Источно од Међуречја, у долини реке Инд, пре 5000 година, цветала је древноиндијска цивилизација. По археолошким налазима најпознатији градови из тог периода су Харапи у Пенџабу на реци Рави и Мохенџо-Даро у Синду, на обали реке Инд. Ови градови су имали одбрамбене зидове, водовод и канализацију, двоспратне куће, тврђаве са кулама. Људи су се бавили земљорадњом, гајили су пшеницу, јечам, касније и пиринач. Занатство је такође било развијено, што се видело по нађеном оруђу, оружју и керамици. Трговина је играла велику улогу у њиховом животу, јер су их каравански и морски путеви повезивали са древним Сумерима и Египћанима. Разлог за пропаст ове цивилизације била је или природна катастрофа или болести или долазак Аријаца са севера крајем трећег миленијума пре нове ере.

Излазећи из првобитног боравишта, са висоравни западно од Белур-пана, Аријци су се разделили на Индијце и Персе. Индијци су преко Кабулске долине дошли до Индијског полуострва и заузели земљу око доњег тока Инда. Крећући се даље уз реку Сарасвати, они су после успешних борби са становништвом не кавкаског, него налик негроидним племенима, заузели долину Ганга до Бенгала и сву земљу до планине Виндху. У 18. веку пре Христа цело полуострво се налазило у њиховој власти, осим јужног дела или Декана, где су као расејани остаци живели Абориџини. Постигавши превласт у тим земљама, Индијци су се окренули мирним занимањима. Међутим, због дотадашњих честих сукоба са Абориџинима, језик аријских Индијаца попримио је неке особености ранијег становништва, претрпевши у тим односима губитак своје првобитне чистоте.

Веде и Мануов законик

Још пре него што су освојили долине Инда и Ганга појавиле су се као први плод индијске образованости Веде или древни свети кодекс, који се преносио с колена на колено, да би на крају, током првог миленијума старе ере, био и записан. Језик Веда био је најдревнији и најпознатији облик санскрта - ведски санскрт. Због тога би правилније било да Индијце или Аријце зовемо Санскрћанима, како је напоменуо наш најпознатији санскртолог, Радмило Стојановић. Они су носиоци богате литературе, која обухвата готово све гране поезије и научног знања ( поред четири Веде, ту је Мануов законик, Махабхарата, Рамајана, Панинијева граматика итд.). Док су се усмено преносила, ведска знања су била осмишљена у стиху, у коме су владала строга правила и што се тиче дужине и пауза и музикалности стиха. Када су Санскрћани изашли из родоплеменских оквира, у долинама Ганга и Инда су настајале прве државе. Усмена традиција и обичајно право више нису могли да задовоље потребе државе. Зато се у многим брахманским школама то усмено ведско знање први пут записивало и састављало у целине и зборнике.

У Европи се тек у XVIII веку појављују први преводи са санскрта, захваљујући енглеским колонизаторима. Тако је енглески судија В. Џонс, боравећи у Бенгалу, научио санскрт и са овог језика превео многа дела из индијске литературе, међу која се нашао и ''Мануов законик''. После тога ово дело је више пута преведено на европске језике, а 1913. године у Петербургу је изашао ''Мануов законик'' у преводу С. Д. Ељмановича. Пошто је штампан у малом тиражу, постао је библиографска реткост, па је 1992. године Руска академија наука поновила Ељмановичево издање, после детаљне провере и контроле. Том приликом коришћена су тумачења неколико индијских коментатора, без којих не бисмо схватили многе чланове закона.

Како су схватали древни народи, ово је књига закона, која обухвата све оно што одређује религиозни и грађански живот човека. Осим предмета о којима се обично говори у кодексима , Мануов законик садржи космогонијски систем, метафизичке идеје, упутства која одређују понашање човека у разним периодима његовог постојања, многобројна правила у вези религиозних обреда и искупљења греха, правила прочишћења и одрицања, моралне поуке, политичке ставове, војне вештине, трговање, одређивање казни и награда после смрти, као и различита пресељења душе и средства за достизање вечног блаженства.

Да би тим законима придали већи значај, индијско предање им је приписало божанско порекло и готово вечно постојање, преносећи га у време митолошког Мануа, аријског родоначелника. По предању, ови закони су имали у почетку 100 или 200 хиљада чланова, сложених у 24 главе; онда су скраћени на 12 глава, затим на 4000 чланова, а до нас је дошло 2685 чланова.

Европљани су наслов превели неадекватно јер то није законик по нашем схватању. Санскрћани не кажу „закон“, него користе реч ''дхарма'', а то је скуп моралних, етичких и других норми, које одређују човекову честитост, као и скуп животних правила у зависности од друштвеног положаја. У стиху VI, 92 дају се обележја дхарме: постојаност, благост, смиреност, поштење, чистота, обуздана осећања, разборитост, знање Веда, праведност. Испуњење општих упутстава у складу са одређеном варном (кастом) значило је испуњење дхарми. Дхармасастра Мануа је зборник таквих упутстава члану друштва, чије се испуњење схвата као врлина, у складу са владајућим системом гледишта и са религијом.

Мануов и Душанов законик

Говорећи о "Мануовом законику", мисли нам махинално лете ка нашем најстаријем сачуваном правном документу, Душановом законику. Читајући Мануов законик, састављен давно пре Христа, може се наслутити да начела и права Душановог законика сежу у далеку прошлост.

Тај законик није ни византијска, ни Душанова творевина, него су на Сабору у Скопљу, 1349. године потврђени и признати стародревни српски, правни, приватни и јавни обичаји и наслеђени освештани односи. Наш народ је од Византије примио цркву и њену организацију, али комплетан живот наше сталешке државе текао је другим водама.

Тако, рецимо, свештенство није било у потчињеном положају, као у Византији. Док је у Византији војска била на првом месту у држави, у Србији је и пре и после Душановог законика свештенство највиши сталеж, носилац науке и мисли, са светом мисијом да служи Богу, истини и прецима, који су према старој вери постајали свети. Из овога се јасно види да Византија не само да није утицала на српску мисао и Душаново законодавство, него је, напротив, византијско свештенство, под утицајем српске мисли, повело борбу за побољшање свог положаја. Душан се на Сабору поставио изнад властеле, али је свештенство ставио изнад себе поштујући народну традицију.

А то свештенство није поседовало највишу власт у данашњем смислу, него се оно сматрало као мозак и ум владара, који му је указивао сву пажњу и са њим се саветовао о државним пословима. Цар је одржавао равнотежу између свештенства и властеле, штитио најнижи сталеж, а поштовање свештенства је било поштовање ума, а не силе и снаге. Оваква организација државе подсећа на аријску, ведску, која је много старија и од Византије и од Рима.

Ману може бити и словенско име, а у Ведама то је први човек, бог законодавац. Од њега произилазе следећих шест Мануа, од којих се први звао Сварожић, а тако се звао и словенски бог. Код Мануа је друштво подељено на касте и свака је каста била заштићена друштвеним начелима и прописима. Тако је и по Душановом законику друштво подељено на сталеже и сви подлежу законским нормама. То представља формални разлаз са грчким узором (Синтагмом), где је изражена традиционална једнакост појединаца. Привилегован положај не даје право властели на самовољу, јер властела, поред законских дужности и терета према држави и цару, мора строго да се придржава одлука суда и закона.

Душанов законик 50. Ако властелин или властеличић увреди себра, да плати 100 перпера. Ако ли себар увреди властелина или властеличића, да плати 100 перпера и да се осмуди.

Ко се не придржава закона заслужује казну, јер: VII, 18. "Казна управља свим људима, Казна чува, Казна бди, када сви спавају".

Душанов законик 95. Ко се нађе да је почупао браду властелину или добром човеку да се томе рука одсече.

Мануов законик VIII, 283. Треба наредити да ономе што хвата за косу, ноге, браду, врат, мишицу, одрежу обе руке.

Колективна одговорност за смрт звала се сатадеја – давање 100 крава, а код Душана се јавља "глоба шести волна".
Постојао је и обавезан колективан рад, како по Душановом, тако и по Мануовом законику.

Мануов законик VII, 138. Цар може наредити да иду на рад један дан у месецу занатлије свих врста и шудре које живе од свог рада.

Старо обичајно право имало је новчану казну за убиство или тежу телесну повреду. То откупљивање казне јавља се и код Мануа.

Мануов законик XI, 128. Брахман који је ненамерно убио кшатрију, треба дати за своје очишћење 1000 крава и једног бика, а код Душана је 1000 перпера ( чл. 94. ).

Испитивање кривице жељезом среће се у оба законика. И данас у говору, кад хоћемо да истакнемо дубоко поверење у некога ми кажемо "ставио бих руку у ватру за њега’.

Мануов законик VII, 115. Онај кога огањ не испече, кога вода пусти да исплива и коме се ускоро не деси нека несрећа, сматра се чистим у заклетви.

Душанов законик 145. Ако се потера судом, разбојник и лопов, да не буде обличења, да им је оправдање жељезо што је одредио цар, па да га узму на вратима црквеним из огња, да га поставе на свету трпезу.

И у старој Индији дубоко су се поштовале моралне вредности и лепе особине. Нису ценили љутитог и дрског човека.

Мануов законик VII, 48. На гневног се не љутити, оног што проклиње – благосиљати, и лажну реч у вези световних дела – не рећи.

Узвишене особине су биле смиреност, поштење, честитост, разборитост. У вези честитости и дате речи:

Мануов законик IX, 99. Ни древни, ни данашњи људи никада нису тако поступали да девојку, обећану једном, удају за другог.

У оба законика нижи слојеви су заштићени, али сви морају да се придржавају одређених норми и начела.

Такође је за оба законика заједничко да је "закон изнад цара". Изнад свих сталежа је цар, а изнад цара је закон.

Мануов законик VIII, 128. цар који кажњава невиног, а кривца не кажњава, прима на себе велику несрећу и иде у пакао.

Мануов законик IX, 245. Варуна је господар казни, пошто он држи скиптар чак и над царевима...

Душанов законик 168. Све судије да суде по закону, право, како пише у законику, а да не суде по страху од цара.

Када би се чланови оба закона помешали, тешко да би читалац могао да их раздвоји. Подударности има пуно и треба их систематски анализирати.

Оно што је пре неколико миленијума кодификовано у "Мануовом законику", то се и данас налази у нашим схватањима и начину живота.

Како су Санскрћани живели пре више миленијума?

Дете су на рођењу даривали златом. Најстарији син је наслеђивао оца и остајао на кућном огњишту. Породица је водила рачуна да сину нађе одговарајућу девојку за женидбу, наравно, девицу. Пазило се да нису у сродству све до седмог колена. Дете је до треће године требало да прође кроз обред шишања (данас се код нас при крштењу детету одсеца коса). Неверну жену су избацивали из куће и јавно је осуђивали. Старије људе су поздрављали са поштовањем и уступало им се место за седење. Веровали су да после велике пропасти долази спас у виду коњаника на белом коњу и да доноси нови и бољи живот, преокрет. Породица се високао поштовала, а кућни огањ се непрекидно одржавао. Сваком је по рођењу било одређено чиме ће се бавити и није било пуно избора. Пошто су знања преносили усмено, ништа не записујући, та знања су преточили у стихове ради лакшег памћења. Чак се и музикалност и интонација речи и стиха преносила с колена на колено, као наше десетерачке и остале песме. При дуготрајним и монотоним обредима, посвећеним прецима, брахмани су се забављали постављањем и одгонетањем загонетки. Током таквих обреда пили су сому, божанско пиће, а и код нас се задржао обичај да се попије чашица ракије покојнику за душу. Најстарији син, који наслеђује породично огњиште, има обавезу да брине о родитељима док су живи.

Имали су они и велику и славну битку, не на Косовом пољу, али на пољу Курукшетри. Ово "курук" је истог корена као и "курјак", а курјак је био поштована животиња у нашој далекој прошлости. И тако се на Курукшетри рођаци потукоше, па ме та братоубилачка битка подсети на нашу несрећну судбину да се стално са браћом крвимо. Курукшетра је у области Куру, између Хималаја и Виндху, и ту настаје река Сарасвати. То је земља Брахмариши, света земља, и ту земљу од Источног до Западног океана мудраци су звали Арјаварта.

Могле би се написати читаве странице о сличности и идентичности, али то је посао за неког другог. Читајући законик, насумице су извучене само неке речи којима и данас у нашем језику чувамо древно значење:
Вратија-браћа, бхита-биће, дана-предаја(удаја), тапас-завет (тапија), тарпана-помен прецима, патапати-грех, патња, сва-својина, сабха-соба, пхала-награда, данда-казна, тамас-тупост, бандха-јеретик(банда), Млечхи-варвари, маса-мера за тежину, растра-земља, крси-земљорадња итд.

До скоро је земљорадња била наше главно занимање. Крс је нама близак корен, јер наш ратар крши плугом земљу да би створио храну и крши жену да би добио потомке. Тако он ствара и одржава живот. Симбол живота су две обичне црте у виду крста. Да би животворни крст трајао, човек мора да пролије доста крвавог зноја. Разапиње се тако кроз живот, претварајући га у вечност и обезбеђујући себи опстанак, а успут се челичи, све више подсећајући на храст. Храст је код старих Словена био свето дрво и у храстовим шумама обављали су се свети обреди. Када се човек разболи, он скине кошуљу, опере је на извору и рашири на храстов жбун да би му извукао болест. Успут се и опере изворском водом да и она спере болест с тела. Кад дође време, човек се повуче у одвојени део куће да натенане оживљава успомене и дочека да му тело окопни. Веровао је да душа одлази на онај свет тамо где је животним делима заслужила, у рај или пакао. Стари Аријац би се упутио ка старом граду Бенаресу да крај свете реке Ганг његова душа напусти тело и крене на пут бесмртности и блаженства. Бенарес се другачије звао Варањаси, град враних људи, а ми и данас имамо вране људе у Врању.

Импресивно је уочити духовну блискост са људима који су живели пре неколико миленијума, импресивно је говорити о заједничким елементима Мануовог и Душановог законика, о заједничким коренима језика и обичаја. О томе се код нас није говорило до сада, али мудри Индијац каже да "истинитост превазилази ћутање".

Треба говорити истину,
Говорити пријатно.
Не треба говорити непријатну истину,
Не треба говорити пријатну лаж.

Нема греха у коришћењу меса,
Алкохолних пића и телесних задовољстава,
-такав је начин живота људи, али,
Уздржавање од свега тога, доноси велику награду.

Водом се прочишћава само део тела,
Срце се прочишћава истином,
Душа-светим учањем и аскетизмом,
А ум се прочишћава спознајом.

Треба ставити ногу очишћену погледом,
Пити воду, очишћену тканином,
Изговорити реч очишћену истином, учинити дело очишћено мишљу.

Као чапља треба смишљати акцију,
Као зец треба бежати даље,
Као вук треба хватати плен
И као лав треба показати снагу.

Судбина је недостижна, а
Стварање зависи од човека.

У изразу лица, покретима, начину хода,
Гестовима, речима, у промени израза очију и лица,
Лови се скривена мисао.

Узајамну верност треба неговати до смрти- то
је виша дхарма мужа и жене.

Дхарма поседује десет обележја: постојаност, усрдност, смиреност, поштење, чистота, обуздавање осећања, разборитост, знање Веда, праведност и благост.