Порекло Словена

Благо епохама каква је наша, које имају да обаве огроман задатак! Благо људима који подлегну под тежином славног труда! То је боље него подлећи безвољности ништавила ил' жалосно разматрати дело које су извршили други.

Ромен Ролан

Човечанство је састављено из четири велике расе, које су међусобно апсолутно подвојене - физиолошки. Схватања о њиховом пореклу различита су. По једном, оне су се разгранале из истог стабла - Ноја, на пример, па су се у току миленија диференцирале под утицајем разних средина, или су, по другом, постале свака посебно и свака независно од друге.

Но, то питање, питање раса, није данашњег датума. Оно је, као и сва друга велика питања, постављено још у далеким прехришћанским временима, а у извесним крајевима Старога Света и решено и то одлучно и без заоколишења.

Готово све Свете књиге Истока испуњене су питањем односа беле и црне расе и изричном забраном њиховог мешања. А питањем расе бавило се и грчко класично доба. - Илијада сматра да су Скити, које зове Хипомолги, најправеднији на свету, а Платон даје карактеристику савремених народа и подвлачи да су они на северу од Атине преки и нагли, Феничани искључиви трговци и материјалисти а Грци беспрекорно уравнотежени.

И Римљани су се бавили питањем раса. И они су о себи имали веома високо мишљење. Узимајући за мотив свога спева предања о Тројанском рату, Вергилије је у Енејиди представио Римљане као потомке Тројанца Енеја, и представио их као носиоце ненадмашне величине и бесмртне славе. Али су, преко Цезара и Тацита, испитивали и ''варварске обичаје'' и ''варварско порекло''.

За Јевреје раса је од пресудног значаја и они су изабрани народ, благословен преко њиховог праоца Аврама, што јасно излази и из Старог завета и из савремених јеврејских схватања.

Питање раса тињало је кроз Средњи век, тако да су у једно време под утицајем грчког и римског епа сви западно-европски владаоци водили порекло од хероја из Тројанског рата или су њихови народи у своје време учествовали у биткама из Махабарате. Па, и Милтон, пишући Историју Енглеске - 1670 - усвојио је и за Енглезе то далеко порекло.

Али, овом приликом нас занима искључиво један део беле расе - Словенство.

Растурено од Владивостока до Јадрана, огромним својим делом "још увек у гасовитом стању и ...без ичег стабилног не само у градском друштву већ и у народу" - (Тургењев), оно и данас личи на огромнога сфинкса.

На средини Евроазијскога копна, између схватања Истока и Запада, оно је, и бројно и географски, као кичма човечанства, и његова стремљења су од огромног значаја не само по њега него по цело човечанство уопште.

Вијући се под истовременим бесомучним ударима западног материјализма и летаргичног сањарења Истока, Словенство чини утисак да је у непрекидном и сталном уобличавању.

Од куда долази оно и шта је његова далека прошлост?

Словени нису писали своју рану Историју, и први њихови познати летописи почели су са Хришћанством, а страни извори још на првом кораку срећу их као многобројни народ. Летопис Несторов полазећи од друге половине XI века, произлази из времена руског двоверја и он се делом пре може сматрати као калуђерска осуда паганства и акт велеиздаје према нехришћанском делу Русије него као историјски докуменат. Инспирисан непосредно, или посредно преко Словенског југа, јудаистичком кроником из Старог завета, он је Словене нашао у Сенару, као неимаре Вавилонске куле, етнолошки као Јафетове потомке, а на Балкану их је нашао у прастара времена на југу Карпата као Илиро-Словене, Нарци-Словене итд. Политички, он је поставио тзв. варијашку теорију која никад и ничим није била утврђена кроз десетак векова, а етички, нашао је Словене на најнижем ступњу, много нижем него што их је нашао један од њихових великих непријатеља - Бонифације - који се дивио висини њиховог породичног морала. Представљајући као дивље звери она руска племена која још нису била примила Хришћанство, Кривиће и др., овај Летопис је очевидно пристрасан и не може да се узме у целини као Историја Словена ни о њиховој старој култури, ни о њиховим политичко социјалним обичајима и установама.

Што се тиче других словенских летописа, такође црквено свештеничких, они се углавном ослањају на исте изворе као Несторов и могу им се учинити исте замерке.

Сем словенских летописа, попа Дукљанина, Нестора, Далимила, Длугоша, постоји и тзв. Баварски летопис, по коме су Словени дошли из праотаџбине преко јужне Русије, а одатле, код Карпата, један део се упутио Северу - Северни Словени, други део Југу - Јужни Словени, а она група која је остала у јужној Русији имала би представљати Источне Словене.

Крај осамнаестог и деветнаести век заинтересовали су се необично живо историјом уопште и истраживањем прошлости Словена и њиховога порекла. Ослањајући се, најпре, на летописну књижевност и традицију, на Словенском југу створила се веома заслужена историјска школа - српска, како би се могла назвати по томе што су јој Срби били најизразитији претставници или јужнословенска по томе што су је примили готово сви историци са Словенског југа или, најзад, аутоктонистичка по томе што Словене налази у давним временима као староседеоце на Балканском Полуострву.

Ова школа је сматрала да су они народи који су живели на словенској данашњој територији: Дачани, Трачани и сви остали народи који се спомињу на Балкану, у јужној Русији, у Средњој Европи само разна имена Словена и њихових племена.

Идентификујући Виниде, Венде, Венете са Херодотовим Сарматима и Енетима и са Омеровим и Цезаревим Венетима, ова школа је нашла Словене не само на Балкану и у Централној Европи већ и у Италији, на Пиринејима, Бретањи, Хелвецији, Скандинавији - готово у целој Европи. А ослањајући се на ономастику и филологију нашла их је и у Северној Африци - Египту и Малој Азији. Најизразитији представници ове школе су Јован Рајић који је у години 1794. издао у Бечу Историју разних словенских народа, Бугара, Хрвата и Срба; Милош Милојевић са Одломцима Историје Срба и српских-југословенских-земаља у Турској и Аустрији, 1872.г.; Мавро Орбин, Качић-Миошић, Грубишич, Раковски и др. Ова школа извршила је огроман утицај и на руске раднике на историји Словенства: Татишчева, Ламанског, Болтина, Данилевског и др.; па се под њеним утицајем створио и велики интелектуални покрет у Русији познат као Словенофилство. А од Пољака припадају јој добро позната имена Адама Мицкијевића, Суровијецког, Лелевеља, Мацјејовског, Клечевског и др. Међу Словацима и Чесима истакли су се Папанек, а П. Ј. Шафарик је једним делом свога рада - првим - 1828 г. био под утицајем Српске аутоктонистичке школе а другим делом се од ње одвојио, 1837 г. Против ове школе појавила се као реакција немачка, берлинско-бечка школа, која данас тријумфује на свим нашим катедрама историје. Она је стала на гледиште да су Црногорци, на пример, Црногорци и не могу бити Словени а историја почиње тамо где почињу писани споменици и онако како је ти споменици представљају па је а priori одбацила традицију као извор Историје и стала на гледиште да се Словени имају тражити као варвари на оним местима на којима их је означио готски калуђер - Јорданис - у шестом веку и други летописци, а њихово надирање на Балкан има да се рачуна од Јустинијановог доласка на престо, после године 527.

Према овоме, теза словенских летописаца о аутоктоности Словена на Балкану као и тзв. аутоктонистичка школа имају отпасти и насељавање данашње словенске постојбине има да се схвати као предодређено кретањем Хуна и њиховом пропашћу.

Њихова појава на позорници Историје има да се затражи тек после 453., датум Атилине смрти, а дотле су били потпуно удаљени од културе и културних држава и у пуној тами (Миленхоф, Грот, др. Ст. Станојевић, Ћоровић, Кос и др.) или још и касније у другој половини шестог века (Реслер, Цојс и др.).

Али, немачка школа пала је у још већу грешку од оне коју је хтела да избегне. Правдајући се позитивизмом у Историји она се делимично клонила од једних летописаца - словенских, да би поклонила веру другима - несловенским.

Јорданис или Јорнандес, како се правилно може звати писац поменутог готског летописа, завршио је рад на њему Јустинијаном из чега се закључује да га је писао око 552. године.

Пристрасан преко сваке мере, он је, пишући о Ерманарику, падао у таква претеривања да га је сравњивао са Александром Маћедонским, а из текста је очевидно да се бунио у разазнавању народа. Словене је срео као Венете, Анте и Словене и као један многобројан народ. Као Хришћанин и Гот он се у толико мање одушевљавао Словенима, прво, јер су били нехришћани, друго, јер су, у оно време, како сам каже, на сваком кораку гонили Готе због њихових ранијих грехова. Његов мизерни извештај о једном тако великом народу као што су већ онда били Словени по чијим је обичајима, по његовом тврђењу, и Атила био погребен, ништа не представља ни географски ни историјски у опште. Једном речи, Јорданисовом летопису у опште узето може се приступити са великом предострожношћу, а нарочито у односу на Словене. Исто се може рећи и за друге летописе који се не могу узети као тачни и непристрасни извори за Словенску Историју због тога што произлазе од оних писаца који су верски и национално припадали оним таборима из којих се на Словене гледало крвавим очима.

Варијанта ове школе не налази Словене као староседеоце али мисли да су још у току првог века допирали до Дунава а у трећем веку већ населили делове Мађарске. Што се тиче њихове културе и митологије, тражи је у главном код турко-Татара и Германа. Њен следбеник је и Л. Нидерле који схватање аутоктонистичке школе сматра нечувеним и др.

Независно од овог интензивног обрађивања почетка словенске историје и порекла Словена, упоредна филологија добила је основе још у години 1786. а године 1813. сви језици који су онда сматрани као сродни и санскрит и келтски и готски и латински и грчки - а у ту групу ушли су онда били и фински и балтски и семитски језици - названа је индоевропском, касније индогерманском, а у години 1833. Боп је тој групи придодао и словенски језик.

Према филолошким претпоставкама, сви ти тзв. индоевропски језици произилазе из једног заједничког језика који никад није био савршено уједињен. Тај језик, као извор аријских језика, гранао се на тај начин што су се од њега одвојили разни дијалекти који су за себе створили целину и диференцирајући се све више од заједничког прајезика све су се више разликовали међу собом. Поделом, они су, опет према претпоставци, отишли у две велике групе - једну која број 100 изговара са к-ц-центум и, другу, која га изговара са с-сата.

У прву групу отишли су: стари грчки са свима дијалектима, латински са италским, две групе келтског и две групе германског, западна: енглески, холандски, фламански, источна: готски, дански, норвешки, шведски, исландски. У другу групу отишли су санскрт, ирански, јерменски, словенски, литвански.

Кад је било схваћено да је утврђена индоевропска, или индогерманска, језична група, постављено је питање да ли је постојао, кад и где, народ који је говорио праиндоевропски језик, праиндогермански, и стало се на гледиште да су га говорили Аријанци.

Но, ко су Аријанци?

Овим је поново оживљено питање раса по коме су древни Индоаријанци у далеким временима били засновали цео друштвени систем.

Силазећи са иранских висоравни низ Свету реку ка Бенаресу - Варањасу - и заузимајући стопу по стопу земље, бели људи су одмах увели свој социјални систем делећи држављане у два реда. Први ред су заузели они - бели - Аријанци - и поделили га у три касте: брамане, кшатрије и васје, у други ред су ставили црне људе - анасат - оне који су без носа и које су назвали Дасијус и од њих су створили четврту касту - судре - робље коме су забранили свако мешање са белима. И индоаријски закони и велики еп Махабарата у својој поеми Багавадгита, изрично забрањују мешање раса - беле, аријанске, са црном - варња, како су се по боји звали Дасијуси.

И ово је углавном традиционална подела.

Али крај осамнаестога века није имао тако пречишћено мишљење о раси. Оживљен на лингвистичкој основи - од Џонса, Јанга, Клапрота, М. Милера и других проблем је решен закључком да су Аријанци надахнути бели људи који су дали све старе цивилизације полазећи од славних дана Индије и Египта, Грчке и Рима па све до данашњице.

Но, данас, ко су његови непосредни, директни потомци, у правој исходној линији?

Еманциповани од римског политичког и верског мисионарства, европски народи су тражили други центар. Сваки романтичар, сваки га је налазио код своје куће. Французи, као деца револуције, сматрали су да је револуција мисионарство а они мисионари. Немци су веровали у своје месијанство а Руси су, у огромном броју, схватајући прозорче Петра Великог, отворено према западу, као духовни пролаз за царство мудрости, разумели да треба да се определе или за Французе, или за Немце.

У оваквим приликама разне националне историјске школе послужиле су се филологијом као помоћним средством, па кад су тамо аргументи били недовољни, онда су се обраћали антропологији.

Ослањајући се на податке из Веда и Веданте и других предања која су сачувана на санскртском, а сматрајући санскртску традицију као најближу праиндоевропској, Немци су стали на непозитивистичко гледиште да су Аријанци и по обичајима и по уређењу подударни Германима о којима и Цезар и Тацит говоре пишући о Германији, па су погрешно закључили, узимајући и Омера у помоћ, да су Аријанци Тацитови Германи.

Овим немачким тврђењем Словенство је потискивано из индоевропске групе, и његова се прошлост поново обавијала тамом а и оно и његова стара култура имали су опет да се потраже негде међу Монголо-Татарима, па је у вези са тим и шведски антрополог, А. Рецијус, публиковао у години 1842. резултате својих соматолошких испитивања лобање. Он је дошао до закључка да постоје две групе - с обзиром на облик главе - доликоцефална и бракицефална. У прву је ставио Келте, Грке, Римљане, Инде, Персијанце, Арапе и Јевреје - доликоцефална - у другу Арнауте, Европске Турке, Словене, Етрурце, Баске, Летонце - бракицефална. Закључио је да две групе немају заједничко порекло па су Германи и Словени два света од којих је један другог аријанизовао и предао му реч. Развијајући даље претпоставку да су Аријанци били доликоцефални, плави и високи, а сматрајући да Словени, као бракицефални и црномањасти, имају сличности са туранским племенима, закључио је да су Словени туранског порекла - опет Монголи!

Затим је настало хијенско раскопавање гробова и антрополози су астрономском прецизношћу утврђивали старост лобања, па по утврђеној старости класификовали их по томе јесу ли дугуљасте или округласте, а затим јесу ли плаве или црномањасте.

Поред Немаца и многи енглески антрополози сматрали су да су Аријанци плави, високи и доликоцефални - Хакслеј и други. А у Француској, изузев В. де Лапужа који је блиско сарађивао са немачким антропологом Амоном, са којим је и извесне погледе формулисао, и под његовим утицајем заступао његову тезу - већина је заступала схватање да су Келто-Словени Аријанци и да су они аријанизирали остале.

Из ове велике борбе антрополошких претпоставки може се рећи да је Немачка, у самој Немачкој, изашла побеђена.

У другој половини деветнаестог века, располажући свим прикупљеним материјалом, и лингвистичким и антрополошким, немачки јавни радник, Енглез пореклом, Х. Стјуарт Чемберлен, стао је на гледиште, у своме делу Основи XX века, које је изгледа, делимично постало немачко савремено политичко јеванђеље, да је Тевтонска раса изабрана раса и носилац европске културе, а у њу убраја поред Немаца и Словене.

Жестоку борбу која је до тада била уперена против Словена, окренуо је против Јевреја. И то с великом жучношћу.

Поред лингвистичког и антрополошког расправљања о Аријанцима и њиховим директним потомцима, расправљано је и то где су они живели. И по овоме питању дато је доста претпоставки:

Према једној претпоставци Аријанци су имали свој првобитни завичај у Јужној Русији, а надирања на Исток вршили су северном обалом Црнога мора или северном обалом Каспијског Језера или кроз Кавкаске кланце. Али, према аријанској флори, филолози су одбацили претпоставку о Јужној Русији због тога што у њој не успева све оно за шта постоје називи у праиндоевропском. А, претпоставка мигрирања обалом Каспијског Језера немогућа је због тога што се сматра да је Каспијско Језеро у далеким временима било веће о чему је и данас остало трагова на северној обали, а у том случају и источна обала се готово додиривала са пустињом Уст Урт која се налази између Каспијског и Аралског језера и која претставља непроходну сметњу за прелаз из Европе у Туркестан.

Према другој претпоставци, првобитни аријански завичај налазио се у данашњој Индији или Централној Азији. У Индији поред осталог и због тога што су се још и у данашњем индуском задржале извесне архајичне језичке карактеристике које треба да претстављају велику старост и далеку аријанску традицију Индуса. Али, и та је теза, опет с обзиром на флору и фауну, одбачена.

С обзиром, дакле, на флору и на фауну Аријанаца, њихов првобитни завичај налазио се у северном делу данашњега Балканског полуострва, Мађарској, Словачкој, Чешкој, Моравској; А граничио се са Запада Чешком гором и Аустријским Алпима, са Југа Балканом, са Севера Словачким планинама које се једним делом наслањају на Карпате и са Истока Карпатима. Надирање на Исток вршено је традиционалним путем преко Дарданела и Босфора, кроз Малу Азију, даље за Иран и Индију. Ову претпоставку поткрепљују и недавна ископавања у Птерији, у Кападокији.

Мисли се да су ова мигрирања вршена тако да су се далеки прадедови данашњих Словена, Афганистанаца, Индуса, Јермена, Арбанаса, кретали ка Истоку из своје прапостојбине, Грци Југу, а Германи, Келти, Латини Северу и Западу. И то се мигрирање одиграло у току трећега миленијума пре Христа.

Данас се може с правом потврдити да су антрополошки покушаји неуспели што излази из резултата до којих је недавно дошао др. Р. Р. Шмидт, антрополог.

На даљини од око 80 км. југозападно од Нирнберга у месту Офнету, он је нашао велики број лобања из азилијанске епохе. Једне су биле бракицефалне, друге доликоцефалне, из чега је јасно да ни у тако далеким временима на територији Германије, зоолошки, није било чистих Рециусових или Амон-Лапужевих Аријанаца.

Но, не може се узети ни филолошка претпоставка као закон на коме има да се заснује историјска истина. Наиме, не може се примити као тачно да су тзв. индоевропски језици произишли из једнога прајезика или из разних дијалеката истога језика. Томе схватању противе се и најновији резултати у филологији и филолошким истраживањима. Али, тачно је да је у току миленија један из тзв. индоевропске језичке групе вршио утицај на остале, на оне језике са којима се сукобљавао и да се, заједно са културом, наметао. То наметање је наилазило на отпор а отпор је успевао да изврши промене и у једном и у другом језику - господарском и ропском. Такву појаву ми имамо пред очима са метрополским латинским језиком и са тзв. романским језицима који су деформација латинског али истовремено деформација и другог језика. Отуда, сви новостворени идиоми - као резултанте језика победиоца и језика побеђеног - имају огромну сличност са метрополским али међу собом имају онолико заједничког колико су примили из заједничког извора.

Тим путем има да се потражи изворни језик индоевропске групе и тим путем има да се тражи аријански народ или, ако се хоће, аријанска раса као део беле расе.

Досадањи резултати из филологије систематски прегледани и сређено изложени, довољни су да разреше овај проблем и да на сасвим нов начин представе историју древних Словена исто као и историју уопште.

По подели индоевропских језика у две групе с обзиром на изговор к-ц и с, испитан је степен сродства између разних језика из исте групе као и сроднички односи разних језика из разних група. По досадашњим резултатима подела изгледа на следећи начин: словенски језик је, према изговору отишао у групу с, али се тамо нашао са тако блиским рођацима да је филологија стала на гледиште да су словенски и ирански произишли из истог дијалекта аријског језика и да су, према томе, ова два језика у прошлости били једно. Затим, налазећи архајичне облике јако заступљене код словенског, санскрта и јерменског поред осталог и мешање самогласника у, а, о, е као и кратко е - филолози су нашли необично блиску сродност словенског, санскрта и јерменског. А, упоређењем словенског са балтским, закључено је да су и та два језика морала постати из једног истог дијалекта праиндоевропског језика.

На овај начин филологија је нашла да је словенски језик необично сродан са свима језицима из групе с и у толикој мери као да је са њима постао из истог дијалекта праиндоевропског језика.

Што се тиче сродности словенског језика са германским, као језиком из групе к-ц, немачки филолози, Фик и Шлајхер, нашли су такав однос између словенског и германског, да су закључили да и један и други језик произлази из истог аријанског дијалекта. Ово њихово тврђење је од особитог интереса и значаја и услед тога, што, пишући о сродности енглеског као западногерманског језика са индоиранским језицима, признати живи филолог, Џорџ Гриерсон, вели у своме извештају о лингвистичким истраживањима у Индији, књ. I стр. 96 год. 1927: "Индијанци и Иранци који су потомци индоевропског стабла имају право да се назову Аријанцима, ми Енглези не", из чега излази да је западногермански толико далеко од источноиндоевропских језика, да се међу њима не види готово никаква сродност.

Из ових карактеристичних факата да словенски стоји, с једне стране, у тако блиском сродству са индоиранским као да је са њим произишао из истог аријанског дијалекта и да он са германским стоји у тако блиском сродству као да је и са њиме произишао из истог дијалекта а да су, с друге стране, германски и индо-ирански тако далеко међу собом - мора се закључити да се тзв. индоевропско лингвистичко сродство германског и индоиранског заснива само преко словенског и његовим посредством.

Другим речима, словенски језик заузима централно место у групи индоевропских језика и филолошки и географски и уколико му је који индоевропски језик географски ближи утолико му је ближи и филолошки - (случај источно-германског и западно-германског) и утолико има више аријанског елемента.

Према овим закључцима до којих су дошли страни филолози - Фик, Шлајхер, Гриерсон, Џајлс и др., за нас је потпуно и несумњиво јасно да су Словени староседеоци готово на целој својој данашњој територији, да су са те територије, као географске централе, вршили утицај на суседе, на Западу - Германе, на Истоку - Дасијусе, а и једнима и другима, и Германима и Дасијусима, дали реч - па је због тога словенски језик централни језик измишљене индоевропске групе.

Да су Словени, као Аријанци, вршили своја надирања ка висијама иранским и даље ка Инду и Гангу традиционалним путем преко Босфора, јасно излази из скорашњих открића старих докумената у Кападокији.

Хуго Винклер је у години 1907. открио у Богаз Кеју, северо-источни део Мале Азије, пут Босфор - Иран, плочице писане око 1400. године пре хришћанског рачунања, а које помињу ведска божанства - Индру, Варуну итд.

Али, као што се извор тзв. индоевропских језика налази у Словенству, тако се први за сада познати аријански обичаји налазе очувани у Ведама, за које је Макс Милер мислио да почињу од 1200 г. пре Христа - што је, с обзиром на хититске списе у којима треба да се помиње и Индра и др., омиљени громовник у ведским химнама, нетачно. Хауг мислида Веде датирају од 2400 г. пре Христа а Б. Г. Тилак их пење на датум од 4000 г. пре Христа. А, обичаји древних Словена, уколико су познати, забележени или иначе очувани, подударни су са обичајима из ведске и готово ведантске књижевности, из чега излази да су и Веде и Веданта, као прва позната аријанска предања, творевина Словена као носиоца Аријанизма, као народа који је аријанизовао тзв. индоевропску групу.

То што се ведска и ведантска традиција углавном изгубила код Словена а готово потпуно сачувала и до данас код многих индијских племена, долази отуда што су Словени примањем хришћанства скоро сасвим изменили свој дотадањи живот и обичаје, а код Инда, који ни сами не мисле да су Веде њихов производ већ да су их добили од богова посредством мудраца који су били "мантрадрашћа" - пророци - Хришћанство ни до сада није допрло а принципи Римског права ни до данас нису разбили систем традиционалних и освештаних имовинских и социјалних односа.

Кад се, дакле, Словенство непристрасно посматра са научно филолошког гледишта и када се детаљно испитају његов прехришћански живот и древни обичаји уколико су се одржали, онда и његова и општа историја добијају други изглед.

Историја Словена престаје да буде историја народа или расе која се има сматрати као удаљена од културе за читаве векове и просторе. На против, као Историја Народа који је дао Реч, Веде, и Веданту, она постаје Општа Историја, Историја носиоца оне људске мисли која и данас, зрачећи, извире из безгранично простране и несравњиво чисте, бесмртне Словенске Душе, осветљавајући остали део човечанства.

Душаново законодавство и византијско право

Почетком деветнаестог века национализам је громко запретио да растргне ненационалне државе и извојује начело самоопредељења. Аустрија је била прва на удару, али она се брзо снашла, и врло паметно. Пратећи из непосредне близине кретање словенских племена и ван својих граница и у њима, Аустрија је створила генијални одбрамбени план. Против Јужних Словена имао је у првом реду да се изврши напад и спроведе на онај начин на који су га Немци спроводили према Источним Словенима: непрекидно, на сваком месту, на сваки начин, сваким средством, сугерирати да су Словени нижа раса. Та је сугестија код завојевача стварала самоуверење, код нападнутих губљење вере у себе. Губљење вере у себе има као последицу потпуно признање туђег вођства. Поред овога, за Аустрију је било од нарочитог значаја и разбијање Јужно-Словенских племена и физички и идејно. То разбијање је помагао цео бечки апарат од сеоског нотароша до Академије Наука на тај начин што је непрекидно и свуда стварао и сугерирао неку националну подвојеност код Јужно-Словенских племена. Гај је хтео Илирију, али је Копитар хтео Словеначку. Он је бранио Вразу да пише српски јер је словеначки старији и најстарији словенски језик, уз то очајно се борио и против илиризма.

Овако разбијање Словена са Југа стварало је разне центре и ти су разни центри, под високом заштитом "Науке", имали и научно да оправдају тезу разних словенских језика на Словенском Југу, као и то да на основу тих језика створи тезу о постојању разних Јужно-Словенских народа.

Али је општи националистички покрет и код нас подигао велики талас. Овај велики патриотски вал прошлога века код нас је био срачунат на то да нас изједначи са западним народима који су блистали у недостижној култури. Али, и њима као некада Византији, ми смо се могли приближити само помоћу онога што нам је заједничко, помоћу хришћанства, јер оно што је било наше туђа црква већ давно је била проклела и анатемисала. А стидљивом прикупљању слепачких песама није био циљ да покаже неку културу српског дела словенског народа, већ да принесе историји материјал.

Али, ни хришћанство као култура, као начин схватања, као поглед на свет, није самоникло, није произашло из наше културе већ из византијске, те, према овоме, наша савремена мисао није наша већ византијска.

А све је ово рађено у најбољој намери, из патриотских разлога пошто научних нема и, баш зато, данас је несумњиво да резултата таквог рада, поред најбоље воље великих трудбеника, није дао ни научног ни патриотског резултата, ни уопште ни у правој историји која нас, овде, делимично, занима.

Кад је, у години 1870, наш неуморни радник, Стојан Новаковић, објавио Законик Стефана Душана, цара српског, 1349. и 1354. год., заједно са својим погледима на њега, Текелијин, Раковачки, Ходошки и други преписи Душанова Законика већ су били објављени. За Новаковићем, у години 1888. објављен је Атонски препис. По објављивању овога последњег, Атонског преписа, који је био потпунији, Новаковић се поново вратио на разматрање Душановог Законодавства и наше културе па је, у своме чланку О почетку писаних закона у Старој Српској Држави, поново подвукао своје раније мишљење да је Српски Народ пријемом Хришћанства из Византије, примио и "и сву образованост византијску као своју, прилазио је као део у ону моралну целину којој је у то време Цариград био представник и средиште", а од самородног задржао је само онолико колико није сметало новоме. Па, "из тог узрока (верског) ако у историји просвете српске ма чему потражите почетак, ви ћете га наћи или међу почецима Хришћанства међу Србима или у Хришћанству самом. Тражите ли почетак писмености - наћи ћете га у почетку Хришћанске књижевности и у преводу Св. Писма; тражите ли почетак забавне књижевности - наћи ћете га у хришћанским и још нарочито у јеретичким причама; тражите ли архитектуру или уметност - наћи ћете је у зидању храмова. Приватни живот, друштвени ред, сваколика уљуђеност носила је нит хришћанску. Хришћански и византијски тада се управо у практици сматрало као једно. Оно је било по хришћански што је било по византијски; оно пак нехришћански и пагански што је било по старим обичајима - народним"... И борба народа са Византијом ван земље и Византинцима у земљи, ломила му је кости за рачун хришћанства које се идентификовало са Византизмом. Услед тога су Срби покрштавање сматрали не само као прелажење у веру, него још и као јаче подчињавање под царску власт Цариграда, тога ради је било обичаја да се и хришћанство оставља кад се од власти цариградске одметање почне - К. Порфирогенит, према С. Новаковићу.

И наш познати историчар и академик Др. Ст. Станојевић, нашао је такође да је: "Државну, црквену, војну и администрациону организацију, веру, књижевност, просвету и масу елемената материјалне културе узео Српски Народ већином из Византије или сасвим или их је калемио на своје националне установе, своје националне облике".

Противно оваквом схватању у односу на право изјаснили су се и многи и добри српски радници али су и они недовољно поткрепљивали своје мишљење (Мијушковић, Герасимовић, Радојичић и други).

Душановим Законодавством, поред Срба, бавио се интензивно и пре рата велики број руских научника а после рата интензитет тога интересовања код Руса још је већи и у много већим размерима него и код самих Срба, јер су Руси, на срамоту српских радника, својим трудом и радом освојили готово све наше катедре и за Старо Словенско Право и за Старо Српско Право, па су, помоћу резултата из те области и они добили признање и од саме наше Академије Наука. Међутим, ипак, и поред свих ових великих признања, која су им учињена, сматрамо да ни ови руски научници код нас као ни они српски који су Српско Законо-давство приписали Византији не само да нису добро схватили Душаново Законодавство већ на против да су и само испитивање (у колико се оно није састојало у парафразирању С. Новаковића), управљали рђавим путем у толикој мери да би се могло помислити да је све рађено пре у рђавој политичкој намери пошто се науком не да правдати. Ова, да је тако назовемо, научна руска анимозност према пореклу нашег права, не долази из зле намере, јер су Руси наша браћа, већ под пресијом руског атавизма у историографији Словена. Тај атавизам произлази још из тзв. "норманске теорије".

Кад је Петра Великог почела да растрже жеља да постане Бог у својој отаџбини и да јој да светлости и сунца, онда је он Русији отворио прозорче према - Западу. У години 1725. сазидао је Петроградску Академију Наука али је у њу забранио улаз руској мисли и увео немачке научнике. Поред неких од ових научника и Шлецер се почео озбиљно бавити историјом давне Русије, полазећи од Несторова летописа. Писан о Русима од калуђера који су служили туђој мисли, овај летопис је био доживео да га у Русији први анализирају представници опет стране мисли. Према Нестору, у пространим земљама Источних Словена владали су непрекидни сукоби и хаос, тако да једнога дана треба да је отишло једно изасланство "преко мора", у земљу Варијага, и казало - Наша је земља велика и богата, али смо ми неспособни сами да владамо. Пошаљите нам ваше управљаче а ми ћемо их служити верно и одано. Преклињемо вас, дакле, дођите да владате Русијом, а ми ћемо вам робовати!

Немачки научници, са катедре Руске Академије, објавили су научне закључке по којима су Источни Словени збиља живели у хаосу, као дивље звери, збиља молили Варјаге да дођу у својству владара, да су Варјази Нормани, да су се смиловали и дошли у Русију, да су у Русију увели своју образованост, и своју веру, донели и своје богове, увели и своје правне установе и уопште завели ред па чак и име дали. Ова хришћанско-немачка теорија назвата је норманском теоријом и као, најпре, они калуђери из летописа, и она је, касније, прогонила руску мисао кроз читав осамнаести и деветнаести век.

Оријентисани "нормански" Руси су, кроз два века, мрцварили свој духовни живот и приносећи га на жртву или безсадржајном волтеријанству, или хегелијанству које је било атавистичка манифестација надживелог Словенства код Германа, или семитском материјализму као дијаметрално супротном суштини словенског узлетања небу. И сва њихова напрезања - од Петра Великог до скорих дана, била су упуђена на то да Русија добије што више Сунца - од Запада! У ову грешку пао је и силни арбитар Европе и Запада, умни Александар I, руски цар. Схватајући да је законодавство рационална творевина, и он је тражио помоћ од Бентема, Енглеза, за реформу руског законодавства. Овако оријентисани руски радници су сваки посао на словенској историографији предузимали у име норманске теорије, у име Петра Великог, у име хришћанских калуђера који су налазили да свет не познаје одвратнију расу од словенске. Где није било Варијага тамо су довођени Византинци. Где Немци нису били успели да умешају Нормане у словенски друштвени живот, код нас, тамо су наши Срби са Русима доводили Византинце. И то са поносом и из расног частољубља. А и Нормани за Русе и Византинци за Србе треба да представљају понос, национални понос! Отуда је и дошло да су готово сви братски руски научници који су се бавили Душановим Законодавством стали на гледиште да је Душаново Законодавство ако не препис Византијског права а оно византијска допуна Византијског права, и са овом "византијском теоријом" они су, као некадањи Несторови Руси, а затим као Петар Велики код Руса, увели и код нас странце као носиоце образованости, негирајући самониклост Душановог Законодавства и његову самосталност. Као носиоци норманске теорије у Русији (са разликом што су ово Словени) и они су код нас освојили универзитетске катедре и ушли у Академију Наука и својој нетачној теорији прибавили највише научно признање и омогућили јој најјачи разорни утицај.

Али поврх свега однос Душановог Законодавства према Византијском праву из дана у дан изазива све живљу дискусију чија ће последња реч, по нашем мишљењу, неминовно и потпуно изменити досадањи изглед и наше и Византијске историје. Но, ради одређивања овога односа потребно је наћи карактерне црте и једнога и другога права и затражити њихове изворе.

II

И Византијска и српска Средњевековна Образованост везане су за Балканско Полуострво па је, са тога разлога, од значаја осврнути се најпре на његову историју.

После Трачана, прве упаде на Балканско Полуострво учинили су Келти у четвртом веку пре Христа. Они су допрли до Едесе - Егеје (Водена) у маћедонској покрајини Ематији, где су нашли огромно богатство, специјално код краљевских гробница. А за овима, миран развитак Полуострва и његов духовни и материјални напредак непрекидно су ометали Римљани за дуги низ векова.

После битке код Тарента - 272 г. пре Христа, када су разорили грчку колонију у Јужној Италији и опљачкали оно што је није било стављено под мач и огањ, они су заузели нека илирска острва а затим склопили савез са Грцима - Етолцима, Крићанима и осталима - па су, под вођством Титуса Квинтиуса Фламиниуса, потукли код Киноскефале - год. 200, савез Маћедонаца, Трачана и Акарнанаца, који је предводио Филип V маћедонски краљ и, по римском обичају, приредили у Риму велики, тријумфални дочек своме војсковођи Фламиниусу.

Овај тријумф, према Титу Ливију (XXXIV, 52), трајао је пуна три дана и пуна три дана проношени су опљачкано оружје, мермерне и бронзане статуе, злато и сребро у металу и новцу, огроман број ваза, парадних штитова од сребра и злата итд.

Али се Римљани нису задовољили само овим. Сваки покушај слободоумнога Балкана да се ослободи грчко-римске тираније, дављен је у крви а становништво је пљачкано до голе душе.

После Фламиниуса и Киноскефале, дошао је Паул Емилије, назван Маћедонски, и Пидна у години 168, пре Христа, где су Римљани потукли Маћедонце и Трачане који су, и под Персејом, краљем Маћедоније, склопили савез за одбрану од Римљана.

И тријумф Павла Емилија Маћедонског, после покоља код Пидне, трајао је три дана и у току та три дана, према Диодору Сицилијанском (XXXI.8.10) прошло је преко хиљаду и четири стотине кола разних штитова, триста кола копаља, сариса (дуга маћедонска копља), лукова итд., огроман број ваза, сребра, злата, драгог камења и много других предмета грађанских и војних.

Овај тријумф описује и Плутарх у своме животопису Павла Емилија Маћедонског.

Али ни ово није био последњи римски поход на Балкан. За Паулом Емилијом долази Метелус, и опет покољ, и опет тријумф, за Метелусом долазе свакодневни крвави походи на Илирију, њена надчовечанска одбрана и њено делимично подјармљивање, па Дарданија и Мезија које проконзул Курион пљачка до голе душе, па пад Паноније, Амантије итд., и Август утврђује границу према "Варварима" преко Винделиције, Норика и Мезије. Уз све крвавије походе, граница је помакнута према Дакији - Трајан - и према Тракији која се вековима очајнички борила за своју слободу и коју Лукулус ставља под огањ и мач.

Овај крвави римски циркус, извођен помоћу гладне најамничке војске, пљачкаша, грекулуса и других ухода, траје више векова - све дотле док се Балкан потпуно не претвара у згариште, пусто полуострво, полуострво беде и смрти, зашта је углавном грчка одговорна јер је она довела Римљане на Балкан.

Савез Грчке и Рима, против Балкана, није био историјска случајност. Он је био условљен њиховом заједничком образованошћу која је, од Тарента постала потпуно иста.

Пре Тарента не може се говорити о некој самосталној римској образованости за коју се боре Катон и његова странка, јер, тек од Тарента јавља се први римски песник, Ливије Андроникус, али Грк по пореклу, знатнији летописац, Фабијус Пиктор, пише грчки, а према Маколеју готово целокупна латинска мисао је грчког порекла.

Латинска књижевност проистиче из времена од после другог Пунског рата, сасвим се базира на грчким моделима, Латинска метрика, песме; елегија, лирика, и драмска произлазе из Грчке. Најбоља латинска епска поезија је бледи одјек Илијаде и Одисеје. Најлепше латинске еклоге су имитације Теокрита. Најлепше латинске песме су из Хезиода. Латинске трагедије су рђав препис Софокла и Еврипида. Латинске комедије су слободан превод из Демофила, Менандра, Аполодора. Латинска филозофија је позајмљена из Портика или Академије, а велики латински беседници су имитатори Демостена и Лизијаса, и то све у толикој мери да Хорације сматра да: Graecia capta ferum victorem cepit et artes intulit agresti Latio. - Освојена Грчка даје културу дивљој Лацији.

Грчка мисао је била од толиког утицаја на Рим да је, он, према Аd. Reinach-у, узео од ње начела организације свога царства, и у погледу политичком, и у саобраћајном, и у административном и у погледу организовања двора. Све је то дакле, Рим позајмио од Грка а затим, по Ренаковом мишљењу, предао западној Европи.

Burnet - Greek Philosophy, негира самониклост и римског ius gentium-а. Оно је, према њему, још из самог почетка долазило са Југа, из јужне Италије, најпре, а затим када су Римљани дошли у додир са Истоком, утицало је на њих Хеленистичко право које је владало Истоком.

Али, од Софокла до римских трагичара грчка култура, која је постала и римска, толико се дегенерисала да више није била у могућности да изврши мирно, психолошко поробљавање Балкана, без непрекидног посредовања оружане руке, тако да се на Полуострву водила очајничка борба која је трајала много векова - најпре за све време Римског Царства а затим, за све време Византијске владавине.

Голоруки, у немогућности да одолевају римском челику и гвожђу, Балканци, уколико су били слободоумнији, утолико су се лакше бацали у огањ само да не допадну Римљанима живи у руке или су се повлачили дубље у недоступније крајеве и планине и тамо, даље од римско-грчке културе, побожно чували своје огњиште и традицију.

А на Полуострву беснео је рат. Рат унутра и рат споља. Унутра, непрекидна борба завојевача и мештана, међусобна борба завојевача због поделе плена - грађански ратови. Споља, неодољиви таласи Варвара запљускују границу из дана у дан. За њих је Римско Царство друштвени злочин и чим падају у њега, у Италију, одмах разбијају латифундије а земљу деле ономе ко је обрађује - (Montesquieu, De l' Esprit des Lois, tome II, livre XXX.7,8).

Ова борба је, најзад, разорила јединство Римског Царства. Балканска племена, после тако дугих и очајних борби, успела су да у почетку IV века, наметну Царству своју мисао, варварскога цара, Константина Великог.

Варварин, не знајући ни грчки ни латински, он оснива 11 маја 330 г. нову престоницу - Бизант, на Босфору, у старој мегарској колонији, а на опустошено Полуострво насељава 300.000 Варвара - Сармата. После њега, Јулијан Отпадник, да би што даље отишао од Рима и његове мисли - одриче се Хришћанства, а Римљани, необавештени, сматрају да је сасвим пао под јелински, пагански утицај, и називају га "подмукли Грк" иако он уводи обожавање Митре, аријског божанства светлости, које нема никакве везе ни са старом грчком вером, ни са старом Грчком.

Ова борба балканских Варвара против римо-грчке мисли - тзв. романизма, завршава се тиме што, по смрти Теодосија, тзв. Великог, године 395, Царство се дели на Западно и Источно, а Источно добија своје сопствено име - Византија.

При подели, Византија добија цео Балкан готово до линије Београд-Скадар, али у њој још остаје римско начело организације, и у години 399 потпуно одстрањује Варваре из државних послова. И док, у години 476., Варвари ударају на Рим и освајају га, Византија остаје, остаје још читавих хиљаду година и још читавих хиљаду година наставља непрекидну и дивљу борбу коју је Рим увео и споља и унутра, а још читаву хиљаду година на једној страни, варварској прави згариште, на другој, ромејски бес.

По одстрањењу Варвара из државне управе Византија је и даље задржала и римску организацију, и римски језик и римска звања али под неодољивом пресијом жилаве и здраве варварске борбе, њихових обича-ја и тежњи, од 7. века управа се темељито преуређује. Грчки постаје службени језик, римска епархија, као грађански округ, претвара се у тем као војни округ који игра пресудну и највећу улогу и у грађанској управи покрајина.

На врху земаљске управе је цар са министрима, логотетима, и Државним Саветом као административним судом. Уз цара војска као најмоћнији и најугледнији чинилац. Стални кадар образован од војника поданика распоређен је у посаде по покрајинама, темима. На челу војног тема је војни старешина, стратег. Уз војнике поданике образује се и царска гарда, хетерија, од странаца углавном. Прослављени војници наоружани су великим секирама, рампаја. Њих познаје и наш народ и, дајући свој суд о њима, карактерише их свега једном речју - рмпалије.

Земља подељена на теме и на челу сваког тема војно лице као представник државе и војне силе, стратег, непосредно потчињен василеусу. Уз њега, у сваком тему, представници грађанске власти протонатор и судија чија је дужност да обавља правосуђе и води финансије у тему.

Али су и протонатор и судија, и поред тога што овај има права да се обраћа и цару непосредно, под управом стратега као војне власти.

Темски судија, поред стратега који помоћу оружане силе држи оковима поробљене крајеве, имао је да пази на поштовање старих обичаја у подручном крају. Према одлуци цара Јустинијана, Варварина, он није смео по раније уобичајеној пракси у Римском праву, да тражи мандат од цара (наредбу, односно одлуку са законском силом) за решење ког питања из покрајинског правосуђа, већ је то питање имао сам да пресуди по постојећим обичајима краја. Ако није било у том погледу устаљеног обичаја, имао је да пресуди по аналогији.

А по налогу и свих других владара он је имао да "чува стари ред" (Diehl, Byzance, стр. 81) што опет значи да суди по обичајима краја у коме врши судијску службу.

Поред тема као војно-грађанских управних јединица, Византија се делила, као хришћанска држава, на црквене покрајине, митрополије, архиепископије, епископије. На челу тих црквених организација налазио се патријарх на врху, па митрополит, епископ итд. Начелно, византијска "васељенска" црквена управа и византијски цар, требали су имати одвојене интересне сфере. Али, црква је била потчињена цару пред чијом су се жељом и у односу на избор патријарха и иначе "митрополити приклањали, као што и треба", и бирали оно лице које је цар одредио (Diehl, исто, стр.183). Па, не само то. Цар је претседавао и црквеним саборима и утицао на доношење одлуке и на ред у опште. На овај начин и цариградска црква, као и римска, играла је улогу служавке у завојевачкој политици, само је разлика била у томе што је цариградска радила за рачун цара а римска је директно харангирала против, услед чега је падала у ружнији положај и услед чега је и долазило до сукоба измећу њих две.

Тако потчињена држави, која се, са своје стране, налазила у рукама цара завојевача, византијска црква је била завојевачка установа.

Врховни поглавар војске, као чисто византијске установе, и по саставу и по организацији, која је стајала у Византијској држави на првом и највишем месту; врховни поглавар византијске цркве коју су му "васељенски" византијски патријарх и "васељенски" византијски свети синод ставили пред ноге, цар је само остављао судство по страни јер је оно, по освештаном политичком начелу "не дирај у мирно", имало да "чува стари ред" поштујући обичаје онога краја у коме служи.

Као свемоћан, цар је, дакле, био извор и утока све власти. У њега се сливала војска, у њега се сливала црква, у њега су се сливале све жеље и сви захтеви, и од њега су ишле све награде, сва постављења у чиновничким звањима и све казне. Његова моћ је представљена као безгранична и у оквиру државе и ван тога оквира.

Једном речи, византијска управа је потпуно усредсређена у рукама цара који је свемоћан и неограничени господар.

III

Варвари, уколико нису морали, нису усвојили византијски систем управе. А међу Варварима је било највише Словена - "свуда, и у Маћедонији, и на Стримону, и на Солунском Заливу, и у Тесалији, и у Грчкој до на крај Пелопонеза" (Diehl, исто стр. 76) и на сваком месту. Српска држава, противно својим традицијама, прима византијско начело царства, али и то тек под утицајем Душана, као потпуног византијског ђака. И то не у циљу завојевања већ одбране истим средством. Иначе, у свему се "чува стари ред" а у приватно-правним односима у потпуности, јер народ има своје древне обичаје који су освештани и у које се не дира, а у јавно-правном погледу, садржајно, Српска држава, на супрот Византији, остаје сталешка.

У српској држави и Душановом писаном законодавству војска не игра, као у Византији, највишу улогу. Она и не постоји по византијском узору. У српској држави највиши повлашћени сталеж је свештенство. Црква, као верска установа, била је повлашћено правно лице. Организована по византијском систему, она је имала читаву градацију чинова и звања који су се куповали и читава та традиција чинова и звања сливала се у "васељенског" патријарха који је у Цариграду служио цара и целу своју "васељенску" цркву стављао цару пред ноге све док и Словени нису били примили Хришћанство.

Византијска установа, експонент Византије, носилац и претставник византијске идеје о организацији, црква као организација, као установа, није имала симпатије Српскога народа, а свештенство, које је код Срба, по обичајима отаца, имало заједно са владаром да служи богу, губило је велике прехришћанске симпатије утолико уколико је служило Византији и уколико га је Цариград корумпирао.

Организована као средство за стварање византијског национализма, и јединства духа, црква је давала грчка имена свештеницима и калуђерима у свима народима Византије. А, служећи се црквом као средством за постизање овоземаљских, завојевачких политичких циљева, Византијско царство није успело да подигне своје свештенство на онај ранг и ону висину на којој је оно било и код прехришћанских Срба.

Иако је наш народ примио од Византије и цркву и њену пуну организацију, он није, дакле, примио уз то и онај потчињени положај свештенства који је имао и пре Хришћанства - повлашћени, и док је у Византији војска држала први ред, у Србији, и до Душановог закона и после, свештенство је било први, највиши сталеж, носилац науке и мисли, са светом мисијом служења Богу, истини и прецима који су, према старој вери, постајали свети. А, вољено је онолико уколико је, и поред византијског утицаја на црквену организацију, успело да остане народно и расно и не изневери свету народну традицију служења небеском царству. Јасно је да у оваквом одређивању свештеничког положаја у Српској држави не само да Византија није утицала на српску мисао и Душаново законодавство, већ је, на против, под утицајем српске мисли, византијско свештенство повело борбу за побољшање свога положаја и изазвало тешке потресе у Византијској држави по пријему Хришћанства од стране Срба. Повинујући се и у овом питању народној традицији и сам цар Душан, на своме законодавном Сабору, себе је ставио испред властеле а испред себе ставио је свештенство.

Но, иако свештенички ред треба ставити на прво место у српској држави и пре Хришћанства, и пре Душана, не треба схватити да је свештенство вршило највишу власт у данашњем смислу поделе власти. Не, представник науке и знања, оно се схватало као мозак и ум свога владара који му је указивао сву пажњу и са њиме се саветовао о државним пословима које је као владар обављао. А сам владар, који је по схватању Словена, претстављао и ум и силу, одржавао је равнотежу између свештенства, ума, и властеле, силе, и штитио најнижи ред. На тај начин он је и код Словена уопште и код Срба посебно, код којих је осећање правде необично развијено, схватан као чинилац друштвене равнотеже, а поштовање свештенства је било поштовање ума, а не снаге и силе.

Огромна народна љубав према своме свештенству обновљена је била опет када се, за време Турака, наше свештенство потпуно еманциповало византинизма и ставило, по својој праисконској традицији, у службу небеског царства - саобразујући свој рад духовним стремљењима свога народа, слободи и Богу.

По свештенству долази властела као други повлашћени сталеж који се развио из праисконске словенске владалачке пратње, оружника, дружине. Тај сталеж има право наслеђивања државине баштине са које даје владару известан данак - соћ - као знак признања своје потчињености, одаје се војничком позиву на цео живот и даје војску у случају рата.

Образовању баштине, аријске батике, и наслеђивање њене државине, сматрано је као повластица услед тога што је и код древних Словена и код средњевековних Срба земља припадала државној организацији и дељена у обраду, те није могло бити речи о наслеђивању својине као колективне. У својину је припадао само салаш, као стан и окућје. Давање пак соћа није претстављало дажбину као оптерећење већ као признање да је властелинска држава својина целог народа, у чије име владар њоме располаже као народни пуномоћник. Услед тога је породица умрлог властелина цару враћала и коња и оружје као државну својину дату ратнику на расположење док је у служби.

Ни српска војска није била организована по узору на Византијску. Византијски војници, рмпалије, били су непрекидно под заставом и распоређени у посаде по разним темима, док је српска, предвођена властелом, била народна војска и окупљала се само у случајевима потребе. Изузетак су чинили стални гранични стражари које је закон назвао крајишницима.

Поред властеле, у закону се говори и о нижој властели, малој, властеличићима а сви скупа, свештенство, властела велика и мала, сачињавали су Сабор Земље Српске који се саветовао са својим владаром о управљању државом.

Сталеж су сачињавали и себри, а ред себра састојао се из свих слободних поданика који нису припадали коме од поменутих сталежа - свештенству, властели или властеличићима.

Из ово неколико редова види се да су Византијско и Душаново Царство били организовани по два потпуно различита начела, на два дијаметрално различита начина. Византијско, као и римско, по новијем, западном, индивидуалистичком, апсолутистичком, централистичком. Српско, по старијем, источном - сталешки, колективистички, савезно.

Према овоме, Византија није имала никаква утицаја на начела организовања Српске државе, јер су начела те организације далеко старија него и Византија, него и Рим. На против, нагињући феудализму, и Византија је одступала од својих начела организације и тиме се више приближавала српској сталешкој организацији.

Поред упоређења које смо извели између Српске државе и Византије с обзиром на начела државног уређења, сматрамо да је још остало извођење утврђења принципа приватног права једне и друге државе. Али, и за то питање ми морамо наћи изворе једнога и другога права.

IV

По нашем мишљењу грчко-римски одреди освајали су Балкан постепено, наступајући најпре долином Вардара а затим Мораве. И лева и десна страна, као планинска и кршевита, примале су у своје окриље непобедиве остатке балканске војске и иза Киноскефале и иза Пидне. У томе кршном окриљу племена су чувала своју реч, веру и обичаје. Узмичући, Маћедонци су се склањали до пријатељских илирских кршева, а Трачани, највећим делом одвојени од Илира, постепено су се повлачили планинским кланцима источног дела Балкана, а одатле ка Босфору и Црном Мору. И Илири и Трачани су (према мишљењу О. Hofmann-a, Die Makedonen, ihre Sprache und ihre Volkstum, Gettingen, 1906) припадали тзв. аријској језичкој групи с као и Словени, а Маћедонци групи к-ц.

По дефинитивном заузимању Балкана, Август је, да би немирну периферију приближио средишту, преуредио управу. У централи је повећао број чиновника, Италију поделио на округе, а поробљене покрајине на сенатске и царске области. У приватном праву са њим почиње доба тзв. римско право. То доба траје све до Александра Севера - год. 235.

Римско право је, до Августова времена, представљало углавном један прост, прегледан систем сређених начела и уједначених принципа који су били садржани у законима XII таблица. Али, када је Римско царство, преко бујица људске крви, поробило балканска племена, оно је хтело и да их држи у подчињеном положају и са најмање жртава. У томе су им, као што и Цезар каже у својим извештајима о Галском рату, много помагале читаве легије ухода и достављача који су доприносили да се благовремено осујети кретање маса. Уколико су горштаци мировали, утолико су се и Римљани даље склањали.

Римљани су одмах схватили да не могу да се мешају у приватно правне односе, нити су имали претензија да те односе регулишу својим законима, законима из Италије и Централе. То је и психолошки и стварно било немогуће са много разлога. Јер су балканска племена већ имала своје правне обичаје, јер су се начела њиховога права, са колективном нотом, дијаметрално разликовала од начела Римскога права као индивидуалистичког. А, да би што сигурније и што лакше задовољили своје немирне поданике, Римљани су у судску праксу увели responsa prudentium која се могу сматрати као најнепосреднији извор целокупног система класичног римског права, које је постало тек заузећем Балкана а за много векова надживело Рим.

Када је римски судија имао да пресуди какав спор, он се није рвао ни са правном логиком ни са правном философијом. За Римљане су те суптилности биле тешко схватљиве. Он је, просто, на известан начин, питао угледног мештанина како спор да пресуди. По добијеном одговору је и пресудио.

Маса таквих одговора представљала је збирку liber responsarum и служила као пречишћен материјал за кодификацију. У овим случајевима је римски судија био дакле само правни компилатор. А, пошто је у правосуђу једна страна увек незадовољна, овим је римско судство за своје пресуде сваљивало сву моралну одговорност на мештане, суграђане онога који је губио.

Схватајући огроман значај ових responsa Август је правне саветнике узео у заштиту а на њихов респонсум стављао печат шефа државе. Али, пореклом Римљани, Августи су стварали ауторитет оним правним саветницима који су били такође Римљани по пореклу, - Јулијан, Гај, Папинијан, Улпијан, Паул, Марцијан и др.

Овај систем задржали су сви Августови наследници.

Поред овога најглавнијег и готово јединог извора за приватно право, класично доба је знало за edicta, decreta, rescripta, mandata итд. али сви ови извори су или за одлуке јавно-правног карактера, или за она приватно правна питања која нису добила респонсум.

Овакав рад римског правосуђа није у ствари ишао на изграђивање права, ни његово систематисање, јер, судство је пресудама својим само констатовало обичаје, који су, у разним крајевима, били различити. Али оно нити је могло нити је хтело да врши изједначење тих обичаја и на тај начин ствара уједначен правни систем.

Ни сам Рим није био свесан неизгладивости овога правога шаренила у својој држави готово све до великог Варварина, Нишлије, Цара Константина. Он је покушао да изједначи право у оба дела римске државе на тај начин што је, године 321. донео закон о ништењу прав-них зборника свих италијанских правника Улпијана, Папинијана, Гаја, Паула, Марцијана као правне обичаје западног дела царства. По безначајном трењу, велики политичар је западни део царства задовољио тиме што је у години 327 признао законом ваљаност само Паулове збирке која је и даље остала непримењивана.

По Константину се ишло његовим стопама и тај огроман пут потврдио је Јустинијан који је, уз помоћ свога великога правника, Трибонијана, каснијег Министра правде, готово усвојио Константинов закон за целу своју царевину, Византију. Но, како је у то време део западног царства био под влашћу Теодориха, краља Источних Гота, - Италија, и западних Гота - Шпанија, оно се, у делу под западним Готима, служило Алариховим бревијаром Breviarum Alaricum који је издао Аларик. Овај је закон важио само за Римљане и био је састављен из Папинијана, Хермогенијана, Паула, Гаја, углавном из оних правника које је Константин био забранио. На овај начин се потпуно утврдила разлика између Источног и Западног царства и у праву.

Године 554, при освајању Италије, Јустинијан је и у њу увео свој законик.

После Константина и Јустинијана Варвари су се и даље бавили кодификацијом. Године 833 Василије Маћедонац издао је нове Пандекте, тзв. Василике, и око године 878 његова династија, синови сувладари, издали су Прохирон номос (приручни законик). Поред овога систематисани су изводи у Синопсис мајор и синопсис минор. А, у XIV веку и солунски правници су радили приручнике - Херменопулос и Мат. Властарис. На овај начин искристалисала су се два потпуно различита права: Византијско које је постало потпуно засебно и Римско Аларихово, које је такође већ давно било одвојено.

V

Самостално и одвојено од Римског, Византијско право се много приближавало Српском чак и у оним начелима која су се код Срба задржала још од памтивека. Душаново законодавство је било сачувало древну колективну одговорност коју је Византија почела да усваја тек у XIV веку.

Најмања заједница која је по Душановом законику одговарала кривично алтернативно јесте кућа. Према члану 71 за кривца је одговарала само она кућа која није хтела да га изда, а ако је кривца издала она је била ослобођена сваке одговорности. Сасвим је другачије стајало са чл. 52. Према њему кућа је одговарала за неверу и поред тога што је и кривац лично био ухваћен.

Сем куће заједнички је одговарало и село као правно лице. његова одговорност предвиђена је чл. 20, 77, 99, 111, 145, 169. И град је, у смислу чл. 169., био одговоран. Одговорност веће и највеће заједнице, околине, предвиђена је чл. 58, 100, 126, 158, 191.

Карактеристика ове колективне кривичне одговорности је у томе што је она материјална, у виду глобе. Та заједничка одговорност, као специјална, повлачила је вражду као специјалну казну. И ако је вражда прастара словенска накнада коју је плаћала заједница, она се одржала чак и у Душановом законику. Истина, њу помињу свега три члана; само један, чл. 20, као казну, а чл. 103 и 183 одређују надлежност суда за њено изрицање. Према овоме, суштина вражде није у томе што се она досуђује као накнада за непронађеног убицу - за убиство, већ у томе што је она корелатив колективне одговорности, материјална накнада коју колектив плаћа. То се јасно види и из самога значења њене речи. Јер, кад се на реч за старословенску општину, врв, познату старим Русима, која је била дужна да да вражду, дода реч да, онда се добије реч врвда. Према законима језика ово се постепено претворило у вражда.

Ова установа заједничке кривичне одговорности потпуно је различита од римског схватања појединачне крив. одговорности. Византијско право је, под утицајем српског, и само почело да усваја ово начело.

Сем овога Душанов закон је генијално сачувао и стародревну сталешку релативност казне према сталешкој релативности. Ово се особито јасно види и у систему кривичних дела против личности.

Држава је састављена из четири друштвена реда. Први је свештенство и свештеникову личност Закон највише цени и штити. По чл. 95 ко убије свештено лице кажњава се смрћу. Смрћу се, дакле, кажњава и властелин за убиство свештеника, а према чл. 94 за убиство властелина ни себар се не кажњава смрћу већ новчано са 300 перпера и сечењем обе руке. Ако, по истом препису, властелин убије себра плаћа 1000 перпера.

И код одвођења, силовања ова је релативност спроведена до танчина. Према чл. 53 властелину који је одвео, силовао властелинку, секле су се обе руке и нос, а себар за силовање, одвођење властелинке, кажњавао се смрћу. Ако је насилно одвођена девојка из свога реда, себарка, каж-њавало се истом казном којом и властелин за властелинку - сечењем обе руке и носа. Овај сталешки систем спроведен је и код увреде.

Према члану 50 властелин који је опсовао и осрамотио властеличиће плаћао је 100 перпера, а властеличић који је опсовао властелина плаћао је 100 перпера и био батинан. А према чл. 55 себар за псовање властелина плаћао је 100 перпера и осмудио се, а ако је властелин или властеличић опсовао себра плаћао је 100 перпера. Према чл. 95 ко је само опсовао свештено лице, а не и осрамотио као у чл. 50, кажњавао се 100 перпера. - Према члану 97 ко је чупао властеоску браду казнио се сечењем обе руке, а ако је, према чл. 86, себар себру чупао браду казнио се 6 перпера. Сталешки је однос спроведен и кроз чл. 85 који је властелина кажњавао за бабунску реч 100 перпера, а онога ко није био властелин глобом од 12 перпера и батинањем.

Поред овога и судски поступак је сачувао древне старине, удаву, свод, обличеније, мазију и др. у чл. 84, 92, 106, 150, 180, 193.

А и та начела из поступка Средњевековне Србије као и све остало у Душановом закону, потпуно је супротно основним начелима Византијског права. Сличност, односно подударност, показује се само онолико уколико су у Византијско право продрла српска правна начела. Уколико је Византија, као међународна држава примила право и Српског Народа.

Корелативно вражди као систему колективне казне средњовековна Српска Држава имала је и систем колективне земљишне својине. Као и у систему казненог права, најмања колективна јединица била је кућа. Она је била колективна јединица утолико уколико су у њој неподељено живели "или братенци, или отац от синов, или ин кто... на једном огњишту", чл. 70. Према овоме, кућу као колективну јединицу у грађанском праву, сачињавали су и нерођаци само ако су живели на истом огњиштву а имали заједницу имања. Али, ово имање, по нашем мишљењу, било је двојаког карактера, делом је било кућевна својина а делом туђа, закупна, колективна што јасно излази из чл. 67 где се каже "да отроци и меропси - који седе заједно у једном селе... како плату плаћају и работу работају тако зи и земљу да држе"...

Само је, по нашем мишљењу, окућје са кућом било приватна својина, ослобођења свакога терета и дажбине. Друга јединица са колективном земљишном државином је село. То јасно излази и из чл. 79 и из чл. 80 где се говори о споровима због сеоских међа. Свако је село, по нашем мишљењу, имало свој атар и тај је атар делило на куће, по главама. Становницима села, односно куће, плаћали су извесну закупну суму и работали су работу држаоцима села. Та је закупнина била углавном у природу и од ње је известан део одлазио у сеоске кошеве за случај рђавих година. Поред села као колективне јединице, јављала се и баштина. Баштина се, често, састојала из више села и сва та села подпадала су у државу - државину онога коме је баштина била додељена - обично властелину. Карактеристика баштине је била у томе што је она имала и радну снагу. Сем баштина на уживање су додељиване и проније и метохије итд. Сопственик земље био је Бог и Народ, а уместо једнога и другога владар се, као представник народа, јављао као власник земље, чл. 49, 81, 101, 110, 114, 116, 119, 132, 139, 148, 176, и вршио додељивања. Додељивања земље вршено је само у државину а никако у својину.

Да ни баштина није представљала приватну већ државну колективну својину на земљи види се јасно из чл. 137 у коме се каже: и што записује цар баштине, коме запише село, да јест логофету 30 перпер за хрисовуљу, а кому жупу - од свакога села 30 перпер, а дијаку за писаније 6 перпер. Из члана 144 јасно се види да је властелин имао у својини само кућу а ни села ни жупа нису били његова својина.

Ова карактеристика баштине не као својине, већ као државине, још најбоље се види из чл. 174 где се јасно и изричито каже да "људије земљане који имају своју баштину, земљу и винограде и купљенице, да су вољни от својих виноград и от земље, у прикију одати, или цркви подносити, или продати", из чега је јасно да се могло продати "от својих виноград и от земље, у прикију одат". Али од баштине не. А још једна карактеристика је велика и јасна, да се ни та слободна земља није могла цела дати ни продати "от" ње што значи да је окућје било заштићено.

Да баштина није била очевина и да је на њој цар имао, у име народа, право својине, види се и из члана 57 који наређује да се властелину који учини зло приселици држава (државина) узме а ина да не даст.

Да су држаоци баштину добијали на уживање од цара, види се и из чл. 39 и из чл. 40 а да су је могли преносити види се из чл. 40.

VI

За нас је потпуно јасно да је Душанов закон дело раснога генија. Он није творевина ни Душана ни његовога времена. Њиме су и Душан и Сабор само потврдили стародревне српске јавно-правне и приватно-правне обичаје и наслеђене освештане односе.

А тај расни геније, оваплоћен у Душану, досеже у далеку прошлост јер се сва начела Душановог законодавства, и јавноправна и приватно-правна, налазе у Ведама и у прастаром аријском Мануовом законику, који се помиње на доста векова пре Христа.

Ману је право словенско име, и, према познатом филолошком правилу мешања самогласника у словенском језику - дан, ден, солнце, сунце итд. име Ману се код нас задржало као Мане, које, према Кочићу, и данас носи половина кршне и поносне Лие.

Ману је Бог. Он је свајам бхува. Свајам од себе, по себи, свој, бхува - бива. Ману је, дакле, самородни, самосвојни Бог. Од њега произлазе шест других Мануа, са вишом душом и вишом вољом. Први од тих шест Мануа је Сварожић, опет наш, словенски Бог, (Ману књ. I чл. 61, 62) кога још у X веку Титмар помиње код Словена, а за кога Нидерле погрешно мисли да је син Бога Сварога, мада ни сам Сварог није Бог. Ману је, дакле, Бог Законодавац.

До сада је непознато да ли је аријско друштво и пре Мануа - ведско - било издвојено на сталеже и поред тога што се у ведској химни Пурушасукти помињу и брамани и кшатрије и васје и судре. Пурушасукти спори се дубока, права ведска старост, али је у ведској књижевности несумњиво јасно да се ведско друштво делило по боји од које је један део био беле а други црне боје, варња - врана, по којој се и Бенарес звао Варањаси, град враних људи.

Код Мануа је друштво издељено на четири сталежа. На прво место постављен је брамански, свештенички сталеж као носилац мисли и науке, на другом месту су кшатрије, као војсковође и ратници по позиву, на трећем месту су васје и, најзад, на четвртом месту су судре. Судре се предвиђају али се не сматрају као саставни део друштва. Они су ван друштва и на њих се Мануова држава само ослања исто као и код Душана на чијем двору има правде за свакога изузев за властелинске отроке (чл. 72).

За први и други ред Ману је предвидео и школовање, нарочито за брамине који се, готово по правилу, у трећем одсеку живота, као деде, повлаче у шуму било сами било са женама и, као пустињаци, проведу остатак живота у испаштању и припремању за загробни, вечни живот.

Поред овога институисања сталежа закон готово у свима ситницама предвиђа и регулише све правне и приватно правне односе.

Према Брихаспатију, Мануовом коментатору кривична дела се сматрају као насиље а тако и зову.

Колективна кривична одговорност која се сачувала у Душановом законику и повлачила вражду као колективну глобу, а из српског права утицала и на Византијско, помиње се још у ведској књижевности као ваирадеја. Ваира би одговарало врви, а деја или даја долази од санскртског глаголати да, дати, те је ваирадеја идентично са речју врвда - односно вражда.

Колективна одговорност за убиство у ведској књижевности звала се сатадаја. Сатадаја је такође сложеница из речи сата, сто, која се реч и код Душана (чл. 118) јавља као сат и даје, што је значило давање стотину. Убиство је повлачило глобу од стотину крава (код Душана се јавља глоба шести волна), те се та глоба зато и звала сатадаја.

Словенску вражду усвојила су и германска племена, али много касније, тек кад су добили новац у саобраћај што се види из саме њихове речи за вражду - вергелд која у себи садржи и појам новца - гелд.

Касније, код Мануа, казна за убиство била је релативна. Убиство брамина се, (према чл. 232 књ. IX) кажњавало смрћу као и код Душана свештеника (чл. 95) и жигосањем (чл. 237. IX). Убици је тетовиран на чело човек без главе. Иначе, убиство је кажњавано највећом глобом (1000 пана, чл. 296, VIII) опет као и код Душана (1000 перпера чл. 94).

Код Мануа (чл. 323 књ. VIII) отмица жене из вишег круга (браманке или властелинке), кажњавала се смрћу. Ова отмица се код Душана (чл. 192) звала владичаски разбој и њено пресуђење спадало је (као и невера и крв) у надлежност самога цара што значи, по нашем мишљењу, а и према Мануу (чл. 232 књ. IX) да је повлачила смрт као најтежа кривица. Поред отмице Ману је, опет према сталешком систему, предвидео и силовање и кажњавао. Ако је, (по чл. 359 књ. VIII) судра силовао браманку кажњавао се као и себар код Душана за исто дело (у чл. 53) смрћу. Казне за виши ред су блаже. Тако је и код увреде. Кшатрија се, за увреду брамана, кажњавао 100 пана. Васја се за исто дело кажњавао 150 пана а судра телесном казном (чл. 267 књ. VIII). Ово одговара чл. 50, 55 и 95 Душановог закона. Код Мануа се судра кажњавао сечењем руку ако чупа браду браману, (чл. 281, 283 књ. VIII) као и код Душана за исто дело према властелину (чл. 97).

Поред овога Душанова удава је предвиђена у чл. 49 књ. VIII Мануова закона, свод је из ведске епохе. Обличније као и котао су установе опет Мануова закона, а мазија се помиње још и у Чандогија Упанишади. Поред осталих два стара Мануова доказна средства су железо и вода, котао (чл. 114 и 115 књ. VIII). Члан 114 каже да судија, према важности случаја, може да нареди осумњиченом да узме ватру у руку и да је метне у воду или њоме додирне главу своје деце и жене. По члану 115 може се веровати заклетви онога кога ватра не опали или који не потоне или га одмах не постигне несрећа. Према Чандогија Упанишади (VI. прапатака, 16, канда, 1-2). Удалака Арунеја каже сину, - "Ухватили су човека, довели и кажу: Узео је нешто, лопов је" на његову одбрану наређују да се усија мазија. Ако је преварио - погинуће, а ако се не опече, исправан је и биће ослобођен". Овим прописом из Мануова закона и Упанишаде потпуно се објашњавају члан 84, 106 и 150 Душанова закона. Мазијом и котлом само се потврђивала заклетва, а ни једно ни друго нису били самостални, потпуни докази.

Поред ових доказа у кривичном поступку, Душанов закон је у грађанском поступку (чл. 84) удаву, даву задржао још из времена Мануа који је такође предвиђа (чл. 49 књ. VIII). Удава, односно дава како се првобитно налазила у призренском препису назива се санскртски дарња а састоји се у томе што је поверилац дужника могао да лиши слободе за дуг. Иначе, изузев велеиздаје која се казни смрћу, и састоји из напада на краљеву личност, (Душанов закон 52, 192) фалсификовања указа (Душанов закон чл. 138) свађања министара и служења непријатељу (Ману књ. IX чл. 232 итд.), која повлачи апсолутну и општу казну, све су друге казне, исто као и у Душанову Закону, релативне према сталежу.

Мануов Закон (чл. 113-117) као и Душанов (чл. 146, 147) предвиђа управитеља сваке општине (свакако кнез), управитеља десет општина (свакако Душанов премићур), управитеља двадесет општина (свакако Душанов владалац), управитеља сто општина (свакако предстојник, пред сто, сатник) управитеља хиљаду општина (свакако челник). Председник општине био је дужан да лично обавести управника десет општина о нереду, као крађама, разбојништву уколико није сам надлежан да суди, десетар двадесетару итд.

Но не само у наведеним прописима, Мануов и Душанов закон су потпуно подударни готово и у свима оним прописима који су код Душана јер је Душанов закон много мањи, и као устав, представља само начела докле Ману регулише и ситнице.

Овим смо, сматрамо, несумњиво утврдили не само то да Душанов закон није препис Византијског законодавства него је, уколико се подударају, његов далеки претеча.

До скоро се цела римско византијска култура приписивала класичној грчкој мисли. Недавно је Colin, Hellenisation du Monde Antique, Paris, Alcan 1914, запазио да је Грчка на Рим утицала само у књижевности и уметности. Иначе, на општу културу римског класичног доба утицао је, како он каже, јеленизовани Исток.

Коленово мишљење да је стара Грчка утицала на Рим, па према томе и на Византију касније, само књижевношћу и уметношћу, потпуно је тачно као што смо већ подвукли. Али, теза да је на Рим, па према томе и на Византију касније, утицао јеленизовани Исток не може да се прими јер је противречна.

Улазећи дубоко у суштину грчке, римске и византијске мисли, Колен је добро уочио да традиционална теза о величини старогрчке културе и њеног општег и потпуног утицаја не може да се одржи пред критичним разматрањем, али, не познајући варварску културу са Балкана, он је одлутао на неодређене изворе, у "јелинизовани Исток", да у њима нађе ону јелинску мисао коју није нашао у самој Јелади. А то је нелогично, јер, ако је класична Грчка била немоћна да на Рим, а затим и Византију, директно сама утиче поред књижевности и уметности и општом културом, онда је "јелинизовани Исток", као представник туђе мисли, био још немоћнији да такав утицај изврши.

Ублажавање обичаја су, дакле, извршили балкански Варвари и код Грка, и код Римљана, и код Ромеја, а ти балкански Варвари су, према  свему што се сачувало традицијом, имали словенску културу, а оно што се данас погрешно назива Римским правом јесте Константин-Јустинијаново што значи Словенско, односно Српско.

VII

Зашто је Душан кодификовао древне обичаје свога народа кад су они и иначе, у народу који је љубоморно чувао своју традицију и помоћу ње постао бесмртан, представљали освештани усмени закон?

Геније, визионар, Душан је у првим данима свога умнога битисања угледао и Цариград и Косово, и 1345. и 1389. г. То визионарство му је и давало огроман потстрек.

До године 1330 Балканско Полуострво са Словенима и Ромејима имало је монструозан политички изглед. Личило је на сијамске близнаце. Код једног дела, Словена, била је и умна и физичка снага, али је кроз другога, Ромеје, живот струјао и откуцавало било, јер су они држали срце Балканских Словена - Вардарску Долину.

Питање срца Балканске Словенске Државе решио је Велбужд и Душан не само да је могао да каже и ја сам био на Велбужду, него је то углавном његово дело. Тада је био тек у праскозорју своје каријере а дан се већ појављивао озарен славом.

Велбужд је био грандиозан датум. Он је углавном Византију скинуо са дневнога реда на Балкану и отворио словенске видике.

После овога успеха, подржаван зетском властелом, врховни заповедник Зете, Душан је дошао у сукоб са својим оцем. По победи цела је земља, а у првом реду зетска властела, очекивала да је Душан поведе другим, старим путевима, да оживи стари систем државне раздробљености не на покрајине и на жупе, већ на породице. Али је то била самообмана.

Управнику Зете, младоме Душану, почели су да се сређују утисци које је добио као сужањ у Цариграду. Он је тек сада почео да схвата Византију у којој је и армија војника и армија свештеника у служби једне државне мисли ишла као један човек, груписаним снагама. А код њега, у његовој отаџбини - једна земља а сто идеала.

И он је одмах и благовремено схватио чему да посвети живот.

Првих дана своје владавине, године 1332, угушио је унутрашње нереде и властели ставио на знање да је Српство изнад свега и од тада му је цео свој живот посветио.

Али се његово Српство налазило између чекића и наковња, између Маџара иза којих је стајало Папство, Рим, и Турака пред којима су били Грци, они Грци који су некада били довели и Римљане преко Киноскефале и Пидне. И, ради одбране тога стешњенога Српства, носиоца вере у Бога, њему је требало Царство: но не Царство као производ болесне и неуравнотежене амбиције, завојевачко Византијско царство, већ мисионарско, као уједињена народна снага за ношење једнога великог идеала расе и правоверја, које се код њега идентификовало са Словенством.

Душан је разумео да се народна словенска мисија на Балканском Полуострву могла да изврши само под једним условом - ослобођењем од византијског утицаја, од византијске свештеничке јерархије. И Душан је прогласио Српску патријаршију и најстрожије забранио дотадање продавање места, мито, у редовима високог свештенства. Услед тога он је, касније, што је и природно, осуђиван од Грка "васељенски" настројених, да је "погазио старе црквене уредбе... као неки небески судија и законодавац, који поставља законе не тек земаљским, него и божанским стварима вршећи и у њима своју вољу". А поред Грка њему су то замерили и одрођени Срби, надахнути византијским духом и митом, пишући да се Душан "венчао на царство и патријарха себи изабрао, не по закону са благословом цариградског патријарха као што приличи, него је затражио благослов незаконито од патријарха Трновског и архиепископа охридског, и зацарио се и поставио је патријархе са српским сабором, како не приличи". До сржи расан, Душан је (име Душан је аријско и помиње се у Рамајани, књ. III Рат на Цејлону) спас Балканских Словена као носиоца и чувара древне културе видео у Српском царству. А царство као и све остало ван њега и у њему хтео је да потчини својој великој идеји, да стави у службу своме великоме циљу, чувању истине и правде. Али властела је била недорасла.

Док је Балкан неумитно стремио фаталној сутрашњици коју је Душан јасно видео, његова властела је покушавала да заустави точак времена и паралише живот државе. Из дана у дан, шапатом и гласно, она се борила и против цара и против царства. Из дана у дан њој је себични гнев мрачио вид и из дана у дан она је рушила државу којој је Душанов живот био основна нит. У сталном страху да јој привилегије потпуно не укину она је непрекидно звонила на узбуну и непрекидно била на окупу.

Надахнут, велики идеалист, велики родољуб, велики визионар, геније, Душан је избегавао све сукобе који нису служили општем добру чији је носилац требала да буде Српска држава, његово царство. И, да би умирио сталеж он се решио да му и писмено, уставом, призна готово сва права која су му припадала од памтивека, од времена Веда, од Мануа. Он је хтео све и свакога да приволи великом послу и то не помоћу страха већ помоћу љубави, помоћу идеала који је и њега уздизао и носио. Отуда је његов закон само устав и то сталешки устав који је и писмено освештао  само она начела на којима су живели много вековасталежи, традиционално, Душан је, поред тога, хтео да законом укаже пут новим покољењима. Ради одбране бесмртне словенске мисли држава се морала организовати на исти начин на који се начин организовао и њен непријатељ.

Не схватајући идеју водиљу Душановог законика да као устав потврди само сталешке односе и царство, млађа покољења су мислила да је законик непотпун па, не познајући традицију свога народа, зајмили су му допуне од туђина.

Међусобно поверење ипак се више није оживело ни уставом, и, са великим царем умрло је и царство великих намера и великог идеала.

Душанова држава и његово царство били су млади и нису могли да преживе удар који је Душан предвидео, али, Српски народ је био давнашњи, очеличен, па је, помоћу своје древне образованости и традиције, преживео на Балкану и ГркоРимљане као Византију и Грко-Турке као Цариградску патријаршију, и дахије.

Али је Српски народ надживео и Душанову властелу!