Спаљивање мртвих код Словена. — Трајање тог обреда. — Биритуално доба. — Ток обреда. — Насипање могила. — Њихов облик, унутрашње уређење. — Могиле као споменици, стражаре, мајдани. — Градње на могили. — Дарови. — Руски и готски утицај.

Историјски примери спаљивања

Прва врста гробова у којима се појављује словенска култура у другој половини I миленијума и за које више нема сумње да су словенски — јесу могиле са спаљеним погребом, тј. с пепелом спаљеног тела стављеним у гроб, било на гомилицу без посуде или у малој посуди.
Данас је неоспорно да су Словени, пре него што су примили хришћанство а са њим дефинитивно и нов обред сахрањивања, тела својих умрлих спаљивали и у гробове стављали само преостали пепео. Историских и археолошких доказа за то имамо данас довољно. Историске сам подробно разрадио у свом Животу старих Словена (I., 228 сл.). То су извештаји из VIII в. (из године 744—747) у писму св. Бонифација енглеском краљу Етибалду1 и из Х в. у кроници Титмаровој г. 1018.2 Каснији извори, као Хелмолд, Саксо, животописци Отона Бамбершког као и Адам Бременски, више не спомињу спаљивање. Исто тако их не помињу чешки историски извори и Бржетиславове забране. Али да се пре тога и у Чешкој спаљивало доказује термин који употребљава Козма (бустум) о Тировој могили.3
Али зато имамо опет сличне извештаје о балканским Словенима из VII и Х в.,4 а о нордиским и словенским Русима има их још више; сви они сведоче о спаљивању мртвих од Х до почетка XII века. Наћи ћемо их код Леона Диакона и код неких персиско-арапских аутора, рачунајући у то и познати подробан опис руског погребног обреда код Ибн Фадлана.5 На крају пак сам кијевски летописац потврђује да су словенска племена Радимича, Сјеверјана и Кривича спаљивали своје мртве у старије доба, а да су Вјатичи тако чинили још у његово (летопишчево) време, тј. на крају XI или на почетку XII века.6 На основу тих извештаја није могуће порећи да су Словени своје мртве спаљивали нити тврдити да је то било само изузетно.7

Археолошки примери

А исто као историја потврђује ово и археологија великим бројем гробова спаљених из прехришћанског доба на словенском подручју. Можемо са сигурношћу рећи да се свугде где су живели Словени налазе гробови спаљених под не много високим могилама, који су типични за њих у доба пре Х в. иако засада њихову целину и њихову садржину познајемо само непотпуно. Питање је данас расветљено и за оне крајеве где их раније није било,8 или боље речено где нису били познати, као у источној Немачкој, где су се Словенима стално приписивали само равни гробови са костурима.9 А сигурно ће се и Пољска, у којој су археолози досада забележили незнатан број словенских могила са спаљенима,10 временом, новим наласцима, придружити Чешкој, Немачкој и Русији. А свугде је јасно да је спаљивање био старији и првобитнији обред него сахрањивање.

Доба оба обреда

Тај други обред није се наравно појавио наједанпут него постепено и зато свугде сретамо биритуално археолошко доба у којем су оба обреда била практикована истовремено иако не подједнако. У културно напреднијим средиштима прилике су биле друкчије од оних на заосталом селу. Ову истовремену двојност погребних .обреда претресао сам на другом месту и подробно.11 У словенској Померанији и Мекленбургу почело је преовлађивати сахрањивање од VII века али се спаљивање одржало местимично до Х и XI, као што показују на пр. гробови спаљених поред оних са костурима у Бобзину, Ставенхагену, Великом Вехлину, Ровену, Галгенбергу, Зилбербергу код Волина и Нојхофу, где су нађени и новци XI в.12 У Чешкој и Моравској немамо засада доказа о постојању оба обреда пре IХ в., али се спаљивање очувало све до Х и XI в. У то време бих ставио поједине гробове спаљених из околине Нетолица, Либјејица, Ратаје, Коцеловица, Вижловке, Ухерске Скалице, Бојковица, из Жопа код Холешова и сл.13 У Бојковицама и Жижелицама била су у могилама оба обреда а тако исто и у Праховским Скалама.
У Пољској су односи уколико се тиче могила спаљених врло нејасни, као што се види из разних мишљења тамошњих истакнутих археолога. Костшевски их помиње само изузетно а Јакимович их потпуно негира.14 Уверен сам да је то само из недостатка старијих истраживања и да Пољска неће бити изузетак у словенском свету.
На југу, у Подунављу и у Алпима, почело је код Словена биритуално доба под римским и аварским утицајем можда већ у VII в. (срав. гробља код Крунгла, Хоенберга, Михелдорфа, Мистелбаха, а затим хрватска код Велике Горице, Книна, Врлике, која су са костурима), али је ту и тамо трајало све до појаве S-наушница, као што су показали гробови спаљених у Черномељу у Крањској.15
На истоку Словенства почело се сахрањивати већ у гробовима черњаховског типа из IV—V в., одакле је то почело утицати и на дњепарске Словене.16 Али о сахрањивању у већој мери не може се говорити пре увођења хришћанства у Кијевском крају г. 988, а кад неких руских племена још и касније. Управо смо споменули да су Вјатичи спаљивали још на почетку XII в.,17 а у суседној Естонској, Куронској и Литви спаљивало се све до XIV века.18
Из свега се види да се сахрањивање појављивало код Словена још пре доласка хришћанства, на пр. на Дњепру, у Подунављу и на Балтику, најпре под утицајем римским и аварским а потом и франачким, а највише под утицајем забрана Карла Великог.19 Али ипак је дефинитиван преокрет код Словена донело тек ново хришћанско учење и с њим спојена наређења црквене хијерархије, која је забранила паганске обичаје и наредила сахрањивање, чему ћемо се у даљем нашем излагању вратити. Основни пак словенски обред пре тог доба било је свугде спаљивање.

Ток обреда

Нормалан ток обреда према извештајима и наласцима био је отприлике овакав:
Када је дошао час самог погреба окупљени рођаци, углавном жене, почели су са уобичајеним нарицањима праћеним гребањем лица и чупањем коса. Тело мртвог било је подигнуто, изнесено из дома (али не кроз врата него кроз прозор или кроз какав други отвор) и положено на санке у које је био упрегнут пар волова и у њима је довезено на гробље. Онде је била припремљена велика ломача или на месту где је имао бити гроб или подаље на заједничком пепелишту. Мртвац је са даровима био положен на ломачу и спаљен уз све гласнији плач, нарицање, крике и звекет оружја. Потом је пепео био окупљен и стављен, у посуди или без ње, на припремљену површину тла. Каткада је пепео био стављен тек касније у насип могиле, дакле више изнад равни тла а каткад у посуди и на сам врх могиле.
После спаљивања и полагања пепела држала се даћа за коју су јела припремљена у котлу, а чији су остаци такође бацани у гроб; ако је покојник био знаменита личност, извођена је и нарочита велика драматична сцена ратног карактера — звана тризна тј. погребна свечаност.
Такав је био ток нормалног, потпуног погреба. Природно је да је било и простијих као и скупљих потреба, већ према стању умрлог и његова рода. Врсти погреба биле су, природно, саображени даћа и тризна као и друти обреди, на пр. жртве и сахрањивање живих жена, робова, паса и коња.20

Насипање могила — Висина могила

По завршетку обреда и даће била је на остатке насута могила од глине, песка или камења, већ према томе шта је било при руци. Величина је била различита, од 30 см до 20 м.21 На крају паганског доба могиле су обично релативно високе, особито у Русији, где се дижу у знатно великим размерама и где је услед тога цело касно словенско доба добило у археологији специјалан назив доба кургана (курганый период). Било је у томе, како изгледа, утицаја нордиских погребних навика, јер је у Скандинавији био обичај да се насипају велике могиле. И зато тамо где је било колонија скандинавских Руса, односно уопште где су њихове везе са Словенима биле интензивније, видимо сразмерно високе могиле, код Волхова, Ловата, Неве, Мсте, Шелоне, као и у Смоленској губ. (Смоленска област) — у Гњездову — и у околини Суздаља, Јарослава, Мурома и Кијева.22
Уосталом, по целом Словенству исто онако као и другде покојнику се градила утолико виша могила уколико се он више међу народом истицао богатством, славом или положајем. Зато су особито кнежевске могиле биле свугде високе, па и тамо куда није продро поменути скандинавски утицај, на пр. у Чешкој, Пољској или на Балкану. У Русији Кијевски летописац помиње да је Олегова могила на гори Шћековици била тако велика да је на њој касније подигнут храм св. Николе, а и на Игоровом гробу у Искоростени била је насута велика могила.23 Кнежевска „Црна" Могила код Черњигова била је висока 15 аршина и имала је 180 аршина у обиму.24 На југу извори помињу велику Прибидругову могилу на острву Брачу и друге велике у Зети и код Призрена.25
Иначе бих споменуо да су се у целом Словенству, на југу, у Русији и у Чешкој насипале испочетка у старије доба само ниске могилице, који пут и сасвим мале. То је типичан знак старијег паганског доба. Касније, после увођења хришћанства, биле су опет велике могиле знак паганства, а место њих под притиском црквених наређења појављују се мале хумке које сачињавају гробља око хришћанских храмова (срав. даље стр. 78).

Облик могила

Изглед могила је по правилу више или мање висок лоптин сегмент на округлој основи обложеној каткад каменом, а каткад окруженој ровом и малим насипом.26 Само у земљи старих Кривича, у бившим губернијама Смоленској, Витепској, Псковској, Јарославској, Новгородској, Петроградској и Владимирској (Смоленска, Витепска, Псковска, Јарославска, Новгородска, Лењинградска и Владимирска област) — са огранцима и преко њихових граница — појављује се чешће овална база, којипут знатно издужена (тзв. длинные или удлиненные курганы у руској археологији), чије нам порекло и уопште узрок абнормалног облика нису познати.27 Ово уосталом није појава само у северној Русији. И другде се поред округлих појављују и издужене могиле, али су изнутра без нарочитих разлика, на пр. у Моравској код Вјетержова, Бојковица и код Ухерске Скалице. По неки пут су постале, као код Бојковица, само накнадним сахрањивањем касније умрлих чланова породице28 због чега се првобитно округао курган издужио у једном правцу.
Други облици могила су врло ретки29 и може се рећи да са горе поменутим изузетком преовлађује у целини један облик у којем нема никаквог система било да се посматра према добу или према крају. Облик могиле је потпуно споредан знак, утолико више што се његов првобитни изглед чешће мењао због слегања земље или других природних утицаја, поплава, завејавања песка или сличног.

Унутрашње уређење могила

Унутрашње уређење могила спаљених у целини је једноставно, особито код западних Словена, пошто гомилице пепела или мала урна нису изискивале већу унутрашњу конструкцију. На западу не знам ни за какву особиту конструкцију гробова спаљених. На истоку се спаљивање тела вршило било на месту могиле, било другде а скупљени пепео стављао се пак на гомилицу или у урну на нивоу тла или над њим у један од слојева могиле, ретко кад испод нивоа у малу јаму или у специјалан ковчег. Обично је погреб на нивоу или над њим, и то доста високо. У таквим случајевима се види да је прво била насута ниска могила, на њу постављена урна па је тек потом било све поново затрпано.
У гњездовском гробљу Смоланске губерније (Смоленска област), где су у могили била и два погреба, била је постављена једна посуда у пепелиште а друга на врх могиле тако да је била под травом. Код Гњездова а и у курским и ладошким могилама урне су уопште стављане високо.30
Пример појаве храстових ковчега знам на пр. из могилника код Феђашеве у Тулској губ. (Тулска област) или из Воронке код Бјелева. Тамо је био улаз у ковчег прикривен даском која се је могла одићи при новом погребу.31 Велики изузетак је нарочита столица са стубом од опека у черњиговској Црној Могили.32

Слојеви насипа

Могила је била каткад начињена од једног компактног насипа, каткад пак од неколико доста видљивих слојева који су помешани са пепелом, угљевљем и животињским костима. Ти слојеви су очевидво трагови насипања који су се понављали после погреба у одређеним терминима о свечаностима у почаст умрлих какве су се до данас сачувале код словенских народа.33 Угљевље, пепео и кости који се у њима налазе остаци су погребних даћа. При свечаним гозбама давао се очигледно један део хране мртвоме у гроб, други део су појели учесници а остатке су или положили у гроб или су их оставили наоколо по земљи, која се затим бацала на гроб. Ако се даћа периодично понављала, понављало се и насипање нових слојева земље и остаци даћа досежу све до врха могиле. Срав. на пр. наласке Л. Антоновича, Ј. Мелникове и Б. Поповског у волинским словенским могилама.34 Б. Поповски је код Самхоротка близу Сквире констатовао 14 слојева, Т. Соподжко кад Мураве 8 слојева а код села Сича на Березини 11 слојева пепела, од по 2-5 см (оба места у Минској губ., данас Минска обл.).35 Сличну појаву констатовали су и X. Ханделман код Пепендорфа у Вагрији и Г. Осовски у лублинском крају.36 То је уопште доста честа појава.
Ти су се обичаји одржали и онда када је почело сахрањивање. И зато се у могилама, поред костура, код главе, над њим или испод њега сретамо често са ватриштем. Ватриште је или остатак огња запаљеног у гробу за успомену на паганско спаљивање које је црква забрањивала,37 или је бар остатак огњишта на којем је била спремана даћа. Таква огњишта су типичне појаве на пр. у ладошким могилама у којима се налази и прибор кухињског посуђа, глиненог и железног, котлова и здела,38 стављених у могилу после завршене даће, а и другде се код костура налази бар једно такво ватриште. О наведеним обичајима има уопште толико доказа да их није могуће избројати. Срав. бар описе волинских могила од Јароцког, новгородских, псковских, тверских (калињинских), смоленских и черњиговских од Рериха, Глазова, Гатцука, Спицина и других истраживача (литературу за ово види у глави XX).

Спомен-могиле

Каткада је могила потпуно празна.39 У том случају можда је пред нама само кенотаф, спомен-могила подигнута покојнику који је на пр. умро на походу у туђини тако да тело није могло бити сахрањено код куће. Такве потпуно празне могиле су ретке али их је нашао на пр. у Гњездову Вл. Сизов, у Волинији Ј. Мелникова и Ф. Штајнхал, у черњиговској земљи П. Јеренко а код Пскова А. Спицин.40 Истој категорији припадају касније историске могиле Кракуса, Ванда, Кошћушка, Лубелске уније код Кракова и Лавова. Да су већ у старо доба биле подизане велике могиле за успомену на знамените догађаје сведочи Хелмолдов извештај (I. 36), по којем су Ободрити насули могилу за успоману на победу коју су добили на Ранама.

Стражарске могиле

Друга врста празних могила су тзв.стражарске могиле, подизане у системима у јужноруским степама са сврхом да служе као осматрачнице за стражу у доба ратне опасности. Таквих могила има и поред Дунава. Вл. Б. Антонович нашао је, на пример, цео низ стражарских кургана у дужини од 200 врста на међи између Случе и Гориње с једне и Буга са друге стране.41

Мајдани

Под такозвавим руским мајданима подразумевају се они стари гробни или стражарски кургани, који су у каснијим временима разровани ради искувавања шалитре којом је земља била натопљена. Има их много у јужноруској степи, у широком појасу од Подолске преко Кијевске, Полтавске, Черњиговске, Харковске и Вороњешке губерније (Камењец-Подолска, Кијевска, Полтавска, Черњиговска, Харковска и Вороњешка обл.) до горњег дела донске области. О њима постоји и знатна руска литература често полемичког карактера.42
Најзанимљивије могиле спаљених словенске припадности биле су могиле код којих је гомилица пепела односно посуда са пепелом била постављена просто на врх могиле, — свакојако покривена неком врстом поклопца, — или још на нарочито постоље начињено од дебелог стуба забијеног у могилу. Могуће је и то да урна није тамо имала остати дефинитивно већ само привремено и да је при првим следећим поменима била засута новим слојем глине.
То је обред чије постојање у Русији на крају паганског доба потврђује Кијевски летопис.48 Летописац га помиње при погребима Радимича, Кривича и Сјеверјана речима: „Собраше кости, вложаху в судину малу и постављяху на столпh на путехъ."
Али можемо га претпостављати и другде, особито у старијим временима, и то је можда један од узрока што су старије могиле спаљених катшто тако сиромашне и што у њима нема ни трага од урне.
Археологија не познаје других градњи над могилама спаљених. Ипак је вероватно да су и на њих као и касније на могиле са костурима стављани на врх разни знаци, оградице, сточићи, настрешнице, кладе (срав. след. главу).

Сиромаштво могила

Дарови у словенским могилама спаљених су просеком врло сиромашни што уосталом важи и за многе гробове са костурима.44
У најстарије доба њихова празнина је карактеристична а видели смо зашто. Али узрок није било само сиромаштво дарова него и то што су у тим гробовима предмети које је покојник имао уза се прошли кроз јаку ватру ломаче која је уништила све што је претстављало финији рад и покварила све масивније производе. После тога садржина гробова приказује нам се, наравно, као неизмерно сиромашна.

Руски утицаји

Само у Русији, где се спаљивање сачувало до XII века и где се у међувремену под страним утицајима развила богатија индустрија, налазимо слику те богатије културе и у могилама са паганским обредом спаљивања. То су наиме могиле у којима се показује јак „руски" утицај, то јест утицај оних скандинавских Руса који су од краја VIII века крстарили походима по Русији све до Црнога Мора и Каспискога Језера, или се тамо настањивали у трговачким насељима по унутрашњости, испрва код Ладоге,45 потом и у Новгороду, Смоленску (Гњездову), Љубечу, Черњигову, Ростову, Мурому, Изборску и Турову, а од краја IX века нарочито у Кијеву кад се тамо г. 882 трајно настанио кнез Олег довевши са собом велику дружину.

Поглед на део гњездовског могилника

Тај руски елемент манифестовао се не само у друштвеној структури словенскога народа него и археолошки у његовој материјалној култури, у конструкцији могила (сопки) и њиховом инвентару, и то како мноштвом импортованих нордиских производа тако и оријенталним импортом, јер су скандинавски Руси имали у рукама и велики део трговине са Хазарима и са земљама иза Каспискога Језера, која је ишла Волгом. У инвентару руских кургана видимо типичне нордиске мачеве, копче или фибуле, овалне у облику корњаче или у облику тролисне детелине, затим игле, пређице, ланчиће, све украшено нордиским преплетом, поред мноштва ситних украса источног порекла, о чему ћу још говорити у главама XII и ХIХ. Из свега је јасно да се овај утицај учврстио, као што и историја потврђује, углавном у IX и Х веку, и зато је он за руску археологију чврст хронолошки ослонац за доба кургана.

Инвентар могила које је ископао код Гњездова Вл. Сизов

Гњездово код Смоленска

Типични могилник спаљених из Х века у коме се красно види јак руски утицај јесу велике скупине могила у околини Гњездова близу Смоленска, о којима је општу слику дала Ј. Клетнова, а где је копао и своје резултате објавио пре свега Влад. И. Сизов.46 Делимично су то уопште гробови нордиских колониста. Гњездовске могиле нису додуше све само из поменутог доба руског утицаја него су и старије (са оријенталним утицајима и са старом предградишном керамиком) и млађе, из XI века, како опет сведочи развијена градишна керамика на пр. на Олшанском Градишту и у могилама на реци Олши.47

Пресек Црне Могиле (по Дм. Самоквасову)

Црна Могила и Гулбишче код Черњигова

У Русији постоји приличан број сличних великих гробаља спаљених са богатим инвентаром, али она нису досада објављена. Срав. на пр. гробље код Михајловског близу Јарослава где се већ појављују и гробови са костурима, и друго у суседству код Болш. Тимирјова.48 Треба врло жалити што у Русији баш најважнији наласци често нису објављени како ваља, док има пуно мање важних извештаја. Делимичан изузетак у категорији кургана спаљених претстављају нека гробља у самом Черњигову, где је Дм. Самоквасов г. 1872 и 1873 ископао међу већим бројем мањих и две знамените могиле спаљених, уистину кнежевске (Црну Могилу у самом месту и Гулбишче у Тројицкој скупини), које по величини, богатом инвентару и византиским царским новцима спадају такође у другу половину Х века (пре г. 992) те су тако истовремене са гњездовским.49 Оне су неоцењиво важне за руску археолотију и зато прилажем пресек и план пепелишта Црне Могиле. Под површином наишло се прво на остатке опеке и храстовог стуба, испод њега на прву гомилу дарова, а доле на нивоу тла на само пепелиште са другом групом разасутих дарова свих врста, који пружају драгоцен поглед у живот тадашњег доба. И Гулбишче је било богато. Висина Црне Могиле била је 15 руских аршина, обим 180, висина Гулбишча 12 а обим 135 аршина.

Готски и херзонски утицај

Што се тиче дарова у гробовима спаљених из доба пре Х века, за њих је нарочито карактеристична руком рађена предградишна керамика. Једино у Чешкој и у Подунављу налази се у њима већ и развијена градишна керамика али њен облик ипак указује на први, најстарији степен. Изузев старије керамике дарови су ретки, а каткада их, како смо чули, уопште нема. Вреди још споменути да се у Русији у старије доба, између VI и VIII в., појављују разни остаци старијих култура, на пр. ђаковске — дегенерисане готске, затим загонетне мошчинске културе,50 као и старији херзонски производи, јер се Херзон од Јустинијановог времена опет подигао а његове радионице поново процветале.51

Опрема руског витеза нађена у гробу код Таганча близу Кањева (по Хојновском)

Али: словенска припадност тих могила у многоме није још сигурна, особито у средњој Русији, а осим тога оне досад нису обрађене потпуно него само делимично. Због тога се не усуђујем да њихов инвентар подробније обрадим.

Гвоздени ковчежић из гроба код Пересопнице
у Волинији (по Ј. Мелниковој)

ГРОБОВИ СА САХРАЊЕНИМ ТЕЛИМА

Забране спаљивања и насипања могила. — Постанак гробаља око цркава. — Обред. — Унутрашња опрема могила. — Опрема тела. — Ковчези, трупци, саркофази, лађе и санке. — Положај тела. — Оријентација. — Градње на могили. — Дарови.

Услед горе поменуте промене у верским схватањима, која се ширила по целој Европи под римским утицајем од доба царства, а касније, од VIII и IX века, и под утицајем директних наређења цркве и световне хијерархије, стари обред спаљивања полако се замењује у средњој Европи сахрањивањем, које је црква једино одобравала.

Забране могила у шумама

Испочетка, а у неким словенским земљама и доста дуго после службеног пријема нове вере, променио се је истина обред, али се задржао стари облик гробова: више или мање висока могила. Црквена наређења настојала су да брзо отстране и ту спољашњу успомену на старо паганство а нарочито подизање могила у шумама, на раскрсницама и пустим паганским поштованим местима, и да гробове сакупе око новосаграђених цркава,1 али то дуго времена није полазило за руком.
Исто то забрањивали су у Чешкој бискупи и кнежеви још г. 1039 и 1092,2 у Померанији бискуп Ото Бамбершки 1124-5 г.,3 а у Русији се сретамо на северу са великим могилама још у XIV и XV веку. Новгородски митрополити били су принуђени г. 1534 и 1548 да забране становништву Вотске пјатине сахрањивање мртвих у шумама уз паганске обичаје а то исто посведочују наласци у Псковској и Петроградској губернији (Псковској и Лењинградској области).4
И код Вјатича велики кургани замењени су малим могилама тек у XV веку, а В. Городцов откопао је чак у Савинову (Богородски уј. — Богородски срез Московске обл.) већи курган с предметима XVIII века.5
Уосталом и у Словачкој у Гемеру сахрањивали су мртве у шумама до XVII века поред свих црквених казни, а у Србији још донедавна.6

Двојеверје

Промена се дакле није десила нагло. Међутим док је у местима где су била црквена седишта и цркве народ био принуђен да оснива гробља око хришћанских светилишта, дотле је даље у унутрашњости, особито у географски удаљеним подручјима, живело још дуго старо паганство и спаљивало се или се сахрањивало под могилама у шумама и на раскрсницама. У неким земљама је ова двострука вера историски подробно документована, као на пр. у Русији. У Кијеву и у Новгороду кнез и велможе су се брзо покрстили а и градско становништво се томе бар привидно приклонило, носило крстиће о врату и клањало се новим сликама. Али и оно, а још више удаљено сеоско становништво остало је у души и надаље паганско, местимично још дуго, и проповедници XI и XII века с правом су се жалили на ту двоструку веру (двоевјерје) рускога народа. Са друге их стране немамо истина толико и тако значајних извештаја, али исто тако је било и другде, и горе поменуте забране Бржетиславове и Шебиржове у Чешкој не значе уствари ништа друго.
Тако се десило да је у Русији и у прво хришћанско доба могила остала основни тип — иако је била забрањивана, и задржала се дуго. И истакнути хришћани били су сахрањивани у великим могилама и са инвентаром који показује да се и стари обред делимично одржао. Пагански обичај богатих дарова видимо у курганима код Таганча, код Подхораца, код Умана, код Желенака, и поред привесних крстића или других хришћанских символа.7

Гробља код цркава

У свим словенским крајевима где је нестала могила, никла су место великих могилника нова гробља — са малим хумкама или само са плочама на површини — смештена било око првих хришћанских цркава било подаље од њих. Гробови су у њима полагани у јаме један уз други у тако правилним редовима, као и на нашим гробљима. То је уобичајени тип гробља у XI, да не кажем XII веку, иако се појављује већ и у Х веку. Сретамо се са њим свугде по словенским крајенима изузимајући Русију и источну Галицију.

Гробље из XI века код Желењица у Чешкој

То је типична појава у Пољској, у источној Германији, у чешким и словеначко-хрватским земљама.8 Као пример нека послужи план гробља из Желењица у Чешкој или гробља из Нове Ђеђине код Квасица.9

Гробља на редове у Подунављу

Треба казати да равни гробови у редовима нису увек само касна похришћаиска појава. Још пре IX века појавила су се код једног дела Словена гробља са сахрањеним телима у јамама без већих могила. Пре свега то је било у Подунављу, делимично под утицајем ране промене потребног обреда у римским провинцијама,10 делимичио под утицајем турско-татарских номада (Хуна, Авара) и иранских Сармата настањених у Подунавским низинама, који су донели обред сахрањивања и наметнули га и покореним Словенима.
Бар ја сам са своје стране убеђен да су у једном делу хунских а нарочито у аварским гробљима сахрањени Словени, чак да су нека од гробаља VII и VIII века уствари словенска, само са малом примесом номадског живља, тако на пр. гробови код Крунгла и Хоенберга у Штајерској, код Мистелбаха и Кирхдорфа у горњој Аустрији и у Ђевинској Новој Веси у Словачкој. Јер због тога што се у њима налазе поједини гробови са предметима хунског или аварског карактера не морамо сматрати цело гробље за несловенско; ако је тамо постојање Словена историски доказано. Све су то гробови у јамама на редове.11

Обред — Погреб жена и коња

У поређењу са ранијим спаљивањем сам обред се променио утолико што тело донето на гробље није било положено на ломачу и спаљено,12 већ је стављено директно у гроб, на за то припремљено место (срав. даље). Ако су при томе били још убијени робови и жене13 или пси и коњи,14 они су били положени поред мртвог или изнад њега а затим је на све бачена глина, песак и камен као и раније при насипању могила спаљених. На површини могила са костурима нема данас трага никаквог споменика или других знакова. Али близу је истине да је оно што сам горе рекао о могилама спаљених важило и о могилама са костурима, можда чак и у већој мери.

Опрема унутрашњости могиле

Што се тиче даљих појединости о опреми могила са костурима може се казати углавном ово: Могиле са костурима су изнутра различито опремљене. Мртво тело било је или просто положено на мало припремљену земљу, на слој белог песка, жуте глине, пепела, на слој лишћа или на дрвену даску,15 или на ниско насуту и исто тако припремљену хумку, или коначно у ископану четворострану јаму. Било је при томе све или потпуно једноставно, без других конструкција или су биле око тела стављене на разне начине сложене даске тако да је од њих негде постао кров на кладама, или читава кућица од дебелих греда са кровом. На ту се конструкцију потом насипала глина, и то испочетка како изгледа опет у слојевима и до разне висине, према традицији рода и према положају покојника. Велика је разноликост коју у погледу унутрашње опреме показују могиле са костурима у једном крају, па чак и у једној општини. Чудимо се зато како да родовска традиција није довела до изразитијег јединства обичаја, особито код источних Словена.
Код западних Словена срећу се по правилу на дну могиле четворостране јаме, и то доста дубоке, или се покојник полаже на површину земље.16 Отступања има мало. Споменуо бих толико да је тело било често опкољено камењем. Али се код западних Словена може ретко говорити о стварним гробним коморама.17 Комора од балвана и дасака нашла се у Чешкој у кнежевском гробу код Желенака а у Моравској у могили код Журана близу Падола.18
У Пољској је доста чест гроб обложен великим камењем (било могиле или просте јаме), особито у Померанији и у појасу који се протеже од Висле код Плоцка и Добжиње преко Подлаше и Мазовије до бивше Гроденске губ. (Гроденска обл.),19 али за стварне коморе од камена или трупаца не знам. Свугде има највише простих јама без могиле (plaiske groby rzedowe), у Шлеској, Малопољској и осталој Великопољској .20
Исто тако на југу у Крањској, Хрватској и у Далмацији видимо по правилу просте јаме, на пр. на Бледу, код Средње Веси, Менгеша, Велике Горице, Клоштра, Белог Брда а исто тако код Врлике и Бискупије у Далмацији.21

Пресек могила код Квасица и Јарохњовица у Моравској

Опрема могила у Русији

Са много више разноликости у опреми гробова истиче се Русија, где је свакако било више утицаја (нордиски, литво-летонски, фински, скитско-сарматски, алански, хазарски, бугарски и слично). И ту је боље припремљена конструкција знак богатих људи а прост народ се морао задовољити једноставним гробом. Иначе се конструкција гробова мења према племенским и географским окрузима и према хронолошком току и развоју, иако смо још далеко од могућности да их према њој уврстимо у какав одређен систем.

Разни типови руских кургана са костурима
1. Болхан, 2. Мишков, 3. Черњигов, 5. Углич

Северноруски жалники

На југу словенске Русије налазе се под курганима најчешће јаме (касније уошпте само јаме) 1/2-1 м дубоке, али местимично сусретамо и тело на нивоу тла, и то на истом гробљу. Ј. Мелникова нашла је међу волинским курганима 62 % јама, 21°/о тела положених у равни тла и 13% тела изнад равни, на вештачки насутом слоју. Вл. Антонович нашао је пак код суседних Древљана исти однос у процентима 58 : 25 : 17, а и на гробљу код Подубаца или код Борохова у Волинији били су сви типови истовремено заступљени.22
Насупрот томе барон Ф. Штајнхајл нашао је у ровенском, луцком, житомирском и овручском крају костуре у равни тла,. а и Ј. Јароцки из Подлуба, Рокитна и Олевска помиње гробове без јама. Такве разлике, основане очигледно на породичним традицијама, помињу се још на много других места истог краја. Обе врсте гробова, уз преовлађивање јама, налазимо даље у целој кијевској области23 а и на другој страни Дњепра у полтавској, харковској области (срав. Шаргород, Броварски, Очаков, Лохвице, Ницаха, околина Романа итд.). Само јаме нашао је Самоквасов у околини Черњигова, а и код Сједњева, Лариновке, Мериновке, Глинска, Перејаславе, а гробове без јаме код Волокитина, Миропоља и у бјелогородској скупини (Суджа).

Потом пак почињу преовлађивати гробови без јама у Курској, Тулској, Источно-Смоленској, Тверској, Јарославској, Костромској и Московској губернији (Курској, Тулској, Источно-Смоленској, Калињинској, Јарославској, Костромској и Московској обл.), иако се и ту показују гробља са јамама (у земљи Вјатича то је исто тако често), а и на западу су односи слични, иако хронолошки не доста јасни. Јаме још преовлађују на Припету, на пр. у мозирском крају али даље, око горњег Њемена и Березине, има више тела положених на равни. У Минској губернији (Минској области), где је В. 3. Завитњевич откопао стотине могила, нашао је 68°/о тела положених у равни тла, код Березине 73% а само 12°/о у јамама. Зато је В. 3. Завитњевич према тим гробним типовима и разликовао област Древљана (јаме) од земље Дреговича.24 Исто тако је мање гробова са јамама у Витепској, Петроградској, Псковској и Новгородској губ. (Витепској, Лењинградској, Псковској и Новгородској обл.) а то важи и за крај око Ладоге.25 Тек када су тамо кургани почели да бивају нижи и да се претварају у хумке обложене великим камењем, које сам већ горе споменуо, почеле су се опет чешће појављивати јаме. То лепо показује развој кургана у околини Гдова. Новооткривено гробље код села Хрепле у Новгородском округу сведочи да је и у XI в. било на северу места где су се мртви стављали само у јаме.
Јасно је да се основна конструкција гробова јако променила на крају паганскот доба и да ниједан род није тачно сачувао један тип гроба из разлога које данас не можемо знати. Затим је јасно да се испочетка обично копала гробна јама, све док су подизане мање могиле, али ње је у доба кургана нестајало онде где су се, као на северу, градиле високе могиле (сопки) у којима нису биле потребне јаме за тело. Само су се на југу одржавале упорно јаме и на крају су под утицајем хришћанства победиле свуда. Овде, дакле, као што се види, имамо и хронолошке проблеме, чак можда више хронолошке него етничке.

Коморе у могилама

Стварне дрвене коморе изграђене над телом било у јами или на површини тла, које су биле на западу ретке и одлика гробова знаменитих људи, појављују се чешће у Русији.26 Имамо низ извештаја о некаквим гробним градњама у волинсним, кијевским, полтавским и вороњешким могилама, где бих то везао за утицај скитско-сарматске традиције.27 Према Спицину имају и дреговички кургани у својој унутрашњости дрвену конструкцију у облику кућице са кровом.28 Кров са стубовима саопштио је Спицин и из кургана код Лудкова у Черњиговској губернији (Черњиговска обл.), Антонович из Волиније а Самоквасов неколико пута кућицу из Сјеверске земље и из самог Черњигова.29
Међутим није ми познато да су се на словенском подручју и са словенским инвентаром нашли гробови са сазиданим куполастим подрумима и гробови тзв. катакомбе, који су својствени Поткавказији а преко ње и донској области све до хазарског (аланског?) Врхњи Салтова у Харковској губернији (Харковска област).
Само тело је било испочетка стављано без ичега на мало припремљено тле или на дрвену даску. При томе се појављује и покров, рогозине или ћилим, прикован за земљу железним клинцима.30

Облагање тела — Ковчези — Костури у храстовим стаблима

Из тог основног врло раширеног степена прешло се пак у Х веку ва облагање неколиким даскама, испочетка двема, одозго и одоздо, затим још двема по странама, док се у XI веку доспело до стварних ковчега, тј. до сандука од дасака прикованих ексерима. Дрво је иструнуло, али су ексери остали да леже на контурама сандука, и то било ексери слични нашим било четвороугаони клинци са главом повијеном под правим углом. О овом развоју постоји мноштво доказа из целог Словенства а сабрао сам их већ у Животу старих Словена. Овде ћу указати бар на неке поучније примере. У пропалим древљанским могилама нашао је Вл. Антонович тело обложено даскама у 25% случајева а само у 3% стварне ковчеге заковане ексерима. У радимичким курганима констатовао је А. Спицин 26% ковчега.31 Датовање тих гробова се међутим креће од Х до XII в., али да су се концем XI в. у Русији ковчези у великом броју израђивали и продавали на тржиштима потврђује нам историски извештај у Кијевском летопису.32
Богатији људи добијали су дрвене ковчеге још раније, већ на крају Х века. Тако на пр. витез из Таганче био је положен у сандук од дасака прикован кукицама. И гробови са византиским новцима IX века откривени у Кијеву код Десјатинске цркве били су у сандуцима.33 Сличне примере имамо код западних Словена из времена кад су преовладале S-наушнице. Лепо се то може пратити на пр. на моравским гробљима.34 Местимично се пак ова новост није дуго одржала, ваљда зато што је била — као уопште израда дасака — доста скупа. У словенском гробљу код Ницахе (Ахтирка, Харков) из Х и XI века њих уопште још нема, а у Црној Русији нема ковчега ни у гробовима из ХIII и XIV столећа; тамо се стално и највише одржава облагање даскама. И у гдовским курганима се појављују касно. Негде опет, и то већ доста рано, замењивало је ковчег издубљено храстово стабло покривено даском. Примере таквих стабала из словенске области и доба знамо у Чешкој из гробова код Димокура, Перна и Рађиме, у Крањској из гробова на Бледу,35 а у Русији чешће из черњиговског, житомирског и харковског краја, из средњих губернија (области) и са Ладоге.36 То је обичај раширен и мимо Словенства, нарочито на северу Европе.

Саркофази

Тамо где су се Словени уско додиривали са римским светом и примали разне римске обичаје и тековине, преузели су наравно и ковчеге начињене од камена. Неки од хрватских великаша умрлих у VIII в. у околини Книна и Бискупије били су сахрањени у јаме у простој земљи, али су неки били сахрањени и у каменим саркофазима по римоком узору.37 У Чешкој и Русији појављују се слични саркофази касније као кнежевоки гробови (у Русији рака или корста камена, мраморяна). У Кијеву су нађени г. 1908. у темељима Десјатинске цркве у насељу Петровског ковчези од шкриљца у гробовима XI в., а слични и у Бјелгородки.38 О саркофазима кнеза Владимира и кнегиње Ане у Кијеву око г. 1017 даје извештај Титмар.39
Овде бих још навео да на западу код најмлађих гробова сретамо често велике равне камене плоче положене на гроб. Тако је било на пр. у Чешкој у Бистржици, Желењицама, Бржизи, Праховским Скалама, Држевичу, Коуржиму, Будском, Храдском и у Новој Ђеђини на Морави. Катшто су на плочама уклесани крстови.40 Оваквих гробова под плочама има и другде, на пр. у могилама код Гродна и у источној Галицији.41

Мртви у чуну и на санкама

Изузетан обичај да се мртво тело ставља у чун доказан је само са периферије руске области,42 тако да је врло сумњиво је ли ту уопште у питању словенски погреб. Али ако је то ипак био словенски гроб, онда имамо пред собом стран обичај што су га Словени преузели из суседног нордиског ритуала. Гробови са чуновима на реци Раши и у Гњездову, сразмерно богати, припадају највероватније баш Скандинавцима, кад којих су били уобичајени погреби у лађама.43 Исто тако се изузетно налазе у гробу и санке,44 иако је општи обичај у целој Русији био да се мртвац до гроба превози на санкама (и лети). Усамљен је налазак у гробљу на редове у Пиешцидлама у Плоњској области. Тамо су наиме нашли дечији костур стављен у велику посуду облика саксије израђену на колу и покривену поклопцем.45

Седећи костури у могилама бивше Петроградске губерније (Лењинградска обл.)

Заједничке могиле — Положај тела

У могили се обично налази једно тело, али доста често и два.46 Оно лежи обично на леђима, опружених или згрчених ногу, ретко кад поребарке. Старог преисториског згрченог положаја скоро нема. А ако се понегде и јави, онда је то или случајна промена положаја или какав изузетан случај, на пр. због какве болести или када је из сујеверја тело било абнормално сахрањено, на пр. свезано или слично.47 Тешко је веровати да би то били још остаци прастарих домородаца сахрањених по старој традицији. Руке мртвога стављене су или уз тело, или преко груди, преко трбуха, каткад и испод главе. То је врло произвољно и положај руку нема у обреду никаква значења.

Седећи костури

Поред лежећет положаја налазе се у Русији чешће и тела у седећем положају лицем окренутим к истоку, наслоњена леђима на неку врсту терасе. Такав положај тела можемо видети тек у гробовима са краја XI—XV века и то углавном на северу Русије, у Псковској, Витепској, Петроградској губ. (Псковској, Витепској и Лењинградској области), особито у околини Петерхофа, Јамбурга, Царског Села и Гатчине као и у Валдајској Шуми, иако се појединачно појављују и даље у целој средњој Русији све до Курска, Минска и Гродна. Још у Бобрујском ујезду (област Бобрујск-Барановичи) нашло их се 14% у могилама из XI и XII века.48 Постанак тог обреда није јасан и изненађује свакако то што спада тек у хришћанско доба. Није уосталом сигурно да ли је и у којој мери словенски. Појављује се често и у истовременим гробовима суседне Ливоније.49 Није ми, међутим, познат с које друге стране осим из Русије, и зато је вероватно погрешан један једини извештај из Моравске о седећем костуру у Клобоучкама код Бучовица.50
Важна је још оријентација тела.

Оријентација тела

У словенеким гробовима оријентација је по правилу таква да тело лежи ногама ка истоку а главом ка западу, тако да је лице окренуто сунцу које се рађа.51 То пак што у разна годишња доба сунце излази и запада на разним тачкама обзорја имало је за последицу да ни на једном гробљу оријентација није потпуно истоветна, него отступа од основног положаја више или мање, већ према томе где се сунце налазило у доба погреба.
Сви остали положаји су изузетни али се појављују, и то на неким местима у знатном броју, а разлоге њихове изузетности не можемо да разјаснимо.
Изузетан је пре свега обрнут положај са главом према истоку а ногама према западу, који се покаткад појављује поред нормалног положаја на једном истом гробљу. Имамо за то доказа из свих крајева Словенства као што сам већ другде упозорио. У Русији на пр. у радимичким курганима објавио је Спицин да је од 153 гроба у 36 било тело положено главом ка истоку, док их је у 105 кургана Новозибковског ујезда (среза, Брјанска обл.) било само пет.52 И у гробљу код Ницахе у Харковској губ. (Харковска област) било је само 4 абнормална случаја, док је у Бобрујском ујезду (област Бобрујск-Барановичи) нашао В. Савитњевич опет округло 10.53
Слични али ретки случајеви познати су из Помераније и Мекленбурга,54 даље из Мазовске Пољске (Корзибје, Рогово, Блихово),55 као и са југа, из хрватске Вел. Горице.56 У Чешкој је то доказано у Желењицама.57 Иначе једина позната ми гробља где је абнормалност уопште преовлађивала. био је могилник код Федова на Мсти, у Новгородској губ. (Новгородска област), где је од 44 костура било 24 положено главом ка истоку а само 9 главом ка западу,58 и гробље код Франкфурта на Одри, што га наводи Р. Белц.59
Какви су били разлози за ту абнормалност поуздано не знамо. Изгледало би да то има основу у разлици пола. Јер у великом гробљу код Коњских (Коњские у Великој Пољској) били су, по Антониевичу, мушки костури положени главом ка истоку, жене главом ка западу,60 а велики летонски могилник из Х века откривен код Луцина, има исти принцип: мушки су положени главом ка истоку а жене обрнуто.61 Али даља и тачнија истраживања о томе не постоје.
Исто тако изузетна а овога пута и несловенска је оријентација к југу. То је положај са којим се срећемо врло често у финским, ливонским, турско-татарским и нордиским гробљима.62 Ја не сумњам у то да нам њихово присуство у словенским гробљима означује или гроб инородца из народа кога је покрила словенска колонија, а који је сахрањен заједно са Словенима, или бар стран утицај на словенски ритус тамо где се утицај инородаца јаче показује и у карактеру дарова.63 Најзад, можда у понеком случају имамо пред собом само немарно истраживање које нетачно приказује положај тела, као на пр. у старијим извештајима о чешко-моравским гробљима,64 где бисмо иначе оваква отступања тешко објаснили.

Градње на могилама

На могилама са костурима нема данас никаквих особитих обележја, уколико то нису позни хришћански крстови или половецка страшила. на старим словенским курганима, на чијим су падинама и номади сахрањивали касније своје мртве. Али је вероватно да су се ту првобитно стављали или градили разни предмети, као на пр. просто веће камење, или стубови од отесаних стабала, или какви сточићи, или отсечене кладе (срав. наруби у Полесју), или чак и мале кућице са крововима које су изражавале жељу да се начини место за жртву или за одмор душе. Имамо неколико старих наговештаја о сличним предметима — археолошких доказа је мало.65 Али су у средњој Русији, све до у најновије доба, градили над гробом сасвим мале кућице, зване голубец, а стари руски споменици (већ. у XIII в.) знају такође ову реч у смислу некаквог споменика или настрешнице над гробом.66 Најзад није искључено да су Словени по печењешком и половецком примеру стављали на могиле и грубо рађене ликове својих мртвих, јер су се нашли слични и на могилама у словенском подручју.67 Али исто тако је могуће да су то били залутали номадски гробови. Нема тачних извештаја о њиховој садржини и народној припадности.

Дарови

У гробовима са костурима појављују се дарови у много већој мери. Под утицајем Карлових и каснијих наређења, што су их издали словенски кнежеви и бискупи, престао је додуше обичај да се у гробове стављају и други предмети осим оних које је мртвац имао на себи. Али стари пагански обичај ипак се сачувао кад неких родова.68 Што је главно, опрема положена са мртвим у гроб, његово одело, накит и оружје нису били више уништавани огњем погребне ломаче као раније. И тако се слика културе у овим гробовима оцртава јасније и потпуније него из гробова спаљених. Из њих видимо доста добро како је на крају паганског доба изгледао Словен, како је живео, како се одевао, како је ратовао и радио. А познајемо и врло богате гробове.

Привесна карика с прапорцима из могиле у Чаркасову код Орше

Мало је, али ипак има доказа да су Словени, стављајући мртвима у гроб разне предмете, исте сами намерно, тј. ритуално разбијали и уништавали. Из црепића, којих се највише налази, много не видимо. Од њих се каткада може саставити цела посуда а каткада не. Али намерно ломљење и савијање оружја доказују неки руски наласци, на пр. ладошке могиле, које је истраживао ген. Бранденбург а у новије доба В. Равдоникас.69 Ипак докази овог обичаја су на сваки начин у археологији ретки. Његови одјеци задржали су се у руској народној традицији.

1 Први пут читамо сличну забрану у капитулару Карломановом из 742 г. код суседних Немаца (М. G. Leges I. 17, § 5) а затим у капитулару Карла Великог даном у Падерборну 785 г. (Leges I). 48. Срав. горе наведен текст у нап. 19, гл. VIII.

2 Kosmas II. 4, III. 1 (Pramenу dejin c. II. 75. 136) је сачувао обе наведене забране из 1039 и 1192 г.; оне гласе овако: "Similiter el qui in agris sive in silvis suos sepeliunt mortuos, huius rei praesumptores archidiacono bovem et 300 in fiscum ducis solvant nummos: mortuum tamen in poliandro fidelium humi condant denuo. 2 ... item sepulturas, quae fiebant in silvis et in campis, atque scenas, quai ex gentili ritu faciebant in bivlis et in triviis, quasi ob animarum pausationem, item et locos profanos, quos super mortuos suos, inanes cientes manes ac induti faciem larvis bachando exercebant; has abhominationes et alias sacrilegas adinventiones dux boniis, ne ultra fierent in populo del, exterminavit."

3 Herbord Vita Ottonis I. 12: Ne sepeliant mortuos, christianos inter paganos in silvis aut in campis sed in cimiteriis sicut mos est omnium christianorum; ne fustes ad sepulchhra eorum ponant, omnem ritum et pravitatem paganam ab cient.

4 Допол. къ Акт. Ист. I. 27, 57 (ЖС. I, 370) и Зап. арх. VII. 1. 139, XI. 326.

5 Арциховски, К. В. 104, 149,150, 161. Арциховски дели вјатичке кургане са костурима на 3 ступња према развоју привесних карика, зрна на нискама и тордованих наруквица, — I из ХII, II из ХIII, а III из XIV века. За Савиново срав. Древний мир I, 19 (1924). Р. Јакимович сматра да се и у Пољској налазе примери кургана из XV и XVI века (Przegl. arch. IV. 155).

6 Charvat. Sl. Pohlady XV. 24, Милићевић, Живот Срба 337, 350.

7 Срав. даље стр. 92 и Zblor wiad. VII. 41, Кондаков, Клады 43. У Чешкој сравни хришћанску могилу код Желенака (стр. 81).

8 Кургани су се одржали у Пољској само у Мазовској земљи, у Подлесју {Kostrzevski, Wielkopolska 215, Antonievicz, Arch. P. 244) и у Малопољској на обема странама Висле, у Немачкој на Балтику (у Померанији) на пр. код Волина {Schuchardt, Arcona 77). Међутим досада ниjе било могуће тачно временски определити малопољске могиле, али их Антониевич ставља у историско доба (I. с. 252). У Чешкој потврђује могиле Cervinka, Slov. 145.

9 Види на пр. код Cervinke, Slov. 141, 161, 165, 167, примере старих гробаља поред цркава. Слично у списку код Pica (Star. III. 829).

10 Богато пространо гробље код Регенсбурга показује како се већ у II—III веку мењао обред у подунавским римским колонијама. У IV веку тамо се само сахрањивало (Lamprecht, Aufdeckung eines rom. Friedhofes bei Regensburg. R. 1901. 16, 20).

11 Hampel, Alt. 1. 76. И каснија мађарска серија била је обично без могила (79).

12 Неки руски археолози претпостављају да је местимично постојало и касније, бар симболично, спаљивање тела (обжигание покойников), али je све врло несигурно (срав. ЖС. 1. 239). Мелникова то помиње из Волинске области а Бранденбург са Ладоге (Труды арх. с. I. 503, Кург. Прилад. 26).

13 Овај обичај, познат из историских извора, не може се археолошки доказати,бар не убедљиво (срав. ЖС. 1. 252). Негде су тако чести заједнички погреби мужева и жена (чешће жена над гробом мужа), да то изазива сумњу да имамо пред собом истовремено убијање жена. Срав. на пр. нове ископине Арциховског код села Хрепле у новгор. округу, или ископине у оршанским могилама (Працы арх. ком.II. 58).

14 Доста су чести погреби коња (костури) у словенским гробовима у Немачкој, Пољској и особито у Русији, где их налазимо доказане код Кривича, Пољана, Древљана, Новгорођана, а на Балкану бар код Срба. Примере у Чешкој налазимо у гробовима код Либица а у Моравској из Брна. А колико се тек оструга нашло у словенским гробовима! Зато би било неисправно увек мислити при оваквим налазима да je гроб несловенски, номадски, на пр. у јужноруској степи или у угарском Подунављу, где су Словени знали за гајење коња и јахање (ближе примере срав. ЖС. I. 259 и III. 132, 135, 483). У таквом случају мора одлучити општи карактер гробља и краниолошке разлике, ако их можемо утврдити.

15 ЖС. I. 353, 357. Срав. овде даље стр. 86.

16 Срав. Cervinka, SIovane, 145 сл., 150, 185. У лухачовичким могилама (у Обори) чак су оба типа била заједно (I. с. 146) у Јарохњовицама су биле јаме, у Врбици погреб у равни тла.

17 Костури из Требена били су лепо обложени (Mannus XI—XII. 340), али су из XI—XII века.

18 Pic, Star. III. .52, Schranil, Vorg. В. 294, Vocel, Arch. Paral., II., 38.

19 Kostrzewski, Pamietnik 22, Спицин, Литев. др. 156. и особито Antoniewicz, Arh. Pol. 244 ел. Одатле пољски термин „kamienne groby rzedowe". Ови гробови имају 4 велика камена (или и више) у угловима јаме, и уопште прелазе у касне жалнике (срав. нап. 26, гл. VIII). Сматрам за словенску целу сједлечко-гроденску скупину са могилама XI века; она се у незнатној мери протеже и на запад [Antoniewicz, Arch. Р. 249, Jakimowicz, Przegl. IV. 155, 156) Овде су честе S-наушнице а и друга словенска обележја. У Чешкој за облагање гробова каменовима срав. Pic, Star. III. 329 сл. и Cervinka, Slov. 149, 162, 163. Schranil, Vorgesch. 297.

20 Срав. даље детаље Jakimowicz, I. с. 156.
21 CC. II. 522 сл.

22 Мелникова, Труды XI. арх. с. I. 135, 482, Антонович, тамо 26.

23 Гробови у јамама нашли су се у самом Кијеву (на пр. сви гробови у Кириловској улици код Јорданске цркве, Хвојка, Об. 54), али су другде били у равни тла и изнад ње (Хвојка, 55). Под бедемом у насељу Петровског нашло се мноштво паганских погреба у некаквим галеријама. Изв. АК. XXXI, Пр. 81. Срав. такође Козловска, Слав. кург. 10 и Самоквасов, Могилы 222.

24 В. 3. Завитњевич, Кiев, Стар. 1890, 260, 264. Срав. Зап. ОП. X. 326, Труды IX. р. с. II. прот. 47, Труды VIII. с. IV. 150.

25 Види за све детаљне примере у ЖС. I. 339—344, и код В. Козловске Сл. кург. 9 сл.

26 И Ростех каже за Русе да су богатог полагали у пространу одају (Харкави, Сказ. 270). Срав. иначе ЖС. I. 349—350.

27 ЖС. I. 346-349.

28 Зап. ОП. V. 202.

29 Спицин, Радим. кург. (Зап. ОП. VIII.), Антонович, Изв. XI. арх. с. 26, Самоквасов .Могилы 194, 205, Раскопки сhв. кург. стр. V. и 25. Подрум од цигаља био је у хришћанско доба изграђен у једној већој могили спаљеног у Черњигову (ib. 14).

30 У земљи Древљана, Пољана а катшто и у Волинији на руском југу сретамо се са овим обичајем. То особито помиње барон Ф. Штајнхајл из овручког краја (срав. ЖС. I. 354, бел. 1.).

31 Антонович, Раек. древл. 7; Спицин, Рад. кург. 8, 10.

32 Лет. Лавр. 208 за 1092 г, (продахомъ корсты отъ ?илипова дне до мясопуста 7 тысячь). Срав. ЖС. I. 354.

33 Arne, Suede 57.

34 Срав Cervinka, Slov. 140, 150, 153, 156, 163, 167, 169, 170, 186. Прате их већ новци XI и XII века. Пуно остатака од сандука налази се н у Чешкоj уз S-наушнице (Pic III. 329 ел.) а исто тако у Немачкој (Beltz, Slaven 265).

35 Pic, Staroz. III. 76, 343; Smid, Altslaw. Graber 26.

36 Хамченко (Чтенiя общ. Нест. ХIII. 1, Арх Лhт. 1900, 126), Бранденбург (Прилад. кург. 21), Мелникова (Труды XII. арх. с. 1. 692), Спицин (Радим. кург. 11).

37 Starohrv. Prosvjeta II. 71, III. 1. 31, 37, IV. 113. Срав. ЖС. I. 855.

38 Срав. ЖС. 1. 350, 356, Хвоjка, Др. об. 83, Отчетъ за 1908 г. 153.

39 Thietmar VIII. 74 (VII. 52). Срав. Кондаков, Љр. IV. 161, о виз. саркофагу Јарославовом у Кијевском сабору.

40 Pic, Star. III. 77. 330, 332, 334, 337, 345, Cervinka, Slov. 143.

41 Спицин, Лит. др. 157, Pastrnak, Ruske Karpaty v archeol. (Pr. 1928) 152—153.

42 На пр. у Бјелоозорки, Шандровки, Гњездову, код Туровича, Усћ-Рибинска и др. (Срав. ЖС. I. 263, Eurasia IV. 228, Arne, Monde slave V, 249).

43 Montelius, Culturgesch. Schw. 241— 246.249 (Wendel, Tuna. Ulltuna).

44 Анучин је нашао једанпут остатке санки у могилама код Костроме (Глобус 1900, 335). Види иначе ЖС. I. 268 о овом обичају у Русији.

45 Antoniewicz, Arch. Pol. 245. Сравни још о овоме сумње Р. Јакимовича истакнуте у Prz. arch. IV- 155.

46 Изузетно али ипак постоје заједнички гробови у којима је положен истовремено већи број мртвих, један поред другога, или у етажама, један над другим. Већина гробова код Ницахе (Ахтирка) били су колективни, са 2—7 костура, а само их jе 10 било са једним (Труды XII. с. I. 694). Курган са 39 костура у 9 спратова био је код села Корчевке близу Житомира, други код Передака на Валдају имао је 17 костура у 3 спрата. (Труды IX, арх. с. II. 114-120, 128, 130, 132; Зап. ОП. V. 1. 41). У Чешкоj и у Моравској знамo само за обична гробља на редове са костурима један над другим. Напр. у Жидлоховицама, Ћемицама, Боржитову, Пржедмосту, Рокитну и другде у Моравској (Cervinka, Slov. 158, 162, 167, 168, 170) или у Желењицама и Ухерцима у Чешкој (Pam. XVI. 18). Знам из Русије за сличне суперпозиције на пр. са гробља на градиштима шарковском и витичевском (Козловска, Сл. к. 23). Треба добро разликовати заједничке могиле од оних, у које су касније други били накнадно сахрањивани. Бранденбург je нашао у унутрашњости великог кургана код Волхова један гроб спаљеног. Али je на падинама могиле било 14 погреба са костурима XI. века (Труды арх. с. VII. Јарослав, I. II, 16). А Рерих је опет нашао велики курган у Валдајској Шуми код Окуловке у коме je над доњим слојем са 13 седећих костура било цело гробље са 30 опружених костура из XV века (Изв. АК. I, 60). На западу, код Лојбингена у Саксонскоj, било jе у словенско доба у стару пресловенску могилу сахрањено 70 мртвих покривених даском, катшто и у сандуцима (Jahresschrift f. Vorg. sachs. Lander V. 43). За могилу са костурима на површини энам из Чешке само код Турска (Раm. XXI. 136.) Срав. такође Арциховски, Кург. В. 107.

47 То je доказано у Чешкој на пр. из Либица, Жижица, Дражковица, Крал. Храдца, Желењица, у Моравској из Холине (срав. Pic, Star. III. 76, 329, Domecka, Obzor praeh., 45, 46, Cervinka. Slov. 16i), осим старијих мање веродостојних извештаја [Pic, 1. с. 329 ел. Niederle, Prispevky I. 26). J. Мелникова je нашла у Волинији 3% згрчених костура, у гробљу код Ницахе два костура положена на страну (Труды XI. арх. с. 1. 490, XII. с. 1. 694); Бифел је навео пример из Шлеске из Тинице код Вратиславе (Schles. Vorz. II. 201), из осталих пољских земаља Vl. Antoniewicz пример из Паушовке, из околине Пшемишла и из Милославе у Великопољскоj (Arch. Pol. 215, 251).

48 Срав. ЖС. I. 367-368.

49 Спицин, Лит. др. 152. Такође око Гродна (ib. 157).

50 Срав. Cervinka, Slov. 164.

51 Срав. ЖС. I. 359, 363.

52 Спицин, Радим. кург. 11. 28.

53 Труды ХII. арх. с. I. 694, Зап. ОП. X. 326, 328. Срав. и Отчеть за 1905, 79. То је ретко у Вјатичкој области (Арциховски, К. В. 107).

54 Бобзин (Beltz. Nachrichten 1895, 20), Рамин (Berl. Verch. 1898, 93)

55 Swiatowit II. 24, V. 213. VII. 43.

56 Vjesnik arch. dr. N. S. X. 123 (1909).

57 Pic, Star. III. 352.

58 Спицин, Изв. АК. XV. (1905).

59 Praeh. Zs. II. 199, Beltz, Slaven 265.

60 Antoniewicz, Arch. Р. 249.

61 Спицин, Лит. древн. 147 (срав. ib. 153). Срав. ЖС. I. 363.

62 Срав. ЖС. I. 360, Montelius, Culturgesch. 241 ел., Колмогосов А., Труды XV. арх. с. I. 411, Равдоникас В., Eurasia IV. 218, Спицин, Лат. др. 152. Морам међутим да упозорим да је раније била уобичајена оријентација од севера на југ не само у нордиским и германским земљама, већ и у гробљима римских колонија на Дунаву. У римском гробљу код Регенсбурга прво се спаљивало а потом сахрањивало (гробови се нижу од краја II до краја III века) испочетка оријентисано од севера на југ, али то се лагано мењало у источни правац, док је у суседном гробљу са костурима из IV века све оријентисано на исток. (Lamprecht, Aufdeckung rom. Friedh. bei Regensburg, 1904, 16, 20).

63 Срав. на пр. руске извештаје о гробљима код Костроме, Владимира или на северу из Петроградске (Ленинградске) и Новгородске губерније (обл.) (са Валдаја, Лагоде) и даље у вјатичком крају. Срав. ЖС. I. 359-JS60, Арциховски, Кург. В. 108.

64 Отмики (Раm. ХII. 18), Желенки (Obzor praeh. III. 171), Жидовице, Рибешовице (Cervinka, Pravek Moravy 323, Slovane 156, 157, 158 и 163). У гробљу код Холаска из XI. стол. костури су били уопште различитo оријентисани (I. с. 163).

65 Антонович тако саопштава о наласцима дрвених кровова близу површине на древљанским могилама (Раск. древл 6).

66 ЖС. I. 325-326.

67 На пр. у кијевској, подолској, сјеверској и черњиговској земљи. Срав. ЖС. I.. 328.

68 На многим местима сачувао се уосталом и поред свих црквених и световних забрана и до данашњег дана обичај да се мртвом дају дарови за живот на оном свету, као што нам то потврђује модерни словенски фолклор. (ЖС. I. 243-4).

69 Бранденбург, Кург. Прилад. 12, V, В. Равдоникас, Eurasia IV 215 Срав. ЖС. I. 243.

Глава Х - ГРОБОВИ СА САХРАЊЕНИМ ТЕЛИМА

1 Срав. Ziv. Slov. III. 187.

2 Срав. Prokopios BG. III. 14 oikousi de en kalubaiV oiktraiV dieskhnhmenoi pollw ap' allhlwn. Тиче се јужних Словена VI века.

3 Jahresschrift f. Vorg. sachs. L. I. 61, Zs. f. Ethn. 1914, 439, Klekebusch,Bilderaus d. mark. Vorzeit. B. 1917, 90. Срав. ЖС. III. 189. И сиедлеминско насеље из римског доба (словенско?) било је наводно округлог типа (Antoniewicz}, Arch. P. 136.

4 Pic, Star. III. 328.

5 Pr. Zs. X. 184.

6 Kruger, Mannus Bibl. XXII. 129.

7 Срав. ЖС. I. 799, Федоровски, Охорона 98, Козловска, Слав. кург. 21. Мноштво јама за жито разног изгледа заједно са мноштвом зрна у њима показују ископине А. Федоровског на Доњецком градишту код Харкова (Хроника арх. 1. 5).

8 Неколико пута нађени су оивичени студенци, тако у Старој Ладоги (Arne, Suede 51), код Сиедлемина {Kostrzewski, Roczn. tow. pozn. 1917, 120), код Деца на Хавели (Pr. Zs. XVI. 197), у Бјелгородки (Хвојка, у писму), у Ст. Лубици и у Ној-Никеру (Beltz, Slaven 271).

9 Срав. наласке куће код Ковшаровског градишта (Љаудански, ЖНhк. д. 246).

10 ЖС. I. 686 и Ј. Kostrzewski (Spraw. Akad. 1927, № 2).

11 ЖС. I. 697, 700 сл., Beltz, Slaven 271.

12 У старо доба, све до почетка средњег века словенска насеља нису била стална. Родови су се селили са једног места на друго, чим оно прво при примитивној земљорадњи није давало довољно исхранe а крај око насеља доста паше за стоку. Срав. о том старе примере у Ziv. Slov. l. 683, III. 11 сл.

13 Срав. Pic, Star. III. 323, 326, 389, Cervinka, Pravek 326, Slovane 174, 188, 191. Срав. за то ископине Ј. Дубског код Парачова (Раm. 1914, 223, Predhist. Strakonic 1921, 32), и њeгову расправу Slovansky Kmen na str. Otave (Repice 1928).

14 Kostrzewski, Wielkopolska 216, 219, Roczn. tow. pozn. 1917, 115, 120, 122 (околина Сиедлемина код Познања) и Wczesnohist. osady slow. nad wybrz. Baltyku, (Одакле сепарат?). Срав. и Kohn-Mehlis, Mat. II. 82.

15 Многа насеља позната су из Русије, али су недовољно истражена. Налазе се нарочито у околини великих средишта и градова, као самог Кијева, Пастјерског градишта, Мотронинског код Черкаса, Шаргорода код Василкова, код Витачева, код Ницахе, на Доњецком градишту код Харкова, код Липина итд. Срав. Козловска, Сл. к. 20, Городцов, Труды XII. арх. с. I. 110, 130, Данилевич, Арх. лhт. 1904, 183, Донецкое и Хорошевское гор' X. 1902, Изв. арх. к. XIX, 117, XXVI. Пр. 30 (Липин). Срав. и Селища древн. Слав. на югh Россiи Труды предв. ком. XIV. арх. с. I. 13. У последње
време донео je А. Љаудански много важног материјала са истраживања насеља и градишта у Белој Русији и у околини Гњездова (срав. литературу у последњој глави), где jе главнина народа имала насеља око градишта, катшто и доста далеко, — и О. Федоровски у извештајима о пространом селишту код Доњецког градишта (срав. литературу на крају XX главе). Ископине Н. Макаренка пружиле су пак најсликовитији приказ јама за становање у Монастиришчу код Романа у Полтавској губ. (Полтавска област). (Срав. ЖС. I. 701, Изв. арх. к. XXII. 60, 82 и овде сл. 29 — 30). Срав. за нове наласке у Гродку у Волинији Wiad. arch. X. 284.

16 ЖС. I. 695.

17 Осим напред иаведених извештаја о насељима на стр. 96 срав. jош Beltz, Alt. Meckl. 378, Schumann, Kullur Pomm. 88. Jahresschr. f. Vorg. sachs. L. I. 491, Pr. Zs. 1. Tab. XXII., Stimming, Mannus VII 127 ел. (Neuendorf Fohrde, Bahnitz), Kiekebusch, Pr. Zs. III. 287. IV. 158 (Hasenfelde), Zs. f. Ethn. (1912, 386. 1915, 8Х0, Kalliefe, Pr. Zs. VI. 98 (Hohensalza), Bersu, Pr. Zs. XVI. 64, (Neuhof). Pr. Zs. V. 561, (Sarau), VI. 197, (Schanzenberg), Schuchardt, Arcona 50, 69, Pr. Zs. 1. 229 (Romerschanze код Потсдама), Altbrecht, Beitrag zur Kenntniss der slaw. Ker. (L. 1923, 20, 47), Kruger, Mannus. Bibl. XXII, 125—129. Hofmeister, Pr. Zs. VI. 197 (Schanzenberg иа Рацебуршком Језеру).

18 Срав. Kostrzewski, Wielkop. 303, Antoniewicz, Arch. P. 235, Mannus. ХIII 225, Beltz, Slaven 271 и ЖР. I. 828.

19 ЖС. I. 787.

20 Дрвени зидови двораца у Вишеграду, Кладском, Преслави и Јулину помињу се историски. О последњем дворцу говори Херборд (II. 24), да je дворана за гозбе била подигнута од огромних трупаца и дасака. Срав. ЖС. I. 829. Али он истиче да су и прваци (nobiles) на Ригену имали jош у XII веку ниске и бедне домове (humiles et vili scemate, III. 30).

21 Везивање на угао налазимо у конструкции бјелгородских бедема, а везивање у стуб открио је Хвојка у кијевским домовима. Срав. ЖС. I. 822 и 697, 700, сл. 133, 134, а у овој књизи сл. 33 Ј. Стшиговски сматра да jе домаћа конструкција везивање на угао, а нордиска конструкција са стубом (Heidnisches, 1926, 146 ел.). Срав. овде даље главу XVI.

22 Незнатни остаци нашли су се у Чешкој приликом пробних ископавања на Левом Храдцу, Будечу, Врацлави и у Староj Болеслави. Било je копано систематски на Вишеграду и Либушину, али се није наишло на старе дворце из Х века. Срав. ЖС. I. 787.

23 Лет. Лавр. 989 (стр. 119), Кијевопеч, Пат. IV, 12, Legenda Oportet ed. Pekar 403, Conv. Bag. et Car. 11, Ann. Einhardi 820, 821. Срав. ЖС. I, 830. Већ пре Владимира имао је дворац у Кијеву камену супструкцију и зидове од цигала. Често се градило од камена за време Владимира а Јоаким je 989 г. подигао камену цркву у Новгороду. Види код Хојновског о ископинама кијевског дворца Раскопки великокняж. двора древнего града Kieвa (К. 1893) и код Хвојке, Др. об. 63 сл.

24 Саказов, Bulg. Wirtschaftsgesch. 59.

25 Conversio Bag. 11. (МО. SS. XI.).

26 Kosmas I., 19.

27 Срав. дело Абоба-Плиска (Изв. арх. инст. X. Софија 1905) и Филов, Urspr. d. altbulg. Kunst 524 (Festschr. A. Heisenberg). Јован Ексарх у свом Шестодњеву VI слово 195, описао је преславски дворац. И у недалекоj Мадари нашли су се остаци дворца сличног абобском.

28 Priskos. I. 8. Срав. ЖС. I., 789 (за 448 г.) и Hampel, Alt. I. 45.

29 Helmold II. 13. Одатле и струс, плотникь за чешк. tesar (плот — saepes).

30 Хвоjна, Др. об. 71, 85, Труды XII. с. I. 101, Арх. Лhт. III. 182 (Niederle ЖС. I. 699.).

31 Хвојка, Др. об. 66. 73, 85. Срав. ЖС. I. 700 и Козловска. Сл. кург 23. Ове су плочице биле наравно византиског порекла. Срав. даље гл. XVI За украшавање зидова сликањем. Срав. и Кондаков, Клады 132.

32 Срав. ЖС. I. 743, 845

33 ЖС. I. 843, Љаудински, Научн. Изв. Смол. Ун. III. 246. На западу знам за налазак пећи код словенског дома близу Будишина (Wilhelm Pr. Zs. VIII. 125), а лончарске пећи код Сиедлемина (Roczn. tow. pozn. 1917 120). Срав. Antonievicz, Arch. Р. 212.

34 Само се у Лужици на градишту Њемчи нашло 14 у реду (Beltz, Slaven 256). Питање је да ли су то пирамиде за роштиље или пирамиде за затезање влакана у разбоју.

35 Ово потврђује извештај да се покаткад и сама пећ запалила и да je горела (ЖС. I 845).

36 Cervinka, Pravek 330, Knies, c. Lid. III. 464.

37 Mannus XX. 212. Старост јаме се из текста добро не види.

38 Saxo ed. Holder, 564 cл., 574. Срав. ЖС. II, 289.

39 С. Schuchardt, Rethra und Arcona. Sitzber. Akad. Berlin 1922, Rethra auf dem Schlossberge bei Feldberg (тамо, XXIII. 1923), Arcona, Rhetra, Vineta. (II. Aufl.) Berl. 1926.

40 Детаљан план Арконског градишта види Schuchardt, Arkona стр. 18 или Strzygowski, Altslaw. Kunst 32.

41 Срав. Thietmar VI. 23 (17).

42 Schuchardt, Arcona 61—62.

43 Магдебуршки анали из 1147 г. доказују да су храмови постојали и изван градишта Beltz (Slaven 273) помиње трагове сличног светилишта у Берен-Либхину код Гнојена.

44 ЖС. II. 191, 192.

45 Срав. Kohn-Mehlis, Mat. II. 78, 86, о другим тобожњим остацима паганских храмова у Пољској.

46 Пећина код села Буше на Дњестру има на улазу врло занимљив рељеф, али непознатог порекла и старости (Спицин, Раза. 84).