СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

 

КРАТКЕ БИОГРАФИЈЕ АУТОРА

 

 

А
Адам Августињак
Живојин Андрејић
Матјаж Анжур
Драгољуб Антић
Чедомир Антић
Срђан Асановић
 
Б
Јарослав Бабич

Григориј Базлов

Сергеј Базлов
Александра Бајић
Јово Бајић
Фехим Барјактаревић
Валериј Барсуков
Александар Бачкалов
Бојан Бикић
Душан Божић
Никола Божић
Драган Боснић
И. Брлић Мажуранић
Милан Будимир
 
В
Виктор Вазњецов
Константин Васиљев
Спасоје Васиљев
Оливера Васић
Јаромир Великородов
А. Фомич Вељтман
Јуриј Иванович Венелин
Јанко Веселиновић
Домагој Видовић
Александар Вороњин
Иво Вукчевић
 
 
Г, Д, Ђ, Ж, З
С. Гајинов - Ного
Н. В. Гржетић Гашпићев
Милица Грковић
Миодраг Дамњановић
Владимир Дворниковић
Драгана Деспотовић
Мирослав Димитријевић
Веселин Ђуретић
Тибор Живковић
Мирјана Закић
   
 
Ј
Ђура Јакшић
Ђорђе Јанковић
Момир Јанковић
Ненад Ђ. Јанковић
Драган Јацановић
Љубивоје Јовановић
Момир Јовић
 
К
Карло Кадлец
Андрија Качић Миошић
Александар Кержајев
Јан Кишгеци
Марко Ковачевић
Јан Колар
Симеон Кончар
Звонимир Костић
Растко Костић
Валериј Красицки
Виктор Крижановски
 
Л
Сима Лукин Лазић
Фрањо Ледић
Луј Леже
Галина Сергејевна Лозко
   
 
М
Десанка Максимовић
Марко Мамић
Томислав Маретић
А. Маринковић Обровски
Весна Марјановић
Павел Медвешчек
Мирјам Менцеј
Вернер Мешканк
Душица Милановић
Оливера Миловановић
Милош С. Милојевић
Петар Милосављевић
Предраг Милошевић
Предраг Мирковић
Кристина Митић
Алфонс Муха
 
Н
Лубор Нидерле
Миленко Николић
Александар Ного
Натко Нодило
 
О
Александар Обровски
Тамара Огњевић
Небојша Озимић
Борис Олшански
Мавро Орбин
 
 
П
С. Алексин Павићевић
Боро Павловић
Александар М. Петровић
Милан Петровић
Растко Петровић
Сретен Петровић
Тања Петровић
Горан Полетан
Васко Попа
Мирослав Потома
Станислав Потребовски
Сергеј Прјамчук
Прокопије
Душан Пророковић
 
Р
Владан Радисављевић
Предраг Ристић
 
С
Момчило Селић
Драган Симовић
Немања Слепчевић
Ждислав Словински
Павле Софрић
Стеван Сремац
Дуња Станишић - Матић
Зоран Д. Станковић
Станоје Станојевић
Стојан Станојевић
С. Стевић Вукосављевић
В. Стефановић Караџић
Лазар Стипић
Максим Сухарев
 
 
Т, Ћ, У
Јордан Табов
Никита Толстој
Светлана Толстој
Вида Томић
Владимир Топоров
Сања Трифуновић
Станко Трифуновић
Павел Тулајев
Владимир Ћоровић
Александар Угланов
Александар Узелац
 
 
Ф, Х, Ц
Жељко Фајфрић
Јарослав Францисти
Хелмолд
Херодот
Димитар Цацов
Немања Цвитковац
Ђоре Ценев
 
Ч
Веселин Чајкановић
Никос Чаусидис
Иља Черкасов - Велеслав
Наталија Чиркова
Борис Чок
Ш
В. Шарац - Момчиловић

Максим Шатунов

Павел Ј. Шафарик

Роман Шиженски

Фјодор Шимкевич
 

 

 

 

 

Адам Августињак

Рођен у Пољској, 1973. године. По струци - професор историје, дипломирао на Универзитету Никола Коперник у Торуну. Годинама радио у Земаљском музеју Могилно.

 

Живојин Андрејић

Рођен 1940. године у Рачи (крагујевачкој), где је завршио гимназију. Историчар уметности, ради као директор у Центру за културу ''Радоје Домановић'' у Рачи.
Оснивач је и руководилац галерије слика у Рачи и Ликовне колоније Вишевац од 1977. године. За собом има 32 самосталне изложбе.
Као историограф објавио је више писаних радова и фељтона у научној периодици и штампи, као и књиге: Рача и околина; Таме и свитање; Стара варош Рача; Трговина Свилајнца; Покољењу за незаборав; Баточина са околином; Пола миленијума Раче; Средње Поморавље; Загонетна Рамаћа; Велућа; Шакасте гривне; Велућа Драгаша, Гривне живота, Владари Трибала, Витезови реда Змаја, Престоно место Рас, Митологија пчеле, Метафизика Лепенског Вира, Света српска лоза, Карађорђева колевка, Свети Сава... По његовим делима снимљена су и два научна филма Телевизије Србије. Научно-образовни филм Трибалске гривне примљен је на Фестивал научног филма телевизија Европе у Паризу 1996. године.
Један је од оснивача и руководилац Центра за митолошке студије Србије у Рачи, Фестивала народних, обредних и митолошких песама Србије Кликће вила, приређивач Митолошких зборника, члан Удружења књижевника, Српског археолошког друштва, Удружења конзерватора итд.

 

Матјаж Анжур

Историчар. Рођен 29.07.1962. године у Љубљани, Словенија. До сада је објавио књиге: ''Vladarji in presedniki evropskih držav'' (Владари и председници европских држава; Праг, 1990) и ''Vojaška zgodovina bodočih Slovanov'' (Војна историја будућих Словена; Љубљана, 2006). Ангажован у Староверској општини ''Световид'' у Словенији, као и у Соколском покрету.

 

Драгољуб П. Антић

Рођен 3. јануара 1953. године у Београду. Гимназију учио у Смедеревској Паланци.
Завршио Електротехнички факултет, одсек Техничка физика, смер Нуклеарна техника 1977. године, а осам година касније окончао последипломске студије на смеру Физика нуклеарних реактора титулом магистра техничке физике. Запослен је у Институту за нуклеарне науке “Винча” у Центру за нуклеарне технологије и истраживања (НТИ), са звањем истраживач-сарадник.
Уредник листа Института за нуклеарне науке “Винча” ИНН ВЕСНИК (од 1993); уредник институтског научног часописа БИЛТЕН Института за нуклеарне науке ВИНЧА (од 1996). Језици: активно немачки, служи се енглеским, руским и шпанским.
Уз то, бави се изучавањем историје југословенског фудбала. Један од три српска члана Међународне федерације фудбалских историчара и статистичара (ИФФХС). Сачинио до сада најобимнију и најкомплетнију књигу података о историји југословенског фудбала. Сарадник на објављеној књизи (2003) о утакмицама југословенске репрезентације.

Антићево изучавање старе историје је специфично са гледишта мултидисциплинарног повезивања уобичајених метода у историји са археологијом, лингвистиком, етнологијом, митологијом, климатологијом, историјом технике, палеогеографијом итд. У том смислу је главни интерес примена физичко-техничких анализа за разјашњавање делова старе историје у којима се у званичним ставовима историчара јављају нелогичне и контрадикторне чињенице. То се нарочито односи на предантичка времена, тзв. “варварске” делове античког света и тзв. “Велику сеобу народа”. Највећи досадашњи допринос представљају резултати физичко-техничких анализа, којима се доказује неизводљивост миграција великих размера, а тиме и дисконтинуалних промена цивилизације проузрокованих таквим миграцијама.

Објављени радови из историје: “Континуитет винчанске цивилизације од могућих хиперборејских корена до данас”; ''Винчанска стара Европа и Срби'', “Миграциона ширења и гушења Винчанске и других Подунавских цивилизација и физичка реалност”, с. 145-221 у зборнику “Живот је љубав (О Винчанском писму)”; “Сима Лукин Лазић – Обилић изгубљеног боја са са германском историјском школом”, с. 5-36, предговор књизи Сима Лукин Лазић: “Двије оскоруше”; “Слике прошлости урезане у језику”, с. 165-178, поговор за књигу Душан Вукотић: “Прародитељ европског човека”; “Техничко-физичка анализа Дунава као узрочника и препреке за миграције и војне походе”, рад саопштен на скупу Митска река Дунав у организацији Центра за митолошке студије, Велико Градиште, 2001.

 

Чедомир Антић

Рођен 1974. године у Београду. Дипломирао је историју на Филозофском факултету у Београду 1999. године. Магистрирао је савремену историју на Факултету за историјске студије Универзитета у Бристолу 2002. године и националну историју новог века на Универзитету у Београду 2003. године. Доктор историје постао је 2008. године, одбранивши тезу под насловом Велика Британија и Србија у време Првог светског рата. Проучава историју међународних односа Велике Британије и Србије у 19. и 20. веку.
Објавио је деветнаест научних радова и седам књига међу којима и Ralph Paget: A Diplomat in Serbia (2006) i Neutrality as Independence: Great Britain, Serbia and the Crimean War (2007). Добитник је и награде Северноамеричког удружења за српске студије (NAASS) за 2006. годину.
Чедомир Антић је доцент на Одељењу историје Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Живи у Београду.
Биографија преузета из књиге др Чедомира Антића "Српска историја", "Вукотић медиа", Београд, 2013.

 

Срђан Асановић

Рођен је 1985. године, завршио је мастер студије из етномузикологије на Академији уметности у Новом Саду.
Остварио је неколико стотина наступа на бројним угледним културним манифестацијама у земљи и иностранству. Приређује самосталне реситале српских стародревних песама и реситале музике за глас и клавир Корнелија Станковића. Објавио самостални компакт-диск српских старих песама "Нишну се звезда низ ведро небо".
Пише етномузиколошке радове, поезију и компонује. Сарађује са бројним истакнутим уметницима.
Добитник међународног признања за интерпретацију српских стародревних песама (Фестивал "Љубавна песма крај Дунава" Румунија, 2009). Живи и ствара у Београду.

 

Јарослав Бабич

Јарослав Леонидович Бабич је рођен 1976. године у месту Шостка у Сумској области у Украјини. Завршио је студије права и исте специјализирао на Кијевском националном универзитету Тарас Шевченко. Интересантна је и чињеница да је као млади стручњак током 1997-1998. године ангажован да у оквиру специјализације ради при администрацији тадашњег председника Украјине.
Обавља функцију Првог заступника Главешина Већа родноверних Украјине.
Са 15 година приступио је групи ''Дажбожа'', а од 2000. године је био и један од оснивача родноверне скупине ''Перунова војска'', која данас спада међу најутицајније у Украјини.
Јарослав Бабич је до сада објавио ''Відродження Світогляду'', ''Ведичний світогляд: до питання подальшого розвитку'', ''Добро і зло'', “Календар Жреців” за 2003, 2004. и 2005. годину, са Валентином Шадиром ''Колективна власність на засоби виробництва – головна запорука матеріального і духовного процвітання Народу'', као и друге радове. Учествовао је и при стварању ''Речника родноверја'' 2003. године, сарађивао на објављивању књиге ''Джерела'' Јурија Шилова.
Јарослав Бабич потомак је Срба - ратника који су после распада Војне крајине /1741-1750/, пошли у Руско царство и тамо основали Нову Сербију и Славјаносербију...
Умро 2015.

 

Григориј Базлов

Рођен 1970. године. Завршио је студије историје на Тверском државном универзитету. Године 2002. приложио је тему за дисертацију на Катедри за етнологију Историјског факултета Московског државног универзитета. Живи у Тверу. Члан је Управе руског фолклорног савеза. Председник Центра традиционалне руске борбене вештине. Област научних интересовања: војна антропологија, словенски фолклор, словенска борбена вештина, древна словенска и индоевропска митологија. Аутор две књиге и многобројних текстова у научним и другим часописима.

 

Сергеј Базлов /Базлов Сергей Николаевич/

Рођен је 1961. године у некадашњем Калињину, СССР; граду који данас носи име Твер. Пореклом из новгородске области.
Средњу школу завршио у Мурманску, док је медицинско образовање стекао на Универзитету у Тверу, где данас ради као предавач. Доцент, доктор медицинских наука, ужа област - ендоскопија.
Преводи са српског, словачког, лужичкосрпског, пољског и руског језика за многе интернет портале чија је главна тема словенство и словенофилство, тако и за "Свевлад". Један од сарадника на издању "Сунце - старешина словенског народа" (Свевлад/ЕЕКЦ Сфера, Нови Сад, 2007). Сарадник "Федералног руског весника" и Друштва руско-лужичкосрпског пријатељства.
Члан Савета "Свевлада".

 

Александра Бајић

Александра Бајић је рoђена 1954. гoд. у Беoграду. Пo занимању је лекар, специјалиста за нервне и душевне бoлести. Живи и ради у Беoграду. Учествoвала је у раду Кoнференције о словенском наслеђу у Беoграду, 2007. гoд. са два реферата: Мoрана-Бoгиња смрти и Oзрен-једнo истраживање балканске тoпoграфије; а своје радове 'Триглав и Тројан' и 'Триглав, Тројан, Тројство' приложила за Конференцији 'Бог Триглав у религиозном памћењу словенских народа' у Словенији 2009. године.
Књиге: "Слoвенски Бoгoви на Балкану" (2006), "Велика Бoгиња Слoвена" (2007), "Бoгoви старих Слoвена (2008), Мабиногион (келтско-словенске паралеле I) (2011), Прича о Kilhwchu и Olwen (келтско-словенске паралеле II) (2011), "Богово Гумно" (2012), "Перун или Марко Краљевић" (2014), све у издању куће „Пешић и синoви“.
Ко-преводилац "Старих Еда", "Пешић и синови", Београд, 2011.

 

Фехим Барјактаревић

Рођен 1889. у Сарајеву, умро 1970. године у Београду. Студирао у Бечу, где је и докторирао, а специјализирао у Лондону и Алжиру. Познавалац персијског, арапског, турског, француског, енглеског, италијанског и руског језика.
Оснивач Катедре за оријенталистику при Београдском универзитету 1926. године.
Књиге: "Основи турске граматике", "Прегршт народних песама из босанског Скопља", "Турски документи манастира св. Тројице код Пљевља", "Из персијске књижевности" и многе друге, као и велики број превода и стручних чланака.

 

Александар Бачкалов

Рођен 1948. у Великом Гају, дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду 1971. године. Магистрирао на истом Одељењу 1975. године.
Од 1974. запослен у Музеју Косова и Метохије у Приштини на пословима проучавања византијско-словенске културне симбиозе.
У претходној Југославији члан Југословенског комитета за словенску археологију, Југословенског националног комитета за Енциклопедију ране историје Европе. Сада руководилац Одељења за археологију у Музеју у Приштини (са измештеним седиштем у Београду).
Научна/стручна делатност
Коаутор пројекта Косово у раном средњем веку.
Руководио ископавањима:
Врбница, Ђонај, старосрпске некрополе код Призрена;
Кулине, средњовековна црква са некрополом;
Заскок, средњовековна некропола;
Станишор, рановизантијска базилика.
Сви локалитети су на Косову и Метохији. Осим тога учествовао и на истраживањима других средњовековних, али и античких и праисторијских локалитета
Радови
"Предмети од кости и рога у Пренеолиту и неолиту Србије" (Бг., 1979);
"Некрополе раног средњег века на КиМ", Саопштење на симпозијуму Путеви и комуникације у праисторији и антици (Пећ, 1978);
"Кулине, средњовековна црква са некрополом" (Гласник музеја КиМ, бр.13);
"Рани средњи век на КиМ" у Археолошко благо КиМ (1998).

 

Бојан Бикић

Рођен 1977. у Београду, Србија. Дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду 2002. године у класи професора Жарка Смиљанића, одсек графика.
Магистрирао 2005. године. Члан 'Ex libris' друштва Београд. Један је од оснивача уметничке групе 'Liht Blau'. Члан УЛУС-а од 2003. године. Покретач, главни и одговорни уредник Ауторског отиска, часописа за неговање класичне графике. Ел. пошта: bojan_bikic@yahoo.com

Важније изложбе
Фестивал Мецотинте; Јекатеринбург, Русија, 2013.
Изложба Ликовне колоније РТС-а, ''ЗЛАТИБОР `10''; Златибор, 2011.
Линорези; Галерија Феникс; Београд 2010. (самостална)
VII Изложба Уметничке групе Лихт Блау; Галерија Народног музеја; Врање, 2010.
VI Изложба Уметничке групе Лихт Блау; Галерија Феникс; Београд, 2010.
45. Златно перо Београда; 10. међународни бијенале илустрације; Београд, 2009.
Metamorphoses, Biennale de l' estampe de Saint Maur; 2009. France
III Beijing International Art Bienniale, Kina 2008.
The Master Cup International Cartoon and Illustration Biennnial, Beijing, China 2008.
Premio Acqui, VIII Bennnale Internacionale per l’Incisione Italija 2007.
44. Златно перо Београда, Галерија Прогрес 2007.
Еолска библиотека, магистарска изложба, Галерија ФЛУ, Београд 2005. (самостална)
42. Златно перо Београда, 7. међународни бијенале илустрације, Галерија Прогрес, Београд 2003.
6e Triennale mondiale de l` estampe petit format Chamalieres 2003, Auvergne, France
и многе друге.

Награде
2008. The honorary prize of The Master Cup International Cartoon and Illustration Biennnial, Beijing, China
2007. Почасна диплома за изведени екслибрис, на изложби Хлеб, Балканкулт у сарадњи са Екслибрис друштвом Београд
2001. Награда за најбоље изведени мозаик у школској 2000/01. години, ФЛУ.

 

Душан Божић

Рођен је 1989. године у Ветернику крај Новог Сада. Након гимназије завршио је веб дизајн на Графичком одсеку Високе техничке школе струковних студија у Новом Саду, затим уписује специјализацију за Илустрацију на истој Високој школи. Бави се дигиталном илустрацијом. У периоду 2008-2009. црта за први српски ТCG "Извори магије", где ће једна од илустрација завршити у књизи Ненада Гајића "Словенска митологија" 2001 године. Ради илустрације за часописе и наставља да ради на свом усавршавању.

 

Никола Божић

Рођен је у Ваљеву 1978, завршио студије елекротехнике у Београду. Бави се астрономијом, као и популаризацијом и промоцијом науке. Објављивао је научно-популарне текстове у часописима и новинама "Астрономија", "Васиона", "Микро", "Астрономски магазин" итд. Аутор је и ментор више научних радова. У Друштву астронома Србије је члан Управног одбора, секретар Националног астрономског олимпијског комитета и председник комисије за сарадњу са аматерским организацијама. Добитник награде "Милутин Миланковић" за изузетан допринос популаризацији науке у Србији. Ради у Истраживачкој станици Петница. Више на http://www.nikola.rs/

 

Ивана Брлић - Мажуранић

(1874-1938), књижевница. Писала дела за децу и омладину (Чудновате згоде шегрта Хлапича, 1913; Приче из давнине, 1916) у којима је изградила сопствени стил, заснован на структури и језику народних бајки и словенске митологије. Занимљиво вођеном радњом, богатством слика и ненаметљивом поуком изванредно је успела да се приближе дечјем доживљавању света.
Из "Нове енциклопедије у боји Вук Караџић - Ларус", стр. 263.

 

Милан Будимир

Рођен 1891. године у Мркоњић-Граду. Класичну гимназију завршио у Сарајеву, а студије класичне филологије и упоредне лингвистике у Бечу. Године 1920. докторирао са тезом О олујним демонима код индоевропских народа. Године 1921. постаје асистент, па доцент на катедри класичне филологије у Београду; од 1928. ванредни, а од 1938. године редовни професор. Током окупације и Другог светског рата био је пензионисан, да би од 1945. до 1962. поново радио као професор. Као студент био је политички ангажован у националним круговима српских омладинаца. У то време објављивао и чланке у загребачком Србобрану и београдском Одјеку, уређивао Словенски југ и Ново дјело. Бавио се упоредном историјом религије и фолклора, историјом грчке и римске књижевности, општом, грчком, латинском и словенском лингвистиком, балканском топономастиком и етнологијом, византологијом. Нарочито је проучавао индоевропске дијалекте у Средоземљу. Један од покретача и уредника часописа Revue internationale des études balkaniques, сауредник часописа Жива антика. Академик САНУ. Ратни инвалид, од 1922. године потпуно слеп. Библиотека Савеза слепих Србије носи име др Милана Будимира, који је умро 1975. године.

Написао: О Илијади и њеном песнику; Из класичне и савремене алоглотије; Проблем букве и протословенске домовине; Антички становници Војводине; Алаксандус; О Илијади и њеном песнику; Два хомерска имена; Триклети бабуни и бабице патаренске; Адамско колено; Мегарон - Мегара; Грци и Пеласти; Две врсте Аристотелове трагедије; Carmen Arvale; Patriculae Pelasticae; Fortuna Viscata; Patnissus - Tisa; Taurunum; Litterae latinae; Question de neuris cimmerusque; Kouretes kyrbantes orthokorybantioi calamaucus klobuk; De Olimpi Homerici imagine contraria; De nominis serbici vestigiis classicis; О етничком односу Дарданаца према Илирима; Илири и праилири; Илирски проблем и лексичка група теута; Ономасиолошки и граматички прилози; Пеласто-Славица; Са балканских источника; Преглед римске књижевности (са М. Флашаром)...

 

Виктор Вазњецов

(1848-1926). Био је руски сликар, један од утемељивача руске модерне у њеној национално-романтичној варијанти.Родио се у селу Лопјал у породици свештеника, а мислило се да ће то бити и он.Стога је напре похађао богословију, да би потом при Петербургу кренуо на часове цртања. Даље усавршавање је наставио у друштву за подстицање уметности, где је његов наставник био И. Н. Крамској и у Санктпетербуршкој академији уметности (1868–1875). Умро је 23. јуна 1926. године у Москви.l

Вазњецов је оснивач специјалног руског стила унутар свеевропског симболизма и модерне уметности. Он је преобразио руски историјски жанр, сјединивши мотиве средњег века са узбудљивом атмосфером поетских легенди или бајки.
Из Википедије

 

Константин Васиљев

 

Спасоје Васиљев

Живео и радио током прве половине 20. века - у Кикинди, Темишвару и Новом Саду.

Словенска митологија (Митологија древних Словена) је његово најзначајније дело први пут објављено 1928. године. Брату познатом младом песнику који је умро са 24. године, посветио чланак Сећање на брата Душана. Остали чланци: Српске црквено-општинске организације; Последњи дани Станоја Станојевића; Коло младих Срба у Будимпешти...

 

Оливера Васић
(1946-2015) eтнокореолог, редовни професор на Факултету музичке уметности у Београду. Члан Управног одбора Центра за истраживање и очување традиционалних игара Србије итд.

 

Александар Фомич Вељтман

Рођен 1800, а године 1811. ступа у Благородни пансион при Московском универзитету. Пет година касније постаје питомац јункерске школе, после које постаје штабски официр - топограф. Године 1817. је написао и објавио Основе аритметике. Прва војна служба му је у Бесарабији, где је провео 12 година. И поред свог позива, наставља да се бави књижевним радом. Упознаје и дружи се са Пушкином. Његови пријатељи су и официри Рајевски, Орлов и Фаленберг. Супруга генерал-мајора Орлова, Екатарина Николајевна, унука Ломоносова, уступа Вељтману рукописе свога деде, од којих 1840. године настаје Портфель служебной деятельности М.В. Ломоносова из собственноручних бумаг. 1831. године завршава војну службу у чину потпуковника и сели се у Москву. У својој кући организује књижевне вечери којима присуствују Меј, Островски, а дописује се са Атанасевим, Глинком, Љермонтовим, Гогољем, Белинским. Ствара циклус историјских и социјално-психолошких романа. Нарочито га интересује историјска тематика. Романи: Тврдица бесмртни; Свјатослав, вражји питомац; Рајна, бугарска принцеза; научно-фантастични роман Александар Филиповић Македонски - Преци Калимероса. Толстој о Вељтману каже: Он је понекад бољи од Гогоља.

Научни рад, који је почео као историчар још 20-тих година 19. века, текао је у два основна правца. Први се односио у почетку на митологију словенских народа, а касније се развио у широко изучавање историје и културе Словена. Као резултат истраживања историје Древне Русије, посевно Новгорода 11. века, настаје дело О главном граду, Новгороду Великом, са прилогом изгледа Новгорода у 12. стол. и планом утврђења (1834). Друга научна област је скандинавска историја. Изучавао је и древноиндијску књижевност. У његовим рукописима нашао се превод Катаканапишат из Веда, као и песме Васантасена.

Године 1833. постаје члан Друштва љубитеља руске словесности, 1836. члан Друштва историје и руских старина, 1839. члан Одеског друштва љубитеља историје и старина. Објављује сопствени лист Слике света. Године 1842. ступа у државну службу као помоћник директора, а 1852. постаје директор Московске оружане палате. У вези са тим написао је и књиге: Знаменитости московског Кремља; Московска оружана палата; Речник назива предмета древне царске имовине и Оружане палате; Опис новог дворца у Кремљу. Постављен је за члана комисије која је радила на припреми Древности руске државе, при чему је радио на редакцији, а сам је написао 2, 3. и 5. том. Године 1854. бирају га за члана Академије наука, 1861. за дописног члана, а 1869. постаје редован члан Московског археолошког друштва.

Остала дела: Индогермани или Сајвани; Начертаније древне историје Бесарабије; Древна словенска лична имена... Умро је 1870. године.

 

Јуриј Иванович Венелин

Рођен је 1802. године у Великој Тибави, Берегски округ, у карпатским планинама северне Угарске. Крштено име му је Георгиј Хуца - Hutza. Завршио је унгварску гимназију, а 1821. године одлази у сатмарски лицеј да изучава философске науке. 1822. године на Универзитету у Лавову завршава други курс философских наука. Уз то, у Москви је завршио студије медицине. Знао је француски, енглески, немачки, мађарски, латински, класични грчки и све словенске језике. Објављује дело Древнiе и ньнъшние Болгаре, въ политическомъ, народописномъ, историческомъ и религiозномъ ихь отношенiи кь Россiянамь. После појаве првог тома Историско-Критическiя изысканiя, Царска Руска Академија шаље Венилина на студијско путовање по Молдавији, Влашкој, Бугарској, са циљем да по тамошњим библиотекама и манастирима истражи књиге и словенске рукописе. Такође истражује древност подунавских Словена, Словенаца и Словака. Умире у својој 37. години, у пролеће 1839.

Уз горе наведена, његова дела су и: Грамаматики нынъшняго Болгарскаго наръчiя; Влахо-Болгарскiя или Дако-Славянскiя граматы, собранныя и обьясненныя Юриемь Венелинымь; Древнiе и нынъшнiе Словене, вь политическомь, народописномь, историческомь и религиозномь ихь отношенiи кь Россiянамь. Историко-критическiя изьисканiя - други том; чланке: Обь источникъ народной поээiи вообще и о южнорусской вь особенности; О характеръ народныхь пъсень у Словянь Задунайскихь. Кн. Сербскiя.

Дело Скандинавоманија и њени поклоници, или столетна истраживања о Варјазима, настало је као негодовање због теза немачких историчара о словенској прошлости.

 

Јанко Веселиновић

(Црнобарски Салаш, 13. мај 1862 — Глоговац, 26. јун 1905) је био српски књижевник.

Био је најбољи ученик шабачке гимназије (1878). Потом је уписао богословију, коју није завршио, а затим учитељску школу коју такође није завршио. За тадашње време и то је било довољно да буде са непуних 18 година учитељ у Свилеуви. У Свилеуви је упознао своју будућу супругу Јованку Јоку Јовановић са којом се и венчао 1881. Године 1884 је распоређен у село Костур код Пирота. Одбио је изразивши жељу да у Бечу заврши телеграфски курс. Због болести се вратио у Србију где је наставио курс, проводећи време по кафанама тако да курс није завршио.

Касније је био председник општине Коцељева, па поново учитељ. Књижевник је био и помоћник главног уредника листа Српске новине, одакле потиче и његово велико пријатељство са главним уредником Милованом Глишићем. Био је и коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа Звезда, уредник листова Побратим, Дневни лист. Приповедач, романсијер, драмски писац. Због критика власти, био је више пута у затвору.

Неуредан живот је оставио трагове, па је оболео од туберкулозе, од које је и умро. На његовој сахрани су били чак и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, који су због тога допутовали из Мостара.
Дела
Написао је преко 30 књига, међу којима су најпознатије „Слике из сеоског живота“, „Пољско цвеће“ и „Хајдук Станко“.
Слике из сеоског живота, 1886-1888; Пољско цвеће, 1890; Стари познаници, 1891-1896; Сељанка: приповетке из сеоског живота, 1893; Рајске душе, 1893; Хајдук Станко: историјски роман у три дела, 1896; Вечност: народна бајка, 1899; Ашиков гроб: Прича о љубави Павла и Ђуле: (Српски Ромео и Јулија); Мали певач: приповетке; Приповетке; Борци; Писма са села.
https://sr.wikipedia.org

Домагој Видовић

Рођен 1979. године у Метковићу. Бави се лингвистиком. Асистент, сарадник на Институту за хрватски језик и језикословље. Подручје интереса: ономастика на рубним хрватским подручјима, дијалектологија и др. Радови: Топонимија села Дубљани у Попову (2009), Презимена села Вид у Неретванској крајини (2009), Прилог проучавању одраза светачког имена Јурај у хрватској антропонимији (2008), Добрањска презимена и надимци (2007), Нацрт за видоњску антропонимију (2006), Обитељски надимци у Пучишћима на отоку Брачу, Градачка топонимија и др.

 

Никола Витез Др. Гржетић Гашпићев

Дело О вјери старих Словјена штампано је први пут 1900. године у Мостару и посвећено је успомени на Јосипа Јурија Штросмајера. На насловној страни уз име аутора стоји: ''члан више иноземских и домаћих дружтава, властник реда Фрање Јосипа првог, колајне заслужбе првог рата, таковскога реда итд''.

 

Милица Грковић

Рођена 1937, умрла 2016. године. Филолог, палеограф, ономастичар, била редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду, где је предавала Старословенски језик и Упоредну граматику словенских језика. Такође предавач на Филозофском факултету у Источном Сарајеву.
Сарадник на многим пројектима Српске академије наука и уметности, добитник Награде за животно дело Удружења универзитетских наставника и научника Војводине, 2005. године.
Докторирала је 1980. године, приложивши рад "Старосрпска имена словенског порекла у Дечанским хрисовуљама".
Књиге: "Дечанске хрисовуље" (са Павлом Ивићем, 1976), "Имена у Дечанским хрисовуљама" (1977), "Речник личних имена код Срба" (1977), "Речник имена бањског, дечанског и призренског властелинства у XIV веку" (1986), "Прва хрисовуља манастира Дечани" (2004), приредила "Српске средњовековне списе о Косову" (1999) итд.
Неки од радова: "Имена места и људи на Косову и у Метохији у средњем веку" (Зборник радова "Срби на Косову и у Метохији", с научног скупа одржаног у Косовској Митровици 27–29. маја 2005. Београд: Српска академија наука и уметности, 2006); "Повеља цара Стефана Душана за место Ливаду од 12. децембра 1347. године", "Историјски пут српског именослова" (Лингвистичке свеске, 2004), "Српски народни језик пре Вука Караџића" (Радови Филозофског факултета у Источном Сарајеву, 2004-2005).

 

Миодраг Дамњановић

Миодраг Дамњановић, рођен је 22. септембра 1937. године у селу Бресничић, Општина Прокупље, Србија. Завршио је Средњу техничку школу у Београду. Вишу школу за организацију рада у Новом Саду и Економски факултет у Прилепу. Радио као машински техничар у Београду, у Фабрици обојених метала у Прокупљу на разним дужностима, на дужности помоћника директора и комерцијалног директора "Нишмаркета" Ниш.
Објавио преко двадесет стручних радова на домаћим и међународним научно стручним скуповима и у часописима, радови су из области Организације рада, Економије, Маркетинга и Екологије. Учествовао у изради и реализацији неких инвестиционих пројеката. Сада је на дужности и носиоц неких еколошких пројеката у Еколошком друштву. Поред значајне библиографије из области екологије и заштите животне средине, 2002. године објавио је и књигу ''Стара стабла у Топлици''.
Учесник Конференције о словенском наслеђу у Београду 2007, са радом "Храст, свето дрво српског народа" и на Конференцији "Бог Триглав у религиозном памћењу словенских народа" у Словенији са радом "Словени - Срби и бог рата Троглав".

 

Владимир Дворниковић

(1888-1950), филозоф психологистичке оријентације, професор Свеучилишта у Загребу. Гл. дела: Два основна типа филозофирања (1918), Савремена филозофија I-II (1919-1920), Карактерологија Југословена (1939).
Подаци из "Нове енциклопедије у боји Вук Караџић - Ларус", стр. 484.

 

Мирослав Димитријевић

Мирослав Димитријевић (1950, Рашевица), књижевник, публициста, новинар, есејистa, историограф, књижевни критичар, антологичар и сакупљач народних умотворина.
Објавио је седамдесет седам књига и девет дела у електронским медијима: песама, прича, романа, монодрама, сатире, монографија, антропогеографских и историјских студија, есеја, беседа, антологија и песама за децу.
Превођен је на: енглески, немачки, руски, румунски, бугарски, грчки, турски, русински, јапански, словеначки и македонски језик. Добитник је бројних књижевних награда и признања.
Заступљен је у око стотину антологија, зборника и панорама поезије и прозе у земљи и иностранству. Један је од најплоднијих сарадника едиције „Хронике села“ Културно-просветне заједнице Србије. Уврштен је у две енциклопедије најпознатијих интелектуалаца света на почетку 21. века.
Покренуо је и уређивао као главни и одговорни уредник следећа гласила: часопис за књижевност , уметност и културу „Дани“, први приватни лист за беседништво „Агапи“, две серије параћинског листа „14 дана“, и „Параћинских 14 дана“, затим подлистак „Ђачки дани“, први приватни сатирични лист после Другог светског рата „Голаћ“ и едицију „Прва књига“ у Параћину.
Мирослав Димитријевић је књижевне прилоге објављивао у скоро свим најугледнијим књижевним часописима и листовима СФР Југославије и Србије.
Као уредник и издавач потписао је преко шест стотина наслова, а као рецензент и књижевни критичар око хиљаду текстова и есеја.
Био је стални или повремени сарадник у великом броју дневних, недељних и месечних гласила и дописник дневног листа „Наша борба“.
Добитник око 70 књижевних награда и признања.

 

Веселин Ђуретић

Веселин Ђуретић (1933) је српски историчар и члан Сената Републике Српске. Познат је као зачетник „академског историјског ревизионизма“ у вези са догађајима из Другог светског рата.
Ђуретић је био сарадник Балканолошког института САНУ, члан Савеза комуниста Југославије и аутор неколико радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић је правдао колаборацију четника са силама Осовине, истовремено их проглашавајући другим антифашистичким покретом Књига је примљена негативно међу историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.
Током 1990их Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу.
Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[3]
Носилац је Орден Немањића првог реда који додељује Република Српска.
Дела: Влада на беспућу, Београд (1982); Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985);
Употреба Русије и Запада (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997); Насиље над Српским устанком (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997).
Извор: Википедија

Тибор Живковић

Рођен 1966. године. Студије историје на Филозофском факултету у Београду завршио 1990. Магистрирао 1996. године радом Славизација на територији Србије VII-XI века, а докторску дисертацију Словени под влашћу Византије од VII до XI века (до 1025. год.) одбранио 2000. У Историјском институту ради од 1997, а од 2002. до 2010. године био директор Института. Био стипендиста грчке владе 1997-1999 (IKY) у оквиру докторских студија. У Центру за византијска истраживања (Institute for Byzantine Research, National Hellenic Research Foundation) боравио 2009/10. на постдокторским студијама као стипендиста Министарства за науку и технолошки развој Владе Републике Србије.
Област истраживања: рани средњи век у Србији, Бугарској, Хрватској и Грчкој; српско-византијски односи; етничке симбиозе.
Преминуо је марта 2013. године.
Најзначајнија дела: Словени и Ромеји (2000); Јужни Словени под византијском влашћу: 600-1025. (2002); Црквена организација у српским земљама - рани средњи век (2004); Портрети српских владара - IX-XII век (2006) и др.
Биографија преузета са сајта Историјског института у Београду.

 

Мирјана Закић

Мирјана Закић, рођена у Београду 16. 11. 1960. године, студије етномузикологије на ФМУ у Београду окончала је 1986. са темом Дипле Старе Црне Горе. Током студија Мирјана Закић је добила стипендију Републичке заједнице наука за међународну сарадњу за усавршавање у области музичког фолклора на московском конзерваторијуму „П. И. Чајковски“, пто је обухватало и проучавање руских народних музичких инструмената.
Магистарски рад: Инструментално и вокално-инструментално наслеђе Заплања у светлу традиционалног музичког мишљења; докторска дисертација: Обредне песме зимског полугођа – системи звучних знакова у традицији југоисточне Србије.
Од 1990. године ради на Катедри за музикологију и етномузикологију ФМУ у Београду.
Председник је Српског етномузиколошког друштва, од оснивања 2002. године, и активно је учествовала у реализацији бројних концерата и програма.
Скраћени извод из библиографије: Двојнице бордунског типа у музичкој традицији источне Србије; Народна музика Груже и Левча (прилог проучавању музичке традиције централне Србије); Оплакивање мртвих у Заплању; Коледарске песме у традицији словенских народа; Трансформација обредних песама итд.
Данас продекан за научни рад и доцент на катедри за Етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду.

 

Ђура Јакшић

(1832-1878), сликар и песник, најзначајнији представник српског романтизма и један од најобдаренијих сликара 19. века. Прве поуке добио код сликара Дунајског у Темишвару, да настави код Ђ. Марастонија у Пешти. Учествовао у мађарској револуцији 1848. Године 1850. ступио у атеље К. Данила у Бечкереку. Прелазио више пута у Србију и Београд. Радио по селима као учитељ. Наставио студије на сликарској академији у Бечу. Сликао историјске композиције и портрете. Најзначајнија дела: Караула, Убиство Карађорђа, Девојка у плавом, Учитељица Милева Протић, Дете на одру. До сликарских студија у Бечу сматрао себе искључиво сликарем, а књижевни рад као споредно занимање. Када је као сликар постигао пуну зрелост, сматрао себе само књижевником. Као лиричар, може се сматрати највећим песником српског романтизма после Бранка; он је пун снаге, пластике и индивидуалног израза. Његове песме су романтичарске, саосећајне, огорчене, пркосне, социјалне, родољубиве: Отаџбина, Ја сам стена, Падајте браћо, На Липару, Поноћ, Недеља; драме: Сеоба Србаља, Јелисавета, Станоје Главаш, Максим Црнојевић; приповетке (четрдесетак) и др.
Преузето из "Нове енциклопедије у боји Вук Караџић - Ларус", стр. 738.

 

Ђорђе Јанковић

Од 1971. године радио у Музеју Крајине у Неготину, у периоду 1977-1978. у Археолошком институту у Београду, да би касније прешао на Филозофски факултет као асистент за средњевековну археологију. Године 1977. је магистрирао са темом ''Обала Дунава између сипа и ушћа Тимока у VI-XII веку'', а 1987. године докторирао са темом ''Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа''. Године 1988. постаје доцент, 1997 – шеф Катедре за средњевековну археологију Филозофског факултета у Београду. Председник Српског археолошког друштва.

Радови: ''Покретни налази са некрополе и утврђења код Кладова'' /Старинар XXIV-XXV, Београд 1973-1974/; ''Средњевековна грнчарија доњег српског Подунавља'' /Балканославика 3, Прилеп-Неготин 1974/; ''Истраживање споменика у Врелу, Шаркамен'' /Старинар XXXI, Београд 1980/; ''Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века'' /Археолошки институт, Грађа 5, Београд 1981/; ''Нека запажања о властелинским шлемовима на ликовним представама у Србији XIV-XV столећа'' /Зборник филозофског факултета А XVI, Београд 1989/; ''Словени у југословенском Подунављу'' /са Милицом Јанковић; Музеј града Београда, Београд 1990/; ''The Serbs in the Balkans in the Light of Archaeological Findings, The Serbian Question in The Balkans'' /Faculty of Geography - University of Belgrade, 1995/; ''Српске громиле'' /Свесловенски савез и Књижевна реч, Београд 1998/ итд.

Истраживања: светилиште Захумско-херцеговачке епархије, манастир Светог Архангела Михаила на Превлаци, обнова православног наслеђа у Добро-босанској епархији, Чуруг-Стари виногради.

 

Момир Јанковић

Миомир Јанковић, рођен у Београду 10.07.1927. Виши је пензионисани официр. Завршио је војну академију ФНРЈ. Сликарством се бави од најраније младости, а као сарадник многих листова, објављује чланке, илустрације и карикатуре. Држи предавања из области Словенске митологије. Имао је више од 30 самосталних изложби слика од којих је 25 посветио словенској митологији. Објавио је следеће књиге: Буквар Словенске духовности (2000, 2006), Ехо древног Бога (2002), Српски трагови у незабораву (2004), Иконопис древних Срба (2006), Илустрована митологија древних Срба и Митолошки календар за 2007. годину.

 

Драган Јацановић

Рођен 1958. године у Великој Реци, Мали Зворник. Гимназију завршио у Шапцу, дипломирао археологију на Филозофском факултету у Београду 1982. године код проф. Драгослава Срејовића. Од 1982. ради као кустос у Народном музеју у Пожаревцу /једно време био на месту директора Музеја/. Бави се истраживањима праисторијске археологије. Заступа тезу о континуитету култура на балканско-карпатско-панонском простору и аутохтоном пореклу Срба. То се посебно огледа у проучавању духовне културе овог простора, где се континуитет може пратити од млађег неолита до модерног доба.

На ту тему саопштио читав низ реферата на научним скуповима и објавио више радова у разним научним часописима: Годишњи циклус у српској народној поезији (Етно-културолошки зборник, књига 2, Сврљиг 1996); Годишњи циклус у српској народној поезији - етноантрополошки проблеми (Свеска 11-12, Београд, 1998); Српска народна епика као извор археолошке информације (Гласник српског археолошког друштва 14, Београд, 1998); Мотив славе у српској народној епици (Етно-културолошки зборник, књига 4, Сврљиг 1998); Поетика српског календарског знања (Браничево - Пожаревац, 1998); Бог ником дужан не остаје - најстарији митологем Стига (часопис Стиг, Мало Црниће, 1999)...

 

Љубивоје Јовановић

Љубивоје Јовановић, рођен у селу Северову 1950. године, општина Ариље, Србија. Школовао се на Академији ликовних уметности у Прагу, бив. Чехословачка република. Активно се бави сликарством. До сада је излагао више од 35 пута самостално и исто тилико колективно. Сликарски опуси: Улице, Маслине, Време сумрака, Богови Словена.
Десет година је предавао предмет историје ликовне и музичке уметности у Образовном центру у Ариљу, а на Педагошкој академији у Ужицу држао два семестра предмет ликовна култура. Директор Културног центра у Ариљу 1996-2002 године. Истраживањем српске и словенске прошлости се бави од осамдесетих година.
Аутор књиге "Цивилизација облутка", учесник на Конференцији о словенском наслеђу у Београду 2007. године. Контакт: ljubivoj@gmail.com

 

Момир Јовић

Др историјских наука, професор у пензији. Предавао на Универзитету у Нишу, у Косовској Митровици..
Учесник Међународног научног симпозијума "Балкан и Панонија кроз историју", 2005. године ("Балкански и панонски топоними код античких аутора"), Научног скупа САНУ "Методолошки проблеми истраживања порекла Албанаца", 2007. године и многих других.
Дела: "Срби пре Срба", "Српске земље и владари" (са Костом Радићем), "Србија и Римокатоличка црква у средњем веку", "Рано хришћанство на Балкану", "Општа историја старог века", "Историја Срба" и др.

 

Карло Кадлец

Универзитетски професор историје словенских права у Прагу у периоду прве половине 20. века. Чешки научник чији су се радови штампали на пољском у издању Пољске Академије наука. Текстови махом посвећени западним Словенима. Дело ''Првобитно словенско право'' је, дакле, писао Чех, на пољском језику, а на српски језик га је превео Рус Ф. Тарановски, 1923. године.

 

Андрија Качић Миошић

Живео 1704-1760. године, фрањевац, писац хронике главнијих догађаја из прошлости Јужних Словена и околних народа: Разговор угодни надора словинскога (Млеци, 1756), у стиху и прози; током сто педесет година најпопуларнија књига (писмарица) у западним областима српскохрватског језичког подручја која је имала велики број издања. Грађу за своју хронику је узимао из писаних домаћих и страних извора, али и из народне традиције; песме је испевао у десетерцу с римом, користећи се устаљеним формалним изразима народног епског певања и поетским језиком што је допринело попунарности дела. Он је у Разговору објавио и мали број изворних народних песама (о граду Задварју, о драгоман-девојци, о женидби Сибињанина Јанка). Алберто Фортрис је уз ''Хасанагиницу'' објавио и три преведене Качићеве песме сматрајући их народним; касније оне улазе у Хердерову збирку и преводе се и на друге језике.
/Подаци: Нова енциклопедија у боји Вук Караџић - Larousse, Београд 1978/

 

Александар Кержајев

Александар Михаилович Кержаjев родио се 16. марта 1967. године у селу Спасовка у Рибинском реону Краснојарског краја. После завршене средње школе, 1989. године је уписао студије авијације, које је и завршио; те наредних неколико година радио на аеродрому. Ипак, 1993. године уписује још један факултет, овога пута студије историје на Краснојарском педагошком универзитету. По окончању, уз звање професора историје и музеолога, неколико година радио као наставник историје, да би 2001. године постао директор Историјског музеја Новоселовског реона. Бројне радове из струке објављивао је у разним научним часописима. Учесник Конференције о словенском наслеђу, 2007. године у Београду.


Јан Кишгеци

Родио се 1941. године у Бачком Петровцу /Војводина, Србија/ у сељачкој породици. Гимназију је завршио у родном месту, а Пољопривредни факултет у Новом Саду, где је стекао диплому, звање магистра, као и докторат и звање професора. Године 1971/72. провео је на специјализацији на Пољопривредном колеџу Лондонског универзитета. Везаност за Факултет и љубав према завичају нису му сметали да пропутује све континете и посети многе научне установе, одакле је доносио најновија знања савремене науке и искуства у своју земљу и у Петровац. Користио их је за унапређивање научног рада у производњи хмеља, сирка и лековитог биља. Написао је преко 100 научних радова из области екологије, агротехнике и физиологије биљака. У периоду 1984-1988. био председник Научне комисије Интернационалне хмељарске уније; 1991. Министар за пољопривреду, шумарство и водопривреду у Влади Републике Србије, 1997. члан Академије пољопривредних наука Словачке. Саветник је генералног директора Научног института за ратарство и повртарство и члан научног тима Завода за хмељ, сирак и лековито биље. За рад на унапређењу хмељарства додељен му је 1979. године Орден витеза хмеља, а 2003. Орден витеза хмеља 2. реда Интернационалне хмељарске уније. Историја пољопривреде је његов хоби који брижно негује, па је 1993. године у Кулпину основао Пољопривредни музеј и постао његов први директор, а ту функцију обавља потпуно волонтерски.

Књиге: ''Хмељарске разгледнице'' /1975/; ''Конопе, конопе, зелене конопе...'' /1989/; ''Пољопривреда, прехрамбена индустрија, шумарство и водопривреда АП Војводине у бројкама'' /1991/; ''Конопљи хвала'' /1994/; ''Споменици кукурузу Мартина Јонаша'' /1995/; ''Петровска дедина'' /1997/; ''Свет пива и пива света'' /2001/; ''Хмељ'' /2002/; ''Лековито биље'' /2002/, као и учешће у бројним колективним књигама, зборницима и монографијама, изложбама и стручним часописима, те потврђени патенти у вези са просом, уљаном тиквом голицом, хмељом и сирком метлашем, као и учешће у чак 19 пројеката...

 

Марко Ковачевић

Рођен 1983. године у Београду, где живи и ради. По занимању је столар. Бави се дуборезом (резбарењем), а тек један део његових радова је представљен на страни под називом "Лица предака".
Контакт: m_duborez@hotmail.com

Јан Колар

(1793-1852), словачки књижевник, писао је на чешком језику. Професор словенске археологије и поборник панславизма. Љубавни мотив прве збирке (Песме, 1826) прожима словенском идејом у циклусу Кћи Славе (1824-1832). Писао је и о ''словенској узајамности''. Са Шафариком је издао збирку словачких народних песама.

Подаци преузети из Нове еницклопедије Вук Караџић - Larousse; Београд, 1978.

Уз то: Slawa Bohyne (1839); Srownalost indicke mythologie; Nabožny pohled na tu kraginu, kteraž gest matka ew. cirkwe (1835); Pisne swetske lidu slowenskeho w Uhijch (1823); Narodnj Zpewanky čili pjesne swetske Slovaku w Uhrach (1834)...

Симеон Кончар

Није нам позната биографија Симеона Кончара, осим чињенице да је живео у 19. веку, али износимо библиографију његових радова познату приређивачу Кончарове књиге Прадомовина Срба:

- Словени у давнини. Написао др. Томо Маретић, Загреб 1889; Јавор XVII, 26.8.1890, 34, 542-543,
- Словени у сјеверној Галицији. Извод из Сасинекове расправе, Јавор XVI, 22.4.1890, 16, 249-250,
- Др Ђорђе Гера о Пестолоцију. Јавор Листак, XVм 31.1. 1888,5, 76-77,
- Јохан Хајнрих Пестолаци. Оцена рукописа у ЛМС 146. 133-135; 152. 137-138,
- Приказ дела Л. Нидерлеа Slovanske Starožitnosti. РИмМС 182, II ст. 61-68,
- Свети Сава, српски учитељ и просветитељ. Стражилово VII. 543,
- Јохан Хајнрих Пестолаци. Стражилово I.125,
- Прадомовина и седиште старих Словена - најава расправе. Стражилово 1892. V.512,
- Прадомовина Срба. Стражилово VII. 17.7.1894, 29, 458-462; Стражилово VII. 24.7.1894, 30, 473-476; Стражилово VII. 31.7.1894, 31, 489-491; Стражилово VII. 7.8.1894, 32, 504-507; Стражилово VII. 14.8.1894, 33, 520-524,
- Улфила глагољска буквица. Фр. В. Сасинек превео Симеон М. Кончар; Загреб 1894. год. ст. 38,
- Улфила глагољска буквица. Фр. В. Сасинек превео Симеон М. Кончар; Јавор XVII. 1890. бр. 1, 9-11; 2, 26-28: 3, 42-45; 4, 56-57; 7, 107-109,
- Значај Босанчица Мите Живковића. Писмо уреднику Стражилова V. 779-782.

 

Звонимир Костић

Драматург и књижевник, докторирао на Одсеку за општу књижевност и теорију. Учествовао у изради издања "Сто најзнаменитијих Срба" САНУ, 1993. године; прилог за Зборник радова САНУ "Српска фантастика", 1989; . Лично познавао Милоша Црњанског. Писац сценарија за тв филм "Најлепша соба" 1978.
Беседа о светом Сави (Часопис "Повеља" 01/2006 (XXXVI)); књига: Доњи светови (Просвета, Београд, 1986);

 

Растко Костић

Рођен је 1976. године у Београду, где је завршио основну школу, гимназију и уписао Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету. Студије је наставио у Копенхагену, на групи за Науку о књижевности, потом на Историји религије.
Студијска путовања: Индија, Немачка, Ирска, Непал. Преводи са данског и енглеског језика. Преводи: Blod og Hab Larska Johamssona, 2001; књиге: Пад Арконе или сумрак словенског паганизма, 2009 (I издање); О прорицању и о синхроницитету Мари Луиз фон Франц, 2010; Књига о Хамлету, 2011; Алхемија, 2011; Месо богова, 2012; Его и архетип, 2014; Пад Арконе или сумрак словенског паганизма, 2016. (II допуњено и проширено издање) итд.
Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије.
Живи и ради у Београду и у Копенхагену.

 

Валериј Красицки

Родио се 1948. године у Лавову, Украјина. После одслужене армије, одмах је почео да у новинама објављује своје карикатуре, по којима је познат широј публици.
Графиком се бавио више од 20 година, а вољом случаја прешао је на технику дубореза, да би касније открио вештину усадње бисера и драгог камења или перли (иначе, веома важан симболички део у женској народној ношњи у Украјини) у резбарено дрво и тако правио страшнике.
Пуних 16 година радио је као предавач у занатско-уметничкој школи, док последње године држи практичну наставу младим ученицима столарства.
Не малу улогу у погледу на свет који је изградио Валериј Красицки имала је и чињеница да је у сродству са чувеним украјинским песником Тарасом Шевченком, чија је сестра била Катарина Красицка, која је живела са Фотијем Красицким, такође графичарем и уметником.

 

Виктор Крижановски

Рођен 12. маја 1950. године у селу Зајачивка у Волињској области. Завршио 1982. године на Кијевском државном уметничком институту и од тада тамо предаје цртање. Године 1988. постао је члан Националног удружења уметника Украјине, 2007. добио је звање доцента, а исте године је на Кингстонском универзитету у САД докторирао филозофију ликовног приказа.

 

Сима Лукин Лазић

Сима Лукин Лазић је рођен 15. августа 1863. године у Босанском Броду у трговачкој породици. Због рада против турских власти, његов отац је пребегао у Србију. Млади Лазић се школовао у основној школи у Шапцу и у гимназији у Београду, где 1876. године завршава трећи разред. Иако још веома млад; подстакнут родољубљем бежи ол куће и пријављује се у добровољце у српско-турском рату, али је одбијен због болести. Потом напушта школу и постаје глумац у разним путујућим дружинама. У периоду 1886. - 1889. године глумио у Српском народном позоришту у Новом Саду.
Сима Лукин Лазић коначно проналази свој пут 1889. године, када почиње да се бави новинарством и књижевношћу, где даје своје најзапаженије резултате. Живео је у Београду и Загребу, објављујући новинске текстове, национално-политичке чланке, популарно историјске, књижевне, хумористичко-сатиричне, памфлетске и друге радове у стихозима. и у прози. Сарађивао је у у листовима и часописима. "Одјек", "Србобран", "Позориште", "Невен", "Стармали", "Бранково коло", Геџа", "Бич", "Врач погађач", "Србобран". Уређивао је загребачки "Србобран" (1891.-1893.) и хумористичко-сатиричне листове "Бич" (1889.-1890.) и ''Врач погађач'' (1896.-1904.),
Сима Лукин Лазић је објавио следећа дела: политичко разматрање у стиховима "Српско-бугарски рат". Сисак 1885.; најважније дело - историјску расправу "Срби у давнини", Загреб 1894., коме је претходила "Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас", објављивана 1894. у "Србобрану" (издата као посебна књига у Загребу 1895.): полемику "Двије оскоруше, једна мени, друга њему", Загреб 1895.; биографски спис "Србин од Србина", Загреб 1895. и сатиричну поезију "Дивљи човјек", Загреб 1901. године.
Сима Лукин Лазић се оженио 1899. године књижевницом Зорком Милетић,. ћерком Стевана а синовицом Светозара Милетића, па је од 1902. године живео у Новом Саду. Слабо здравље га је пратило током читавог живота, који је прерано окончао 19. јула 1904. године у Рајићу у Славонији.
(Из књиге ''Кратка повјесница Срба''; ''Слободна књига'' - ''Никола Пашић'', Београд 2000)

 

Галина Сергејевна Лозко /Волхвина Зореслава/

Магистар филозофских наука, доцент, професор, етнолог...
Рођена 1952. године у Еланецу у Украјини. Завршила је /1977/ Филолошки факултет Кијевског државног универзитета ''Тарас Шевченко'', стекавши притом звање филолога - професора украјинског језика и књижевности. Године 1996. магистрирала филозофске науке са темом ''Украјинско староверје као источник бивствовања религиозног синкретизма''.

Разрадила је концепцију тзв. ''етнорелигијске ренесансе'' /што уједно представља и тезу докторске дизертације Галине Сергејевне/; на основу фолклорно-етнографских и астрономских знања поставила начело реконструкције староверског календара ''Коло Сварогово''; те саставила дохришћански именослов са две и по хиљаде личних имена.

Запослена на Катедри међународне културне сарадње Кијевског националног универзитета.
Објављене књиге: Украјинско староверје /1994/; Волховник /1994/; Молитве родним боговима /1995/; Украјинско народно знање /1995,2004/; Вера украјинска /1997, преведено на пољски/; Именослов – имена словенска, историјска и митолошка /1998/; Етнологија Украјине. Филозофско-теоријски и етнорелигијски аспект /2002/; Велесова књига – волховник /2002,2004/; Коло Сварогово. Препород традиције /2004/; аутор је више стотина чланака у часописима и научним зборницима.

Галина Сергејевна Лозко је сарадник бројних колективних научних и енциклопедијских пројеката: Религијско-знанствени речник /1996/, Историја религије у Украјини у 10 томова /1996-2004/ итд. Члан Националног Савеза писаца Украјине. Од 1995. издавач и главни уредник религиозног часописа ''Сварог''.
Изучавалац је духовне културе Словена и настављач учења проф. Владимира Шајана. Посебна интересовања су повратак сопственој етничкој религији и обнова давне народне религиозне традиције, обреда, обичаја и морално-етичких вредности. Оснивач службене конфесије под називом Родноверни Украјине 1993. године. Произведена у духовни чин Волхвине /1994/. На 10-годишњицу независности Украјине установила Орден Свјатослава Храброга као награду за успех у обнављању Родне вере.

 

Луј Леже

(1843-1924). Француски историчар и лингвиста - слависта; професор. "Написао велики број значајних студија из словенске старе и народне књижевности, митологије и историје. Описао своје путовање подунавским земљама и кроз Србију" (Нова еницклопедија Вук Караџић - Larousse; Београд, 1978).

 

Десанка Максимовић

Највећа српска песникиња 20. века, рођена 1898, умрла 1993 године; приповедач, романсијер, члан САНУ. ''У књижевном раду највиши домет достигла у љубавној лирици и књижевности за децу. Књижевно дело носи у себи меку и болећиву распеваност спојену са дубоком мисаоношћу.'' ... ''Тако је и њена родољубива поезија (Крвава бајка, Србија се буди итд), поред свих елемената патриотске поезије у суштини одраз панхуманистичког виђења света. Наклоност ка опевању човекољубивих мотива највише је дошла до изражаја у збирци ''Тражим помиловање'' (1964). Снага њеног певања огледа се у човекољубљу и пантеистичкој визији живота. Током времена љубавна лирика, којом је извршила утицај на неколико песничких генерација, полагано се повлачи дајући место једном новом кругу тема: благој помирености са смрћу, туговању за протеклим временом и људима, назирању крајње хармоније. У поезији за децу благост и ненаметљива дидактика долазе до изражаја. Главна дела: ''Песме'', ''Зелени витез'', ''Како они живе'', ''Мирис земље'', ''Немам више времена'', ''Орашчићи палчићи'' и др.''
Подаци преузети из Нове еницклопедије Вук Караџић - Larousse; Београд, 1978.

Томислав Маретић

(1854-1938), слависта, професор Свеучилишта у Загребу, уређивао Рјечник ЈАЗУ, написао познату Граматику и стилистику хрватског или српског књижевног језика, Историју хрватског правописа латинскијем словима, О народним именима и презименима у Хрвата и Срба и многа друга значајна дела. Бавио се питањима нашег језика, метрике, акцената, описивао језике појединих писаца. Најпознатији радови из области народне поезије: Косовски јунаци и догађаји у народној епици, Метрика народних наших пјесама, Наша народна епика. Превео многа дела класичне књижевности - Илијаду, Одисеју, Енеиду...
/Подаци: Нова енциклопедија у боји Вук Караџић - Larousse, Београд 1978/

Весна Марјановић

Др етнологије и антропологије, музејски саветник, научни сарадник, професор. Запослена у: Етнографски музеј у Београду 2000. до данас. Пре тога: Музеј Војводине 1979-2000. Научни сарадник на Филозофском факултету у Београду.
Ужа научна односно уметничка област: Етнологија-антропологија: духовна традиционална и савремена народна култура.
Докторат 2006: Маскирање у ритуалимка становништва Србије, Филозофски факултет у Београду.
Специјализација 1991: Интернационални музеј маски и карневала, Бенш, Белгија
Магистратура 2000: Традиционалне дечје игре у Војводини, Филозофски факултет,Универзитет у Београду.
Диплома 1978: Териоморфне маске у обрдним играма Србије, Филозофски факултет у Београду.

Репрезентативне референце
1. 2008, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Београд., монографија
2. 2005. Традиционалне дечје игре у Војводини, Матица српска, Нови Сад, монографија
3. 1996. Вашари и светковине у Србији, Бор.
4. Urban acculturation among heterogenius population of the Voivodina, Рад МВ, књ.40, Нови Сад 1998, 189- 192.
5. Света Петка - црквена и породична слава код становништва јужног Баната , Етно-културолошки Зборник, књ. IV, Сврљиг 1998.233-239.
6. Део циклуса годишњих обичаја у Шајкашкој у светлу нових етнолошких истраживања, Зборник Матице српске за друштвене науке, 104-105, Нови Сад 1998, 267-275. Ethnic identity through ethnographic museums and exibitions (in new millenium), Etnolog, Glasnik Slovenskog etnografskog muzeja, Ljubljana 1998, pp.395-400.
7. Ethnic identity through ethnographic museums and exibitions (in new millenium), Etnolog, Glasnik Slovenskog etnografskog muzeja, Ljubljana 1998, 395-400.
8. Етнолошке збирке као извор проучавања становништва, Рад МВ, књ.43-45, Нови Сад 2001/2003, 163-171.
9. Маска, део култа и савремена потреба код становништва у селима око Перника у Западној Бугарској, Етно-културолошка радионица, књ.VII , Сврљиг, Београд 2001. 89-94.
10. Комуникација с традицијом на примеру погребног ритуала у Шајкашкој, Тимочкој крајини и Пиротском региону, ГЕМ 71, Београд 2007, 63-78.
• Хрвати у Средњем Банату – пример ендогамне заједнице у Србији, Гласник Антрополошког друштва Србије, св. 43, Нови Сад 2008, 44-51.
• О андрогинима у обредном одевању у Традиционална естетска култура: Тело и одело, Зборник, приредио др Драган Жунић, Центар за научна истраживања САНУ и Универзитет у Нишу, Ниш 2009
• “Problems of traditional Srbian culture: Context Of Serbian Funereal Customs In Transition Times”, Међународна научна конференција Човек, друштво и
култура, Минск, Белорусија, Белоруска национална Академија наука, Минск 2009.
• Антропологија историјске стварности у Документационом центру
нациналсоцијалистичке партије уу Нирмбергу (Баварска, Немачка), Зборник радова, Етнографски институт САНУ, Центар за културу Лозница, Београд 2009.
Од 2003. Уредник Гласника Етнографског музеја у Београду (бр. 65-66, 67-68,69, 70, 71, 72, 73); Уредник и редактор монографије П.Влаховић, Србија,земља, народ, обичаји, Београд 2005. енглеско издање; Члан
Редакције Српске енциклопедије – етнологија.
Визуелна антропологија: филмови – Биле су Беле покладе у Крушчици (1995); Света Петка (1999) са РТС ТВ НС ; Сарадник и стручни консултант у Документарном програму РТС - филмови: Празник у Каонику, Благословен који долази у име Господње; Велика Госпојина у Стапару (2009); Приче уз огњеште.(2010)
1993-2000.члан Европске мреже за етнографске и друштвено историјске музеје Члан Комисије за доделу виших музејских звања; члан Савета Вуковог сабора Чланство у асоцијацијама – SIЕF, InASEA, CID; MDS, ADS, EDS__

Мирјам Менцеј

Редовни професор фолклористике и компаративне митологије. Дипломирала 1988. године словеначки језик и књижевност и социологију културе. Магистрирала 1996, а 2000. године докторирала, да би седам година касније била произведена у ванредног професора фолклористике. Добитник је Хумболтове стипендије (Гетингем, Мајнхајм), као и стипендије Традиционалног космолошког удружења (Единбург). Предавала је на бројним универзитетима од Македоније, Словачке, Србије, те Немачке, Русије, Пољске и Велике Британије. Редовни је професор на програму за докторанте Универзитета у Загребу. Од 2010. је главна уредница ревије "Космос" (Единбург), такође члан Уређивачког одбора ревије "Studia mythologica Slavica" (Љубљана, Удине), "Кодови словенских култура" (Београд), "Ethnologia Slavica et Slovaca" (Братислава), "Cosmos" (Единбург), "Etnoantropozum" (Скопље) и др.
Предаје на предметима: Увод у митологију, Фолклористика. Област интересовања: веровања, компаративна словенска и европска митологија, бајалице, бајке.
Уз велики број стручних радова, објављене су и следеће књиге: "Ustvarjanje prostorov" (2010, са Даном Подједом), "Pripovedi s Kozjanskega in Obsotelja" (2010), "Space and Time in Europe: East and West, Past and Present" (2008), "Po poteh zgodb" (2007), "Coprnice so me nosile. Raziskava vaškega čarovništva na podeželju vzhodne Slovenije ob prelomu tisočletja" (2006), "Gospodar volkov v slovanski mitologiji" (2001).

 

Вернер Мешканк

Вернер Мешканк, рођен у Котбусу (Хочебусзу) 1956. године, у породици лужичких учитеља. Године 1974. завршио је Лужичку високу школу. Факултет журналистике завршио је у Липску (Лајпцигу), да би радио као новинар, репортер и уредник на локалном радију. Због политичких иступа 1985. године му је забрањено да се бави новинарством. Од тада ради на стварању лужичког музеја у Котбусу. Након политичке рехабилитације 1992. године постаје директор Лужичког музеја. Аутор је пет књига и бројних публикација на лужичком, немачком и пољском језику, превођен на руски, у Зборнику текстова са Конференције о словенском наслеђу /Бгд, 2007) представљен радом "Кратки преглед историје Музеја Доње Лужице у Котбусу".
Радови, наведени на Славистичком порталу.

Душица Милановић Марика

Душица Милановић Марика рођена је у Сокобањи. Школовала се у Пироту, Призрену и Београду, где је завршила Групу за српску књижевност и језик на Филолошком факултету. Под псеудонимом Стевана Сремац објавила је роман Зона Замфирова - Шта је било после (2005), збирку приповедака Кап женске крви (2006), збирку градских прича Реч за опроштај (2007).
Под својим именом објавила је збирку песама Црна крв (2010), роман Гозба Великог кнеза (2012), потом Зборак Свете браће, спомен-књигу словенским апостолима Ћирилу и Методију, двојезично, српско-руско издање (2012), те Зборак Ћирила и Методија, друго, проширено, двојезично издање (2013).
Члан је Удружења књижевника Србије. Добитник је више награда и признања.
Биографија преузета 08.01.2015. са http://www.knjizara.com.

 

Милош С. Милојевић

Рођен је у Црној Бари 16. октобра 1840. године. Отац му је био свештеник. Гимназију је завршио у Београду, где је 1862. године дипломирао на Правном факултету. Потом одлази у Москву где наставља школовање: дипломирао је на Историјско-филозофском факултету истовремено изучавајући упоредну филологију живих и изумрлих словенских племена с политичком и упоредном књижевношћу. Подстакнут усвојеним знањима, први пут се јавно оглашава 1866. год. чланком Пропаганде у Турској, обзиром да су Срби у то време још увек под страном влашћу. Основао је и ''Друго одељење Богословије за које пробира студенте из свих српских крајева под Турцима и хитно их спрема за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима. Кроз ту школу је прошло око триста студената, и убрзо, по захтеву Милојевића, под његовим надзором стварају се Добровољачки и Усташки (Устанички) одреди чији је војнички допринос био немерив'' /Ј.Х. Васиљевић/ у време српско-турског рата 1876-1878, када се и сам истакао као командант добровољаца. Отуда и књига Српско-турски рат 1876-1878.г.

Најзначајнији радови: Песме и обичаји укупног народа српског; Путописи дела праве - Старе Србије; Одломци историје Срба и српских-југословенских земаља у Турској и Аустрији; Наши манастири и калуђерство; Дечанске хрисовуље; превод са руског Маљуте Скуратов. Милојевићеви прилози у Гласницима Српског ученог друштва: Правила Свете Петке Параскеве Српске; Правила Светог Симеона Српског; Општи лист Пећке патријаршије. Израдио је и Историјско-етнографску мапу Срба и српских земаља у Турској и Аустрији.

Био је академик, тј. члан Српског ученог друштва и професор историје Српске православне цркве на Богословији у Београду. По Милојевићевој смрти 24. јуна 1897. године у Београду, у рукопису је остало десет свезака Путописа, дело Немањићи и четврта књига песама и обичаја.

 

Петар Милосављевић

Рођен је 1937. године у Доњој Сврачи /Топлица/ у Србији. Гимназију је похађао у Прокупљу и Новом Саду. На Катедри за југословенске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду је дипломирао 1964. године. Током 1969. године, као стипендиста француске владе, био је на студијама у Паризу. Докторирао је 1974. године са тезом Поетика Момчила Настасијевића.

Као новинар је радио у новосадском Дневнику и Сремским новинама, а једно време био је и главни и одговорни уредник часописа за књижевност ''Поља'', као и један од уредника Летописа Матице српске, те од 1998. године главни и одговорни уредник часописа Србистика који је излазио у Приштини.
До одласка у пензију радио је на Филозофском факултету у Новом Саду као професор, где је предавао Методологију проучавања књижевности и Теорију књижевности. Уз то, држао је наставу књижевности на пост-дипломским студијама у Приштини, Никшићу и Бања Луци, али и Историју српске културе и Теорију књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Српском Сарајеву.
Живи у Новом Саду.

Најзначајнија дела: Увод у србистику, Методологија проучавања књижевности, Поетика Момчила Настасијевића, Систем српске књижевности, Срби и њихов језик, Српски национални програм и српска књижевност, Теорија белетристике, Триптих о Лази Костићу, Српски филофошки програм, Српски језик и етнички идентитет итд.

 

Предраг Милошевић

Предраг Милошевић је дипломирао Светску књижевност на Београдском универзитету. Радио као новинар, уредник, главни уредник, издавач, написао велики број текстова и три књиге. Увек се бавио и спортом, а посебно проучавао српске вештине борења и на ту тему написао две књиге, једине у Срба на ту тему:"Свети ратници, борилачке вештине у Срба" и "Свебор, српске вештине борења". Оснивач је Свебора и председник Свебор савеза Србије. Говори руски, енглески, италијански и француски. Учесник Конференције о словенском наслеђу у Београду 2007. године, где се представио радом "Старословенско-српске вештине борења као део традиционалне културе".

 

Кристина Митић

Рођена 1979. године у Трбињу, Република Српска. Дипломирала 2003. године на Филозофском факултету у Нишу, на Групи за српски језик и књижевност, да би на Филолошком факултету у Београду магистрирала 2010, а 2016. и одбранила докторску дисертацију под називом „Прољећно-љетне обредне пјесме у Срба”.
Ради на Филозофском факултету у Нишу од 2013. године као асистент на Департману за српску и компаративну књижевност на предметима Народна лирска поезија и народна проза, Епска народна поезија, Вук Караџић и народна књижевност, Народни еп о Марку Краљевићу у балканском контексту и Основе академског писања. Објављује научне, стручне радове и приказе у домаћој и страној штампи, учествује и члан је одбора на научним скуповима, округлим столовима у земљи и ван ње.
Радови: „Кћер цара тамничара - tradidit ei filiam suam in uxorem”, „Ведра обредна петочинка”, „Лирске обредне врсте у аутентичном окружењу”, са Петром Митићем „Коло – паганско наслеђе у хришћанском и данашњем руху”, „Идеални модели породичних и друштвених улога у лазаричким обредним пјесмама”, „Етнографска подлога (одраз и функција у календарским обредним пјесмама)”, „Биљке у народној култури Срба / Herbs in the Serbian Ethnic Culture”, „С оног на они свијет: стара гробља и обредни опходи”, са Аном Регојом „Балканословенске и источнословенске женске обредне поворке”, „Сестра Батрићева: Е се земља сва истурчи, Бог је клео!”, „Мала школа етнологије”, „Oбредно понашање лазарица”, „Обичаји Срба из јужног Баната (традиционално, старо, обновљено, ново)”, „Пјесник предјела без памћења” и др.

 

Лубор Нидерле

Рођен 1865. године. Чешки палеоетнолог и археолог, професор Универзитета у Прагу; проучавао природњачке и културне особине народа, народа. У главном делу Словенске старожитности обрадио је и порекло Јужних Словена и њихов историјски и културни живот. (М.Е.Просвета, Београд, 1959). Уз то, написао је и Живот старих Словена, а за дело Словенске старине је држао да га треба сматрати приручником словенске археологије. Готово слеп, Нидерле је умро 14. јуна 1944. године.

 

Натко Нодило

Историчар, научник, политичар, писац; ерудита. Рођен је у Сплиту 31. августа 1834. године.

Време, када је дошло до националног буђења у Хрватској 1848. године, Нодило је провео у гимназијским клупама, тачније у сплитској верској гимназији. Са још неколико пријатеља (Павлиновић, Пуљас, Ботић) основао је дружину Не бој се, заносећи се родољубивим идејама и показујући занимање за народни језик и националну културу. После завршене гимназије одлази на богословске студије у Задар. Чита изворно историјска дела са латинског и италијанског језика. Напушта студије богословије и 1856/1857. г. прихвата место помоћног наставника сплитске гимназије. Године 1857. на Бечком универзитету уписује студије повести и земљописа. По завршетку студија, враћа се да као професор годину дана предаје у сплитској гимназији 1861. године. Био је први уредник Народног листа, заправо једног малог додатка на хрватском језику који је излазио у оквиру задарског листа Il Nazionale, а са циљем да се народни језик уведе у јавни живот. Године 1874. у Загребу постаје редовни професор ''опће повијести на Мудрословном факултету''. Предаје повест и народни језик (lingua illyrica). 1875/1876 предаје Повијест Аријеваца до јонског устанка, те грчку, римску и историју француске револуције. Две године је био декан, а 1890/1981. и ректор Загребачког универзитета.

Дело Стара вера Срба и Хрвата први пут је штампано од 1885. до 1890. г. у десет књига рада Југославенске академије знаности и умјетности под насловом Религија Срба и Хрвата, на главној основи пјесама, прича и говора народног.

Објавио је и Изабране чланке и есеје Против клерикализма, студију Први љетописци и давна хисториографија дубровачка. Радови: Постање свјетовне папинске власти или педесет година талијанске повијести; Хисторија средњег вијека за народ хрватски и српски у три књиге. Умро у Загребу 21. маја 1912. године.

Данас класична гимназија у Сплиту и једна задарска улица носе његово име.

 

Тамара Огњевић

• Тамара Огњевић (Београд, 1965), дипломирала је Историју уметности на Филозофском факултету Универзитета у Београду. На истом факултету завршава последипломске студије. Усавршавала се у Америци, Француској и Енглеској, а 2008. је дипломирала ПР менаџмент на угледној међународној школи London School of PR. Лиценцирани је туризмолог и експерт за културно предузетништво у области херитологије, ликовне и примењене уметности, и културног туризма.
• Више од две деценије се професионално бавила новинарством (Младост, Репортер, Старт, Свијет, Дуга, Борба, Ревијална штампа, Погледи, Политика, Вечерње новости, ТВ Студио Б, Жена, Нада, Наданова, Франкфуртске Вести, Дан, Време, Блиц Жена, Блиц, НИН), а од 2002. године ангажовано пише публицистику, приповедну и романску прозу.
• Још од апсолвентских дана се активно бави научно-истраживачким радом, аутор је бројних научних и стручних студија публикованих у одговарајућој стручној периодици (Зборник Народног музеја у Београду, Лесковачки зборник, Новопазарски зборник, Ниш и Византија, Зборник ликовних уметности Матице српске из Новог Сада, Ужички зборник, 3+4, итд.).
• Аутор је научно популарних монографија ”Свети Ахилије у Ариљу-црква на немирној граници” (2000, 2001) и ”Острог-чудотворац у орловском гнезду” (2002. штампано издање, 2005. мултимедијална, електронска монографија на српском и енглеском језику), као и капиталног, монографског издања “Благо Србије”( 2012).
• Аутор је стручних текстова из области историје уметности у репрезентативном, коауторском издању ”Туристичка библија Србије” (2005), штампаном под покровитељством Министарстава за културу и туризам Србије. Редактор је и коаутор великог породичног лексикона “СОВА” (2011) за области уметност и архитектура, као и луксузне монографије “Света места” (2011).
• Аутор је стручних текстова у монографији о стваралаштву академског сликара Радомира Верговића – ”Верговић” (2005) и монографији о животу и раду доктора лепих уметности Наде Зорић – ”Уметнички пут Наде Зорић”(2005).
• Учесник је бројних домаћих и међународних скупова. Председавајући научног скупа у Лесковцу 2006. и 2008. (организација: Народни музеј у Лесковцу и Музеј историје Србије у Београду) и члан саветодавног одбора Међународног византолошког симпозијума у Нишу 2008. (организација: САНУ, Филозофски факултет у Београду, Универзитет у Нишу, Град Ниш и Универзитети у Софији, Солуну и Атини)
• Рецензент је више историјских, уметничких и научних студија и монографија, међу којима треба издвојити капитлано издање ДК Уметност које се први пут појављује на српском језику (2012).
• Кустос је и стручни координатор више индивидуалних уметничких изложби (Т. Петернек, Н. Теокаровић, А. Стојановић, В. Ђукановић, Р. Верговић, Н. Зорић, Б. Богдановић, С. Чековић, Д. Тадић, М. Јосифовић, Ј. Жарковић, С. Миланов, С. Хорват, О. Милуновиц, М. Филипети и др.) и учесник, коаутор и селектор неколико колективних изложби (40, 42, 43. Мајски салон, Изложба међународне сликарске колоније ”Под крилима плавог анђела”, Изложба мање познатих дела из Титове збирке ”Празник”-Музеј историје Југославије, Изложба секције за историју и теорију уметности УЛУПУДС-а ”1+1” 2009, 2011 године, изложбе међународне сликарске колоније “Родопи 2010” у Софији/Бугарска, и др.).
• Аутор је бројних ликовних критика, приказа, есеја и теоретских текстова из области уметности, публикованих у: Дуги, Вечерњим новостима, Франкфуртским вестима, Политикином културном додатку суботом, Књижевној речи, Књижевним новинама, Међајима, Слову и Савременику. У луксузном, двојезичном часопису ФМС магазине је у периоду 2002-2008 уређивала и писала сталну ликовну рубрику ”Галерија”. У дневном листу Блиц је током 2009. године писала јединствену рубрику ”Артизми”, а за најтиражнији женски недељник – ”Блиц жену”, у период 2009-2011 сталну рубрику ”Ризница”, као и ауторске текстове о знаменитим женама у рубрици ”Легенде”. Током 2010. за недељник НИН је писала екслузивне текстове из области археологије, етнологије и уметности.
• Аутор је више мултимедијалних уметничких пројекта (Додири уметности и књижевности у историји српског народа од 12. до 20. века, 2004, 2005,2006; Чежња за хармонијом, 2010; Ризница, 2010; Кроз трећу димензију 2011).
• Била је ликовни селектор Међународне колоније керамике „Злакуса 2007“, као и Међународне сликарске колоније “Родопи 2010” (Бугарска), члан бројних уметничких жирија и председавајући комисије за ликовне колоније Министарства културе Србије 2006. године . Била је председник Одбора Улупудсове галерије ”Сингидунум” (2009-2010) и члан комисије за Међународну сарадњу Удружења књижевника Србије (2004-2006).
• Коаутор је на међународнијм пројектима ”Жене сликари југоисточне Европе” и ”Принц Божидар Карађорђевић”, у сарадњи са професорима Џеремијем Хауардом (Сент Ендруз Универзитет, Шкотска) и Стеваном К. Павловићем (Саутемптон Универзитет, Енглеска).
• Носилац је више струковних признања, радо позиван предавач и медијатор уметничких садржаја, чест гост ТВ емисија из области културе, али и стручњак чији радови су уврштени у обавезну литературу на универзитетима у Новом Саду, Београду, Лођу и Кијеву.
• Добитник је неколико Унескових награда за писање (1979-1983), Специјалне повеље за новинарство Удружења новинара Србије (1996), Високог признања Академије “Иво Андрић” за роман “Мамелук” (2005) и Јубиларне медаље стогодишњице удруживања књижевника Србије (2006) за пројект Додири уметности и књижевности у историји српског народа 12-20. века. Са вајаром Рајком Блажићем је освојила Прву регионалну награду за иновацију и презентацију новог уметничког материјала (2009) коју додељују Привредна комора Србије и Министратство за науку и технолошки развој Србије. Добитник је Улупудсових награда за стваралачке резултате 2010. и 2011. године.
• Члан је Удружења новинара Србије (1983), Удружења књижевника Србије (2002), Међународне новинске федерације, Брисел (2004), УЛУПУДС-а (2008) и Art Historian Association, Лондон (2009)
• Увршћена је у »Енциклопедију Југословенског новинарства« (у припреми, издавач Удружење новинара Србије) и »Лексикон писаца Србије« (2011, издавач Матица Српска из Новог Сада). Угледни британски дневник »The Sundey Telegraph« прогласио је »водећим културним навигатора у Србији« (T. Howard, „Shout it from the rooftops“, The Sunday Telegraph,, 4.09.2005.; такође на
http://www.telegraph.co.uk/travel/destinations/europe/733536/Shout-it-from-the-rooftops.html)

Небојша Озимић

Небојша Озимић, рођен 5. 4. 1962. године, дипломирао је на Катедри за Историју Филозофског факултета у Нишу; на постдипломским студијама из предмета Стари век у Косовској Митровици.Учесник више десетина научних скупова, аутор 9 књига из области историје ''Војсковођа,цар,светац -Константин Велики'', ''Цинцари Ниша'', ''Јевреји Ниша'', ''Речник Горње Мезије'', ''Архиепископ Арсеније Први'', ''Свети Сава'', ''Питагора и његово братство'', ''Кратка историја Ниша''.
Бави се превођењем античких дела. До сада објављена: Исидор Севиљски - ''Хроника/Историја Гота, Вандала и Свева'', ''Хронике Месопотамије'', ''Списи персијских владара'', ''Плутарх - Изида и Озирис''.
Живи и ради у Нишу.
Више о раду Н. Озимића на http://www.nebojsa.ozimic.9f.com/

 

Борис Олшански

Борис Михајлович Олшански се родио 1956. године у Тамбову; у Пензењу је завршио уметничку школу, а у Москви факултет графике на Институту за уметност. Већ 1983. године је почео да излаже своја дела, да би 1989. постао и члан Савеза уметника Русије.
Један је од најзначајнијих руских савремених уметника, па су и највеће изложбе на државном нивоу увек прилика да се виде и његова дела. Слике Бориса Олшанског су уприличиле 1997. и прославу јубилеја "850 година Москве", а 2003. године "Хиљаду година Русије".
Небројано пута учествовао на колективним изложбама, излагао широм Русије, највише у Москви, као и у иностранству.
Званична интернет страна: http://borisolshansky.ru

 

Мавро Орбин

Потомак которског досељеника који се током 16. века настанио у Дубровнику. Из угледне породице, Мавро се као младић одлучио за свештенички позив, те је приступио бенедиктинском реду. Био је приор манастира Св. Андрије на истоименом острвцету западно од Дуборовника, опат у манастиру Св. Миховила у Пакљеном, опат Св. Марије у Бачком војводству, мада треба нагласити да су његова намештења махом била праћена неспоразумима и сплеткама, свргнућима и поновним постављењима.

Марљиво је проучавао дела ренесансних и хуманистичких историчара, бавио се историјским и теолошким истраживачким радом. Књигу Царство Словена објавио је 1601. године, посветивши је свом мецени Марину Бобаљевићу. Две године по изласку, ово дело је стављено на списак забрањених књига. Године 1606. објављно је дело Анђела Елија Lo specchio spirituale del principio e del fine della vita umana који је Орбин превео са италијанског на ''наш дубровачки'', у чијој редакцији наслов гласи: Zarcalo duhovno od pocetka xivota coviecanskoga. Према неким изворима, сматра се да је Орбин умро 30. новембра 1610. године.

 

Светислав Алексин Павићевић

(27. IV 1937 – 2. VI 2004). Књижевник. Естетичар. Културолог. Рођен je у Лалевићима, Даниловград. Основну школу завршио у Даниловграду и Београду, гимназију у Никшићу. Филозофски факултет завршио у Београду. Докторат друштвених наука одбранио у Загребу. Од 1967. бавио се професионално књижевно-умјетничким и теоретским радом. Писао: приче, пјесме, драме, чланке, студије, и др. Имао статус слободног умјетника. Уређивао часописе и књиге (рецензије, предговори). Био члан одговарајућих уметничких и струковних удружења (у Србији и Црној Гори).
Објављена дела: Друштвени положај слободних уметника (у коауторству), студија, Београд, 1969; Означења вредности, студија, Суботица, 1978; Уметност као надвремено, студија, Београд, 1978; Конфликти: друштво – уметност, студија, Београд, 1983; Живот као игра, оглед из филозофије игре, Београд, 1988; Ратне игре, роман, Београд, 1980; Друштвени положај умјетника, студија, Загреб, 1982; Узашћење, роман, Београд, 2000; Узмијеће, роман, Београд, 2000; Земпољ, роман, Београд, 2000; Живјети заједно, Црногорска култура, културолошка студија, Београд, 2001; Студенци, роман о Алекси, Београд, 2004; Гозбовање, роман за Алексу, Београд, 2004; Дамин гамбит, монодрама, Београд, 2004; Генерацијисање, догађање, Београд, 2005; Примадона, драма, Београд, 2005; Ланац светог Антонија, роман, Београд, 2005; Усуд смисла, културолошка студија, Београд, 2006; Одговор социјализма, културолошка студија, Београд, 2007; Доброје – Лововање, драме, Београд, 2009, Вилиње приче (роман љубави), Београд, 2010, НА ЈЕДРА БАРКА, роман, Београд, 2011.
Преко стопедесет радова у периодици (умјетничка дјела, теоретски радови, и др.)

 

Боро Павловић

Рођен је у Славонској Пожеги 1922, а умро у Дугој Реси 2001. године. Био је југословенски и хрватски песник, есејиста, ликовни и књижевни критичар. Широко образован. Године 1946. је докторирао на правним наукама, а три године касније је дипломирао на Филозофском факултету. Уз то је студирао и технику, архитектуру и медицину. Написао је више од 30 дела.

 

Нејц Петрич

Дипломирани библиотекар и информатичар, на постдипломским студијама Етнологије и културне антропологије на Универзитету у Љубљани. Истражује словеначку и словенску стару веру.
Текстови:
Triglav - troedino božanstvo (објављен у зборнику радова са конференције: Триглав у религиозном памћењу словенских народа); Rodna vera v slovenskem leposlovju; Dodola in perperuna; Svetovno drevo (Axis mundi).

Александар М. Петровић

Рођен 26. маја 1958. у славонској варошици Ђаково (сада држава Хрватска) а детињство провео у Петрову под Озреном (сада Република Српска). Основну школу завршио је у Сремској Каменици, а гимназију у Новом Саду. На Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу дипломирао класичне науке и чисту философију 1982. године, ради у Библиотеци Матице српске на одељењу за стару и ретку књигу. Завршава постдипломске студије из философије и докторирао. Професор на Факултету у Косовској Митровици.
До сада су из штампе изашле његове књиге: ''Дуборези филокалија'', посвећена разматрању појма лепоте на примеру новије српске књижевности; уследило је објављивање превода и разматрања изабраних дела Прокла Дијадоха - ''Химне боговима'' (1995), затим ''Кратка археографија Срба'' - Срби према списима старих повесница, као и збирка огледа која разматра претпоставке за обликовање својеврсне феноменологије духа, названа -''Исписи наслеђа'' (Нови Сад, 1996), те ''Археографија народа југоисточне Европе''.

 

Милан Петровић

Текстови Милана Петровића који су представљени на овом сајту:
Словенска вера - наслеђе које долази /интервју, 2011/, Кога ударају Истарховљеви богови? /2012/, Квалификација словенског родноверја у стручној литератури - неопаганизам или етничка религија /такође, на истој страници, на енглеском језику "Qualification of Slavic Rodnovery in scientific literature – neopaganism or ethnic religion", 2013/ и Псеудородноверје у Србији: опис, узроци и решења /Текст објављен у Colloquium Heptaplomeres, 2014, Русија, а на сајту се осим на српском може прочитати и на руском и енглеском језику.

 

Растко Петровић

(1986-1949), песник, романсијер, есејиста, путописац. Пре рата био у дипломатској служби, умро у емиграцији. Припадао покрету београдских модерниста после првог св. рата и у својој поезији (збирка Откровење, 1922) и у раној прози изразио дефетистичко расположење карактеристично за то доба, пољуљаност традиционалних норми, моралних и естетских, сумњу, разочараност и стрепњу пред неизвесним. Облик којим се служи у каснијем периоду је најчешће путопис. Поред више лирски понесених путописних репортажа, написао је велики путопис Африка (1930). Из путничког искуства потекло је и његово најцеловитије дело Људи говоре (1931). Од романа најзначајнији му је постхумно објављени Дан шести (1960) у коме је, приказујући трагично повлачење кроз Албанију 1915., дао визију распадања људске цивилизоване заједнице и враћање јединке "племенским пећинским уредбама чопора". Петровић је и један од најистакнутијих српских ликовних критичара између два рата, представник теоријско-синтетичке критике, у којој се залаже за конструктивно сликарство или "нови реализам", како га назива.
Подаци преузети из Нове еницклопедије Вук Караџић - Larousse; Београд, 1978.

 

Сретен Петровић

Рођен је у Сврљигу 1940. године. Студије филозофије завршио на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је 1971. године тезом о Шелинговој естетици, филозофији и митологији. 1969. године ради на Филолошком факултету, а 1982 постаје редовни професор. Предаје Културологију и Увод у естетику. У својству професора по позиву предавао је Естетику, Реторику и Социологију уметности на Филозофском факултету у Нишу (1971-1978), Социологију културе на Љубљанском универзитету (1975-1978), а на Факултету драмских уметности Естетику од 1985. до 1988. године студентима основних и постдипломских студија. Од 1982. изводи наставу из предмета Социологије културе на групи Социологија на Филозофском факултету у Београду. Члан је AICA - Association internationale des critiques d' art. Покретач и један од основача Етно-културолошке радионице у Сврљигу и Главни и одговорни уредник часописа Етно-културолошки зборник. Био је члан редакција ''Гледишта'' и ''Књижевности''. Радови су му превођени на немачки, француски, енглески, бугарски, македонски, словеначки, словачки, мађарски и румунски језик.

За своја научна дела добитник је награда: ''Веселин Маслеша'' у Сарајеву 1989. године; ''Савеза југословенских издавача'' 1989; ''Лаза Костић'' у Новом Саду и плакете Етнографског института Српске академије наука и уметности 1997. године. Током 2000. године: награда Удружења издавача и књижара Југославије за најуспешнији издавачки подухват године за Српску митологију у пет књига; награда Међународног сајма књига и графике у Нишу; лесковачка Златна повеља за најбоље дело у области научног истраживања Никола Тесла за Српску митологију и награда Шара, Пирот, за естетски третман књиге Српска митологија.

Осим бројних књига из области естетике, филозофије, социологије и психологије уметности, најзначајнија дела Сретена Петровића из антропологије, културологије и митологије су: Култура и цивилизације; Култура и уметност; Увод у културу Срба; Митологија - Култура - Цивилизација; Митологија Срба; Митологија, магија и обичаји; Митологија раскршћа, петотомно дело Српска митологија и најновије - Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу. Према књигама С. Петровића снимљено је пет етно-филмова: Бадњи дан, Божић, Мратинци, Проклетије и Раскршћа; био је и стручни консултант и косценариста ових филмова.

 

Тања Петровић

Доктор наука, ванредни професор на Универзитету у Новој Горици (Словенија). Члан Научног истраживачког центра, Словеначке академије наука и уметности - Љубљана. Председница Одељења за интердисциплинарна истраживања.
"ЈУропа: југословенско наслеђе и политике будућности у постјугословенским друштвима", "Отета љубав", "Medkulturni odnosi kot aktivno državljanstvo", "NE TU, NE TAM Srbi v Beli krajini in njihova jezikovna ideologija v procesu zamenjave jezika", "Thinking Europe without thinking Neo-colonial discourse on and in the western Balkans", "Strokovnjaki brez spomina: Slovenija in »zahodni Balkan", "Spomin, izkušnja in raba jezika: primer Jugoslovanske ljudske armade", "Review of Božidar Jezernik, Rajko Muršič in Alenka Bartulović (ur./Ed.): Europe and its Other: Notes on the Balkans (in Slovenian)", "Language Ideologies In Contact: The Case of Refugees From Croatia and Bosnia-Herzegovina In Serbia", "The Serbian Population In the Slovene Region of Bela Krajina and Their Language-Related Identity Strategies", "Serbs In the Slovene Region of Bela Krajina and Their Language Between Custom and Law", "The Territory of the Former Yugoslavia In the" Mental Maps" of Former Yugoslavs: Nostalgia for Space", "Such Were the Times: Serbian Peasant Women Born In the 1920s and 1930s and the Stories of Their Lives"...
Пројекти: " (Pre)oblikovanje spomina na prelomna obdobja v slovenski zgodovini 20. stoletja", "Multikulturna dediščina in nacionalna država: primeri Prekumurja, Bele krajine in Primorske", "Strokovne podlage, strategije in teoretske tematizacije za izobraževanje za medkulturne odnose ter aktivno državljanstvo", "Neglected Holocaust: Remembering the Deportation of the Jews in Slovenia"...

 

Горан Полетан

Рођен је 1962. године у Зеници. Живи на релацији Аустралија - Србија - Република Српска. Пише поезију и прозу. До сада је објавио збирке песама "Прве капи кише", "Одшкринута врата" (коаутор), "Друга страна света", "Буктиња у тами", "На крају дана" (коаутор), "Новогодишња ноћ" (коаутор), "Један обичан дан" (коаутор) и "Старе ватре опет пламте". Živi u Adelaidi – Australija, s namerom da se vrati u Srbiju.
Песме су му превођене на енглески, бугарски, јапански, румунски, руски и словеначки језик. Добитник је више домаћих и међународних награда за хаику поезију, као и учесник конференције у организацији Покрета за обнову србистике, 2007. године.

Васко Попа

Један од најпознатијих песника на српском језику, академик, рођен је 29. јуна 1922 у Гребенцу код Вршца. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.
Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз му је наклоњен афоризму, пословици и језгровит је,
а језик сажет.
Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. Он је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика.
Умро је у Београду 5. јануара 1991. године.

Мирослав Потома

Словачки наивни уметник, родио се 1962. године.Живи и ради у Строчину, где је још у раним младалачким данима излагао своја дела. Школовање га води у Кошице, где после средњег образовања наставља да ради, да би се 1986. године вратио на дедовину.
На бројним личним, националним и међународним изложбама, он својим делима показује лепоту родног села, оживљава успомене на детињство и бајковитост некадашњег живота.
Слика на платну, стаклу и дрвету.
Његове слике имали су прилике да виде посетиоци изложба у Француској, Америци, Чешкој и Пољској.
Учесник је бројних ликовних колонија. Званична страна уметника: http://www.miroslavpotoma.sk

 

Станислав Потребовски

Рођен 1937. године у Бресту у Пољској. Завршио је Официрску школу, дипломирао историју на Вроцлавском универзитету и филозофију на Универзитету Гутенберг. До сада је објавио: ''Zadruga – polski ruch narodowy'' и ''Ruch Ludendorfa''. Оснивач и вођа општине Rodzimej Wiary, члан Родоверног словенског Већа и представник у Светском конгресу етничких религија. Учесник бројних славистичких скупова и конференција, између осталог и у Србији, Словенији, Украјини, Русији. Живи у Вроцлаву, Пољска.

 

Прокопије

Родом из Цезареје, живео је у 6. веку. Његово најпознатије дело је Историја Јустинијанових ратова (De bellis) у осам књига. Осим овог дела у коме даје до тада најпотпунији опис словенских напада на Византију, познат је и по томе да је написао Тајну историју која представља својеврсну повесницу скандала онога времена. У спису О грађевинама даје тачан попис свега што је изграђено у време Јустинијана.


Душан Пророковић

Рођен је 1976. године. По занимању је инжењер организационих наука и дипломирани економиста.
Аутор је већег броја чланака и сарадник на неколико међународних пројеката на тему међудржавних и међунационалних односа у југоисточној Европи. Сарадник је Института 4С из Брисела и Центра за конзервативне студије из Београда. Биран је за народног посланика у Народној скупштини Републике Србије три пута испред Демократске странке Србије. Био је на функцији државног секретара у Министарству за Косово и Метохију.
Поред матерњег српског, говори енглески и македонски, а служи се руским и румунским језиком. Живи и ради у Београду.
Подаци преузети са: http://www.otvoreniparlament.rs/politicari/dusan-prorokovic/

 

Владан Радисављевић

Рођен 1983. године у Алексинцу, где је завршио гимназију. Дипломирао на Катедри за етнологију и антропологију Универзитета у Београду. На гајдама свира од 2001. године, како као солиста, тако и са групом "Руно" из Врњачке Бање.

Александра Радонић

Александра Радонић је рођена маја 1984. године у Панчеву. Као веома млада постала је позната по својим уметничким фотографијама. Њена прва самостална изложба била је у Кремони у Италији 2008, а исте године добила је прву награду на конкурсу "Лепо лице Србије".
Осим што се бави уметничком фотографијом, интересовања ове уметнице су и етимологија, митологија, сликарство и уметност грађења виолина. Свира кавал. Живи у Италији.
Изложбе:
2008 Basel, Switzerland : Scope Art Fair (Saatchi Gallery)
2008 Cremona, Italy : Galleria DelleArti
2009 Soncino, Italy : Biennale di Soncino
2010 Cremona, Italy : Piazza Stradivari
2012 Bologna, Italy : Sala Celeste

 

Момчило Селић

Многи најчешће истичу да је рођен у партизанској и комунистичкој породици /1946/... Дипломирани архитекта, 1968. године Селић је објавио своју прву причу у београдском Студенту. Због самиздата Часовник /1979/ кажњен је условно, а 1980. године био осуђен на седам година робије због текста Садржај. Након нешто више од две године затвора је емигрирао, добивши у Канади статус политичког азиланта. У Београд се вратио 1990. године. Између 1992. и 1995. године био је ратни репортер и добровољац у Републици Српској и Српској Крајини.

Објавио је романе: Изгон /награда Милош Црњански/, Страва, Ратни крст, Тарин луг, Сој; затим књигу ратних репортажа и прича, као и политичких и књижевних полемика.

Данас живи у Београду и главни је уредник гласника Српског клуба под називом Српски лист.

 

Драган Симовић

Рођен 5. јануара 1949. године, на Звездари, у Београду, од оца Милете и мајке Станке (дев. Тановић). Детињство проживео у брдима понад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава. Студирао југословенску и светску књижевност, на Филолошком факултету у Београду.
Поезију и прозу, између 1974. и 1986. године, објављивао у разним књижевним гласилима: Књижевна реч, Књижевне новине, Савременик (Београд), Градац (Чачак), Повеља (Краљево), Ријечи (Сисак), и другде.
Објављене књиге поезије: Оскоруша у присоју, Сневачев Велики сан, Пси Господњи, Круг Вечерњаче, Мајстор од Седам пећина, Жена од Светлости, Господе, мој Господе, Бела Србија, Вечерња сетна песма,
Земља белих ждралова..
Објављене књиге прозе: Кућа на брду ветрова, Тајне Неба, Орлови Перунови вртова.
Објављене књиге из мистике и есотерије: Магија бројева, Мистика, Путеви сазнања: Свами Вивекакнда, Рудолф Штајнер...
Члан Удружења књижевника Србије од 1986. године, са статусом слободног уметника.

 

Немања Слепчевић

Рођен 1985. године у Владимирцима код Панчева. На Факултету цивилне одбране дипломирао 2004. године. Бави се реконструкцијом оружја средњовековног словенског ратника. Учесник више трибина и промоција, као и реконструисаних приказа борби у средњем веку.

Ждислав Словински

Ждислав Словински, рођен 10.10.1950. године у Кжижу, Пољска. Мр. инж. електронике, др физичких наука; уредник, научник, конструктор. Објављени текстови и књиге: ''Współdziałanie i zawłaszczanie. Dwie filozofie życia'', ''Historia świadomości'', ''Teologia pogańska''. Реконструисао древни словенски обред пострижења. Издавачка кућа ''Toporzeł'', у којој је уредник, објављује књиге са словенском тематиком, научним погледом на паганство, те организује словенофилска дружења. Учесник бројних славистичких скупова и конференција, између осталог и у Србији, Словенији, Украјини, Русији. Члан Родноверног словенског Већа. Живи у Вроцлаву, Пољска.


Стеван Сремац

Прозни писац и један од најистакнутијих представника српског реализма, члан Српске академије наука, рођен је 1855. године у Сенти, у Бачкој, где је завршио основну школу и у тринаестој години прешао у Београд, код свог ујака Јована Ђорђевића. Опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и од 1890. године у Београду. За све ово време предавао је: краснопис, цртање, рачуницу, немачки, морал, литерарне облике, српску граматику, српску историју и општу историју и географију.
Учествовао је у српско-турским ратовима 1877. године као добровољац. Умро је 1906. године у Сокобањи.

Најпре је почео да пише у српским новинама "Зорица" и "Босанска вила". Поетизоване историјске приче ће се 1903. појавити као дело "Из књига староставних".

Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. под насловом "Божићна печеница ", следе "Ивкова слава" (1895), "Вукадин" (1903), "Лимунација на селу" (1896), "Поп Ћира и поп Спира " (1898) и "Зона Замфирова" (1906).


Дуња Станишић Матић

Рођена у Гају код Ковина 1955. године. Гимназију завршила у Ковину, а у Београду студирала на Филолошком факултету, на Одсеку за југословенску и светску књижевност. Превела следеће књиге: Атила и Русија А.Ф. Вељтмана, Скандинавоманија и њени поклоници Ј.И. Венелина, Мануов законик итд.

 

Станоје Станојевић

(1874-1937), историчар, професор Универзитета у Београду. Највише се бавио средњевековном српском историјом, византологијом и помоћним историјским наукама. Главна дела: Византија и Срби, Студије о српској дипломатици, Историја српског народа, Свети Сава... Посебно се одликовао организаторским радом и поред осталог уредио Народну енциклопедију Срба, Хрвата и Словенаца.
/Подаци: Нова енциклопедија у боји Вук Караџић - Larousse, Београд 1978/

 

Стојан Станојевић

Рођен 1954. у Вујанову на југу Србије. Завршио Електронски факултет у Нишу и магистрирао из области електронике 1984. године, потом објављујући стручне чланке из ове области. У последњих 20-ак година посвећен изучавању тема из националне историје. Дело ''Александар и друге српске речи'' објавио 2005. године, да би већ следеће године било одштампано поновљено издање ове књиге. Приложио рад на међународној конференцији "Бог Триглав у памћењу словенских народа" одржаној 2008. у Словенији.

 

Светлана Стевић - Вукосављевић

Светлана Стевић – Вукосављевић, истакнути уметник – народни певач; рођена 15. 02. 1948. год. у Милатовцу код Жагубице. Завршила средњу Хемијскотехнолошко-техничку школу у Београду.
Више од 30 година бави се истраживачким радом на пољу предачке културе у Хомољу – Источна Србија. Објављивала радове: у Књижевним новинама, у Гласу југа – Косово и Метохија, у Митолошким зборницима Центра за митолошке студије Србије (Рача), у зборницима Института за експерименталну фонетику и патологију говора (Београд). Објавила ЦД са изворним песмама и говореним легендама под насловом Света Судбина Срба – Епупеја Косова, у издању ИПА Мирослав.
У припреми за штампу је „Антологија о Божуру“, Ратка Поповића са Косова и Метохије, у којој се налазе бројни текстови, легенде и песме о Божуру и Гори Божуровој, које је написала и припремила Светлана Стевић – Вукосављевић. Учествовала и на Конференцији о словенском наслеђу са радом "Сунце - старешина србскога рода", по коме је назван и зборник радова са овог скупа.
Одржала на стотине концерата и имала бројне наступе, нарочито у пределима где је последњих деценија српски народ био најугроженији.
Више о Светлани Стевић Вукосављевић на Гласу Србије.

 

Максим Сухарев

Историчар и уметник, рођен је 1978. године у Сибиру, близу Бајкалског језера.
За радове Максима Сухарева карактеристичне технике су гваш, темпера, дигитално бојење и др.

 

Јордан Табов

Бугарски математичар (рођ. 9.9. 1946. у Софији) и педагог, др педагошких наука и аутор неколико књига које су преведене на руски језик. Члан Уредничког одбора зборника "Нова хронологија".
Радови:
“Славянские топонимы” Пелопоннеса на карте 1589 г. В: Цивилизация знаний: глобальный кризис и инновационный выбор России. Труды Десятой Международной научной конференции, Москва, 24-25 апреля 2009 г. Часть ІІ. РосНОУ, Москва, 2009, 325-331.

За Величката епископия и някои български земи по времето на царете Борис и Самуил. История, 2011, № 5, 5-28. ISSN 0861-3710

Птолемей, Moravia и Quiviza: заметки о латинизации имен. В: Цивилизация знаний: проблемы человека в науке ХХІ века. Труды Двенадцатой Международной научной конференции, г. Москва, 22-23 апреля 2011 г. Часть ІІ. РосНоУ, Москва, 2011, 389-400. ISSN 1998-4588

Ноевият ковчег и реката Мосхус в легендите за славяните. Родознание/Genealogia 1-2, ХVІI (2012), 185-201. ISSN 0861-9573

 

Никита Иљич Толстој

Рођен 1923. године у Вршцу у Краљевини Југославији, умро 1996. године у Москви, Русија. Водећи стручњак за славистику, филологију и фолклор. Редовни члан Академије наука Совјетског Савеза, а касније Русије.
Аутор неколико стотина радова о историји словенских књижевних језика, старословенском и црквенословенском, етнолингвистици и лексикологији.
Аутор првог српскохрватско-руског речника објављеног у СССР-у.
Праунук чувеног писца Лава Толстоја, унук његовог другог сина Иље.
Родио се у емигрантској породици у Вршцу, био учесник партизанског покрета и као припадник Црвене армије борио се у рату. Потом се са породицом враћа у Русију.
Неки од радова:
„Словенска географска терминологија“ (1969), „Историја и структура словенских књижевних језика“ (1988), „Изабрани радови“ (1998-1999) у три тома итд.

 

Светлана Михајловна Толстој

Рођена 14. 12. 1938. у Москви. Лингвиста, доктор филолошких наука, професор, руководилац Одељења за етнолингвистику и фолклор Института за славистику РАН. Специјалиста за области словенске етнолингвистике, фолклористике, етнографије и дијалектологије. Заједно са супругом, Никитом Толстојем, оснивач Московске етнолингвистичке школе.
Осим што је члан Руске академије наука, Светлана Толстој је и члан САНУ.

Вида Томић

Видосава Вида Томић рођена је у Горњој Буковици код Шавника. У Београду завршава студије jугословенско-свјетске књижевности, на Филолошком факултету и драматургије, на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, после чега ради на Радио Телевизији Београд у којој остварује око четири стотине ауторских емисија, углавном у Образовно-научном програму (признања "Златна боровница", ''Златни пастир", "При Италија").
Познате су њене серије: Врело, О умјетности живљења, Знање – имање, Природа и човек, Траг у времену итд.
У многим њеним емисијама, по први пут је говорено о темама, које до тада, углавном, нијесу биле отваране у нашем културно-образовном животу, нпр. корјени српскога језика у санскрту, најстарија историја србског народа, палеографска истраживања од Лепенског вира до савремености итд. Захваљујући томе остали су видео забиљежени неки веома значајни посленици србске и словенске културе међу којима Десанка Максимовић, Рашко Димитријевић, Олга Луковић Пјановић, Радивоје Пешић, Реља Новаковић, Радмила Маринковић, Радмило Стојановић, Ђорђе Костић, Милија Станић, Олег Трубачов, Франсис Конт ...
Објавила је седам књига пјесама: Цват пјене, Незнаменице, Звјездотоци, Кâм, Свемогућја, Заумнице и Бијели витез, као и звучно издање поезије, касету Небоходја.
Заједно са Живојином Андрејићем, један од идејних твораца Центра за митолошке студије у Рачи. Највећи број својих научних радова објавила је у зборницима Центра за митолошке студије: ''Језик и идентитет – суштина архетипског кода'', ''Његошев вијенац рода избавнику'', ''Чујете ли коло како пјева'', ''Књиге староставне или Љубите Љубав'', ''Таинства Лепенског вира''...
Сада ради на палеолингвистичким истраживањима праисторијских култура (Лепенски вир, Винча, Мохенђо даро, Харапа, Челарево итд).
Члан Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије, Удружења филмских и телевизијских радника Србије итд.

 

Владимир Николаевич Топоров

(5. јул 1928 – 5. децембар 2005) је био један од водећих руских филолога. Аутор је више од 1500 стручних радова. Био је супервизор речника пруског језика, најкомплетнијег до сада, издатог у 5 томова; руководилац Института за славистику и балканистику Академије наука. Добитник је великих државних признања. Био је редовни члан Руске академије наука и део уређивачког колегијума бројних стручних часописа („Етимологија“, „Руска књижевност“, „Провербијум“ итд).
Дела: „Санскрит“ (1960), „Локатив у словенским језицима“ (1961), „Лингвистичка анализа хидронима Горњег Подњепровља“ (1962), „Истраживања словенске старине“ (1974), „Неомитологизми у руској литератури почетка 20. века“ (1990), „Енеја, човек судбине“ (1993), „Светост и свеци у руској духовној култури“ (1995-1998), „Књижевна предисторија Словена, покушај реконструкције“ (1998) итд.

Сања Трифуновић

Рођена 1990. године у Јагодини. Дипломирала 2013. године на Одсеку за етномузикологију на Факултету музичких уметности у Београду, са темом "Свадбене песме из околине Гњилана", под менторством др Мирјане Закић.

Групни теренски рад: 2010 - Хртковци - у сарадњи са др Сањом Ранковић; Стара Пазова - у сарадњи са др Сањом Ранковић; 2007, јун. - Белица (општина Јагодина) у сарадњи са др Сањом Ранковић; Лозница - 2013. у сарадњи са др Оливером Васић.

Самостални теренски рад: 2007. – 2013 - истраживања Белице (општина Јагодина) – у сарадњи са Културним центром и Завичајним музејом у Јагодини; 2012. и 2013. - жирирање на општинским сеоским смотрама;

Публикације: 2011. Свадбене песме у Белици (прилог реконструкцији свадбеног и сватовског гласа). Јагодина: Библиотека „Радислав Никчевић“; Културни центар (ISBN 978 – 86 – 94987 – 60 – 5); 2012. Свадбене песме у Белици (прилог реконструкцији свадбеног и сватовског гласа). Гласник Етнографског музеја. Књ. 76. 105 - 134 (ISSN 0350–0322); Трифуновић, Драган и Трифуновић Сања. 2013. Народни обичаји и игре у беличком крају. Вокална традиција Белице. Јагодина: Народна библиотека „Радислав Никчевић“; Друштво за културу Каблови. (ISBN 978 – 86 – 84987 – 74 – 9); Свадбене песме из околине Гњилана (реконструкција традиционалног свадбеног ритуала са мелопоетском анализом вокалних облика у Гласнику Етнографског музеја за 2013. годину је у припреми.

Током похађања одсека за традиционално певање и свирање учествовала на фестивалима традиционалне музике широм Србије као и у Хрватској, Швајцарској, Македонији, Босни и Херцеговини и на Кипру.
Као члан Друштва за културу „Каблови“ била је учесник у фолклорним манифестацијама у Македонији, Босни и Херцеговини, Аустрији, Немачкој, Пољској, Холандији, Бугарској, Русији, Украјини, Италији.

 

Станко Трифуновић

С. Трифуновић рођен је у Нишу, студије археологије завршио је 1989. године на Филозофском факултету у Београду, на Катедри за средњовековну археологију. Од 1993. године запослен у Музеју Војводине у Новом Саду, где је звање вишег кустоса стекао 2002. године; од 2012. године ради на месту музејског саветника.
Поред редовних музејских, кабинетских послова, обавља теренска археолошка истраживања. Током 1993. године вршио ископавања у Добрици, на насељу 9. века и у Баранди, на насељу 4. века. Од 1994. до 1996. године спровео краткорочни пројекат Музеја Војводине „Археолошка истраживања словенских насеља у северној Бачкој и северном Банату“. Током тог периода обавио ископавања на више археолошких налазишта од 4. до 10. века, од којих су најзначајнија у Хоргошу и Падеју, оба раносредњовековна насеља.
У Хоргошу водио и пројекат систематског ископавања налазишта „Стуб76“, настављајући ископавања од 2003. до 2006. године. Локалитет је сада у потпуности истражен и чека објављивање монографије.
Од 1997. године до данас руководи пројектом заштитних археолошких истраживања на вишеслојном налазишту „Стари виногради“, a од 2008. године и локалитетом „Детелинара“ у Чуругу.
Приредио две изложбе – „Стари виногради – археолошко благо Чуруга“ – у Чуругу и Жабљу 2000. године и „Лимиганти- загонетка археологије“ – у Чуругу 2001. године. О истраживањима овог налазишта издао ЦД – „Чуруг - Археолошко налазиште „Стари виногради“, и објавио неколико стручних радова. За 10 година рада на овом археолошком налазишту добио 2007. године награду Општине Жабаљ „ 8 новембар“.
Од 2004. године руководи пројектом Музеја Војводине и Покрајинског Завода за заштиту споменика културе у Новом Саду – „Археолошка топографија Баната“ који је сам и покренуо. Покретач и уредник серије монографија „Археолошка топографија Баната“. Иницијатор потписивања Уговора о сарадњи на овом пројекту између Музеја Војводине и Музеја Баната у Темишвару.
Такође иницијатор потписивања Уговора о сарадњи на пољу античке и средњовековне археологије између Музеја Војводине и Археолошког института Руске Академије Наука. У оквиру овог Уговора, остварио вишеслојну сарадњу са колегама из Москве, студијским боравком у Русији 2011. године и сарадњом са руским колегама у нашој земљи.

Учесник са рефератима на више научних скупова у земљи и иностранству:
1. „Средњовековна и словенска археологија у Војводини“ у Новом Саду 1994. године.
2. 6. Конгрес за словенску археологију Међународне Уније за словенску археологију 1996. године у Новгороду.
3. „The Eastern Celt . The Communities between Alps and Black Seе“ 2007. године у Вршцу
4. 30. симпозијум Међународне Уније за пра и прото историју „The Iron Gates Region in The Second Iron Age: Settlements, Necropolises, Treasures” 2008. у Дробети
5. „Лесная и лесостепная зоны Восточной Европы в эпохи римских влияний и Великого переселения народов (этнокультурные контакты)“ 2008. у Тули.
6. International Conference History of mining in the central Europe (Istorija
rudarstva srednje Evrope), Фрушка гора, 2009. године
7. 18. Congress of the Association Internationale pour l’ Histoire du Verre, 2009. године у Солуну.
8. Бачка кроз векове, у Бачкој Паланци 2011. године

Члан Српског археолошког друштва, у чијем је Управном одбору учествовао од 2003. до 2007. године. Редовно учествује у раду његових годишњих скупова и скупова секција Друштва.
Докторант на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду.

Павел Тулајев

Павел Владимирович Тулаев, историчар, издавач, главни уредник руског међународног журнала ''Атеней'', потпредседник Московског одељења ''Европске синергије'', секретар журнала ''Наследие предков'' (1995-2000). Заједно са супругом Галином Лозко издаје весник Родоверног словенског Већа ''Слава!'' на руском и украјинском језику.
Родио се у Краснодару 1959. године. По образовању је преводилац шпанског, енглеског и француског језика, магистар историјских наука. Аутор више стотина публикација о Русији, Европи, Латинској и северној Америци, написаних у различитим жанровима: од поетског до академског. Као издавач, објавио је бројне наслове из области историје, религије, митологије и политике како словенских, тако и других европских народа, на пример: ''Франко: вождь Испании'', ''Венеты: предки славян'', ''Афина и Атенеи'', ''Россия и Европа: опыт соборного анализа'', ''Русская перспектива'', ''Варвары'', ''Будущее Белого мира'', али и ''Жрец Севера'' Сергея Яшина, ''Древние и нынешние Словене'' Ю. И. Венелина, ''Язычество как волшебство'' и ''Мать-Земля'' Доброслава, ''Сокровища Ретры'' Андреаса Готтлиба Маша...
Његови радови и интервјуи публиковани су на енглеском, шпанском, француском, немачком, словеначком, српском, украјинском и пољском језику. Организатор је научних конференција и семинара, као и администратор вишејезичног портала www.ateney.ru. Учесник бројних славистичких скупова и конференција, између осталог и у Белорусији, Пољској, Србији, Словенији, Украјини, Русији, Бугарској, Француској, Немачкој итд. Контакт: ateney@yandex.ru

 

Владимир Ћоровић

Др Владимир Ћоровић (Мостар, 27. октобар 1885 — Олимп, 12. април 1941) је био српски историчар и редовни члан Српске краљевске академије. Владимир Ћоровић је рођен 27. октобра (15. октобра по старом календару) 1885. године у Мостару, у познатој српској трговачкој породици. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1904. Владимир Ћоровић се уписао на Бечки универзитет, где је студирао словенску филологију, археологију и историју. Професори су му били чувени слависти Ватрослав Јагић, Константин Јиричек и Милан Решетар. Ћоровић је био врло активан у Српском академском друштву „Зора“, о коме је 1905. године објавио књижицу. Тезом о Лукијану Мушицком, докторирао је у Бечу 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену (1908—1909) код познатог немачког византолога Карла Крумбахера. Неко време је боравио у Паризу и Болоњи, где је истраживао старе словенске рукописе.
Од септембра 1909. године Ћоровић је живео у Сарајеву, радећи најпре као кустос, а затим као управник библиотеке у Земаљском музеју. Био је сарадник „Босанске виле“, „Српског књижевног гласника“ и „Летописа Матице српске“ (у коме је објавио и своју дисертацију о Лукијану Мушицком). Поред осталог, у Сарајеву је био секретар Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најпре осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“.
У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.
Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живео у Београду. 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године. Две године био је и ректор Београдског универзитета.
После напада Немаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим је управљао Синиша Синобад и којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Олимпа у Грчкој. У тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.
Неке од његових књига:
Војислав Илић (Мостар, 1906)
Српске народне приповијетке (Матица српска: Нови Сад, 1909)
Покрети и дела (Геца Кон: Београд, 1920)
Црна Књига. Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. (Београд, 1920)
Велика Србија (Народно дело: Београд, 1924)
Босна и Херцеговина (Српска књижевна задруга: Београд, 1927)
Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852-1862 (Српска краљевска академија: Београд, 1923)
Уједињење (Народно дело: Београд, 1928)
Мостар и његова српска православна општина (Београд, 1933)
Историја Југославије (Народно дело: Београд, 1933)
Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку (Државна штампарија Краљевине Југославије: Београд, 1936)
Хисторија Босне књ. I (Српска краљевска академија: Београд, 1940
Историја Срба (БИГЗ: Београд, 1989) - постхумно, користећи оригинални рукопис
Извор: Википедија

 

Александар Узелац

Рођен је 1981, а студије историје на Филозофском факултету у Београду завршио je 2005. године. На истом факултету магистрирао je 2008. Докторску дисертацију Србија, Бугарска и Татари у другој половини XIII века одбранио је 2013. године. Био је стипендиста Министарства науке Републике Србије и Републике Бугарске; учествовао је на бројним научним скуповима, углавном у Бугарској и Русији; био је предавач на летњој школи Мађарска баштина у Бароту, Румунија (2015). Члан је редакције часописа Золотоордынское обозрение који издаје Институт Марџани из Казања. У Историјском институту, као научни сарадник, ради од 2010. године.
Област истраживања: позносредњовековни номади у југоисточној Европи, Улус Џучида ("Златна хорда"), средњовековни путници, средњовековна Србија, српско-бугарски односи.
Језици: енглески, италијански, бугарски, руски, латински, старословенски.

Монографије:
Под сенком пса: Татари и јужнословенске земље у другој половини XIII века (2015); Anonymi Descriptio Europae Оrientalis = Анонимов опис Источне Европе / Тибор Живковић, Владета Петровић, А. Узелац ; критичко издање и превод Драгана Кунчер (2013); Милион / Марко Поло; предговор, редакција превода и коментари А. Узелац (2011); Бродоломи / Алвар Нуњес Кабеса де Вака; предговор и коментари А. Узелац (2007).
Чланци и расправе:
Атламиш – кумански цар из Српске Александриде (2016); Монгольская империя и татары в Дубровницкой летописи Джакомо Лукари (2016); Источна и југоисточна Европа у делу Анонимног тосканског географа (2015); Камиле у српским средњовековним земљама (2015); Latin Empire of Constantinople, the Jochids and Crimea in the Mid-Thirteenth Century (2015); Foreign Soldiers in the Nemanjić State – a Critical Overview (2015); War and Peace in the Pontic Steppes (1300-1302) (2015); Сербские письменные источники о татарах и Золотой Орде (первая половина XIVв.), (2014); Цртице за историју Браничева у XIV веку (2014); Папа Бонифације VIII, Magnus Miles Симон Роси и краљ Стефан Урош II Милутин (2014); О српској принцези и бугарској царици Ани (прилог познавању бракова краља Милутина), (2014); Српске војске у ратовима у Европи и Малој Азији (XII-XIV век), (2014);
Крым, Латинская империя и Улус Джучи (Золотая Oрда) в середине XIII в. (2013); Србија и Мамелучки Египат током XIII и XIV века (2013); Георгије Вернадски и његова Кијевска Русија (2013); Почеци Ногајеве власти у западној степи и на Доњем Дунаву (2013); Црквена и световна политика краља Милутина према западним силама - неколико нових запажања (са Бојаном Радовановић, 2013); Један опис Београда и југоисточне Европе у енглеској књижевности XV века (са Бојаном Радовановић, 2012); Балдуин од Еноа и ‘номaдска дипломатија’ Латинског царства (2012); Барон Унгерн: живот, пад, легенда (2012); “Тигрови на доњем Дунаву” – мали прилог проучавању мегафауне средњовековног Балкана (2012); Tatars and Serbs at the end of the Thirteenth Century (2011); Најамничке војске краља Стефана Уроша II Милутина (2011); “Чувај се Белијалових синова и отровних стрела!” - Поморавље у другој половиниXII века (2011); “Скитски разбојници у Бугарској пустињи” – поглед једног ходочасника на Поморавље средином XI века (2010); Европа виђена очима једног несторијанског путника с краја XIII века (2010); Историја српске средњовековне цркве у делима Миодрага Пурковића (2010); ”Друга Европа’ – источна и југоисточна Европа у савременој британској и англоамеричкој медиевистици” (2010); ‘Кан’ Ногај, краљ Милутин и српско-татарски сукоби крајем XIII века (2009); Ко је спалио Жичу? (2009); Куманите в средновековна Сърбия (2008); Браничево и околне земље пре и после монголске инвазије (1241-1242), (2008); Од Енглеске до Константинопоља у Књизи чудеса света Јована Мандевила (2007); Источњачки најамници у Србији почетком XIV века (2007).

Комплетну биографију погледајте на сајту Историјског института

Жељко Фајфрић

Др Жељко Фајфрић је рођен у Шиду 1957. године, где је завршио основну школу и гимназију. На Правном факултету у Новом Саду је дипломирао 1979. и магистрирао 1990. године. Докторирао је на Правном факултету у Крагујевцу 1994. и 2000. године на Факултету политичких наука у Београду. Живи и ради у Шиду и бави се адвокатуром.
Осим што је објављивао у стручним часописима, написао је и више књига које се баве локалном историјом Шида. Ипак, најпознатија су његова дела историјске тематике: Света лоза Стефана Немање, Кнез Лазар и деспот Стефан, Лоза Бранковића, Српске краљице и принцезе, Велики жупан Никола Алтомановић, Котроманићи, Историја крсташких ратова, Александар Македонски, Византијски цареви, Руски цареви, Турски султани, Српске славе и роман Тајанствени витез.

Јарослав Францисти

Рођен 1953. године у Новом Саду. Заједно са познатим војвођанским педагогом проф. Живојином Ћулумом /1911-2001/ основао 1974. године Астрономско друштво ''Нови Сад'' - АДНОС (www.adnos.edu.yu), покренуо иницијативу за изградњу Опсерваторије у Новом Саду и био главни стручни консултант при изради пројекта и изградњи Опсерваторије /1986/ и Планетаријума /1996/ на Петроварадинској тврђави. У периоду 1974-2006. године на месту Генералног секретара АДНОС-а и руководилац астрономских посматрања. Поред популаризације астрономије /организација научно-популарних предавања и јавних посматрања телескопом/ од средине 70-их година бави се и астрофотографијом тј. фотографисањем занимљивих астрономских појава и небеских тела. У својој архиви има неколико хиљада оригиналних снимака астрономских појава, небеских тела, чувених опсерваторија и познатих астрономских инструмената. Сарађивао са најпознатијим југословенским астрономима /др Перо Ђурковић, др Милорад Протић, проф. др Радован Данић, М. Муминовић, Г. Крен, Корадо Корлевић, др Милан Димитријевић итд/.

Написао књиге ''Календар и мерење времена'' и ''Халејева комета'' /коаутор проф. Ж. Ћулум/. У разним астрономским и другим часописима објавио преко 50 стручних и више стотина научно-популарних чланака.

 

Херодот

Славни Цицерон назвао га је оцем историје и тај статус ужива још и данас. Иако је Херодот оставио овако значајно и обимно дело, о самом његовом животу зна се врло мало и, углавном, из посредних извора. Рођен је 484. године старе ере (имао је 53 године у време избијања пелопонеског рата) на Халикарнасу. Отац, из богате породице, звао се Ликсе, мајка Дрио, а брат Теодор. Ујак (или стриц) Панијасид, песник и тумач знамења подстицао је Херодотово интересовање за историју и увео га у политички и страначки живот тога доба. Херодот је доста путовао, али та путовања, према изворима, нису била везана за трговину, већ прикупљање историјских, етнографских и географских података и проучавање. Обилазио је храмове, бојишта, пророчишта, важне локације и пределе тога времена: Хеладу, Епир, Македонију, Пеонију, Тракију, Подунавље, приобаље Црног мора, Скитију, Персију, Вавилон, Египат...

Око 444. г. старе ере се придружује атинским колонистима и одлази у јужну Италију, где су основали (обратити пажњу на имена!) град Турије на рушевинама некадашње Сибариде. Претпоставља се да је умро 424. године старе ере.

 

Димитар Цацов

Рођен је у Дупници (Бугарска) 1950. године. Дипломирао је филозофију на софијском универзитету ''Св. Климент Охридски'' 1974. године, да би већ следеће године магистрирао на тему из области психологије. Године 1977. је постао научни сарадник на Институту за филозофију Бугарске академије наука, 2001. је стекао звање доктора филозофских наука, 2003 - председник научног савета Института за филозофију, 2007 - заменик председника Комисије за друштвене науке ВАК. Члан је Савеза научника, Кантовог удружења у Бугарској и Бугарског онтолошког друштва.

Публикације: Българският Дионисев комплекс; Основнонаучната философска школа в България; Втората онтологизация в кантианството; Класическата немска философия. Част първа. И. Кант; Онтология на безмълвието; Димитър Михалчев и философските традиции в България през ХХ век; Източно-европейската философска школа. Презентационизмът в Русия и България; Философският път на Димитър Михалчев; Критическата школа Фриз-Нелсон-Торбов; Дебатът психологизъм-антипсихологизъм; Към историята на презентационизма; Към историята на теорията за историята на философията.

 

Немања Цвитковац

Рођен је 13. 10. 1990. године у Вршцу где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је на Одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, 2013. године. На истом факултету је успешно окончао мастер студије, 2016. године, одбранивши дипломски-мастер рад под насловом Дуалистичка јерес у Европи од X до XV века. Од 2015. године има и звање „кустос-историчар“. За сада има објављена два стручна текста и у том правцу наставља и у будућности:
- "Колекција пиштоља на кремен из Историјске збирке Градског музеја у Вршцу" у: Гласник музеја Баната. Прилози за науку уметност и културу, бр. 17, Панчево, 2015, 73-91.
- "Колекција пиштоља са системом паљења на капислу (перкусиони пиштољи) из Градског музеја Вршац" у: Гласник музеја Баната. Прилози за науку, уметност и културу, бр. 18, Панчево, 2016, 22-37.

 

Ђоре Ценев

Ђоре Ценев jе физичар и руководилац Планетаријума при Младинском културном центру у Скопљу. Аутор jе неколико књига и броjних научних радова из области астрономиjе, етноастрономиjе и археоастрономиjе. Нарочито је познат по пројектима везаним за археолошки локалитет и мегалитску опсерваторију из бронзаног доба - Кокино, код Старог Нагоричана.
Радови:
Three Worlds of the Megalithic Observatory Kokino, 2011; The rôle of the Kokino megalith in the life of the Bronze age agricultural community, 2011; Kokino Calendar, 2008; Macedonian Folk Constellations, 2008; Archaeo-astronomical characteristics of the Kokino archaeological site, 2007; Megalithic observatory Kokino, 2006.
Контакт:
МКЦ – Планетариум, Кеj Димитар Влахов 15, 1000 Скопjе, Република Македонија; cenevgj@gmail.com.

Веселин Чајкановић

Први српски историчар религије - рођен је у Београду 28. марта 1881. године. Завршио је 1899. Прву мушку гимназију, да би потом на Великој школи студирао класичну филологију. По завршетку студија, као државни питомац, наставља образовање у Немачкој. У Лајпцигу - Липску четири семестра изучава класичну филологију, али и јеврејски и стари словенски. Докторирао је у Минхену. Враћа се у Београд и 1908. постаје доцент за латински језик на Философском факултету. Активно учествује у балканским и Првом светском рату. Учествовао је у бици на Конатици, у борбама за ослобођење Београда, на Солунском фронту, Кумановској бици; оболео је од трбушног тифуса и био евакуисан на Крф. Одликован сребрном и златном медаљом за храброст, орденом Белог орла с мачевима и Легијом части.

После рата је једно време вршио дужност управника Државне штампарије и начелника Одељења за вишу наставу Министарства просвете. Године 1919. постаје ванредни, а 1921. редовни професор Философског факултета у Београду. Члан Одбора за грађење Универзитетске библиотеке; хонорарни наставник Богословског факултета на предмету Упоредна историја религија; декан Философског факултета; члан управе Српске књижевне задруге, Друштва св. Саве, од 1922. члан САНУ...

Уџбеници: Латинске читанке, Преглед историје римске књижевности. Превео Херондине Мимијамбе, Плаутове Комедије, Тацитову Германију и бројне римске песнике. Књиге: Вергилије и његови савременици; антологија Петнаест српских народних песама; Студије из религије и фолклора; Мит и религија у Срба - изабране студије; Речник народног веровања о биљкама; Стара српска религија и митололија (последња два дела необјављена за живота)... Радови: О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима; У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке; О српском врховном богу и многи други.

Умро је 1946. године.

* * *

А ево и дела из текста ''Нечастиви на Београдском универзитету''
који говори о ''уклањању'' Веселина Чајкановића из ове високошколске установе
после доласка комуниста на власт /''Српско наслеђе'', Историјске свеске бр. 3,
март 1998; пише Перо Алексић - http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1998/02/article-09.html/:

Трагедија првог српског филолога

Већ међу првим званичним жртвама Суда части наћи ће се једно од најистакнутијих имена не само Београдског универзитета и српске културе и науке, већ и један од најобразованијих Европљана. Био је то академик проф. др Веселин Чајкановић, први класични филолог у Србији, први српски историчар религије, бивши управник Српске књижевне задруге, учесник у Балканском и Првом светском рату, резервни потпуковник српске војске, што је био највиши чин који је могао добити један цивил.

Академик Чајкановић је познавао чак петнаестак језика. Пре рата три пута је биран за декана Филозофског факултета у Београду. Проучавао је обичаје и веровања античких и наших народа, посебно религију Срба пре примања хришћанства. Важио је за једног од најбољих позналвалаца античких пословица, издавао је народне умотворине, писао уџбенике латинског језика, на којем је написао многе своје радове. Преводио је с класичних језика и био један од највећих светских експерата за класичне језике. Међу његовим делима налазе се и она која и данас чине обавезну лектиру низа водећих универзитета и националних библиотека широм света: О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима, Студије из религије и фолклора, Преглед римске књижевности, Тит Макције Плаут-одабране комедије... Аутор је класичног дела Мит и религија у Срба, а иза себе је оставио неколико хиљада страница изузетно вредних рукописа.

За разлику од неких који су му судили, академик Чајкановић је током рата одбио да потпише Апел српском народу да се не бори против немачког окупатора.

Ипак, Суд части га је међу првима најурио са Београдског универзитета. Практично све опту-жбе против њега биле су без основа. И то не само са правног, већ и са разложног, политичког становишта. За његов највећи, неопростив грех Суд части је прогласио то што је током рата за један веома узан круг људи одржао једно стручно предавање и што је учествовао у изради тзв. цивилног плана Универзитета. А циљ тог плана је био да се и у ратним условима, колико је то год било могуће, сачувају имовина и кадрови Београдског универзитета.

Одлуку да га "казни удаљењем са Универзитета" и да му тиме, како су цинично говорили, "омогуће развој" потписало је осам чланова Суда части. Били су то: физичар Павле Савић, Петар Матавуљ, професор Медицинског факултета, психолог Борислав П. Стевановић, професор Фило-зофског факултета, етнолог Душан Недељковић, физиолог Стеван Ђелинео, лингвист Радомир Алексић, извесна Милка Радоичић и професор Тома Бунушевац. Функцију декана Чајкановићевог Филозофског факултета тада је обављао историчар Васа Чубриловић.

Априла 1945. године Суд части је позвао академика Чајкановића да дође на Филозофски факултет, да прими пресуду и да се званично, за сва времена, удаљи са Универзитета. Академик Чајкановић је отишао, стоички све то поднео и вратио се кући. Легао је у кревет у којем је остао пуних 14 месеци, све до своје смрти, августа 1946. године.

Пре неколико година у Београду су у пет томова објављена његова сабрана дела о српској религији и митологији. Ово ре-презентативно издање, које би чинило част водећим светским народима и културама, пленило је посебну пажњу десетина хиљада посетилаца Београдског сајма књига. Ипак, ова дела, без обзира на све, нису добила више него заслужену награду за Издавачки подухват године, ако већ не постоји награда за издавачки подухват једне или више деценија. Чајка-новићева сабрана дела о српској религији и митологији нису добила ниједан глас жирија Београдског сајма. Сви чланови жирија дали су свој глас скромној књизи једне ауторке у коју су укоричени обични новински текстови.

Тако је и после пола века испало да су егзекутори трагичне судбине академика Веселина Чајкановића били у праву када су написали да за њихове одлуке "нема места правном леку".

 

 

Никос Чаусидис

Рођен 17. јула 1959. у Ташкенту, некадашњи Совјетски Савез. Године 1984. је дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу, на Институту за историју уметности и археологију. Године 1992. је стекао звање магистра археологије, радом који је за тему имао паганску религију Јужних Словена. Десет година касније Н. Чаусидис је докторирао, одбранивши рад "„Рано-средновековните двоплочести фибули и претхристијанската духовна култура на Словените“, такође на Филозофском факултету у Скопљу.

Од 1986. ради на Институту за историју уметности и археологију, најпре као асистент, потом као доцент и као професор. Држи наставу на Филозофском и Филолошком факултету, на предметима: Ликовна семиотика, Музеологија, Занатске технике и конзервација, Археологија - општи курс, Историја културе у Македонији.
Био је руководилац и сарадник већег броја истраживачких пројеката из области археологије, етнологије и антропологије. Учествовао је на већем броју научних симпозијума и конгреса који су имали државни или међународни карактер. У својим истраживањима се фокусира на транспозицију симбола, мита, религије у визуелним и ликовним медијима, а посебно у оквиру праисторијске и средњовековне паганске традиције балканске и словенске популације.
Аутор је и следећих монографија: Митските слики на Јужните Словени, Скопје (Мисла), 1994; делот Предисторија, во монографијата: Македонија - културно наследство, Скопје, 1995 (англиско издание: Prehistory // Macedonia - cultural heritage); Стручен раководител и коавтор е на мултимедијалниот компакт диск Македонски дрвености, Скопје (Еин-Соф), 1999 година (англиско издание од 2000 г.: Macedonian Antiquities); Дуалистички слики - Богомилството во медиумот на сликата, Скопје (Ник Лист), 2003; Космолошки слики - Симболизација и митологизација на космосот во ликовниот медиум, Скопје, 2005.
Такође, аутор је више од 80 научних публикација, објављених у стручним часописима и зборницима у Македонији и иностранству.

Наталија Чиркова

Наталија Георгијевна Чиркова, родила се 1948. године у тадашњем Лењинграду, СССР, садашња Русија. Завршила је Лењинградски државни универзитет, Факултет за позориште, музику и кинематографију. Предавач је на Одсеку за словенске језике и литературу на Харвардском универзитету, Кембриџ.
Објављени текстови и књиге: ''Russian Verbs of Motion'', ''Незнакомец'', ''An original story with exercizes, to accompany H.G. Lunt’s Fundamentals of Russian'', ''Celebrating Understanding, and Creating Poetry''', ''Обучение интонации на начальном этапе'' (Harvard Studies in Slavic Linguistics, vol. 1, 230-40), ''Личностный контакт: Опыт предотвращения языкового барьера у американского студента'' (Harvard Studies in Slavic Linguistics, vol. 2).
Члан при општини ''Словенство''. Живи у Бостону, САД. На конференцији о словенском наслеђу у Београду, 2007. године приложила рад "Порекло словенских имена која у себи чувају два корена".

Максим Шатунов

Максим Шатунов (Ведислав) рођен је у 5. новембра 1974. године у Екатеринбургу у Русији. Завршио је Саратовски државни универзитет. Оснивач и председник Федерације Руског борилачког вишебоја и аутор књига о древним руским борилачким вештинама: ''Русская профессиональная драка'' и ''Великорусская борьба''. Бави се популаризацијом ове војно-спортске дисциплине засноване на традиционалним облицима словенског борења, као и словенске старе вере. Један од оснивача друштва ''Част и Слава''. Живи у Саратову, Русија.
Радом "Древне борилачке вештине" представљен у зборнику радова са Конференције о словенском наслеђу (Београд, 2007).

Павел Ј. Шафарик

Чешки слависта и историчар литературе. Рођен је 13. маја 1795. године у Словачкој. После завршеног протестанског лицеја у Кежмарку, од 1815. до 1817. похађа студије историје, философије и филологије и добија титулу доктора философије. Године 1819. долази у Нови Сад и постаје професор и директор Велике србске гимназије. Преузимајући дужност директора одржао је говор у коме је оптужио угарски школски систем по коме Словени морају да уче на латинском и немачком и потпуно им је онемогућено стицање образовања на матерњем језику. У Новом Саду, Шафарик је био одушевљен чињеницом да су се у великој мери очували стари обичаји и усмена традиција.

Посебно га је интересовала и историјска географија за коју је био уверен да може донети помак у проучавању древне прошлости. Бројна су и дела у којима се бавио археологијом, палеографијом, раном историјом Словена и етнографијом; међутим ова дела обзиром да су објављивана на немачком, махом су, за разлику од оних која се тичу филологије, остала непреведена.

Шафарик, кога данас сматрају оснивачем словенске филологије као науке, умро је 1861. године. Константин Јиричек, још један велики словенски филолог, Шафариков је унук.

Књиге: Историја јужнословенске књижевности, Српска читанка, Словенске старине, Историја словенских језика и књижевности према свим наречјима; О пореклу Словена по Л. Суровјецком, Словенски народопис...

Радови: Карактер словенског народа воопште; Средства за напредак литературе словенске; Словенска литература.

 

Роман Шиженски

Родио се 28. априла 1980. године.
2002 - завршио Факултет за историју Арзамског државног педагошког института "А.П. Гајдер"; 2005 - дисертација на тему "Скандинавски митови као културни феномен у развоју земаља северне Европе"; 2006 - учествује у руковођењу деловања Студентског научног друштва при Катедри за историју Русије; 2007 - доцент на Катедри за историју Русије Државног педагошког универзитета у Нижгороду; 2008 - установљује међуфакултетску лабораторију Педагошког универзитета у Нижгороду за изучавање материјалне и духовне културе и међуконфесионалне везе народа Поволжја; 2009 - указом Министра образовања Нижгородске области постављен за председника Савета младих научника Нижгородске области. Од 2013. године, шеф Катедре за савремену историју Русије НГПУ.

На Педагошког универзитету држи следеће курсеве: историја Русије, етнографија, помоћне историјске дисциплине, митолошке представе древних Словена, словенски неопаганизам у 20-21. веку, археолошка пракса.

Публикације: Религиозно-мифологические представления древних славян; Антигерои русского неоязычества (на примере работ Доброслава (А.А. Добровольского); Идеологические воззрения адептов русского неоязычества; Славянская неоязыческая диаспора на территории современной России (по данным сети Интернет); Неоязыческий миф о князе Владимире; Неоязыческий миф: структура и определении; Празднично-обрядовый комплекс русских неоязыческих общин (на примере вероучения А.А. Добровольского – Доброслава; Золотой век в трудах и проповедях славянских неоязычников; Современное язычество в религиозно-культурной жизни (са Сморжевская О.А); Дефиниции политеизма XX-XXI вв. (на примере термина «язычество»); Русский языческий мир (дефиниции неоязычества в современной России); Проблеми становлення етнiчноï релiгiйностi за даними росiйськоï iсторiографiï; Русское язычество: лидеры и хронология (к вопросу об этнической религиозности в России XX-XXI вв.) итд.