Германа, који су населили Шпанију, употребио лукавост: тајно је ухватио једног од вандалских кнежева, по имену Fredibal (?)12 и послао га императору Хонорију као таоца, узетог у боју на победничком пољу. Рим је аплаудирао. Било је решено да Хонорија почасте тријумфом. Слично победнику у време римске славе, он је ступио у град, уз свечану објаву победе над Свевима, Силингима, Аланима и Вандалима. Име војсковође Валија такође је обасјано славом хероја. Међутим, "уморивши се да буду римско оруђе за покоравање и истребљење германск.их племена у Шпанији" Визиготи су заменили мач плугом и кренули да се баве организацијом и бригом око обрађивања дате им земље. У наредних неколико година, Шпанија је под влашћу Вандала била спокојна. У рукама Рима остао је мали део Тарагонске области; границе су биле планине на десној обали реке Ебро. Али, било је срамота одрећи се наде да ће протерати варваре из Шпаније и Римљани су чекали погодни тренутак. После Валијеве смрти, за конунга Визигота изабран је Теодорик,13 који се прославио храброшћу и снагом. Овде треба приметити да су Римљани и Грци често давали имена варварским вођама олако, мењајући их по своме, мешајући цареве са војсковођама и везујући догађаје и за живе и за мртве. По казивању Прокопија Цесаријског, Шпанију није покорио Годорик,14 него Годигисл.15 Годорик и Гејзерик су били његови синови. Годорик је могао и код оца предводити војску. Али, по Прокопију, запавши на двору у немилост, Бонифације, римски управитељ афричких земаља,16 позива Годорика и Гејзерика да освоје Мауританију. Нема сумње, тај позив није био ништа друго, него клевета завидника и његовог непријатеља Еција. Из свега тога следи да је покоравање Африке започео Годорик. За време таквог одсуства главних словенских снага, Римљани су закључили уговор са Теодориком Визиготским, да он нападне северне области Шпаније, а да ће у исто време Comes Asturius, Maurocellus и Castinus напасти југ. Одсечена словенска област Галиција, морала је да се покори и призна подаништво Риму. Silingi су се борили до смрти. Алани су се држали све док Годорик, вративши се из Африке, није растурио римске снаге. У Испали17 Годорик је исто "daemone correptus interiit". Његов подвиг довршио је Гејзерик: отерао је Римљане иза планина, у Тарагонију, истерао Визиготе из Галиције и после тога пошао са 80 000 војника у Мауританију, разбио Бонифација и основао тамо снажну државу. Јорнанд описује Гејзерика18 на следећи начин: "он је био средњег раста и храмао је због пада са коња. Дубок у својим плановима, говорио је мало, мрзео је раскош, био је страшан у гневу, страстан у стицању, проницљив у односима са народима и умео је да предвиди где је потребно да баци семе раздора, а где да потисне мржњу. Као такав он је ушао, на молбу Бонифаццја, у Африку, где је, како кажу, дуго царевао, добивши по божјој вољи власт, а пред смрт је скупио око себе своје синове и оставио завет међу њима: живети у миру и љубави, наследити царство по реду и старешинству".19 Изнурени Рим, с времена на време, покушао је да отме Шпанију из руку Словена, али, сви покушаји били су узалудни, посебно што је требало штитити Галију од претензија Теодорика Визиготског, који је, стекавши шест синова и две кћери, сматрао неопходним да због тако велике породице рашири своју владавину, ако не десно, онда у лево. Оружјем се није користио ни за једну ни за другу страну; међутим имао је две кћери за удају, па је требало размишљати о погодним савезима. У изнемоглом Риму није било ни потребно тражити достојне младожење и зато је Теодорик обратио пажњу на Шпанију, где је било толико руских кнежева и царевића. Којим путевима су се обавиле удаје, није познато, али једна Теодорикова кћер удала се за кнеза Галиције, а друга за Онорика (Унериха, Хунериха), тј. Јара, сина Гејзерика - великог кнеза, господара или жупана шпанске и афричке Русије. У појединости Гејзерикових породичних веза историја није улазила: познато је само то, да је прелепа невеста имала намеру да га отрује и да је он, по руском обичају, наредио да жигошу преступ на њеном лицу - ишчупао јој је ноздрве, одсекао уши и послао оцу.20 Увређени Теодорик решио је да се освети. Први његов корак био је да изрази своју оданост императору Валентијану и задобије пријатељство римског војсковође Еција (Aetius), који га је два пута казнио због покушаја ширења своје власти на рачун Римљана, користећи се нередима у Империји после смрти Хонорија. Треба споменути, да је баш у то време Хладо,21 франачки војвода, који је живео, по Некеру, између Рајне и Дунава, изненада умро. Еције је успео да посеје раздор међу његовим синовима и упркос Хладивојевом праву22 на наследство, омогућио је да престо узме млађи брат Мировоје, римски приврженик, зато што је Хладивој био на страни руских рођака. Тај верни савез са франачким војводом, давао је Риму нове сигурне снаге и Теодорику је лако било да приволи Валентијана на нови покушај отимања Шпаније из Гејзерикових руку. Закљученом савезу прикључио се византијски двор и смело отказао Атили обнову срамних услова из времена Теодосија II. Предвиђајући тешку борбу, Гејзерик је обавестио Атилу о страхоти, којој се излажу у вези са западном Русијом. Атила је махнуо руком на отказивање Византије и пошао у сусрет страхоти са својом источном Русијом, али претходно је написао императору Валентијану, да се не меша у његову расправу са Визиготима, бегунцима из руског подаништва, а Теодорику, да не улази у савез са Римљанима, против Словена Шпаније и Африке. Теодорик се замислио и био спреман, како даље видимо, да одложи мач, што је супротно Јорнанду, који даје другачије тумачење Атилиног посланства. Сидоније, арнверски епископ у Галији, савременик Атилин, пише, да су га следили Rugii, тј. Руси, Geloni - Волињани, Geruli - Лужичани и Turingi - Туричи. Код Рајне су се придружили Франци и Бургунди,23 суседи Алемана, који су живели око језера Леман,24 у Савонији, где се прикупљала са своје стране римска војска. 7. априла 451. године, Атилина војска, 500 000 по броју, пребацила се на неколико места преко Рајне и све пограничне тврђаве Римљана биле су зачас заузете.25 Супротстављање Мировоја (Merovee, Merowig) било је узалудно; у Тревима су узети као таоци његова жена и син, али их је Атила пустио. Правац свих његових снага без сумње је била Аквитанија, због спајања са придошлом Гејзериковом војском из Шпаније, који није могао да остане неактиван у оваквом Атилином подухвату, иако историја о њему ћути. "Господар Гота, Теодорик", каже Г. Венелин, "уплашио се и то баш у тренутку, када му је одређено да крене напред, да би зауставио даље кретање непријатеља и подржао ослабљеног Мировоја, па је послао курира Атили у главни логор, са молбом за примирје. Атила се сагласио". Међутим Еције, који је одлучно кренуо, већ је дао наредбу римским војскама, придошлим из Савоније, Пијемонта и Милана, да пожуре у јужну Галију и да се сједине са Готима - а Гота нема. Та спорост поразила је Еција. Упутио је Теодорику гласника да сазна разлог те спорости и пожури га. Теодорик му износи основани разлог, да је он ступио у савез са Римљанима због Гејзерика, а у послове са Атилом не намерава да се меша. Он поново шаље гласника Теодорику да га убеди, указујући на неопходност устанка против заједничког непријатеља. Теодорик је остао чврст и истрајан у својој добро промишљеној одлуци.26 Коначно Ецију пада на памет срећна мисао да пошаље сенатора Мечилија, политичара, спретног, искусног и миљеника среће, који би се могао послужити Теодориковом наклоношћу и великим поверењем. Он је већ живео мирно у својој раскошној вили (Avaticum), у горама Арвеније (mons Cantal), изградивши на обали једног језера велелепну бању.27 Готи", говорио му је Еције, "гледају на све твојим очима и слушају твојим ушима; 439. године ти си им саветовао мир, сада им саветуј рат". Плашећи се за своју раскошну вилу, која је била Атили на путу, Мечилије се радо прихватио задатака и успео. Теодорик се није могао одупрети мудрим предлозима свога пријатеља. Где су поља Mauriacii или Catalaunici, на којима је Атила концентрисао своје снаге, истина, није познато. Али пре тог сукоба сила, десио се следећи догађај. По сведочењу латинских легенди, Атила је био необичан због једноставности у војном деловању. Опколивши Орлеан, који се називао у то време Genabum, са 500 тисућа војника, од априла месеца до половине јуна, он је боравио у логору са стоком, све док стражари не угдедаше са стражарске куле, из прашине која се уздизала на путу, сјај римских орлова и лепршава знамења Гота, који су по Григорију Туровском, ad civitatem accurrunt. Та изненадна појава, само се по себи разуме, морала је да порази Атилу и свих 500 тисућа његових војника. Почела је битка поред моста и у граду. Прогањани из улице у улииу и гађани камењем са прозора кућа, Хуни нису- знали шта да раде - ne savaint que devenir;", али Атила се ипак снашао: затрубио је повлачење и "такав је био дан 14. јуни, каже Тиери, када се спасао просвећени Запад од коначног уништења". После тог срећног дана, када су Римљани и Готи, заједничким снагама спасли и просвећење и Орлеан од некакве авангарде, Атилу нико није спречио да концентрише своје снаге или уз Meri-sur-Seine, који Тиери, следећи мишљење Valoisa, потврдно назива Mauriacum или уз Шалон (Chalons), који такође потврдно сви називају Catalaunum или између једних и других уз Фер-Шампену или било где од многих Chatillons или на крају, како неки сматрају, уз Moriac, у Арвернској области у подножју планине Cantal, близу Мечилијеве виле и бање. Историја не зна сигурно, где и какав је био тај исход и ко је победио, али се зато подробно зна, шта се збивало, не само у шатору, него и у Атилиној души. Као прво, он је читаву ноћ провео у страшном, неисказаном немиру и узбуђењу;28 као друго, гатао му је некакав пустињак и незадовољан његовим предсказањима, негде је пронашао шамана, натерао га да позове са оног света душе покојника и седећи у дубини свог шатора, пратио очима његово безумно окретање и слушао његове крике.29 Не задовољивши се призивањем сени, легендарни Атила почео је да разлаже изнутрице животиња и посматра кости овнова. Кости му нису предвиђале победу, него повлачење. На крају се обратио својим дворским жрецима. Жреци су га мало обрадовали, објавивши, да по свим знамењима, иако победа неће бити на страни Хуна, ипак ће непријатељски вођа погинути у бици. Укратко, Атила је учинио све за љубав свом историчару како би личио на Монгола, мада његов изглед, по Јорнандовом опису из предања - средњи стас, широке груди, велика глава, мале очи, ретка брада, оштра седа коса, прћаст нос, црнпурасто лице - тако подсећа на монголски, као што је по опису Лава Ђакона и дивљи, мрачни изглед Свјатослава, који је такође био средњег раста, плећат, црн, очију плавих, вероватно малих, дугих обешених усана и бријане браде, која је наликовала Конфучијевој бради. По предсказањима, Атила није требало да ступа у бој због предвиђеног губитка, али је вероватно хтео да бар убије Еција, кога је мрзео. И ето, после мучне ноћи, ујутру, Атила раздели своју дружину и крену са Кијанима касније, управо зато, примећује Јорнанд, што је у средини безбедније. Међу многобројним пуковима њему поданичких народа, који су били крила војске, по казивању Острогота Јорнанда, посебно су били запажени Остроготи Велемира, Тодомира и Видимира и безбројне дружине Гепида30 под вођством Ардарика. "Од свих поданичких кнежева (reges), пише Јорнанд,31 непристрасан по свом сопственом уверењу, Атила је највише волео Велемира и Ардарика: Велемира због постојане преданости,32 а Ардарика због верности и памети. Следећи Атилу против Визигота, својих сродника, они су оправдали његово поверење". Групе других кнежева (turba regum) и војвода различитих народа, пратиле су као звезду водиљу, сваки његов покрет, а на знак дат погледом, приближавали су се њему са страхом и трепетом и добивши заповест, журили су да је испуне". Из тих Јорнандових речи довољно је да се схвати, да се у Атилиној војсци одржавала дисциплина поузданије, него римска disciplina, вођена и одржавана посредством faces или снопом шиба, које су fascingeri носили за војском. Распоред Ецијеве војске био је следећи: он лично, предводио је лево крило, које су чинили римски легионари. На десном крилу налазио се Теодорик са Визиготима. Бургунди, Франци, приморски Венди (Armorica) и галски Алани, били су распоређени под вођством Сангибана33 у центру, са циљем да верна крила стражаре над неверним центром. Санко, алански бан и сви његови пукови били су под великим подозрењем, јер је северозападне области Приморја (Armorica) и галску Лугију (Lugdunensis prim. sec. et tert.), које је Цезар населио покореним Вендима или Словено-Русима, Еције с муком умирио 445. године, за време општег покрета за ослобођење Словена од римског ига. О победоносним дејствима, тако организоване машинерије, зване римско-визиготска армија, требало би да "непристрасни" историчари, по правичности, ћуте, зато што су "сва сведочења о бици са Атилом казивали потомству обични људи, de proffesion civile ou ecclesiastique, далеки од знања војне вештине,34 а главни извор тих сведочења био је Касидор,35 који је слушао о томе из уста самих Гота, учесника Каталаунске битке. Не гарантујемо за истинитост дужине говора, који је Атила одржао војсци пред почетак битке, а чији кратак смисао је - да су Римљани кукавице и да њихову главну снагу чине Визиготи, али је интересантно да је Атила после говора, по руском обичају, први бацио копље на непријатеља и на тај знак, дружина се, без сумње, одазвала, као и Свјатославу: "кнез управо креће, потегнимо, дружино, за кнезом\" И та дружина бацила се напред, пробила центар непријатељске армије, одвојила Визиготе од Римљана и навалила на њих. "Теодорик се разметао пред редовима своје војске, побуђујући њихово јунаштво, али његов коњ се спотаче и по неким причама Гота, он је пао и био изгажен од својих на смрт, а по другим причама, Острогот Андакс пробо га је стрелом". "Смрћу Теодорика, каже Јорнанд, испунило се прво предсказање хунских жреца"; за испуњење другог предсказања, да победа неће бити Атилина, готски историчар лично преузима вођство над Визиготима и води их у следеће победе: "Тада, каже он, одвајајућ.и се од Алана,36 Визиготи су јурнули на групе Хуна и сигурно би Атила погинуо под њиховим ударима, да није, руковођен разумом, побегао са поља у свој табор, заштићен колима. Торисмунд, Теодориков син, претпостављајући да се враћа својима, обманут ноћном тамом, набасао је на непријатељску војну комору; храбро се бранећи, био је рањен у главу и збачен са коња, али војници који су били уз њега, успели су да га спасу. Еције, са своје стране, лутајући усред мрака и непријатеља, после дугог трагања довукао се на крају до табора својих савезника Визигота и остатак ноћи остао под стражом, заштићен штитовима". Таква је била победа над Атилом. Атила се почетком ноћи, спокојно поставио са табором у средини непријатељске војске; вођа Визигота, враћајући се без сваке сумње из околине бојишта, тражи бедне остатке својих. Еције, вођа римске војске, узалудно лута у потрази за остацима Римљана. Чинило се као да је погинула слава савезничке војске у Каталаунској бици и требало је сахранити - али не: помоћу Јорнанда, западни историчари су натоварили њен леш на тријумфална кола и у свечаном проласку четрнаест векова, прогласили победу над Атилом и спас просвећења од варвара. Али завршимо Јорнандову варијанту. "Другог дана, видећи да је читаво поље прекривено телима убијених, а непријатељ спокојно стоји са табором и ништа не предузима, Еције и његови савезници, више нису сумњали да је победа припала њима. Ипак, Атила је и после свога пораза сачувао изглед достојанственог победника, а звуком труба и звекетом оружја претио је новим бојем". После красноречивог поређења Атиле са страшним лавом који риче, уливајући страх ловцима што га окружују, савезници су организовали савет, да би решили, шта радити са побеђеним Атилом и закључили да ће га држати у опсади. Та опсада почела је тако што је Торисмонд, по савету искусног римског војсковође, сместа отишао са својима у Аквитанију, римски војсковођа је отишао незнано куд, а побеђени Атила, завршивши посао у Галији и обезбедивши Гејзерика од Визигота, који су му у залог покорности дали Валтарија,37 млађег Емериковог сина, рођака краља Торисмонда, пошао је да оконча посао са Римом у недрима Италије. Император Валентијан обратио се Византији са захтевом за помоћ. После тога, расположивим војскама у Илирији, Македонији и Тесалији, било је наређено да иду да се споје са Римљанима. Али је Атила предупредио то сједињавање, кретањем дунавске војске, па се лично појавио пред Миланом (Mediolanum), узео га на јуриш и распоредио табор код реке Минчије, пред вратима Италије. Овде је погнуте главе њему дошло Валентијаново посланство и сам папа Леон поклонио се Атили на римском тргу. |
| Напомене |
1 Древн. и
нын. Булгары
вь, отношевiи кь
Россiанамь, М 1829
стр 186 |
2 Стр.214.
|
| 3 Тамо су биле из историје познате области: Галичка, Словенска (Suevi, Silingi) и Лужичка. Познати прелазак Свева Винделикије или римских Вандала, између Алпа и Рајне у Галију, а затим Шпанију, био је без сумње поход кнеза Винделикије, за ослобођење рођака у Галији и Шпанији. Због тога, по владарској обдасти Vindelicia, Руси су назвали - Словене Шпаније - Вандалима. |
4 По Торфеју,
сви који су се звали Фродо, били су једна те иста особа. |
5 "Adhuc
memores ex relatione majorum suorum, quid dudum Geberich rex Gothorum
genti suae praestitisset incommodi, vel quomodo eos virtute suo partio
expulisset" lorn. XXXI. |
6 Etudes Hist.
Chateaubriand |
7 "Dans
les Gaules les provinces Armoricaines (области Поморјанске) se forment
en republiques federatives. Les Alains, les Vandales et les Sueves entrent
en Espagne (409. 28. Sept). |
8 Gonderic,
Gunderich; по Прокопију Цесаријском, Шпанију је покорио Годигискл; Gonderic
(Gontharis) и Гизерик су синови Годигискла. |
9 Hermeric,
Hermiar. |
10 Hist d'Esp.
par Paques et Dochez |
11
Hist d'Esp. |
12 Предивој,
Превлад? |
13 Theodoricus,
Theodores, Theodoredus. |
14 Код Словена,
старији синови носили су првенствено родовска имена. Тако, на пример,
потекли од Годе, прозвани су Годовићи. У готском језику, додавало се на
крају личних имена слово r: Годо - Godar; одатле је измењено уместо Годович
- Годорич; са уметнутим словом n - Gontharius, Gondoric. |
15 Завршетке
giscl, gisl, gaise, морамо сматрати заменом за словенско гость.
|
16 Због тога
историчари сматрају да је био договор између Бонифација, Годорика и Гејзерика
о међусобној подели афричких области на три дела. |
17 Hispalis
- Севиља. |
18 По византијским
историчарима Diuztricoz и Dingizil.
|
19 Слично
завештање синовима било је уобичајено код руских кнежева: "Јарослав
поређа своје синове и рече им: " Ја одлазим са овог света, синови
моји, волите се међу собом, јер сте ви браћа једног оца и мајке, и ако
се волите међусобно, Бог ће бити уз вас, и покорићете противника и мирно
ћете живети. Ако будете живели у мржњи, у прах ћете се претворити, онда
ћете иви изгинути и изгубити земљу очева својих и дедова својих, коју
стекоше радом својим великим; зато живите мирно и нека брат брата слуша.
Ја поверавам своју престоницу Кијев, сину свом и вашем брату Изјаславу:
њега слушајте, као што слушате мене, да и ви будете такви на мом месту.
|
| 20 "Naribus abscissis, truncatisque auribus, patri suo ad Gallias remiserat". Јоrn. |
21 Chlodio,
Chlogioо, Cloio. Слов Хладо. |
22 Chodebaud;
он је био приморан да тражи спас на Атилином двору. |
23 373. године
на пространствима Бургундије населили су се Венди (тачније Бардовски,
Bardungi) са приобаља Балтичког мора. |
24 По Сервију,
списатељу V века, Allemani су живели уз језеро Леман. |
25 Vindonissa,
налазила се вероватно тамо где је данашњи Kayserstul; Augusta (Basilhiz)
Rauracorum (Basel); Colon. Argentoria (Сребреница илн Среберна,
на чешком Стреберно. променнло се у Strateburgum, затим у Strassburg.
По предању, латинско име Argentoaria променно је Атила; према томе словенски
Стреберна бања, Стреберно или Стребреница, као Злата
бања, Златино, Златиница); Vormatia (Vormitza, Worms); Mogontiacum
(Mainz) н Со1. Agripina (Koln). |
26 Aucune
raison, aucune remontrance, aucune priere ne purent flechir l'esprit obstine
(!) de Theodoric" каже и Тери. |
27
"Balnaeum ab Africo radicibus nemorosae rupis adhaeresit". Sit.
Apoll. Epist. Thierry. Аttila.Т.I. |
28 "Attila
passa toute cette nuit dans une agitation inexprimable". Thierry.
|
29 "Hist.
d'Attila. Thierru". Т. I. р. 184. |
30 Под именом
Гепиди, ми сматрамо да треба споменути господу или господарства и жупанства,
организована у Дакији, после протеривања Гота. |
31 "Да
не мисле да ја, Гот по пореклу, радим нешто у корист Гота, тако што извлачим
из књига или народних предања". Гл. LХ. |
| 32 Коју је он и доказао, ставивши се на страну Атилиних синова. Јорн. гл. LII. |
33 "Сангибан,
војвода Алана, сумњајући у исход тих промена, био је померен у центар,
како би имали могућност да надзиру сва његова кретања и да га казне у
случају промене". Et placa dans le centre les Burgondes, les Francs,
les Armorikes et les Alains de Sangiban, que les troupes fideles avaient
pourmission de surveiller. Thierry. Име Сангибан без сумње значи
Санко, алански Бан. |
34 Gibbon.
|
35 Касидор
је почетком VI столећа био у служби код Теодорика готског. Сведочења о
Готима сачувала су се само код Јорнанда. |
36 Вероватно
због тога, да се не би ни са ким делиле ловорике, јер Римљани као и да
нису учествовали у боју. |
37
По народним легендама, са похода из Галије, он је довео са собом визиготског
таоца Валтарија Аквитанског, братанца Торисмонда, Теодориковог
наследника, а од Франака Галије (Бургунда), Хагена, кнеза Троцког
или Троицког (Trecae, Troyes, Tronege). |
