DEO III
1. BELI SRBI
Kad se uzmu u obzir konvencionalni izvori, u njima nećemo naći nijedan
zapis o protopoljskoj civilizaciji, o socijalnim i političkim ustanovama
Poljske u vekovima pre obrazovanja srednjovekovne poljske države u X veku.
Poljska se u istorijskim spisima prvi put pominje sredinom X veka kroz
nekoliko veoma kratkih pomena kralja Mješka (963-992). U jednom, "kralja
Misaka, pod čijom su vladavinom živeii Sloveni", i drugom, Mješka
"kralja Severa".
ONOMASTIČKI DOKAZI
Međutim, postoji obilje onomastičkih dokaza da su Srbi naseljavali veliki
deo teritorije preistorijske Poljske i igrali prvenstvenu ulogu na početnom
stupnju Corona Regnum Poloniae.
BIALI SERBOWIE
U studiji iz sredine XX veka istaknuti poljski istoričar T. Levicki navodi
brojna imena mesta sa etnikonom Serb kako u srcu, tako i na periferiji
poljskih zemalja (T. Lewicki, Konstantego Porfirogenety i Biali Srbowie
w polnocnej Polsce, RoH 22, 1956). Ono što je najzvažnije jeste činjenica
da je najveća koncentracija od više od trideset šest navedenih imena mesta
od etnonima Serb u geografskom centru protopoljskog naroda.(48) Tačnije,
imena mesta u Gnjeznu, centru Vjelkopoljske ili Velike Poljske, i njegovoj
okolini, i Poznanju, prvim prestonicama poljske države i sedištima prvog
poljskog metropolisa i biskupije. Stara slovenska reč gniezno ima značenja
gnezdo, kolevka, srce, središte, jezgro. Jedan noviji dokaz prvenstva
Gnjezna u poljskoj istorijsko-nacionalnoj svesti nalazi se u rečima pape
Jovana Pavla II, izgovorenim u Gnjeznu 1979. godine: "Pozdravljam
ovde s poštovanjem gnezdo Pjastovića, izvorište istorije otadžbine."
POREKLO OTADŽBINE
U ovoj istorijskoj oblasti, okruženoj rekom Vartom na zapadu, rekom Notec
na severu i jezerom Goplo na istoku, sa ogromnim tvrđavama u Kursvici,
Gnjeznu i Poznanju, i manjim utvrđenjima u Kleckom, Ostrosu, Lednickom,
Gjezu, Ladu i Tšemesnu, u ovom gnezdu Pjastovića, ovom izvorištu istorije
otadžbine, nalazi se veliki broj srpskih etnonima. U stvari, u ovoj oblasti
srpska imena mesta nalaze se u većem broju nego ikad igde u Evropi.
(48) S. Kozierovvski, Atlas nazw geograficznych Stowianszczyzny
Zachodniej, 1934; Badania nazw topograficznych starej VVielkopolski, 1939.
W. Taszycki, Najdavvniejsze polski imiona osobowe, RoP 3, 1925.
Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbino, Sarbinovo, Sarbinovo, Sarbi-novo,
Sarbinovka, Sarbin, Sarbina, Sarbino, Sarbice, Sarbicko, Sarbka, Sarbka,
Sarbskie Huby.
MALOPOLJSKA
Kao preovlađujući slovenski elemenat Srbi se takođe pojavljuju i u drugom
centru ujedinjenog poljskog naroda. Profesor Levicki smatra da su srpski
nazivi mesta od politicki strateškog značaja bili skoncentrisani u Malopoljskoj.
U zemljama drevnih Vislana, od reke Vis, Visla, Vistula, sa centrom u
Vislici, jednom od najstarijih poljskih gradova, sedištu legendarnog kneza
Vis-lava, nalazimo mesta Szarbia i Szarbkov. Severno od Vislice, između
drevnih gradova Malogošča i Sandomježa, leže Sarbin i Szarbsko.
MAZOVIJA
Istočno od Vjelkopoljske, etnikon Serb je dosta zastupljen u nekadašnjem
vojvodstvu Mazovija (koje se ujedinilo sa Poljskom 1526. godine), gde
je etnikon Serb prisutan kako u nazivima mesta, tako i u prezimenima.
Severno od Szarba, na primer, nalazi se Sarbievo, mesto u kojem se rodio
veliki pesnik i klasicista Maćej Kažimjež Sarbjevski'(1595-1649).
POMERANIJA
U jezičkom, kulturnom i geografskom pogledu, Pomeranija je bila sastavni
deo civilizacije Baltičkih Slovena zapadno od reke Odre. U vlasti i politici
imala je jake veze sa moćnom Veletskom / Lužičkom federacijom. Isti fak-tori
koji su povezivali stanovnistvo zapadne Pomeranije sa Baltičkim Slovenima,
odvajali su ga od Poljskih Slovena. Smešteni u pomorskim gradovima-državama,
moreplovci Pomeranije imali su daleko razvijeniju industriju, zanatstvo,
trgovinu i kulturu. Pojedini germanski istoričari veruju da je Pomeranija
izvorna i integralna srpska zemlja.(49) Jedan istoričar govori o Pomeraniji
kao o prvoj srpskoj zemiji ili Surpe-Sorbenland. Još jedan germanski istoričar
piše da je „čitava baltička obala do Vistule, sa kopnom, biia naseljena
Srbima-Vendima". Naravno, i ovde nalazimo dokaz srpskog osvajanja
i naseljavanja u imenima mesta kao što su Sarbia, Sarbinovo i Sarbsko.
Izvestan pokazatelj značaja i intenziteta pomorske trgovine u Pomeraniji
nalazi se u činjenici da je misionarsko delovanje biskupa Otoa početkom
XII veka ponekad bilo osujećeno činjenicom da su u gradovima, jednom za
drugim, stanovnici bili više na
(49) L. Quandt, Zur Urgeschichte der Pomoranen, BaL 22,
1868. S. Kozierowski, Nazwy rzeczne w Lecirji przybattyckiej i w przylegtych
cz^šciach Slowianszczyzny polnocno-zachodniej, SIO 9, 1930. R. Kiersnovvski,
Plemiona Pomorza Zachodniego w švvietle naj-starszych žrodel pisanych,
SIA 3, 1951-2. J. Dowiat, Ekspansja Pomorza zachodniego na ziemie wielecko-obodrzyckiej
w dmgiej pofowie XII wieku, PtZ 59, 1959. L. Leciejevvicz, Pocza.tki nadmorskich
miast na pomorzu zachodnim, 1962. W. Losinski, Osadnictwo ple-mienne Pomorza
(VI-X wiek), 1982.
moru nego u svojim domovima: „Tako smo stigli u Kolobregu,
koja je smeštena na samoj obali mora. Gotovo svi njeni stanovnici bili
su pomorci, koji su poslovali sa trgovcima sa udaljenih ostrva, a oni
koji su zatečeni kod kuće rekoše da ne mogu prihvatiti ništa novo u odsustvu
svojih sugrađana, i na toj osnovi odupreše se na neko vreme propovedanju
jevanđelja (C.H. Robinson, The Life ofOtto of Pomerania 1060-1139, 1920).
POKRŠTAVANJE
Možda je zapravo strah od rivala sa severozapada, Veletsko-pomeranskog
saveza, promenio pravac poljske istorije (Z Wojciechowski, Poczatki chrzescijanstwa
w Poisce na tle stosunkov neiemicko-vviecieckih, Žycie i myšli 3A, 1950).
Izgleda da su strahoviti porazi od veletsko-pomeranskih snaga 963. godine
nagnali Mješka da zatraži pomoć od ratobornih pagana, preobraćenika u
hrišćanstvo, i zatraži pomoć hrišćanske Češke i drugih članova Christiana
respublica. Kasnije će krstaški impuls, koji je pratio pokrštavanje, promeniti
pravac poljske istorije na još jedan značajan način. Hrišćanski izvori
beleže i slave napade vojvode Boleslava III na Pomeraniju 1121. g. kada
je „sravnio sa zemljom oblast zapadno od reke Odre i objavio svoju nameru
da sve stanovnike prevede u hrišćansku veru ili ih uništiti u slučaju
da odbiju da se pokrste". Poljski vitezovi će takođe imati aktivnu
ulogu u povremenim krstaškim pohodima protiv pagana u Pruskoj i Litvaniji.
Poljskim vlastima, međutim, služi na čast što su bile prve ili među prvima
(npr. optužba Tevtonskog reda od strane Pavela Vladimira, poljskog izaslanika
na Crkvenom saboru 1415.), koje će se pobuniti protiv pljačkanja i ubijanja
nevinih i miroljubivih nevernika koji su odbili da se poklone Svetom Rimskom
carstvu, da prihvate robovanje papi.
ZIEMIA KASZUBSKA
U istočnoj Pomeraniji Kašubi {gens Slavonica, Caussibitae dicuntur) zemlje
kašubske, posebnog istorijskog, lingvističkog i kulturnog entiteta u Pomeraniji,
tragovi srpske prošlosti nalaze se u poljskoj sadašnjosti (H. Kunst-mann,
Woher die Kaschube ihren Namen haben, DwS 29, 1984). U regionu zvanom
Kaszubovv Slowinskich nalazi se moderan grad i jezero sa etnonimom Serb,
naime Sarbske ili Sarbske jezero, odmah zapadno od poznatijeg grada i
jezera Leba i Lebsko [F. Tetzner, Die Slowinzen und Lebaskaschuben, 1899.
L Zabolocki, O Slowincach i Kaszubach nadlebskich, Jantar 3, 1947).
ŠLESKA
U ranim germanskim izvorima nalazimo pomene Srba u Šleskoj: „Sirvi, welch
in Schlesien wohneten." Rani i kasniji germanski izvori često karakterišu
Šlesku kao važno stecište u srpskoj kolonizaciji Serbske Lužice ili Lusatia.
Dokaz naseljavanja Srba nalazi se u imenima nekoliko mesta (npr. Sarbino,
Serby) i Srpskoj provinciji ili Surbiensis provincia, kako se navodi u
Šleskim analima (Annales Silesiae) iz sredine X veka. Zanimljivo je da
u ovoj oblasti Šleski anali beleže uporan otpor latinskom obredu i prkosnu
upotrebu slovensko-henetskog jezika u bogosluženju: „Slavicae seu henetae
lingua usum... in sacris eccleaisasticis... inibuit ac latin lingua concipi
liturgiam prece-saque jussit." Neke planine u Šleskoj, Sobotka i
Radunija, dugo su bile čuveni centri paganskih rituala. Biskup Titmar
piše početkom XI veka o planini Sobotka: „Bila je predmet dubokog poštovanja
kod jednog dela čitavog naroda zbog svoje veličine i namene, jer se tu
proslavljahu grešni obredi." U sledećem veku šleski biskup Vroclava
učestvovao je u misiji istrage i uništenja paganskih kultnih centara u
kojima su čuvani drveni idoli starih bogova. U XIX veku paganska prošlost
je još živela u narodnim izrekama kao što je ona koju citira J. Kolar:
,,Kto na nasu Sobotku neprogdze; ro roka ho glava bolec budze." (H.
Cehak'Holubowicza, Olimp Slaska in Szkice z dziejow Slaska, 1955; Kamienne
konstrukcje kultovve pod szczytem na pćinocnym sotku gory Slez, Swiatowit
23, 1960).
Srbi/Sarbi/Sarbiji u Poljskoj
2. BELA SRBIJA
Neki istoričari veruju da je istorija preistorijske Poljske jednim delom
istorija Bele Srbije. Spisi potvrđuju da je etnonim Serb uobičajen kako
istočno od Odre, tako i u srcu Bele Srbije, zapadno od Odre. Istočno od
Odre, (50) naspram Srpske močvare {Serbska Blota) i Srpske pustare {Serbska
Hola), u Srpskoj Lužici (Lusatia), nalazimo mesta Zorbenov, Sarbinovo,
Serbovi Sarby.
GRANICE
U X veku, u svom magnum opus al-Mas'udi piše: „Reke Bobr, Laba i Sala
obeležavaju granice Bele Srbije" (Murujahd-dhabab wa ma'adin aljawa-hir).
U jednoj od autoritativnijih savremenih studija, autora J. Marquarta,
granice Bele Srbije opisuju se na sličan način: od Bobra na istoku, preko
Labe, do Sale na zapadu {Osteuropische Streifzuege, 1903). Većina istoričara
sklona je da istočne granice Bele Srbije, iz vremena njenog procvata,
pomeri dublje, u kasniju poljsku teritoriju. Gebhardt, na primer, smešta
Slesku i zapadnu Poljsku sve do Vistule unutar granica Bele Srbije u VIII
veku (L A. Gebbardt, Geschichte aller Wendische-Slawiscben Staaten, 1790).
U delu Herkunft der Baltischen Wenden (1872) Ouandt proširuje granice
Bele Srbije na istoku kako bi obuhvatio grupacije Belih Srba u Opolu,
Poznanju, Kališču i Gnjeznu.(51) Uzimajući u obzir položaj Srba, Surpe
prema belešci Alfreda Velikog (871-899), Quandt je uveren da su Srbi Germanije,
Velikopoljske\ Opola/Sleske jedan narod: „Surpi su isto što i Opolini
i narod koji živi u Poznanju, Kalisču i Gnjeznu." Zanimljivo je,
i treba podvući, da u poslednje vreme, kada se činjenice o tome posmatraju
iz sasvim druge perspektive, H. Kunstmann korene Opolina i Polina pronalazi
među balkanskim Slovenima (Wer waren Opolini des Geographus Bavarus, und
woher kommt das Ethnonym Polonia?).
KA RECI BUG
Šafarik i drugi cenjeni slavisti sigurni su da su u nekom trenutku granice
Bele Srbije sezale sve do Buga i dalje. Neki naučnici veruju da su drevni
Bužani bili izvorno Srbi. Čuveni istoričar G. Krek, na primer, piše: ,,U
drevna vremena na Bugu su bili Bužani, slovensko pleme koje se nekada
zvalo Srbi." Veliko i moćno pleme koje je sredinom IX veka držalo
oko 231 grad {Busani habent civitates CCXXXI), naseljavajući granična
područja koja odvajaju Poljsku od
(50) Pored nekoliko srpskih dijalekata kojima se govorilo
istočno od Odre, postoje i druge zanimljive lingvističke sličnosti (npr.
M. Gruchmanova, Lužycko-Wielkopolska izomorfa nom.-acc.-voc. Pl. Dny,
Z polskich studiow slawistycznych 5, 1978).
(51) Opole se odnosi vojvodstvo Opole u Šleskoj ranog srednjeg veka, sa
sedištem u Opolu, na reci Odri, koje je, kažu, imato dvadeset gradova
sredinom IX veka {Opolini, civita-tes XX). Ime Opol je slovenska reč za
teritorijalnu zajednicu. Danas je Opol ime jednog grada i okruga u jugozapadnoj
Poljskoj. W. Ho!ubowicz, Opolu w wiekach X-XII, 1956. H. Borek, Opolszyzna
w švvietle nazw miejscowych, 1972.)
Bele Rusije, Crvene Rusije i Kijevske Rusije, Bužani ('бужане, зане седоша
по Бугу'), kasnije Volini ili Volinjani ('послеже же велынане') nastanjivali
su prostranu teritoriju oko reke Bug. Na teritoriji Bužana, na zapadnoj
obali Buga, nalazio se region poznat kao Červia. Autoritativni germanski
i poljski istoričari, J. Markvart i J. Otrebski, između ostalih, pretpostavljaju
da su Červi Červije bili Srbi. Veoma poznati gradovi Červije ('ziemia
grodov czer-vienskich'), smešteni su u Červijenu, uključujući i Červijen
kod Čermna na Hučvi, i istorijske gradove Helm i Volin. Možda je zanimljivo
i slučajno to da su manje poznati gradovi imali krajnje neuobičajena imena
Sutieska ili Sutjeska, poput Sutjeske na granici Bosne i Crne Gore.
BOJKI
Dokaz u korist ove opšte oblasti kao drevne srpske domovine i polazne
tačke kretanja Srba prema zapadu nalazimo u glavnom vizantijskom izvoru,
naime De administrando imperio cara Konstantina Porfirogenita. O poreklu
Balkanskih Srba, o tome gde su Srbi prvobitno živeli, Konstantin piše:
„Srbi su potomci nekrštenih Srba, nazivanih i Beli, nastanjenih sa one
strane Turske [Ugarske], u kraju koji su oni zvali Bojki, u susedstvu
Franačke." {N, Županić, Bela Srbija, Narodna starina 1, 1922).
GALICIJA
Imajući u vidu da vizantijski izvori Često greše u stvarima izvan njihovog
neposrednog prostornog i vremenskog domašaja, neki od ranih slovenskih
stručnjaka, Šafarik, Surovjecki i drugi istaknutl naučnici, uključujući
i velikog češkog naučnika Dobrovskog i Hrvata F. Račkog, ubeđeni su da
je Konstantinova tvrdnja u vezi sa položajem zemlje Bojka pogrešna. Oni
smatraju da je Konstantin pomešao izvedene Srbe bohemske Bojke sa izvornim
Srbima galicijske Bojke, oblasti Bojka u istočnoj Galiciji, tentorije
koja je, veruje se, bila stara i direktna veza između Istočnih i Južnih
Slovena.
GORŠTACI BOJKE
U modernim vremenima pod imenom Bojka podrazumeva se posebna slovenska
zajednica ukrajinskih gorštaka koji se razlikuju od svojih slovenskih
suseda (npr. Lemka/Rusnaka, Hucula) po jeziku, odeći, arhitekturi i običajima,
i čuvaju mnoge drevne običaje i rituale koji su nestali u drugim delovima
Galicije i Ukrajine. Region Bojka obuhvata Visoke Beskide, istočni deo
Srednjih Beskida, srednje Karpate i karpatsku dolinu. U ovoj oblasti nalaze
se manji gradovi: Borinija, Borislav, Dolina, Drogobič, Medenica, Nižnji
Vorota, Stari Sambor, Stri i Volove.
DUKLA
Zanimljivo je, možda i slučajno, da se na Istočnim Beskidima, u regionu
Lemko, Bojka graniči sa Duklom, oblašću neobičnog naziva, koja se prostire
oko grada Dukla, odmah severno od strateškog prelaza Duklja na poljskočehoslovačkoj
granici. Dukia ili Duklja je, naravno, izuzetno retko ime srpskog naroda,
po kojem je dobila ime prva srpska država - Dukljani srednjovekovne Duklje.
(J. Udolph, Zu Deutung und Verbreitung des Namens Dukla, BnF 23, 1988;
H. Kunstmann, Der Dukla-Name und sein Weg von Montenegro uber die Karpaten
nach Nordwestrussland, DwS 33, 1988).
3. OD NEKRŠTENIH SRBA KOJI SU ŽIVELI NA RECI VISLI
Upečatljiv dokaz da neki od Balkanskih Srba vode poreklo iz Poljske nalazimo
u delu De admtnistrando imperio. U svojoj raspravi car Konstantin Porfirogenit
obaveštava nas da u Zahumlju, kneževini u obalskom delu Srbije: „Porodica
plemića Mihajfa Viševića, sina Višete, kneza Zahumljana, potiče od nekrštenih
Srba koji su živeli na reci Visli i zvali se Liciki."
LICIKI
Većina naučnika sklona je da prihvati poljsku istoriografiju iz XIX veka,
po kojoj je ime Liciki izvedeno od lug, stare slovenske reči za baruštinu,
močvarno zemljište, pašnjak, šumsko zemljište i pustaru. Dakle, Lugizi,
Ligizi, Liciki i druge varijante su paralelna arhaična imena Poijana,
čije je ime izvedeno iz stare slovenske reči slične semantike. Prema L.
Niderleu, međutim, verovatnije je da su Liciki generičko ime za Poljake,
izvedeno od jednog od poznatijih i najzapadnijih poljskih plemena/naroda,
Licicavika, kao u: „Sclavi qui dicuntur Licicaviki i longius degentes
barbari... Licicaviki", koji se graniče sa srpskim zemljama zapadno
od Odre." (J. Widajewicz, Licicaviki Widukina, SiO 6,1927. G. Labuda,
Licicaviki, StS 3,1967).
VIS, VISLA, VIŠEVIĆ, VIŠEVO
Patronim Višević sigurno ukazuje na poreklo kuće Viševića od Vis/Visla/Visiani.
U nekoliko mesta u srednjovekovnom Zahumlju nalazimo toponimijski dokaz
u korist porekla Vislana od drugih srpskih porodica: npr. Viševa župa
ili okrug; Viševa, lokalni naziv za gornji tok Neretve (T, Wasilewski,
Administracja bizantynska na ziemiach slawianskich i jej polityka wobec
Siowian wXI-XII w, KwA 70,1973; Wislanska dynastia i jej zachumskie paiistwo
w IX-Xw,PaM15, 1965).
CIVITATES OMNES ROMANOOS
Mihajlo Višević, anti-vizantijski i pro-bugarski orijentisani bliski saveznik
veoma učenog i moćnog vladara Bugarske, i borca za slovenstvo, cara Simeona
(893-927), čija je rezidencija bila u Preslavu, bio je snažan politički
faktor u dešavanjima van granica Zahumlja: „Godine 925. papa Jovan X poziva
Mihaila {Michaele exellentissimo duce Chulmorum) da zajedno sa hrvatskim
vladarem Tomislavom učestvuje u rešavanju crkvenih pitanja u Hrvatskoj-Dalmaciji".
Jedan natpis pronađen na Stonu svedoči o tome da je Mihaiio sebe smatrao
najvišom vlašću u stvarima vizantijskih gradova duž dalmatinske obale:
„MIHAELVS FORTITER SVPER REGO PACIFICO CIVITATES OMNES ROMANOOS."
REX SCLAVORUM CIVITATEM SIPONTUM
Mihailovu vlast priznavali su i na suprotnoj obali Jadrana, na apulijanskoj
mamuzi italijanske čizme. Pošto je prešao Jadran, Mihailo je 926. godine
pokorio vizantijski Siponto, otvarajući put sve masovnijem naseljavanju
Srba na poluostrvo Gargano. „Comprendit Michael rex Sclavorum civitatem
Sipontum."
SRBI PROTIV SRBA
Decenijama kasnije srpska naselja u južnoj Italiji predvodiće Srbe poreklom
iz Ilirije, preko Poljske (?), u borbi protiv Srba osvajača poreklom iz
germanske Bele Srbije. Godine 981. srpske snage regrutovane u jugoistočnoj
Italiji, ojacane sa oko 40 000 Srba najamnika pod zapovedništvom Vukašina
{40 000 pagani condotti dal loro re Bullicassinus), aktivno su učestvovale
u odbrani Kalabrije protiv snaga germanskog cara Otona, uključuud i srpske
snage iz germanske Bele Srbije i srpske vitezove koji su služili kao telesna
garda cara Otona.
ŽUPAN GLUBIŠA
Izgleda da se u nekim slučajevima Srbi održali kao nezavisna nacionalno-politička
zajednica sve do sredine XI veka: „Kada su srpski župani (npr. Župan Andreja,
župan Glubiša) vladali određenim brojem opština u oblasti Gargano (npr.
Devia, Varano), u kojima su zabeleženi starosedeoci sa srpskim imenima
(npr. Drago, Radovit)." U ovoj opštoj oblasti u prezimenima (npr.
Scavone, Schiavone, Cito, Pribo, Pissichio, Stano), u imenima sela (npr.
Castellucium de Slavis, Lesin, Peschici, Schtavi) i toponimima (npr. rione
degli Schiavonia, Monte Schiavoni, Ponte degli Schiavoni, Schiauni, Ponte
Schiavo, Piano Schiavi) nalazimo brojne upute na slovenska naselja.(52)
SRBUI, POLJACI
Jedan događaj u drugoj polovini XIV veka pojašnjava da su bosanski Srbi
verovali da su Srbi i Poljaci jedan narod, koji je, s obzirom na zajedničke
pretke, imao obavezu da jedan drugom pritekne u nevolji, u ovom slučaju
radilo se o pretnji Turaka.
(52) M. Resetar, Die serbokroatischen Kolonien Suditalens,
1911. G. Reichenkron, Serbo-kroatisches aus Suditalien, ZsP, 12, 1934.
G. Rohlfs, Ignote colonie slave sulle coste del Gargano, CeR 3, 1958.
M. Hraste, Nepoznate slavenske kolonije na obalama Gargana, Kolo Matice
hrvatske, 1963. G. Rohffs, Slavische Kolonisation in Suditalien, SuD 29,
1970.
KRAL SERBLEM
Godine 1440. Stevan Tvrtko II (1440-43), kralj Bosne i svih Srba (MILOSTIJU
BOŽNOM MI GOSPODIN KRAL SERBLEM), pozivajući se na zajedničke pretke,
jezik i interese, zatražio je pomoć od novoizabranog slovenskog kralja
Ugarske, Poljaka Vladislava Varniceka (1440-1444).
ISTI PRADJEDOVI
Istorijski spisi odražavaju slovo i duh ranog panslavizma. Mađarski izvori
iz istog vremena sadrže jasnu potvrdu teze koju je Vladislavljevom dvoru
u Budimu podneo izaslanik Stevana Tvrtka, naime teze o zajedničkim precima
Poljaka i Srba (Srbiji). Hrvatski prevod latinskog originala glasi ovako:
„Dođe i od kralja bosanskoga sjajne poslanstvo odličnih muževa. Ovi su
izpričavši porietlo svoga plemena izticali da su Bošnjakom isti pradjedovi
bili, koji i Poljakom, te da im je zajednički jezik, koji govore; i da
se radi te rek bi srodnosti jezika i porietla njihov kralj živo raduje,
što je Vladislav - kako se pronio glas - sretan u svojih podhvatih. Mnogo
su nadalje izticali priliku, kako bi se radi srodnosti i susjedstva mogli,
dapače i morali ujedinjenom snagom i savjetom među sobom pomagati proti
užasnomu zulumu turskomu koji im preti. Osim toga zatražiše da se ugovor
i prijateljstvo, koje su svi dotadanji kraljevi najvećom svetošću poštivali
i čuvali, među Bosnom i Ugarskom sklopi ili obnovi. Poslanikom bi milostivo
odgovoreno: da je pravo što se uspjeh i napredak Vladislavov njihovu kralju
sviđa, toli radi onoga jezika i porietla, koje spominju, koli radi toga,
što je jednim i drugim malo ne jednako do toga, da se što prije sva Ugarska
umiri, te krjepkimi silami proti zajedničkomu dušmaninu vojna povede.
Zatim im zahvališe što je njihov kralj sam obrekao, da će u zgodan čas
pomagati Ugarskoj proti Turkom i zborom i tvorom, pa ih obodriše neka
bi kralj do kraja uztrajao u toj namisli. Napokon bje ugovor medju kraljevi
i kraljevinami utvrđen." (V. Klaić, Povijest Bosne: do propasti kraijevstva,
1882).
VEĆI TURCI OD SAMIH TURAKA
Zapravo, onda, a i kasnije, poljsko učesće u bosanskim stvarima bilo je
daleko od bratskog. Poljski vitezovi su učestvovali u povremenim krstaškim
pohodima protiv uzornih hrišćana Bosne. Vekovima kasnije, Poljaci koji
su služili u Otomanskoj i Austrijskoj okupacionoj vojsci i administraciji
bili su na zlu glasu zbog neprijateljskog postupanja prema starosedeocima.
Incident koji se dogodio u Prištini 1877. g. možda najbolje oslikava slovo
i duh poljske politike: „Knjige u Prištini su bile iz Beograda, ali pošto
je izgledalo da imaju jedino čitanke prilagođene za najmlađu decu, upitali
smo imaju li kakvu istoriju Srbije. Učitelj se krišom obazre, pa reče
da ima jednu, ali se ne usuđuje da je otvoreno koristi. „Zašto?"
Jer oficiri turske vojske često dolaze i vise po našoj školi, a konjički
oficiri su često Ugari, Kozaci ili Poljaci, pa mogu da čitaju srpske knjige."„Ali
te suvoparne istorije ne sadrže ništa revoluciobnarno i oficiri, koji
su hrišćani kao i vi, sigurno vam neće nauditi." „Ostali ne bi, ali
Poljaci su veći Turci od samih Turaka. Jednog dana poljski ofitir pogleda
preko ramena jednog deteta i povika: 'Hej, učitelju! Štaj'a to ovde vidim?
Ovo su knjige iz kneževine [Srbije], a u njima ima i nešto o istoriji
Srbije. Ako vas opet uhvatim s ovim, prijaviću vas vlastima'. Tresao sam
se od glave do pete i nisam znao šta bih rekao ili učinio; ali, na svu
sreću, bio je tu i jedan kozak, dezerter iz Ruske vojske, dobar čovek,
koji nam je uvek pomagao; on je isterao Poljaka iz učionice i rekao mu
ljutito da oni nisu poslati u Prištinu da se bave srpskim školama."
{G. Muir Mackenzie, A. P. Irby, The Slavonic Provinces of Turkey in Europe,
1877).
CRNI PAPA
Treba reći da su u Drugom svetskom ratu muslimanske vođe krivicu za krstaške
ratove i genocid nad Srbima i haos u Bosni prevalili direktno na pleća
austrougarskog 'crnog pape', Vladimira Ledohovskog, vrhovnog vođe Jezuita,
koji je, inspirisan možda poremećenim vizijama božanske poljske misije,
izgleda, podržao rimokatolički krstaški rat protiv šizmatika u Istočnoj
i Jugoistočnoj Evropi.
4. NIJEDAN NAROD NA SVETU
Iako veoma malo znamo o starosedeocima iz unutrašnjosti Poljske, različiti
inostrani izvori pružaju jasnu sliku o spoljašnjosti i karakteru, industriji,
trgovini i civilizaciji Slovena na Ptolomejevom Slovenskom moru, na Sclavorum
maritimas regiones, o Srbima Vendima koji su naselili čttavu baltičku
obalu sve do Vistule.
NIJEDAN NAROD NA SVETU
Ibrahim ibn Jakub, čuveni jevrejski trgovac robovima iz Andaluzije koji
je živeo u X veku, veliki putnik, iskusan, razborit, istinski poznavalac
ljudske prirode i talenta, smatrao je Baltičke Slovene posebno izdržljivim,
hrabrim i preduzimljivim narodom. „Nisam video ljude boljeg telesnog sklopa
od Slovena; visoki kao palme, crvenih obraza, zgodni. Da nisu razjedinjeni...
nijedan narod na svetu ne bi mogao ni pomisliti da sa njima odmerava snagu.
Oni naseljavaju zemlje bogate resursima i hranom. Bave se zemljoradnjom
i izradom mnogih korisnih predmeta, prednačeći u tome u odnosu na druge
severne narode." (J. Widajewicz, Studia na relacja o Slowianach Ibrahim
ibn Jakuba, 1949. T. Lewicki, Žrodla arabskie do dziejow slowianszczyzny,
1956-58).
PO MORE
Strani arheološki izvori dokazuju i dokumentuju rano prvenstvo Baltičkih
Slovena u osnivanju gradskih centara industrije i trgovine. O drevnom
Volinu ili civitas Sclavorum Wolin ili magna civitas Wolin, Helmold piše:
„Jedno vreme je uistinu bio najveći od svih gradova Evrope." Volin
je takođe zaista bio jedan od najbogatijih gradova Evrope: ,,I Sloveni
življahu u njemu i mešovito stanovništvo drugih naroda, Grka i Varvara...
Bogat robom svih naroda, Volin nije oskudevao ni u čemu što je bilo lepo
ili retko."
ISKOPAVANJA
Novija iskopavanja otkrila su veliki trgovački i zanatski centar, sa brojnim
pratećim poljoprivrednim naseljima i grobljima, piše G. P. Fehring: „O
zanatstvu svedoče brodogradilišta i ogromna količina otpadaka u procesu
obrade gvožđa, rogova i plemenitih metala; postoje naznake topljenja gvožđa,
zlatarskog i draguljarskog zanata. O trgovini svedoče tegovi i vage i
prisustvo uvezene robe kao što su krojačka kreda, novac iz Hedebija, skandinavski
nakit, perle od stakla i poludragog kamenja, fragmenti staklenog posuđa
i kineska svila. Izdeljena, gusto naseljena središnja naselja sa svojim
trgovačkim i neznabožačkim kultnim centrom... bila su povezana sa predgrađima
sa severne i južne strane, predgrađima za koja je bila karakteristična
zanatska proizvodnja u jednom i ribolov u drugom." (TheArchaeology
of Medieval Germany 1991).
PREHRIŠĆANSKA CIVILIZACIJA
Veliki gradovi na Baltiku dugo su bili vitalni centri prehrišćanske civilizacije
i, po rečima ljutih i nepomirljivih hrišćanskih protivnika, mesta „grandioznih
hramova, izuzetne lepote i predivne građe, oltara izvanrednog majstorstva,
sa ogromnim idolima, prelepo izvajanim i prekrivenim najlepšim mogućim
ukrasima."
TOLERANCIJA
„Paganski slovenski centri bili su čuveni po svojoj toleranciji. U Volinu,
piše Helmold, stranci Saksonci takođe su dobili pravo da žive ravnopravno
sa ostalima, pod uslovom da ne ispovedaju otvoreno hrišćansku veru. Hrišćanski
knezovi su u vremenima nedaća mogli naći mir i utočište u paganskom Volinu."
Posle krvavih dinastičkih sukoba sa sinom Svenom (Rašljobradim, 985-1014),
poraženi i ranjeni kralj Harald ukrcava se na brod i beži u najpoznatiji
slovenski grad, u kojem biva srdačno primljen. S vremena na vreme, čak
i nemilosrdni i bezumni misionari priznaju da su u paganskim slovenskim
zemljama, u kraljevstvu đavola, bili primljeni sa velikom pokornošću i
gostoljubivošću.
AZIL
Izgleda da je sistem tradicionalnog prava predviđao strog sistem azila
za sve. U zemljama vojvode Vratislava: ,,U svakom od svojih gradova vojvoda
je imao utvrdenje i dvor sa unutrašnjim prostorijama i zakon je predviđao
da se svako ko tu pobegne, može skloniti od neprijatelja koji bi ga pratio
i ostati na sigurnom i netaknut."
RAZUMNA, SVESNA TOLERANCIJA
Dok je za hrišćanske misionare bila sasvim uobicajena demonizacija paganskih
Slovena, u uslovima mržnje i ubijanja, nazivanje njihovih paganskih protivnika
okrutnim varvarima, grešnim divljacima i divljim zverima, podsticanje
hrišćanskih 'krstaša' na ubijanje, nasilje i genocid nad svima koji su
svojim razuzdanim vratovima odbacili jaram pokornosti, svi dokazi ukazuju
na to da su Sloveni, kada i gde je to bilo moguće, uprkos veoma snažnim
provokacijama, kao što to ilustruje slučaj biskupa Bernarda, odgovarali
razumnom, svesnom i civilizovanom tolerancijom.
SLAVA MUČENIŠTVA
Rešen da stekne slavu mučenika, da prevari pagane da ubiju božjeg slugu
i podstakne veliki krstaški rat protiv varavara pagana, obuzet ludilom
i zlom, biskup Bernard izazvao je dobre građane Volina na sledeće: „Ako
ne verujete mojim rečima, verujte mojim delima. Zapalite neke kuće koje
su od starosti oronule i više nikome nisu od koristi i bacite me u njih:
ako, kad kuću zahvati plamen izađem iz vatre nepovređen, to znači da me
je poslao Onaj čijoj su vlasti potčinjeni vatra i svaka stvorena stvar
i kome služe svi elementi." Prozrevši ovu zlu nameru, dobri ljudi,
umesto nasiljem, odgovoriše razumno i ljudski. 'Paganski' sveštenici i
stariji ljudi, kad ovo čuše, okupiše se na savetovanju i rekoše: „Ovo
je budalasta i očajna osoba koja... traži smrt i svojevoljno ide u smrt.
Mi smo okruženi nevaljalstvom, koje traži osvetu, jer mi smo ga odbili
i on nas je uključio u svoje sopstveno uništenje. Jer ako se jedna kuća
zapali, biće uništen čitav grad. Mi se, prema tome, moramo čuvati i ne
smemo slušati one što imaju bolestan um... Ako onda hoćemo da zaštitimo
svoje sopstvene interese, nećemo povrediti ovog čoveka, nego ćemo ga proterati
sa naše teritorije i, ukrcavši ga na brod, poslati preko mora u neku drugu
zemlju."
5. NEC MALIGNUM NEC FRAUDLENTUM
Svi izvori saglasni su u tome da su Sloveni bili častan i pristojan narod.
Iako žestoki na bojnom polju, piše Prokopije, daleko od toga da su bili
zao ili podmukao narod: „Ingenium ipsis nec malignum nec fraudlentum".
GOSTOUUBIVOST, HUMANOST
U drugoj polovini VI veka, u vreme kada su slovenska plemena preduzimala
napade na Solun i naseljavala se u Makedoniji i Grčkoj, jedan od najvećih
vizantijskih vladara, car Mavrikije (582-602), odaje priznanje njihovom
velikom gostoprimstvu prema strancima i čovečnom postupanju prema zarobljenicima.
Mavrikije takođe ističe da su žene čestite, što je osobina koju potvrđuju
i hrišćanski posmatrači u srednjovekovnoj Germaniji.
ČASNIJI, SRDAČNIJI
Plemenitu prirodu, čast i pristojnost Baltičkih Slovena potvrđuju pisani
izvori. Helmold piše: „Kada su u pttanju moral i gostoljubivost, nema
časnijeg i srdačnijeg naroda od njih."
INEXPERTI SUNT
Prema izvorima iz istog vremena, Baltički Sloveni {Sclavorum Maritimas
regiones) nisu znali za obmanu i prevaru: „anto vero fides et societas
est inter eos, ut futorum et fraudium penitus inexperti sunt". Čak
i najagresivniji i najnetrpeljiviji krstaši priznaju da Baltički Sloveni
nisu bili dostigli hrišćanske standarde kad su u pitanju pojmovi obmane,
prevare i krađe: „Tolika vera i poverenje vladaju među ljudima, da niti
kutija imaju, niti zaključavaju kovčege. Nikada tamo ne videsmo brave,
niti ključa, i oni sami čudjahu se videći naša uvezana sedla i zaključane
kovčege. Odeću, novac i sve druge dragocenosti čuvali su u kovčezima i
velikim krčazima, koji jedva da su bili pokriveni, jer se nisu plašili
prevare, niti su kad takva iskustva imali." (Vita 5. Ottonis).
U STILU SLAVONACA
Prema svim izvorima najveći slovenski greh bio je nekakav duboko ukorenjeni
prostakluk. Govoreći o danskom nadbiskupu, jedan od Otovih biografa piše:
„Bio je dobar i pošten čovek i voleo da sluša o dobrim stvarima: bio je
takođe i učen i posvećen, mada je spolja imao prostačke slovenske manire.
Jer to je bio slučaj sa svim ljudima te zemlje, da se, uprkos tome što
žive u blagostanju i bogatstvu, ponašaju grubo, neobrazovano i prostački."
PROŽIMAJUĆA DOBROTA
Izgleda da je nekakva prožimajuća, trpeljiva dobrota bila jedna od najgorih
i najneprijatnijih strana slovenskog prostakluka, grešno stanje koje je
Oto, između ostalih, pokušao da ispravi: „Biskup je jednom prilikom primetio
kako se neki dečaci igraju na otvorenom... Božji čovek se zaustavi i obrati
srdačnim glasom onima što ga okruživahu pitajući da li među njima ima
krštenih. Oni se međusobno zgledaše i počeše isturati napred one koji
su bili kršteni. Biskup ih onda pozva na stranu i upita da li žele da
održe veru u svoje krštenje. Kad čvrsto potvrdiše da žele, biskup reče:
'Ako želite da budete hrišćani i da čuvate veru u kojoj ste kršteni, ne
smete puštati u svoje igre one mladiće koji nisu kršteni i koji nisu vernici.'
Po savetu biskupa, da se sličan sa sličnim druži, mladići kojf su bili
kršteni počeše da odbacuju i mrze one koji nisu bili kršteni, ne dozvoljavajud
im da učestvuju u njihovim igrama."
HRIŠĆANSKA POLITIKA
Svi dokazi zapravo upućuju na to da slovenski otpor prema hrišćanstvu
nije bio toliko otpor prema hrišćanskoj teologiji, koliko prema hrišćanskoj
politici. Jedan savremeni hrišćanski komentator rezimirao je pravu prirodu
borbe, paganskog oslobođenja od hrišćanskog ropstva sledećim rečima: „Borba
za slobodu i izbegavanje pravog ropstva." O političko-ekonomskoj
situaciji sredinom XI veka Widukind of Corvey piše: „Mnogi dani su tako
prolazili, jedna strana se sa promenljivim uspehom borila za slavu i širenje
carstva, a druga za slobodu. Slovenima je draži bio rat od mira, stavljali
su dragu im slobodu ispred udobnosti."
LOPOVI, RAZBOJNICI
Na jednom drugom nivou, bio je to konflikt suprotstavljenih društveno-etičkih
sistema. Slede reči borca za stari poredak u Pomeraniji, bogatoj zemlji,
u kojoj, kažu, nije bilo siromašnih ljudi i prosjaka: „Šta moramo učiniti
sa tobom? Nećemo napustiti zakone naših očeva i zadovoljni smo religijom
koju imamo. Među hrišćanima ima lopova i razbojnika, i onih koji su lišeni
stopala i očiju; sve vrste zločina i kazni mogu se kod njih naći, i da
jedan hrišćanin proklinje drugog hrišćanina. Neka takva religija bude
što dalje od nas."
U RATU
Iako časni, gostoljubivi, ljubazni i marljivi u miru, u ratu su Sloveni
bili ravnopravan takmac svojim germanskim i skandinavskim susedima. U
srednjovekovnim spisima stoji da su Sloveni bili odvažniji i okrutniji
od Franaka. U slučaju stanovništva Galicije al-Mas'udi piše: „Jedan čovek
iz Galicije nosi se sa nekoliko Franaka." Arapski izvori navode zapravo
odnos jedan prema deset: {u vreme kralja Mješka J) „Poljsku je branila
vojska od 3000 naoružanih muškaraca, od kojih je 100 vredelo kao 1000
drugih." Početkom XII veka germanski izvori opisuju Pomerance kao
slobodan, nezavisan i nepokoran nehrišćanski narod: „Pomeranski Ijudi
su vešti ratnici i na kopnu i na moru i, pošto su nekad živeli od pljačke
i pustošenja, i zahvaljujud svojoj urođenoj žestini nikad pokoreni, bili
su veoma udaljeni od hrišćanske vere i plemenitosti." Isti izvor
dodaje sledeći detalj: ,,I više od toga, konji su u ovoj zemlji veliki
i jaki, a svaki vojnik bori se bez štitonoše, držeći sam svoju opremu
i štit, ispunjavajući svoje vojne zadatke sa izuzetnom okretnošću i energičnošću."
VIŠE IGRA NEGO RAT
Što se tiče Skandinavaca, ljutih Vikinga, srednjovekovni zapis je više
nego jasan da se ni najokrutniji Vikinzi nisu mogli meriti sa Baltičkim
Slovenima. U stvari, u tolikoj meri, da je rat protiv Danaca bio shvatan
više kao igra nego kao rat
ZATVORENICI
Prema vizantijskom izvoru iz VII veka, Sloveni su bili čuveni po svom
relativno humanom postupanju prema zatvorenicima: „Sloveni ne pretvaraju
svoje zatvorenike u isti vid ropstva, kako to čine drugi narodi. Oni ih
ne drže neodređeno vreme i ostavljaju im da biraju između sledećih mogućnosti:
da se vrate kući, pod uslovom da plate otkup, ili da budu u ropstvu dok
ne postanu oslobođenici i ponovo njihovi prijatelji."
VOJVODA MISLAV
Posle njegovog preobraćenja, vojvodu Mislava od Uznoima pitali su da li
bi bilo šta uzeo silom od drugoga. On je odgovorio: „Nisam učinio nasilje
ni prema kome, ali imam dosta zatvorenika koji mi mnogo duguju. Oto, božji
čovek, reče: Ispitaj da li je iko od njih hrišćanin.' Kad je to proverio,
našao je da su mnogi iz zemlje Danaca hrišćani. Ove je smesta postrojio
pred našeg svetog oca, nakon što ih je potpuno razrešio dugova."
Kasnije je, tek uz ogromne teškoće, 'božji čovek' izdejstvovao slobodu
za sina plemenitog danskog vođe, koji je dugovao vojvodi Mislavu pet stotina
maraka. Naravno, podrazumeva se da one stravične, zverske, genocidne zločine
hrišćana protiv vojvode Mislava, njegovog naroda i svih drugih pagana,
nikada nisu pomenuli ni 'božji čovek', ni njegovi sledbenici, niti se
o tome na bilo koji način i u bilo kom obliku ikada raspravljalo.
Uznoim, Volin
|
