Око тих циљева сви пријатељи Лужичана су скупили своје снаге, што не само да није прошло незапажено, већ је дало и одређене резултате:

Пољски посланик Европског парламента Силвестер Хрушч истакао се правом организовања представништва посланика – бироа или канцеларије у било којем месту европског дела Русије, са свим правима имунитета, као што то имају представници посланика Државне Думе, у културној престоници Лужичана http://www.republika.pl/prolusatia/relacje.html Будишину /Бауцену, на немачком/.

У Будишину се такође налази представништво чешког посланика Јавомира Кохличека. Његов штаб је у другом делу Будишина.

Не мешајући се у унутрашњу политику Немачке, Русија, у виду и под покровитељством председника Државе или државне Думе, могла би успоставити и изградити школу само за Лужичане или је чак купити или саградити у местима где Лужичани представљају већину, као што то чини Немачка држава на територији Русије, за руске Немце; као и поклонити те школе Лужичанима и њиховој организацији ''Домовина''.

Недавно је Врховни суд Саксоније /Немачка/ донео Решење о задржавању петог разреда у средњој школи у Радворју, а то значи да је начињен преседан. Лужичани се захваљујући овом успеху надају да би се и друге школе Лужичана могли спасти од затварања. У току је дискусија о систему школског образовања Лужичана. Налазимо се пред дилемом: да ли тражити аутономију лужичког школског система (са државним и федералним финансирањем) или извршити притисак и преправити за Срболужичане постојећи основни закон.

Будишин, 18. маја 2005. године

Против планираног затварања школа и измене школског законодавства данас је на демонстрације испред здања Државног управе Саксоније изашло око 4000 људи, у највећем броју ученика из Кулова.

Главни захтеви: Обуставити затварање школа и 5. разреда, изменити и модернизовати закон Саксоније о школама.

Петар Брезан, потпредседник ''Домовине'' - Савеза лужичких Срба, одговара на питања пољском новинару служећи се вишевековном паролом Лужичана која гласи:

''Били, Јесмо, Бићемо!''

И поред чињенице да су Лужичани и Пољаци суседи, наши домови су ипак довољно далеко један од другог, па не само да се често Пољаци и остали словенски народи то питају, већ често и ми сами пред себе стајемо упитани: Ко смо ми - лужички Срби?

За многе Пољаке још увек смо загонетка, тако рећи егзотична тајна.

На питање ''Ко су лужички Срби?'' многи би одговорили да је реч о малом словенском народу који скоро 1500 година живи у унутрашњим границама некадашње Источне Немачке, без властите државе и власти више од 1000 година. Углавном знају једино то, а већином би нас, лужичке Србе, мешали са Србима са Балкана. Но, то је само јединствен етноним групе словенских народа који су се разделивши се између 5 и 7 века, у време пресељења Словена са севера на југ, на Балкан – земље Византијске империје, наставили тако да називају. Али, део полабских Срба је остао и одржао се до данашњих дана на територији Лужице.

Да ли је тешко бити ''словенски домородац'' у Немачкој?

Немачка је држава где је политичка коректност доведена до савршенства и зато се различите националне мањине у њој осећају веома слободно. Но, прави одговор у лужичкосрпском случају би могао гласити: у Немачкој је тешко бити Словен толико колико је тешко сачувати српсколужички језик.

При том не мислимо не очување само као дело, као крајњу меру, већ као низ потешкоћа пред којима се стално налазимо. Проблем је у томе што немачки језик у потпуности покрива све сфере живота: радио, телевизију, натписе на улицама, новине, разговоре... и тако постепено постаје основни језик којим се и деца у Лужици служе.

Потребно је огромно пожртвовање како би се сачувала традиција.

Веома је важно да гајимо осећања везана за национални идентитет и да будемо присутни у свакодневици сопственог народа; како се не бисмо удавили у немачком мору.

Много је векова прошло откако немамо сопствену државу и зато је језик за нас скровиште; основна институција која нам омогућава да се очувамо.

Ако би неки лингвист поредио наше црквене песме с песмама наших суседа - Немаца, дошао би до закључка да је су наше песме испевали кротки људи, који нису имали своју државу. Но зато у том језику има више душе. Наше песме су написане осећајима, а немачке – разумом. Ми хвалимо Бога срцем, а они умом.

Колико нас има данас?

Шездесет хиљада. Наш словенски крај Лужица подељен је између две немачке федералне државе: Саксоније и Брандебурга. Никада нам нису дозволили да објединимо нашу земљу Лужицу у једну административну целину као некада, како показује лужичка марка. То би било природно, имајући у виду да код нас има потпуно национално чистих српсколужичких основних школа и неколико гимназија, а постоје и школе са мешовитим разредима.

Лужичани. Срби. Срболужичани. Лужички Срби. Како нас треба звати, а да се не погреши?

Мој народ називају различито. Ми Лужичани говоримо за себе: ''Ја сам Срб'' – ''Ја Серб, ''Сербjа''. Срби – тако се називало словенско племе које је населило земље на којима данас живимо. У Пољској и Русији употребљавају се чак три имена: Срболужичани, Лужичани или лужички Срби. Немци нас зову Венди /Wenden/ или Сорби /Sorben/; док су наши преци који су у Европу дошли из Азије, себе називали Аријцима.

Како смо ми Срболужичани на пруској земљи преживели Хитлера?

Као и Пољаци, и ми смо положили испит Kulturkampfu Бисмарка. Код нас је такође било устанака, а то је песника Јакуба Барта Чишинског стајало главе.

После Хитлера настала је држава Источна Немачка. Како су у њој живели Лужичани?

Државна власт се одликовала великим разликама између декларативног и учињеног. Под паролом заштите Срба као националне мањине, спроводила се пре свега политичка делатност. Ми смо могли бити Лужичани, али смо били дужни да пре свега будемо комунисти. Дали су нам могућност да се повезујемо, имамо новине, дотације, основан је Институт лужичких Срба, културни ансамбли, али је пре свега тога морао бити испуњен тзв. народни социјализам. Но и поред свега нису нам веровали, зато што смо ми као хришћани врло везани за своју веру. Ја сам, због тога што нисам скривао свој католицизам и што сам ишао у Костел, две године узалудно тражио посао. Зато су комунисти решили да на нашој територији отворе рудник угља - а чему је то у социјализму могло служити? Због изградње тог рудника било је расељено више од 100 лужичкосрпских села. Отишавши једном, Срболужичани су се прилагодили новој средини у коју су пристигли, да би се временом и понемчили.

Шта можете рећи - какав је словенски етнос?

Његова главна одлика је приврженост језику и свему што иде с тим. Култивисање језика је довело до великог броја, чак и засићености нашег народа, песницима, писцима, певачима, историчарима, истраживачима и теоретичарима литературе. У невеликом граду какав је Будишин живи неколико најпознатијих немачких и европских писаца. Ми имамо добре композиторе. Зато што је наша вера одувек била чврста и она нас је одржала у временима историјских бура. Код нас су цркве до последњег места испуњене. Уз то лужичкосрпске породице, међу којима и моја, су многобројне - имају и по 11 деце, браће и сестара снажно повезаних међу собом.

На наш тврд карактер указују и многобројни успутни камени крстови на којима стоји усклик: ''Били, јесмо, бићемо!'', исписан на народном језику

Као то да тако добро говорите пољски језик?

А зашто да не? Волим Пољску, волим пољску душу! А има и још један разлог: током Другог светског рата су код мојих родитеља на имању радила два пољска ратна заробљеника. Били су то фантастични људи. Родитељи су се са њима радо дружили, па сам и ја научио пољски.

Тадеуш Андрејевски из Виленског краја Литве прича:

Пре неколико година лично сам има могућност да будем гост код лужичких Срба. До најситнијих детаља памтим необичну брижљивост, старање, а када је то нужно и упорност у подршци очувања наслеђа свога народа, културе, традиције, језика. Истина је да је мало народа који у секуларизованој Европи могу да се похвале таквим примерима очувања вере својих отаца, као што то могу Лужичани. Са потпуним дивљењем, на територији препуној атеизоване бивше Источне Немачке, јавља се дух оних који упркос свему иду у Костел, на свету мису, са својим целим породицама. И тим поводом, препуни свечаних осећања облаче се у националне костиме. У Костелу је све врви од деце и младежи.

Без обзира на невелику бројност лужичких Срба, они су умели одлично да организују своју општину. Имају сопствена средства масовне комуникације (штампана и електронска), обједињене организације, центре из којих делује Домовина, мноштво фолклорних ансамбала, и у том смислу – један професионални фонд који се финансира са више страна и из фондова немачких пореских обвезника. О прекрасној организованости лужичких Срба сведочи податак, да они имају свог амбасадора у Европском парламенту (с којим смо имали могућност да се сретнемо за време боравка у Будишину).

Без икаквог преувеличавања онога шта је рекао Петр Брезан из ''Домовине'' о херојској привржености Лужичана свом родном језику, треба додати да de facto, на основу локалних закона лужичкосрпски има статус локалног језика, где је такође и у службеној употреби. У области у којој живе Серби, као и у граду Будишину где чине око 20% укупног становништва, двојезични натписи на немачком и лужичкосрпском су обавезни.

О томе како брижљиво Лужичани брину о одржавању натписа на родном језику на битним местима речито сведочи један сасвим мали инцидент у селу код Будишина. Немачке власти су намеравале да укину аутобуску станицу, правдајући се малим бројем путника. Међутим, општина то није дозволила превасходно зато што је станица носила име једног од неколико познатих лужичких песника. Ако би се укинула аутобуска станица нестале би сећање и посмртни натпис (спомен плоча) о том песнику. То Лужичани нису могли дозволити.

У парламенту Литванске републике продужава се оштра дискусија поводом новог Устава и Одредаба о националним мањинама. Главни предмет спора је право да се слободно употребљава језик националне мањине у свакодневном животу. Нека као пример по том питању за посланике РЛ послуже Лужичани; да им се после прихватања новог Устава не би догодило као у Виленском крају да се појави натпис ''Били, јесмо, бићемо!'', који позива на неопходност избора.

Пољски председник Александар Квашњевски дао је интервију за лужичкосрпски лист ''Сербске Новине''.

ЗАИНТЕРЕСОВАН ЗА СУДБИНУ ЛУЖИЧАНА!

29.06.2005.

Пољски председник Александар Квашњевски и представник листа Лужичана «Сербске Новине», замеником уредника Алфонсом Витјазом.

Квашњевски је у разговору са замеником уредника Сербских Новина, Алфонсом Витјазом, истакао да се Лужица у саставу Немачке налази више од 1000 година, те су управо због те чињенице лужички Срби за њега – посебан феномен. То постојање Словена на територији Немачке! Безгранично задивљен упорношћу да тако малени народ попут Лужичана успео током свих ових година да очува свој језик, културу и традицију. То је неопходно истаћи као повезујући елемент у дугој пољско-немачкој историји. Добро је што постоје лист лужичана “”Сербске Новине” и културна организација «Домовина»… Мислим да је то достојна подршка у пољско – немачким односима.

Квашњевски је са својим родитељима више пута посетио Лужицу. Живели су једно време и у Биалогрожду, у тадашњем Кашалинском Војеводству. Њега је у детињству фасцинирао срболужички говор. Касније је Квашњевски боравио у Лужици као дописник и делегат. Он не може гарантовати да ће моћи да у Лужицу у посету доведе актуелног председника Пољске, али зато сада, као бивши председник може одговорити и на она питања, на која док је био на функцији из разумљивих разлога није могао.

У вези са наступајућим обележавањем пољско-немачке 2005/2006 године, Квашњевски је указао на чињеницу да лужички Срби Котбуса и Будишина такође треба да учествују у организацији те културне манифестације.

Лично Квашњевског је заинтересовала брошура у издању ''Домовине'' под називом ''Правне норме развитка и очувања Срболужичке мањине'', у којој се скупљени сви европски, општедржавни и локални докумети по том питању.»

Из руку Алфонса Витјаза Квашњевски је примио писмо од Председника ''Домовине'' Јана Нука. Алфонс Витјаз да подсетимо, пре свега је информисао Квашњевског о развоју пољско-лужичких односа и партнерских веза, те позвао председника Пољске да дође у Лужицу. Александар Квашњевски, како је он сам приметио, жели да посети Лужичане, али вероватно то неће моћи у својству президента, из разлога што му се мандат завршава октобра 2005. године. Но без обзира на то, он би желео да са својом породицом у будућности чешће посећује Лужицу.

Од стране Европске уније донет је Споразум о националним мањинама чији је потписиник Пољска, а положај лужичких Срба у Немачкој је пример по коме се сама Пољска може равнати.

У Пољској, чињеница је, има мало националних мањина; немачка мањина у области Опоља, Литванци у рејону пољско-литванске границе, Белоруси у округу Белостока и Украјинци на северу насељени у тој пограничној прибалтичкој области после рата.

Њихова права су заштићена пољским законима. Подржавају се културне организације, развој језика и културе. Пољски закон забрањује организације расистичког и националистичког деловања. Посебан члан у Уставу посвећен је националним мањинама. Гарантују се слободе у очувању и коришћењу језика, традиције и националне културе. Нови амандмани од јануара 2005. године дозвољавају употребу језика националне мањине у установама округа где национална мањина чини више од 20% популације. Таква права за пољску мањину очекује и Пољска од стране својих партнера на истоку.

Поводом обележавања 60 годишњице ослобођења Лужице од немачког фашизма Лужичани наводе да су они својим ослободитељима од националне погибељи (погрома), као словенски етнос, у селу Кроствице, у округу Каменец подигли споменик погинулим војницима Друге пољске армије, која је дејствовала у саставу Црвене армије. Споменик је посетио и Карољ Војтила пре своје инагурације за римског Папу. Квашњевски је истакао да то за њега значи јако пуно. Драго му је да такво место постоји и да се такво нешто не сме заборавити. То буди наду и говори нам да су неопходна историјска знања и позитивне емоције у свакодневним односима између Пољака и Немаца, Пољака и лужичких Срба. Драго му је што је и Карољ Војтила посетио овај споменик. Верује да је та посета уткана у његова учења и дијалоге које је водио међу народима.