Доба насељавања Словена
Нема сумње да је једно од најчешће разматраних питања у грчкој средњовековној
историографији - време досељавања Словена у Хеладу и Македонију. Неретко
је одговор на ово питање био исувише оптерећен снажним националним
осећањем појединих историчара, како хеленских тако и словенских, што
је у много чему отежавало пут који је водио одговору на бројна питања
о Словенима Хеладе и Македоније. Баш као и у случају Словена који
су доспели на Пелопсово острво, тако је и присуство Словена Хеладе
и Македоније, старија грчка историографија, чија је перјаница био
К. Сатас, потпуно одбацивала, допуштајући да су се Словени најјужније
према Грчкој населили на обронцима Хема (дан. планина Балкан), а да
су на простор Македоније и Хеладе доспели у склопу колонизационих
мера византијских царева током VII и VIII века.
Међутим, за разлику од Словена Пелопонеза, који су углавном веома
рано подлегли хеленизацији, са изузетком Милинга који су до у турско
доба сачували извесну посебност, Словени Македоније, посебно у областима
Водена, Костура, Кожана, сачували су свој језик све до у модерно доба.433
Тим пре је било теже негирати њихово постојање, али је зато највећа
пажња била усмерена према времену њиховог досељавања.
Тачно је да су македонски Словени могли да буду насељени у овим областима
и током ратова измећу Самуила и Василија II (976 - 1014) илп касније,
после пропасти такозваних устанака Петра Одељана 1040. и Ђорђа Војтеха
1072. године.434 Насељавање
опустелнх области Балкана постала је потреба и стална пракса византијске
администрације у XI веку. Међутим, старији византијски извори веома
рано и сразмерно често помињу Словене у Хелади и Македонији, те је
јасно да су они тамо доспели сасвим сигурно већ од VII века.
Као и у случају Словена Пелопонеза, када су једном коначно одбачене
претеране и потпуно супротне поставке Ј. Фалмерајера и К. Сатаса,
остало је да се утврди време доласка Словена у Грчку, односно у Македонију.
Размотре ли се ставови словенских и грчких научника веома јасно могу
да се уоче два основна мишљења. Према старијој грчкој историографији
Словени су у Хеладу и Македонију доспели и тамо се трајно населили
тек од друге половине VIII века у склопу мера насељавања које су предузимали
византијски цареви, док је словенска историографија заступала мишљење
о ранијем присуству, већ од седамдесетпх година VI века. Тако је једна
научна струја ишла за тим да насељавање Словена помери што је могуће
дубље у средњи век, истовремено умањујући њихов број, док је друга
тежила да докаже словенско присуство на простору јужно од Дунава већ
од позне антике. Нема сумње да су оба мишљења израсла из националног
романтизма упркос томе што су се оба избистрила знатно после добро
знаног феномена романтичарске историографије која је обележила углавном
другу половину XIX века. О још радикалнијим мишљењима о присуству
Словена у Подунављу и на Балканском полуострву већ од III или IV века,
није потребно посебно расправљати јер такве тврдње потпадају под исту
раван као и мишљења грчких научника који насељавање Словена нису допуштали
јужније од Хема.
Једно од кључних питања које се поставља приликом разматрања времена
словенског насељавања Грчке јесте доследна употреба географских или
административннх појмова које су користили византијски писци VI и
VII века. Од посебног је значаја за модерну историографију како схватити
појмове Илирик или Хелада. Које области византијски писци имају на
уму када кажу да су, на пример, Словени опустошили Тесалију и Хеладу,
Кикладе, читаву Ахају, Епир и највећи део Илирика?
Очигледно је да извори не могу да буду посматрани једнострано и по
неком унапред назначеном обрасцу. Писци су били различитог образовања,
друштвене припадности н занимања. Неки су се, описујући варварске
упаде, придржавали строго административних појмова, док су други угрожена
подручја називали према именима која су се развијала током дужих временских
раздобља и означавала поједина гео-политичка подручја. Хелада је тако,
може се сасвим поуздано рећи, означавала простор који су сачињавале
Атика, Беотија, Фокида, Локрида - дакле данашњу средњу Грчку, док
је појам Илирик веома често био употребљаван да би се означио географски
простор северно од Тесалије, другим речима, за Македонију, Дарданију,
Мизију и Подунавље (Панонија). Ахаја је била данашњи Пелопонез, док
Епир и Тесалија одговарају распростирању истоимених географских области
које су се гео-политички уобличиле још у раној антици.
Српска историографија, почев од Ст. Станојевића, који је у обимној
расправи о Јужним Словенима поставио темеље хронологији словенског
досељавања на Балканско полуострво, заступа од њега другачије мишљење
да су Словени у околину Солуна и уопште у данашњу Грчку, доспели већ
пре 584. године.440 Станојевићеве
претпоставке, које је он прилично поуздано изложио, разложније је
и са јачим аргументима одбранио, донекле изменио и учврстио Ф. Баришић.
Први пут он је то учинио анализирајући "Чуда св. Димитрија Солунског",
а други пут у коментарима "Чуда" у првој свесци Византијских
извора за историју народа Југославије. У првој књизи он је у потпуности
утемељио мишљење да су Словени у Македонији и околини Солуна били
насељени и пре опсаде Солуна од 586. године, по свој прилици и пре
584. године. Баришићева истраживања употпунио је и Владислав Поповић,
археолог. Поповићев рад оставио је снажан утицај и на грчку и француску
историографију поводом питања о насељавању Словена.
Грчка историографија веома дуго је истрајавала на каснијем насељавању
Словена у околину Солуна, или, уколико је и прихватала крај VI или
почетак VII века као почетак овог процеса, тежила је да га прикаже
као досељавање мирннх досељеника доспелих тамо уз благослов Царства.
Такође, настојали су да број дошљака у што је могуће већој мери умање
представљајући их као тек мањи део житеља Македоније или Хеладе. Чак
и у неким од новијих радова грчких научннка, ово мишљење се и даље
брани и доказује. Ипак, може се рећи да је код већине модерних грчких
византолога преовладало мишљење о насељавању Словена у Грчку током
првих деценија VII века.
Једини историјски извор који говори о Словенима Македоније и Тесалије,
јесте спис црквеног постања, а његово језгро чине нсторијски догађаји
локалног значаја. Управо због хагиографске природе «Чуда», они који
су тежили да умање број насељених Словена или помере време њиховог
насељавања дубље у прошлост, истицали су како "Чуда" и нису
прави историјски извор и да вести које пружају ваља узимати са опрезношћу
и резервом. Непотребно је рећи да су исти истраживачи умели и те како
да искористе одређене вести из "Чуда" уколико су оне могле
да поткрепе њихова тумачења. Овакав селективан приступ изворима не
може се подвести под појам критичког научног приступа.
У погледу словенског насељавања у Хеладу и Македонију остаје да се
одговори на неколико основних питања. Прво, потребно је одредити тачно
значење појмова Хелада и Илирик који се јављају код извесног броја
византијских писаца који бележе вести о упадима Словена. Друго, насељавање
Словена требало би посматрати у огледалу војно-политичкпх збивања
између Авара и Византије, двају главних противника на Балканском полуострву
током друге половине VI и прве четвртине VII века. Треће, време словенског
насељавања као и начин на који се оно одиграло, дају и одговор на
питање о томе да ли су они у Хеладу и Македонију доспели као мирни
колонисти или као завојевачи у потрази за пленом и земљом.
Прво би требало одгонетнути тачно географско значење појмова Хелада,
Илирик, Европа, који се јављају код византијсках писаца, а односе
се на области које су варвари, да ли Словени или Авари, опустошили.
Прокопије у својој «Тајној историји» пружа објашњење о појединим географским
областима проткано и вестима о административној подели. Тако он каже
да су Илирик и читаву Тракију, тј. све крајеве од Јонског залива (Јадранског
мора) до предграђа Цариграда, међу којима су и Хелада и подручје Херсонеса,
нападали Хуни, Словени и Анти. Према Прокопију, дакле, излази да административне
јединице Илирик и Тракија, у правцу запад-исток, обухватају простор
од Јадранског мора до Цариграда. У оквиру ових адмнистративних јединица,
да би што тачније назначио области које су погођене пустошењима, он
читаоцу саопштава да мисли и на Хеладу. Хелада је била део Илирика,
али Прокопије ипак сматра да је потребно и додатно напоменути да под
Илириком он мисли и на Хеладу. Баш као што је Прокопије знао административну
слику Царства, ту слику су пред собом имали и његови савременици,
тако да њима, највероватније, није морао да објашњава да Хелада потпада
под Илирик.
Прокопије није ни желео да одваја Хеладу од Илирика, односно да објашњава
оно што је опште познато. Његова намера је вероватно била да додатно
појасни сву тежину варварскнх напада који се нису ограничили само
на средишњи и северни Илирик, већ и на Хеладу која се налазила дубоко
на југу ове административне јединице.
Чини се као да појам Илирик у свакодневној употреби, дакле не у службеном
саобраћању и актима, средином VI века почиње да се сужава на области
северно од Хеладе првенствено се односећи на Дарданију, Мезију, Приобалну
Дакију, Превалитану и Далмацију. Такође у "Тајној историји"
Прокопије сажима административне и географске области подводећи их
под један појам - Европа. Наиме, враћајући се на претходни исказ о
варварским пустошењима, сада га користећи у другом значењу и пишући
о Јустинијановој нечовечности јер није желео да опрости порез становницима
пострадалих провинција, Прокопије, да би избегао ређање провинција
које су пострадале, једноставно каже да су Хуни и Словени чптаву Европу
опљачкали. Тако под Европом у географском смислу стоје Илирик и Тракија,
а ту се, свакако, мисли и на Хеладу. Стога, из једног другог Прокопијевог
податка, датираног у другу половину 550. године, према којем су Словени,
упавши јужно од Дунава и подељени у три одреда, пустошили по читавој
Европи, треба да се схвати да су они заправо нападали све области
јужно од доњег Дунава, како средишњи и можда северни Илирик, тако
Тракију и Хеладу.
Писац временски близак Прокопију, који заправо наставља излагање о
нсторијским збивањима тамо где је Прокопије стао, јесте Агатија. Тако
Агатија саопштава да су Хуни под вођством Забрегана, у зиму 558/9.
године, прешли Дунав и преко опустеле Мизије и Скитије стигли у Тракију.
С пролећа су војску расподелили на више одреда од којих је један преко
Македоније одаслат за Хеладу. Дакле, Агатија, сасвим сигурно може
да се закључи, раздваја географске појмове Македонија и Хелада, уједно
се придржавајући набрајања области према административном начелу -
нпр. Мизија, Скитија, Тракија, Македонија, Хелада.
Следећи византијски писац који помиње Хеладу као одредиште словенских
напада јесте Менандар Протектор. Менадрова вест, која на први поглед
изгледа прилично неодређено, гласи да су Словени пустошили Хеладу
и да византијска војска није могла да им се супротстави јер је била
заузета ратом на Истоку против Персије. Зарад тога, Византинци су
упутили посланство Бајану, аварском хагану, 578. или 579. године,
са молбом да удари на Словене како би их одвратили од пљачкања
римске земље.
Појам Хелада којим се служи Менандар различито је схватан и тумачен.
Тако је А. Бон, на пример, веровао да под њим не треба посматрати
Грчку у ужем смислу, већ шири простор Илирика, док је Д. Закитинос
мнслио да под овим појмом треба подразумевати само северни део Балканског
полуострва.
Међутим, нема потребе за додатним претпоставкама и накнадним тумачењима
ове Менандрове вести. Сасвим је изричито речено да Хелада овде означава
управо ужу Грчку, како проистиче из дотадашње употребе овог појма
код Прокопија или Агатије. Њима временски близак Менандар само следи
лексику својих претходника. Већ под 581. годином, код Менандра стоји
податак да су се Словени прикупљали према Тракији и да су је опљачкали
као и многе друге земље. Очигледно је да под Тракијом ваља тражити
истоимену административну област, док под многим другим земљама
треба подразумевати бројне провинције Илирика међу којима је могла
бити и Хелада.
Менандров савременик, Евагрије, осврћући се, истина ретко, на политичке
догађаје у својој "Црквеној историји", каже да су Авари,
по свој прилици 584. године, опустошили и целу Хеладу. Евагрије, наиме,
прво набраја градове који су приликом аварског упада пострадали, па
тако ређа Сингидунум, Анхијал и потоњи аварски продор до Дугог зида
испред Цариграда, да би на крају додао и целу Хеладу. Стога, очигледно
је да се појам Хелада не односи на северни део Балканског полуострва
јер је градове из тих области јасно одвојио завршавајући реченицу
– и целу Хеладу. Дакле, поред пострадалих градова у северном
и средишњем Илирику, као и Тракији, Авари су пљачкајући доспели и
до уже Грчке. Шта се овде има у виду под целом Хеладом, да ли и Македонија
и Тесалија или само области данашње Грчке јужно од ових провинција,
тешко је рећи. Међутим, посматра ли се вест из "Чуда", где
једно одељење словенске војске напада на Солун исте, 584. године,
може се закључити да код Евагрија Хелада означава све области јужно
од Македоније.
Теофилакт Симоката, после Прокопија свакако најзначајнији внзантијски
писац за истраживање најраније политичке историје Словена Балканског
полуострва, пружа неколико драгоцених вести помоћу којих је могуће
лакше разабрати које се географске области подразумевају под одређеним
појмовима. Тако Симоката наводи да је славни град Сирмијум био на
великом гласу код Ромеја који станују у Европи. Очигледно је да Европа
овде означава, баш као и код ранијих византијских писаца читав Илирик
и Тракију, а не трачку провинцију Европу.
Једна друга Симокатина вест, према којој су подунавски градови, почев
од Сингидунума, били неприпремљени током аварског напада 584. године,
донекле уноси пометњу у схватање појма Тракија. Наиме, Симоката каже
да су ови градови били без заштите јер је по читавој Тракији због
мира била завладала силна небрижљивост. Тако излази да је Сингидунум
за Симокату град у Тракији, како је то схватио и анонимни писац МХ.
Међутим, Симокатин податак може да се схвати другачије и далеко исправније,
уколнко се разуме да је одбрана подунавских области била тада у надлежности
трачког заповедника (magister militium per Thracias) и да
су се заправо тамо налазиле главне византијске снаге.
Да Симоката не брка административне појмове Илирик и Тракија, сасвим
је јасно на основу његовог даљег излагања када каже да су Авари заузели
Августу и Виминацијум - славне градове који припадају Илирику.
Дајући оцену о аварским походима 584/5. године, Симоката наглашава
да су они заправо пљачкали Европу — другим речима географску област
у којој се налазе административне јединице Илирик и Тракија. Изнова,
под Европом ваља подразумевати и Хеладу.
Према другој књизи "Чуда", о чему ће више речи бити доцније,
изузетно јасно су приказане области које су пострадале од Словена
у првим годинама Ираклијеве владавине, тачније 614/5. године. Писац
каже да су Словени опљачкали читаву Тесалију и острва око ње и
Хеладе, затим Кикладска острва и Ахају, Епир и највећи део Илирика
и део Азије. Из пишчевог излагања тако излази да се под Хеладом мора
схватити област јужно од Тесалије. Управо ово начело и следи највећи
број историчара.
На основу наведених примера може се закључити да су Словени упадајући
преко Дунава веома рано угрожавали и саму средишњу Грчку која је за
византијске писце обележена именом Хелада. Ови упади, који су допирали
све до Хеладе, почели су још за владавине Јустинијана I, око 550.
године, а трајали су седамдесетих и осамдесетих година VII века. Напади
су некада билн у склопу аварско-византијских ратова у којима су Словени,
било као аварски поданици, када су у питању панонски Словени, било
самостално, када су у питању независни од Авара и Византинаца Словени
са доњег Дунава, нападали на византијске области. Словени који су
тада доспели јужно од Дунава нису се тамо и насељавали. Истина, они
су понекад знали, у зависности од успеха похода, да се задрже, односно
одрже, две или три године на земљишту Царства, привремено стварајући
таборе за даље пљачкашке походе, али ови упади нису имали особину
сталног насељавања.
Иако су бројни историчари, тумачећи вести Јована Ефеског, Евагрија
или Михаила Сиријског, сматрали да су Словени почетком осамдесетих
година VI века трајно запосели одређена подручја Илирика, један далеко
исцрпнији и у много чему поузданији извор од поменутих, чини се неправедно
запостављен у модерној историографији, саопштава да су нападачи били
одбачени преко Дунава. Наиме, према Себеосовом делу: "Историја
Ираклија", дознајемо да је цар (тј. Маврикије) наредио да се
прикупе трупе из источних провинција, посебно јерменска коњица, пошто
је са Персијанцима био у миру и није више имао неприлика око Сирије.
- Ова велика армија, под командом Јерменина Мушела Мамикониена, напала
је варваре и одбила их на другу обалу Дунава. Затим је, понесен успехом,
Мамикониен кренуо за потученим непријатељем, прешао Дунав и прошавши
кланце, почео да пали и пљачка непријатељску земљу. Међутим, варвари
(тј. Словени) прво су тешко поразили јерменског војсковођу, а пошто
су истовремено запосели и кланце за леђима Византинаца, пресекли су
им линију повлачења. Само ретки преживели су се дочепали сигурности
трачких утврђења, док је Мушел Мамикониен био заробљен и прибоден
за дрво, уз које је и душу испустио. На вест о поразу, цар Маврикије
је прикупио нову војску и наредио јој да се задовољи чувањем границе.
Себеосов опис догађаја поуздано казује да су Византинци заправо кренули
на Словене који су боравили на земљишту Царства, а да су после почетног
успеха и протеривања непријатеља, продужили војну преко леве обале
Дунава. Крај претходног поглавља, где говори о догађајима на Истоку,
Себеос завршава освртом на прилике у Тракији, правећи тако увод у
догађаје око Мамикониена. Наиме, он саопштава да су варвари који живе
поред Тракије (тј. на левој обали Дунава) нападали и разарали по Царству
бројним војскама. Спорна остаје година када се овај поход одиграо.
Прво ваља приметити да Теофилакт Симоката о овом догађају очигледно
не пише. Симоката, истина, у неколико наврата бележи да Словени или
Авари насрћу на Тракију, 585-586. и 588. године.
Према њему, Византинци предузимају прву озбиљну војну против Словена
592. године, пошто је Маврикије склопио мир са Хозројем II, па је
могао трупе са Истока да пребаци у Европу. Међутим, како Симоката
наставља, цар је лично повео војску према Анхијалу, али је због (неодређених)
важних послова морао да прекине поход и да се врати у престоницу.
Стога, Себеос, који Маврикија уошпте не помиње као врховног заповедника,
сасвим сигурно не пише о овом походу. С друге стране, удар војсковође
Приска на Словене из 594. године, такође није описан код Себеоса.
Приликом овог похода Византинци су били победници, а не поражени,
како следи из Себеосовог описа војног похода. Такође, заповедник византијске
војске био је Јерменнн Мамикониен, док је код Симокате јасно наведен
Приск. Поход царевог брата Петра из 595. године, када су Византинцп
тешко потучени, што може да подсети на пораз описан код Себеоса, такође
не може да буде узет у разматрање из једноставног разлога што је код
Себеоса као заповедник поменут Мамикониен, а не Петар. Иако су, према
Симокати, били поражени, Византинци су ипак успелл да се, заједно
са заповедником, повуку преко Дунава. Код Себеоса, пак, скоро да се
нико од византијских војника није спасао, укључујући и заповедника.
Треба обратити пажњу и на редослед Себеосовог излагања јер је ова
византијска војна преко Дунава описана два поглавља пре одељка где
постоји хронолошка одредница - шеста година Хозројеве владавине, то
ће рећи 596/7. година. Дакле, сасвим сигурно, Мамикониенов поход пада
пре 596/7. године. Како дознајемо од Симокате, Маврикије је 592. године
кренуо на варваре који су живели на левој обали Дунава, па тако излази
да је поход јерменског војсковође био раније. Такође, важно је приметити
да Себеос каже како је Маврикије пребацио трупе са Истока зато што
није више имао невоља са Персијанцима око Сирије, а не зато што је
склопио мир.
Како је мир са Персијанцима склопљен у пролеће 591. године, Мамиконијенов
поход пада свакако и пре 591. годвне. Последица његовог похода је
била да су Словени који су до тада боравили на земљишту Царства коначно
одбачени на леву обалу Дунава. Највероватннје је Маврикијев поход
био замишљен као наставак Мамикониеновог, отуда и његово наређење
да се после пораза јерменског заповедника нова војска прикупи дуж
дунавске обале. Напослетку, како код Симокате последњи велики словенски
упад преко Дунава у Тракију пада у 588. годину, излази да је Мамикониенов
поход био између 589. и 591. године, а по свој прилици у пролеће 590.
године.
Код Теофилакта Симокате постоје два податка која се могу довести
у везу са писањем Себеоса о сређивању прилика у Сирији. Тако, Симоката
пише да је војсковођа Герман, у лето 588. године, тешко поразио Персијанце
код Мартирополиса, а потом, у јесен 589. године. још блиставију победу
је однео заповедник Коментиол код Сисарбанона. У оба случаја последице
персијског пораза биле су јачање византијског положаја у Сирији. Стога,
када Себеос наводи да је био мир (а не да је склопљен мир) и да није
било више тешкоћа око Сирије, излази да он на уму има управо збивања
из 588 - 589. године, када су Византинци одбили Персијанце од Сирије.
Иако је мир са Персијом коначно склопљен 591. године, већ у јесен
589. године, побуном војсковође Барама против персијског цара Хормизда,
отпочела је унутрашња борба за власт у самој Персији. Стога, Себеосов
податак да је Маврикије могао да пребаци знатније снаге са Истока
у Тракију, биће по свој прилици тачан.
Јован Ефески, који пише да варвари живе на територији Царства већ
четири године, преминуо је неку годину пре 588. па тако и није могао
да опише византијску победу и протеривање Словена преко Дунава. Његов
познији настављач, Михаило Сиријски, пошто ову вест није нашао код
Ефеског, чијим се делом иначе обилато користио, стога и не пише о
овом догађају. Изгледа да је ово протеривање Словена остало забележено
и у Менологију Василија, када је светн Јован Пустињак, који је живео
током владавине царева Јустина II, Тиберија и Маврикија, (цариградски
патријарх 592-595. године) својим усрдним молитвама допринео да варварски
народ буде истеран нз Македоније. Слично би се могло закључити
на основу писма папе Григорија Великог од марта 592. године, Јовину,
prefecto Illyrici који је средио прилике у Илирику пошто су један
део провинције варвари опустошили.
Посматрају ли се свеукупни словенски упади преко Дунава, може се приметити
да су они између 578/9 - 584. године досегли врхунац и да је време
прерастања пљачкаших препада у насељавање било само питање тренутка.
Због чега већ тада Словени нису учврстили своја прва насеља јужно
од Дунава остаје у магли претпоставки, али би један од главних разлога
за њихово враћање преко Дунава могли бити Авари, који су их тада надзирали.
Другим речима, панонски Словени су походе на Илирик вршили у склопу
аварске војске или хаганових ширих војних делања, дакле као војници,
а не као мноштво које се са породицама запутило у неку нову, обећану
земљу. Једини Словени који су можда могли да почну насељавање према
Малој Скитији (дан. Добруџа) и Тракији, били су независни Словени
са доњег Дунава (тзв. Влашки Словени). Међутим, на основу византијских
похода скраја VI и почетка VII века, преко Дунава, јасно је да су
они тада још увек само повремено упадали и пљачкали византијске провинције
у Тракији. Њихов покушај дужег задржавања у царским провинцијама током
осамдесетих година VI века осујетио је, како из горе наведеног испитивања
извора следи, јерменски војсковођа Мушел Мамикониен.
Несумњиво најважнији извор на основу кога се може са већом извесношћу
рећи када су Словени почели да се насељавају јужно од Дунава, јесу
"Чуда св. Димитрија". Управо у другој књизи "Чуда"
(прво чудо), налази се одговор на кључно питање о времену насељавања
Словена у Македонију, Хеладу и Епир. Међутим, пре него што се упустимо
у разјашњавање вести које пружају "Мiracula" II, 1, ваља
се посветити првој књизи "Чуда" у којој се такође помињу
Словени за које су неки историчари били дубоко уверени да су у околини
града св. Димитрија живели већ од осме деценије VI века.
Једнодневни напад Словена на Солун из 584. нли 585. године,479
требало би посматрати као саставни део аварско-византијских борби
тих година. Краткотрајни напад на град, који се не може посматрати
као опсада, већ искључиво као препад успешно одбијен од стране градског
гарнизона и самих грађана, био је дело само једног словенског одреда
од 5 000 људи који је, одвојивши се од главнине, која је тада највероватније
била негде у Тракији, добио задатак да веже неке византијске снаге
за себе. Тумачење које је пружио Ф. Баришић, да су ови Словени живели
у околини Солуна, тешко може да буде доказано и засновано је на слободнијем
тумачењу вести из "Чуда".480
Пошто писац "Чуда" бележи да се тих дана нису проносили
никакви гласови о варварима, његов исказ је послужио као основа за
бројне претпоставке. Тако је Ф. Баришић ово разумео као да су Словени
већ тада живели у Македонији, недалеко од Солуна, управо као и П.
Лемерл. Међутим, Јованов исказ постаје јаснији када се размотре укупни
односи Авара и Византије 584. или 585. године.
Наиме, рат између Авара и Византије, започет 584. године, почетком
585. године прекинут је примирјем када је хаган добио тражено повећање
данка у висини од 20 000 номизми. У том смислу, када су се Словени
изненада појавили у марту исте године под Солуном, грађани су били
затечени јер су знали да је на снази примирје. Због примирја, дакле,
владало је уверење да нема никакве опасности по град, па се због тога
о варварима и нису могли проносити гласови.
Када је хаганов посланик у јесен 585. године дошао у Цариград да
преузме годишњн данак, цар га је затворио, разљућен што хаган не поштује
одредбе мировног уговора, већ наставља да пљачка по Европи. Другим
речима, Словени који су од пролећа до јесени пљачкали по Илирику,
били су по свој прилици одаслати у ове походе од хагана.
Прва озбиљнија словенска опсада Солуна одиграла се 586. године и трајала
је од понедељка 23. до недеље 29. септембра. Према "Мiraculа"
I, 13, у то време је аварски хаган тражио нешто од цара Маврикија,
који је његов захтев одбио па је хаган, жељан освете, прикупио подложне
му Словене и послао их на Солун. Заправо, како саопштава добро обавештени
Симоката, хаган је само тражио повод да би наставио рат. У склопу
овог рата Словени под влашћу Авара извели су напад на Солун. Грађани,
који су били обавештени о кретању варварске војске, рачунали су да
ће они до града приспети тек за пет дана,490
што може да значи само једно - Словени који су опседали Солун 586.
године нису живели у околини града. Истина, нападачи су се
под солунским зидинама појавили већ наредног дана, у ноћи између недеље
и понедељка 22/3. септембра, али то никако не значи да су тако брзо
доспели до града зато што су живели у непосредној близини, већ пре
значи да су грађани обавештење о њиховом кретању добили са закашњењем
од неколико дана, односно обавештени су о доласку варвара док су ови
већ увелико били на маршу.
Други недвомислени податак који указује да у то време око Солуна није
било Словена нити њихових насеља, јесте да су сами грађани тада први
пут имали прилику да изблиза виде непријатеље како опседају. Сматрајући
напад из 585. године опсадом, Баришић комбинује да писац "Чуда"
жели да каже да становници Солуна пре овог напада из 586. године нису
никада видели толику варварску војску, а не да уопште нису
видели варваре. Међутим, писац "Чуда" је овде веома јасан
из једноставног разлога што напад из 585. године и није напад или
опсада, већ краткотрајан вишечасовни препад који се истог дана окончао
подаље од градских зидина. Стога, пишчев исказ да становници пре 586.
године нису видели варварску војску при опседању без сумње је потпуно
тачан и само потврђује да Словени тада нису живелн око града св.
Димитрија.
Трећи податак, на основу кога се јасно уочава да Словени пре 586.
године нису живели у околини Солуна, јесте пишчево излагање да су
варвари дошли неочекивао и веома брзо опсели град тако да је приличан
број житеља остао на њивама, док је велики део војске, заједно са
заповедником града, боравио негде у Хелади.
Најзад, четврти податак из кога јасно следи да Словени 586. године
нису живели у околини Солуна јесте вест да су већ првог дана опсаде
похарали читаву околину града и предграђа, скупљајући, првенствено,
жито, воће и новац. Сасвим је извесно да нису уништавали сопствену
имовину или ону коју су могли да претворе у личну добит.
Грађани на њивама, војска на каквом задатку заједно са заповедником
града негде у Хелади, јесу чињенице које несумњиво казују да град
не би тако безбрижно дочекао нападаче који живе у непосредном суседству.
Тешко је прихватити могућност да би на вест да су нападачи кренули
према Солуну грађани били уверени да ће они до града доћи најбрже
за пет дана. Из тог разлога Словени који су 586. године ударили на
Солун живели су још увек не само подаље од Солуна, већ на левој обали
Дунава у склавинијама које су тада биле под врховном влашћу Авара.
Такође, са великом сигурношћу може се изнети мишљење да су ови Словени
били из Паноније.
Занимљиво је да су Словени, који су очигледно град опседали самостално,
без додатних аварских трупа које би их надзирале, пошто се Авари у
пишчевом излагању нигде и не помињу као учесници у опсади, почели
већ другог или трећег дана у већем броју да пребегавају грађанима.
Према исказима пребега становници су дознали да је аварски хаган сазнао
да је у граду пре кратког времена владала куга и да градска посада
располаже малим бројем бораца. Стога је Словене послао на град св.
Димитрија уверавајући их да ће га лако освојити.
Хаганова обавештења су била тачна, наиме куга је престала да бесни
свега месец дана пре опсаде, што ће рећи да је у данима припреме похода
она још увек трајала, а одразила се и на војну снагу Солуна. Боравак
већег дела војске у Хелади, као и одлазак многих чиновника, заповедника
скринија, у Цариград, указују на то да је код цара владало уверење
да Солун није угрожен. Тако је, дакле, утисак у Цариграду био да ће
се борбе водити подаље од Македоније и Хеладе, вероватно на доњем
Дунаву и у Тракији. Из свега следи да је долазак Словена под Солун
био само део ратног лукавства Авара да нападом на споредном правцу
вежу део византијских снага.
Стални прилив словенских пребега у вероватно је један од ретких примера
у историји опсада и ратовања да нападачи прелазе опседнутима. Разлози
за ову појаву могу се само наслутити. Како писац каже варварска војска
је већ првог дана остала без залиха хране. Ово је сигурно драгоцен
податак који указује на то да је поход био на брзину припремљен и
сигурно га Авари, односно хаган, нису сматрали битним. Поред тога
што су нападачи располагали опсадним справама - петроболама и хелеополама,
њнхове посаде су били толико неискусне да камење које су хитали уопште
није погађало градске бедеме, док су бацачи из града са великом тачношћу
погађали отворе на справама нападача убијајући им посаде. Иако писац
ово тумачи помоћу св. Димитрија, који је невидљивим нитима усмеравао
поготке једних и промашаје других, из критичког приступа тумачењу
поменутих вести излази сасвим јасно да су словенске посаде биле неуке
и неувежбане, док су град браниле увежбане редовне трупе.
Посебно је занимљиво пронаћи прави разлог прекида опсаде. Из Јовановог
излагања излази да су варвари сваким даном појачавали притисак и да
је било само питање дана када ће успети да продру у град. Међутим,
уместо победничког уласка у Солун, дошло је до изненадног ноћног повлачења
имеђу недеље и понедељка 29/30. септембра. Пред градским бедемима
су у зору стајали варвари приправни да се предају. Према исказима
пребега грађани су дознали да су варвари спас у граду потражили због
глади, а да су опсаду прекннули јер су видели да су грађани добили
рат. Међутим, до одлучујућег војног сукоба никада није ни дошло, тако
да војнички пораз као разлог прекида опсаде сасвим отпада.
Свакако, пошто ни "Чуда" Димитрија Солунског не могу да
буду разматрана као озбиљан разлог прекида опсаде и узрочника варварских
невоља приликом опсаде, остаје само да закључимо да је опсада Солуна
586. године била изузетно слабо организована, изведена с бројним али
неуређеним снагама, не само недисциплинованим већ и састављеним од
разних словенских племена која нису са подједнаким жаром приступила
опсади. Опсада је била дело панонских Словена које је хаган на Солун
послао да би прикрио неке друге, далеко озбиљније акције за које се
припремао и које су сасвим сигурно у исто време биле у току. О овим
другим војним деловањима Авара, далеко успешнијим од словенске опсаде
Солуна 586. године, податке пружа Теофилакт Симоката који каже да
су хаганове трупе опустошпле Мизију и Скитију освојивши градове: Рацијарију,
Бононију, Акис, Доростол, Залдапу, Панасу, Маркијанопољ и Тропајон.
Тако је, дакле, напад на Солун био само једна споредна војна која
је требало да веже део византијских снага у Илирику. Прворазредни
историчар Симоката овај напад на Солун уопште не помиње, што је прилично
јасан знак да га он и није сматрао довољно озбиљним или опасним. За
временски удаљеног Симокату овај препад на Солун био је само једна
кратка и неуспела опсада каквих је, нема сумње, било много широм Илирика,
са срећнијим или тужнијим исходом по становнике угрожених градова.
На основу прве збирке "Чуда", а посебно на основу вести
забележених у чудима 13 и 14, можемо сасвим поуздано да закључимо
да Словена у последњим деценијама VI века није било у околини Солуна,
а самим тим било би готово незамисливо да су живели јужније од овог
града, на пример, у Тесалији или Хелади.505
Један занимљив податак Јевтихија Антиохијског, посредно потврђује
да Словена све до 609. године није било у околини Солуна. Наиме, како
Јевтихије бележи, Ираклије је, пошто је покренуо побуну против Фоке,
приспео у Солун где је вршио војне припреме за напад на Цариград.
Мало је вероватно да би Ираклије одабрао као главни табор за војне
припреме област преплављену варварима.
Друга збирка "Чуда", дело анонимног писца који је такође
припадао круту црквених лица Солуна, описује збивања која су се одиграла
током VII века. Догађаје из првих деценија VII века писац је приказао
на основу сећања старијих суграђана, док је збивања из друге половине
VII века прибележио на основу сопственог сведочанства. Све ово вестима
које доноси даје изузетно велики значај за проучавање односа Словена
и Солуна, односно, може се и тако рећи - односа између Словена и царске
управе. Писац друге књиге "Чуда" догађаје, за разлику од
свог претходника, излаже хронолошким редом, што омогућава успостављање
далеко сигурније хронологије од оне коју треба откривати у замршеној
приповести епископа Јована. На основу података из друге књиге "Чуда"
може да се говори о времену насељавања Словена не само у околину Солуна
већ и у Хеладу, Епир, Тесалију и, по свој прилици, на Пелопонезу и
уоште Илирику.
Свакако, не треба изгубити из вида Словене који су се 586. године
предали грађанима и који су, вероватно остали или у Солуну или насељени
у околину града. Међутим, ова скупина словенских ратника, која је
тамо доспела без својих породица, дакле као обични војници, не може
никако да буде посматрана као насељеници или мирни колонисти. Они
су просто били заробљеници који су некада припадали једној армији
која се у расулу повукла. Њихов останак у Хелади нема никаквих додирних
тачака са доцнијим насељавањем Словена у Македонију или Хеладу. Они
су постали поданици Царства. Уколико су били насељени у самом граду
или његовој околини, они нису представљали засебну етничку групу,
чврсту заједницу која је живела на царској земљи и чувала своју племенску
особеност, већ обичне поданике Царства. С друге стране, ови заробљеници
могли су да буду узети у византијску војну службу, што је решење које
се чини најближим истини.507
Између словенског напада на Солун 586. године и времена њиховог насељавања
почетком Ираклијеве владавине, Солун је углавном остао постранце од
ратних збивања, иако су се последице варварских пустошења по Илирику
осетиле и у Солуну. Сам писац "Чуда" пише да у Солуну, 616.
године, има хришћанских пребега, који су, сумње нема, потицали из
оних илиричких градова који су већ доживели горку судбину варварског
разарања и лежали попаљени и запустели широм Илирика. Такође, до опасног
комешања међу градскпм демама дошло је између 607. и 609. године,
када се Солун нашао на ивици грађанског рата. Вест је значајнија тим
пре што писац каже да је сукоба међу градским демама тада било и у
илиричким градовима - очигледно јасан податак да је у Фокино време
(602 - 610) Византија још увек владала областима у унутрашњости Балканског
полуострва.
Започињући излагање о опсади из 616. године, анонимни писац "Чуда"
пружа важне вести о току словенске насељеничке струје која је прво
страховито опустошила Тесалију, Хеладу, Кикладе, Епир, Ахају, највећи
део Илирика и део Мале Азије, да би као круни свега приступила опсади
Солуна.511 Оно што је занимљиво
у разматрању употребе одређених управно-географских појмова код Анонима,
јесте да он, пошто је навео области које данас потпадају под Грчку,
на послетку придодаје још и највећи део Илирика. Њему је
сигурно морало бити познато да је у оквире некадашње Илиричке префектуре
потпадала и област данашње Грчке, односно подручја која је прво навео
- Тесалија, Хелада, Епир, Ахаја – али је ипак њих посматрао одвојено
од Илирика, па се тако, дакле, поставља питање где, према Анониму,
започиње област Илирика, и шта је за њега Илирик. Сва је прилика да
он Илирик рачуна до тамо одакле почнње да набраја друга подручја;
дакле, све области северно од Тесалије за писца "Чуда" се
налазе у Илирику - самим тим и Македонија.
У другој књизи "Чуда", у опису опсаде Солуна из 616. године,
први пут су забележена имена словенских племена - Дрогувита, Вајунита,
Сагудата, Велегезита, Верзита - која су приступили опсади града св.
Димитрија. Пишчев податак да је намера нападача била да се у граду
по освајању населе, поткрепљен је вешћу да су са собом повели своје
породнце - жене и децу. На основу општих схватања о начину живота
Словена VI/VII века - познато је да су они углавном заснивали насеља
сеоског типа и да су избегавали градове који свакако нису погодовали
њиховом начину живота - нити степену привредног развоја - биће да
је у питању слободно пишчево тумачење. Податак о женама и деци пре
говори да је у питању словенска скупина која је, преваливши дуг пут
од доњег Дунава до Солуна, одлучила да себи нађе згодно парче земље
за насељавање. Солун треба посматрати искључиво као војну тачку, која
је за њих могла да представља опасност, али и извор богатог плена.
Читав разарајући словенски талас из 614/5. године представља почетак
трајног насељавања Словена, не само у северни и средишњи Илирик, већ
и у Хеладу, Пелопонез, Македонију, Тесалију и Епир. О овом догађају
податке пружа и такозвани Настављач Исидора Севиљског датирајући
ова освајања у четврту годину (613/4) Ираклијеве владавине. Такође,
вести «Чуда» да су нападачи тада опустошили и део Мале Азије пружа
и МХ, па тако њен податак уместо у 586/7. годину ваља ставити у 614/5.
годину.
Анонимни писац друге књиге "Чуда" наводи да су Словени,
пре него што су приступили опсади Солуна, опустошили острва око Тесалије
и Хеладе, као и Кикладе. Ове нападе извршили су, како писац изричито
каже, чамцима истесаним од једног дебла, наоружаним за море (тј. опремљеним
за море). Такође, при опсади Солуна 616. године, писац поново напомиње
да су користили чамце истесане од једног дебла. Овим једноставним
пловилима Словени су, дакле, похарали бројна острва Егеја.
Поједини историчари сумњали су у веродостојност вести из "Чуда",
одбацујући могућност да су Словени вршили велике и удаљене упаде по
Егеју, самим тим што моноксилама ово, по њиховом мишљењу, није било
могуће. Поврх тога, истицали су словенско неискуство у морепловству,
као и примитивну технологију за изградњу бродовља. С друге стране,
могу се примити као поуздана археолошка сведочанства са Тасоса, да
је град разорен не услед словенског напада већ земљотресом око 619.
године. Међутим, покушаји појединих грчких научника да оспоре словенске
топониме на појединим острвима Егеја или да их помере у позније време
средњег века, не могу бити прихваћени. Исто тако, не треба одвећ много
веровати ни онима који су покушавали да покажу како је процес славизације
по острвима Егеја и Киклада био изражен, као ни онима који су словенску
бродоградитељску умешност исувише уздизали.
Да ли је, дакле, било словенских напада на острва Егеја? Пре свега,
тврдња да су моноксиле технички несавршене за дужу пловидбу, још увек
ничим није доказана. Треба имати на уму да између ових острва нема
великих раздаљина. Тако је Тасос, на пример, удаљен од копна свега
пет наутичких миља; Скијатос не више од 2,2 наутичке мпље, колико
има и од њега до Скопелоса. Од обале до Трачке Самотраке има око 19
наутичких миља, а од ње до Лимноса 22 наутнчке миље. Најдужа раздаљина
коју су словенски морепловци имали да превале, јесте Лимнос - Лезбос,
готово 45 наутичких миља.
Узме ли се у обзир вест Псеудо-Маврикија да Словени добро подносе
хладноћу, глад и жеђ, није невероватно да су у својим малим чамцима
заиста могли да доспеју и до удаљенијих егејских острва. У сваком
случају линија њиховог поморског продора у Кикладе зауставља се код
Наксоса. Такође, јужно од Пелопонеза, Словени су доспели до Крита,
где је, по свему судећи, постојало најмање десетак њихових насеља.
Најмлађи новци са Китере, недалеко од Крита, датирају из шесте године
Ираклијеве владавине, па би се могло рећи да је ово острво око 617.
године похарано од Словена. Од западне обале Пелопонеза упутили су
се они на Крф, Кефалонију и Леукаду (Лефкада), али изгледа да тамо
нису доспели у неком значајнијем броју.527
Требало би имати на уму да су острва Егеја већ од краја VI века преживљавала
привредну кризу коју су упади Словена само даље погоршали. Широм Егеја
опажа се напуштање старих хришћанских градова или њихово претварање
у сеоска насеља. На Тасосу је тако напуштен град Лименас, на Кипру
Константија, Лапитос, Тамасос, Аматос, Тримитос.
Мали број словенских топонима на Кикладима, Спорадима или острвима
у Јонском мору, показује да су Словени тамо доспели у сасвим ограниченом
броју и да нису представљали знатнију снагу. По свој прилици ће бити
тачно тумачење појединих историчара, да су се они врло брзо стопили
са домаћим живљем, иако словенски топоними могу да сведоче да су извесно
време живели као посебна заједница. Византијски писци нигде не помињу
неку словенску склавинију на грчким острвима, као што пажњу не поклањају
ни времену када су ова острва поново допала под власт Царства. У сваком
случају, словенско присуство на егејским и јонским острвима није довело
до неких посебних, трајнијих промена. Далеко теже последице по ова
острва имала су арабљанска пустошења у VII, VIII и IX веку. Стога,
не може се прихватити мишљење да је живот на острвима био брутално
interrompue под ударима Авара и Словена. Посебно не Авара,
који поуздано нису предузимали поморске експедиције.
Посебно је питање шта се десило 614/5. године, што је омогућило или
утицало на Словене да се у тако великом броју прелију преко Дунава
и несметано населе широм Балканског полуострва. Који догађаји су се
одиграли да би ово насељавање уопште отпочело и који су били додатни
разлози који су омогућили да се они на запоседнутом земљишту одрже.
Очигледно одговор ваља тражити у ширем политичком садржају у коме
се Византија нашла у првим годинама Ираклијеве владавине.
Византијске невоље отпочеле су 613. године када је царска војска тешко
потучена од Персијанаца код Антиохије после чега је уследило персијско
заузимање Дамаска и њихов продор у Киликију. Редом су пале Јерменија
и Палестина, а Персијанци су наредне, 614. године. ушли и у Јерусалим.
Већ 615. године наставили су Персијанци с упадима у Малу Азију који
су знали да се окончају чак код Халкедона. Свега четири године касније
пао је и Египат (619. године). У европскпм областима, пак, Авари су
617. године продрли до Цариграда. Свеукупни војни положај Царства
изгледао је прилично јадно. Трупа за успешно ратовање на два фронта,
против Авара-Словена и Персијанаца, очигледно није било довољно.
Изгледа да се Ираклије одлучно за очајничке мере пребацивања великих
војних контингената из Илирика на Исток, како би макар зауставио напредовање
Персијанаца. Ово пребацивање трупа, које је могло да се одигра 615.
године, када су Персијанци били у подручју око Халкедона, знатно је
ослабило снаге Царства на Балкану, па је Словенима и Аварима пут јужно
од Дунава био широм отворен. Византинци су, без сумње, у унутрашњости
Полуострва бранили само најважнија привредна и војна средишта, као
што су већи градови на Дунаву који су од Београда па до ушћа Дунава
омогућавали одржавање какве-такве везе са залеђем јужно од Дунава,
као и Ниш, Хадријанопољ или Сардику, важна места која су надзирала
виталне саобраћајнице. Све остало било је, углавном без борбе, препуштено
нападачима.
Ситуација на Полуострву кратко се поправила 619. године када је Ираклије
купио мир са Аварима, који је потрајао до 626. године. Извлачењем
преосталих ветеранских јединица из Илирика, преко потребнпх за обуку
тек регрутоване војске у Малој Азији 621/2. године, само је даље запечаћена
судбина балканских провинција. Када је Византија најзад победоносно
окончала рат са Персијом 628. године, до тада су велика подручја Илирика
била трајно изгубљена.
Ток саме опсаде Солуна 616. године није потребно посебно излагати.
За нашу тему он није од посебног значаја. Међутим, ипак ваља рећи
да је напад у потпуности пропао, а да су нападачи том приликом изгубили
и свога вођу Хакона. Драгоцен податак у вези с Хаконом јесте могућност
да закључимо како су приспела словенска племена пред зидине Солуна
дошла у некој врсти војног савеза на чијем се челу налазио Хакон,
пошто писац каже да је град опседало више словенских племена. Једине
зачетке политичке организације Словена, према византијским изворима,
налазимо код Теофилакта Симокате, који, бележећи важне војне походе
Приска и Петра преко доњег Дунава, помиње словенског рекса Мусокија.
Стога, Симокатине вести могу бити посредан показатељ да су Словени
који су доспели под Солун били заправо са доњег Дунава. Најмање још
два податка могу да посведоче да су дошли управо одатле.
Аноним бележи да је Солун, око 618. године, дакле две године после
Хаконове опсаде, окружен словенским насељима и да и даље прима избеглице
из Ниша, Дарданије и уопште Илирика. Овај доток избеглица у Солун
могао је да се одвија на више начина. Они из Дарданије и средишњег
и северног Илирика природно су до Солуна могли да доспеју долином
Вардара као најзначајнијом саобраћајницом између унутрашњости и македонског
приморја, што може да значи искључиво само једно - Словени тада још
увек нису надзирали овај важан пут. Истовремено, ово искључује Словене
из Паноније, којима би природни пут продирања јужно од Дунава био
долином Мораве и Вардара. Другим речима, Словени који су се населили
на Балканском полуострву 614/5. године, били су такозвани Влашки Словени
који нису признавали власт Авара и који су за свој рачун кренули у
сеобу.
Такође, један извор веома близак времену насељавања Словена, географски
спис загонетног Мојсија из Хорене, саопштава да је у Дакији живело
25 словенских племена. Пошто су прешли Дунав, опустошили су Тракију
и Македонију, населивши се најзад у Ахаји (Хелада-Пелопонез) и Далмацији.
Тако и овај спис са краја VII века пружа сведочанство о томе да су
се на Балканском полуострву населили тзв. Влашки а не Панонски Словени.
Како Мојсије пише да су пре те сеобе византијски заповедници седели,
између осталих градова, у Сардици, излази да спис говори о времену
из око 614/5. године. Тако ова вест допуњује "Чуда".
Због чега су Словени кренули на ову сеобу, шта их је на њу натерало,
о томе се мало шта може са већом сигурношћу рећи, али је извесно да
су они тада из правца североистока (ушће Дунава), у правцу југозапада
(до јужне Албаније) и југа (до Пелопонеза), запосели широка подручја
Балканског полуострва устројавајући се у склавиније. Њихово насељавање
није било последица колонизационе политике Царства, а то говори садржај
византијског извора – "Чуда" – који сасвим јасно ово насељавање
Словена представља као непријатељски чин праћен освајањима са намером
за коначно настањивање у границама Царства. Чини се да би се могло
рећи, можда у нешто блажем тону, да је ово насељавање било подухват
унапред планиран и изведен организовано, како је одавно претпоставио
Ф. Баришић.
Други пример, који врло јасно показује да су Словени доспели на царско
земљиште мимо воље Царства, јесте постојање склавинија - посебних
политичких области које су, извесно време, живеле својим животом независно
од уплива државне управе. Да су Словени у Хеладу или Македонију доспели
као мирни насељеници, усмеравани од византијских власти, они не би
могли да живе у својим племенским-политичким заједницама-склавинијама,
мимо постојећег, византијског, управног уређења.
Један од могућих разлога за прелазак Влашких Словена преко Дунава
и њихова чврста жеља да се населе у оквирима Царства, морао би да
буде њихов сукоб са Аварима који се заоштрио после 601. године, када
су Византинци војно сузбили и Аваре и Влашке Словене, па су Авари
можда кренули у одлучнију војну на Словене не би ли на тој страни
поправили своје пољуљане тековине.539
Не треба изгубити из вида упорно одбијање Словена са доњег Дунава
да признају аварску врховну власт. Византијски војни походи Приска
и Петра у последњој деценији VI века задали су не малојада Влашким
Словенима и сасвим сигурно разровали њихову снагу. Стога, Авари су
после 601. године, тачније од 604. године када су са Византијом склопили
мир, могли да се окористе византијским успесима на левој обали Дунава
и спроведу у дело оно што им није пошло за руком током четири претходне
деценије.
Такође, један од разлога преливања словенских колониста преко Дунава
ваљало би тражити у друштвеним променама које су се одиграле међу
самим Словенима, распадању родова или кланова, што се коначно испољило
у мањку обрадиве земље. Овај мањак земље, здружен са поменутим аварским
насртајима и праћен, сасвим сигурно, уништавањем летине, могао је
такође да се одрази на коначну сеобу Словена према земљишту Царства.
Како археолошки подаци из јужне Румуније сведоче, многи Словени нису
никада напустили леву обалу Дунава, што показује да је потрага за
земљом могла да буде један од разлога словенског исељавања.
Још један разлог могао би да буде природни пораст становништва, али
не постоји ниједно, макар и посредно сведочанство, које казује да
је до овога заиста дошло.
Могућност да су Словени доспели у границе Византије на позив цара,
дакле, као мирни колоннсти, да би попунили мањак радне снаге у Илирику
изазван пустошењима из претходних деценија, сасвим отпада јер сами
византијски писци о словенском насељавању пишу као о непријатељском
чину. Добар показатељ да су Словени из околпне Солуна добре две деценије
по насељавању још увек били независни јесте њихов покушај да опљачкају
град после снажног земљотреса око 630. године.
Према другој књизи "Чуда" углавном је могуће успоставити
јаснију слику о географском распростирању Словена који су доспели
у Македонију, Тесалију и Епир. Управо на основу овог списа сачувана
су и имена неких од тамо насељених словенских племена. Тако је познато
да су учесници велике словенске сеобе 614/615. године била племена
Дрогувита, Сагудата, Велегезита, Вајунита и Верзита. Поред ових које
је именовао, писац "Чуда" бележи да су у тим нападима учествовала
и многа друга племена. На основу доцнијих сукоба између Словена и
Солуњана, на пример, 674 - 678. године, такође на основу друге књиге
Чуда, дознајемо имена и тих других словенских племена - Ринхина и
Стримонаца. Упадљиво је да су њихова имена настала из хидронима, а
да су њихова стара имена, патронимикони, већ у VII веку била потиснута.
Ово допушта претпоставку да је у питању савез више племена који је
примио као име топоним који је означавао читаво подручје где су живели.
Тако су Стримоњани име добили по реци Стримону, а Ринхини по омањој
реци Ринхину.
Дрогувити и Сагудати населили су се западно од Солуна, односно између
Солуна и Верије. Поједини историчари сматрају да је један део Сагудата
живео и на Халкидици. Ово мишљење засновано је на легенди светогорског
манастира Кастамонита: У време икопокластичких царева, народи
с подунавских страна, нашавши се у времену безвлашћа, пошто су цареви
Ромеја водили борбу против светих икона, јер су били непобожни, сакупише
се такозвани Ринхини или једноставније Влахоринхини и Сагудати, потчинивши
Бугарску, и мало по мало раширивши се по различитим местима, освојише
читаву Македонију и на послетку допреше и до Св. Горе све за женама
и децом. Јер, тада није бпло неке силе да их се заустави и ратује
против њих. Када је доста времена од тада прошло беху преобраћени
у хришћанство од светпх отаца, поставши верујући и прави хришћани...
Иако ова вест, прибележена на поменутом светогорском документу, није
сасвим поуздана у погледу хронологије, она ипак тачно саопштава да
су Ринхини живели на Халкидици. Нема сумње да су у овој легенди згуснути
бројни догађаји у вези с насељавањем Словена у Грчку и њени слојеви
се хронолошки могу поставити од почетка VII до половине IX века, када
су Словени вероватно били покрштени.
Стога, помен Сагудата у истој легенди не треба посматрати као потпуно
независан јер је могао бити преузет и из "Чуда св. Димитрија",
која су без сумње била позната светогорским монасима.
Велегезити су живели у Тесалији око Тебе и Деметријаде, надомак данашњег
града Волоса и истоименог залива.550
Вајунити су, судећи према неким посредним подацима, запосели делове
Епира између Арте и Јањине, продирући све до јужне Албаније, где је
река Војуша могла да обележава њихову северну границу.551
Верзити, о којима се такође мало зна, по свој прилици су се настанили
између Битоља, Прилепа, Кичева и Велеса.552
Изгледа мало вероватно да се један део племена спустио све до Хеладе,
односно негде на границу Тесалије и Хеладе, како су неки научници
помишљали.
Недостатак историјских извора који би могли да укажу на ток словенског
насељавања широм данашње Грчке, утицао је и на став модерне историографије
о овом питању. Изузев за Словене Македоније, о којима главне вести
преносе "Чуда", Теофан н Нићифор, подаци о Словенима Тесалије
или Хеладе изузетно су ретки, док о Словенима у Епиру нема готово
никаквих писаних трагова. Стога, мораћемо да се задовољимо оквирним
закључцима о распростнрању Словена у овим областима. Основна питања
о Словенима који су се настанили на простору данашње Грчке, могу се
свести на следећа: 1. у каквим политичким организацијама су живели;
2. када је Византија успела да потчини поједина словенска племена;
3. на који начин су Словени у потпуности уклопљени у Царство, односно,
на који начин и када су били хеленизовани.
Питања када је Византија успела да потчини поједина словенска племена,
као и на који начин их је увела у своје границе или хеленизовала,
повезана су и до одговора на њих доспева се узајамним испитивањем.
Но, претходно је потребно испитати у каквом стању су се грчке земље
нашле према царском ауторитету у време досељавања Словена. Истовремено,
расплитањем ових питања доспева се до суштине појма склавинија.
Одабране напомене*
433. О присуству Словена у северној
Грчкој све до у модерно доба није потребно пружати посебне доказе.
Довољно ће бити ако само упутимо на стање током Другог светског рата,
када су у покрету отпора учешће узели и такозвани славофони, како
су Грци називали Словене који су живели у Македонији: видети: Sp.
Sfetas, Autonomist Movements of the Slavophones in 1944: The Attitude
of the Communist Party of Greece and the Protection of the Greek-Yugoslav
Border, Balkan Studies 36/2 (1995) 297-317. Такође, занимљив је један
податак из XIX века: M. E. M. Cousinery, Voyage dans la Macedoine,
Paris 1831, 77, говорећи о епископу Водена, који под својом столицом
има више од 100 села, каже да у његовој дијецези живе Бугари (Словени)
и да он сам, иако је грчке националности, мора да зна бугарски. Истовремено,
жене Бугара не говоре други језик осим свог матерњег.
434. Иако је у домаћој литератури сукоб
између Византије са једне, и Бугара и Срба (Дукљана), с друге стране,
1072. године, називан Устанак Ђорђа Војтеха, реч је, заправо о једном
другом рату који је трајао од 1072. до 1075. године, у којем су учествовали
Дукља, Угарска, Нормани из јужне Италије и побуњени бугарски великаши
који су тежили обнови бугарског царства. Циљеви савезника нису се
сасвим подударали, па су тако Угари и Бугари већ 1072. године обуставили
ратне операције, а Дукља остављена да се сама носи са Византијом све
до 1075. године, јер су Нормани већ почетком 1073. године такође пристали
на мир са Царством. О овоме видети: Т. Живковић, Дукљанско-византијски
рат 1072-1075, Историјски часопис 47 (2000) I – 23.
440. Међутим, нису сви старији српски
историчари следили Станојевићева размишљања о времену досељавања Словена
у Македонију или уопште Балканско полуострво. Тако, Станојевић, О
Јужним Словенима, 126, био је изричитог мишљења да су Словени доспели
на Полуострво тек од VII века; исто је сматрао и L. Hauptmann, Les
rapports des Byzantins avec les Slaves et les Avares pendant la seconde
moitie du VI siecle, Byzantion 4 (1929) 158. С друге стране, неки
доцнији истраживачи су словенско насељавање у Македонију и образовање
првих Склавинија у залеђу Солуна стављали у последње деценије VI века;
тако, Popović, Slavisation, 256-257; Ф. Баришић, Чуда Димитрија Солунског
као историјски извори, Београд 1953 (у даљем тексту: Баришић, Чуда)
52.
479. Miracula, I, 12, 1241.1 – 129.26;
ВИНЈ1, 175-176. О времену овог словенског препада на Солун дуго се
расправљало и предложене хронологије често су биле потпуно супротне.
О закључцима до којих је дошла старија историографија видети: Баришић,
Чуда, 52, нап. 71. Ф. Баришић је, у суштини, изложио најјачу аргументацију
због чега овај напад мора да буде датиран 18 месеци пре опсаде из
586. године. Наиме, сам писац каже да је сребрни кивориј, који је
изгорео приликом препада Словена на Солун, био 586. године управо
обновљен, а од пожара до обнове киворија прошло је 18 месеци. Стога,
како је опсада из 586. године била у септембру, излази да је једнодневни
напад био у марту 585. године. Слично мисли и A. Avenarius, Die Awaren
und die Slawen in den Miracula Sancti Demetrii, Βυζαντινά 5 (1973)
11- 27, с том разликом што напад пет хиљада Словена ставља између
581. и 583,. године, док седмодневну опсаду ставља у 586. годину.
Тумачење које је пружио Lemerle, Commentaire, 73, да је до овог напада
на Солун дошло између 604. и 610. године, не може бити прихваћено;
Nystazopoulou-Pelikidou, Slaves, 347, такође датира напад у 604. годину.
G. Theocharides, Makedonia 140 – 146, напад пет хиљада Словена датира
између 600. и 603. године, док седмодневну опсаду опредељује у 597.
годину. У новије време Whitby, Maurice, 120, показао је неоснованост
Лемерлове претпоставке о датирању једнодневне опсаде у 604- 610. годину.
Мишљење. Th. Olajos, Contribution a la chronologie des premieres installations
des Slaves dans l’empire byzantin, Byzantion 55 (1985) 515 (у даљем
тексту: Olajos, Contribution) да Словени 581 – 583. године нису ни
дошли до Солуна; када би према ауторовом мишљењу требало да се датира
једнодневна опсада, потпуно је неприхватљиво.
480. Баришић, Чуда, 86 – 87, посматра
Словене који опседају Солун 616. године као потомке оних који су нападали
на град 584. и 586. године.
490. Miracula, I, 13, 134. 26- 30; ВИНЈ
1, 177. Holland, Travels, 86, оставио је, 1812. године, занимљиво
сведочанство о просечној брзини путовања коњем, која сигурно важи
и за време којим се у овом раду бавимо. Тако, за један сат путник
пређе пет километара. Свакако, кретање коњаника на војном походу морало
је бити знатно брже. С друге стране, како дознајемо из списа ретора
Приска, Priscus, Frg. 11/1.12 – 14, пешак превали раздаљину од 240
километара (Сингидунум – Наис) за пет дана доброг хода, што значи
48 километара дневно. Ово, у случају Словена који су се 586. године
намерили на Солун, значи да су грађани обавештење о њиховом кретању
добили када су ови већ увелико били на земљишту Царства, а од Солуна
удаљени више од 200 километара.
505. Супротно овоме, Lemerle, Commentaire,
71 – 72, закључује да је до стварања македонских склавинија дошло
управо после опсаде 586. године. Како ћемо у даљем раду показати,
ово мишљење не може се одржати. Уосталом, то сасвим јасно следи из
писма папе Григорија Великог епископу Коринта Анастасију од марта
591. године. Папа моли Анастасија да помогне његовом изасланику на
путу према Цариграду, било да му обезбеди брод, било потрепштине за
копнени пут. Да су се Словени населили око Солуна и у Македонију већ
у ово доба, тешко да би папски изасланик путовао копном до Цариграда;
упор. Mansi, IX, col. 1050. Такође, папа Григорије Велики пише 593.
године Хадријану, епископу Тебе, где се помиње и епископ Деметријаде
у Тесалији (упор. Mansi, IX, col. 1117), а 598. године Јовану, епископу
Ларисе (упор. Mansi, X, col. 92 – 93). Очигледно, прилике у Хелади
су на самом измаку VI века још увек биле непромењене и не види се
присуство некаквих варвара.
507. Већ су помињани налази словенске
керамике из Истмије, Аргоса и Коринта. Можда су ови Словени били примљени
у војну службу а потицали од заробљеника узетих после неуспеле опсаде
Солуна из 586. године?
511. Miracula, II, I, 175. 3- 9; ВИНЈ
1, 186 – 187. Свакако, не треба дословно схватити излагање писца Чуда
да су сва ова разарања починили исти они Словени који су касније напали
на Солун. Како он издваја именом пет пременна: Вајуните, Сагудате,
Верзите, Велегезите и Дрогувите, биће да су ова племена приступила
опсади града светога Димитрија, док су она друга, чија имена су му
остала непозната, вероватно пустошила по острвима и осталим поменутим
деловима Грчке.
527. На Крфу су словенски топоними најгушћи
– 11 насеља. На Леукади их има четири, а на Кефалонији три: упор.
Vasmer, Slaven, 77 – 80.
539. Заоштравање сукоба Авара и Словеа
у данашњој Влашкој требало би поставити у време после 604. године,
јер је тада Фока склопио са Аварима мир. Стога, Авари су тако могли
несметано да се позабаве Словенима са доњег Дунава. Ту сигурно ваља
и тражити разлог услед кога је на Плуострву током Фокине владавине
владао мир, како је већ претпоставио Ф. Баришић, Цар Фока (602-610)
и подунавски Аваро-Словени, ЗРВИ 4 (1956) 73 – 88. Међутим, Острогорски,
Историја, 103, мишљења је да је за Фокине владавине Полуострво...
било преплављено огромним словенским масама. Whitby, Maurice, 82,
такође посматра аварски притисак као један од кључних разлога словенске
сеобе јужно од Дунава; исто, Whttow, Making, 50 - 51.
550. Miracula, II, 4, 214.11 – 12; ВИНЈ
1, 204. Иако они сами врло брзо нестају из извора, топоним Велегезитија
очувао се све до 1204. године, како је остало забележено у Partitio,
222.114: Provintia Velechative, Lemerle, Commentaire, 90, усваја да
су Велегезити насељени око Тебе и Деметријаде.
Значење имена Велегезита за сада још увек није на задовољавајући начин
разјашњено. Како је још Јиречек, Историја 1, 68, помишљао, основа
је словенска реч велий = велики, док за наставак –гезити, није нашао
одговарајуће значење. У сваком случају одбацио је могућност да потиче
од речи гость; упор. Miklosich. Lexicon, 58. Заиста комбинација Велигости
ништа не би ни значила, на пример Велики гости. Vasmer, Slaven, 85
изводи њихово име од личног имена Велегеза али такође одбацује могућност
о наставку – гость; упор. такође и ВИНЈ1. 188, нап. 5. С друге стране,
O. Tafrali, Thessalonique des origines au XIV siecle, Paris 1919,
109, доводи име Велегезита у везу са глаголом жњети, отуда би они
били Велики жетеоци. Овај предлог је бољи него Велики гости, али је
такође само претпоставка.(...)
551. Према ВИНЈ1, 189. нап. 6, Вајунити
су прво живели западно од Солуна, а потом су се одселили према Епиру
где су се трајно настанили. Ово мишљење не може се прихватити. Тако,
Баришић, Чуда, 86, расправљајући о излагању епископа Јована поводом
опсаде Солуна 616. године, вели да су Вајунити, Грогувити, Сагудати,
Велегезити и Верзити, живели у околини Солуна јер писац каже: Подиже
се народ Словена... а не, рецимо, провали народ Словена. Излишно је
и рећи да се пишчеве речи могу применити чак и на племе које је живело
и много даље од Солуна, на пример на обали Балтичког мора, јер је
основни смисао подиже се у значењу покрену се, односно, Јован жели
да каже како су ови Словени тада кренули у сеобу. Топоними Βαγενήτι
код Јањине и Βαγενήτι код Конице (Коњица), оба у Епиру, доводе се
у везу са Вајунитима; упор. Vasmer, Slaven, 20. За област Vagenetia
која се јавља од XI до XIV века у бројним документима, видети, Vasmer,
Slaven, 20 – 21; Niederle, Manuel II, 1, 438. и даље. Такође, Partitio,
220.65-66, Provintia dirachii et Arbani, cum chartolaratis de Glavinica,
de Bagenetia. Да је Вагенетија добила име по Вајунитима усваја и модерна
грчка историографија; упор. Sakellariou, Ipeiros, 184. Како су словенски
топоними у Епиру најбројнији, у поређењу са осталим деловима Грчке,
чак 334 у области Јањине, 44 око Арте и 34 у области Превезе (упор.
Vasmer, Slaven, 20-65) најпре ће бити да су се Вајунити од самог доласка
населили у Епир, где им је средишњи део области био крај око античке
Εΰροια Ακνίου у провинцији Стари Епир, данашњој Јањини: упор. Synecdeme,
19. Одатле су делимично населили јужни део Епира према Амбаркијском
заливу, односно Арти. Такође, извесно је да је један део Вајунита
продро и у јужну Албанију, односно провинцију Нови Епир. Хидроним
Војуша можда би могао да буде изведен из њиховог имена. Lemerle, Commentaire,
90, сматра да Вајунити живе северно од Арте.
Име Вајунита биће по свој прилици изведено од глагола војевати, што
би сведочило о њиховој ратничкој природи. На ово је помишљао још и
Schafarik, Аlterhümer II. 223-224, преименујући их у Војничи, што
усвајаVasmer, Slaven, 21, позивајући се на топоним Војнић у Хрватској.
С друге стране, Pritsak, Slavs, 403, изводи име Вајунита од старотурске
речи bayûn = богати трговци. Ни ова Прицакова етимологија не може
бити прихваћена.
552. Тако, Niederle, Manuel I, 106,
као и Златарски, История, 1/1. 230, сматрају да су у питању Брсјаци
или Брзаци. Поистовећивање Верзита са Брзјацима усваја и Ditten, Etnische
Verschiebungen, 237; такође, Lemerle, Commentaire, 90. Ово је сагласно
са вестима које пружа Теофан. Наиме, како је хроничар прибележио,
цар Константин V је 773. године добио поруку од својих тајних пријатеља
из Бугарске да бугарски владар шаље 12 000 војника да поробе Верзитију
и да становништво преселе у Бугарску; упор. Theoph. I, 447.10 - 13;
ВИНЈ1, 233. Иако је непознато место Λιθοσώρια (можда дан. Каменица
у источној Македонији?) где је цар овом приликом извојевао сјајну
победу над Бугарима, нема сумње да га ваља тражити западно од бугарске
границе и северно од међа Царства. Стога, област Охрида и Битоља,
где су Верзити живели, уклапа се у овај распоред.
За мишљења о пореклу имена Верзита, видети ВИНЈ1. 189, нап. 6, са
наведеном литературом. Основна су два мишљења. Једно да је њихово
име изведено из придева брз, што се чини веома привлачним решењем,
или од бьреза, дрво бреза, што усваја и ВИНЈ1, 190, па су они тако
заправо Брезичи. Претпоставка је да су дошли из поднебља где је било
доста брезовине, што такође звучи разумно; упор. Miklosich, Lexicon,
46-47. Иако Брезичи и Брзичи звучи словенски, не могу се лако примити
као објашњење имена Верзита. Међутим, постоји неколико вести код византијских
писаца које указују на иранско, односно северокавкаско порекло имена
Верзита. Наиме, према Порфирогениту, ОА11 42.88, дознајемо да Руси
у реци Харакулу, недалеко од Дона, лове рибу βερζίτικον (моруна);
упор. С. du. Fresne Domino du Cange, Glossarium ad scriptores mediae
& infimae graecitatis, Lugduni 1688, 192, vertzitikon... piscis
ad Oxo fluvio. У поменугом облику βερζίτικα помиње је и Порфирогенит
у De cerim.. 464.4. У том случају Верзити су живели у јужној Украјини
и Русији, а име су добили на основу бављења риболовом на моруну. (...)
На основу свих наведених примера намеће се снажан утисак да су Верзити
били пореклом из данашње јужне Украјине, где су доспели са северног
Кавказа. У том случају порекло њиховог имена ваља тражити у иранско-сарматском
језичком наслеђу.
* У сврху представљања текста на интернету
и према природи медија, оригиналне напомене су у већој мери скраћене.
За потпуни увид препоручујемо књигу Тибора Живковића "Јужни Словени
под византијском влашћу", Чигоја штампа, Београд, 2007, у целини.
