СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

Текст разматра књигу „Удар руских богова“, Владимира Алексејевича Истархова, објављену у Москви 1999. године, која представља ауторов лични манифест, обојен ултрадесничарском идеологијом, антихришћанством и антијудаизмом, при чему се износе идеје и ставови који се могу окарактерисати као распиривање верске, расне и националне нетрпељивости. Због тврдње В. А. Истархова да у својој књизи заступа погледе словенске религије извесни аутори су „Удар руских богова“ класификовали у литературу словенских родноверних и као једну од основних књига словенског родноверја.

Текст пред вама критички и аналитички посматра најкарактеристичније тврдње које В. А. Истархов износи, при чему је посебна пажња дата основној премиси аутора – да су изнесене идеје и ставови дати са позиција многобоштва, а нарочито словенске религије. Наведени су цитати из саме књиге који илуструју како ставове В. А. Истархова, тако и методологију којом се користио. Анализом текста, метода и стила показано је да књига није писана из угла словенске религије, већ да је писана са позиција фундаменталистичких праваца јудео-хришћанства, милитантног атеизма и екстремистичке ултрадесничарске идеологије, уз повремено коришћење мешања астрологије, псеудонауке, мита о Атлантиди, посета ванземаљаца и других елемената карактеристичних за Њу Ејџ покрет, при чему ниједан од наведених углова не дели ништа заједничко са словенским родноверјем.

Такође је показано да су знања о словенској религији која поседује В. А. Истархов површна, погрешна и заснована на ауторским делима с краја XX века сумњивог или у потпуности оспореног кредибилитета, а не на озбиљном, објективном и свеобухватном истраживању словенске етничке религије. Циљ овог текста није да се брани иједна друга религија до словенске етничке религије.

Идеолошка папазјанија

Од када је објављена 1999. године, књига „Удар руских богова“ Владимира Алексејевича Истархова непрестано изазива контроверзе. У више судских поступака, који су вођени у Руској федерацији, против екстремиста неонацистичке оријентације, „Удар руских богова“ је наведен као књига која је инспирисала људе на чињење тешких кривичних дела. Књига је стављена на списак екстремистичке литературе, заједно са другим насловима који распирују међунационалну и међуверску мржњу.¹ Са друге стране књига ужива велику популарност међу ултрадесничарски оријентисаном омладином, не само у Русији, већ и у Украјини, Белорусији, а чак се и у Србији могу наћи они који тврде да им је Истархов „отворио очи“. Наведене чињенице нису спорне. Међутим, оно што изазива посебно занимање у словенској родноверној заједници, као и међу антрополозима и социолозима који се баве истом као друштвеним феноменом је тврдња аутора да је: „Књига је написана са позиције паганства – исконске вишехиљадугодишње религије руских и аријских народа. Дата је реална слика светске историје.“² Обе наведене тврдње су у различитим облицима поновљене много пута кроз књигу. Стога није тешко претпоставити да ће сваки просечни истраживач словенског родноверја, било да се ради о стручном интересовању, жељи да се боље упознају корени, култура и традиција сопственог народа или да се упозна само словенско родноверје, уврстити и ову књигу у списак литературе коју треба прочитати и што је још важније књигу на основу које ће (између осталог) изградити свој став према словенском родноверју. Као што ћемо показати у наредном тексту, потенцијални истраживач би тако направио кардиналну грешку, како из научног угла разматрања чињеница, тако и из угла разумевања словенског родноверја. Размотрићемо само део од ствари које В. А. Истархов пише, тобоже из позиције словенске религије и наводно потпуно реално, како би смо се уверили да се нити ради о реално пренесеним и интерпретираним чињеницама, нити о ставу словенских родноверних, организација и удружења које их окупљају и словенског родноверја у општем случају.

Сама прва реченица „Удара руских богова“ гласи: „Сада ми живимо у периоду космичке Ере Риба – епохе тоталне лажи и тоталних обмана.“³. Зодијак који се односи на горњу реченицу, од грчког ζωδιακός, зодијакос, је вавилонски изум који је у Европу дошао преко античке Грчке. Иако су Словени, као и сви остали народи вршили астрономска посматрања и имали одређена знања и представе о Космосу,^4,5 како год окренули не можемо наћи везу грчко-вавилонског хороскопа и словенског родноверја или Словена уопште.

Даље В. А. Истархов тврди: „Сада је у Русији ко бајаги демократија и ко бајаги слобода речи. Али то је само једна у низу лажи, слободе речи није било ни раније и сад је она строго ограничена.“⁶ Слобода речи је у Русији толико „ограничена“ да је В. А. Истархов био у стању да без икаквих последица, сасвим слободно изда књигу у којој критикује ту исту власт која тобоже спроводи стриктну контролу слободе говора, књигу у којој (као што ћемо касније видети) велича Хитлера?! Заиста?! Приметимо да је „Удар руских богова“ на списак екстремистичке литературе уврштен тек 2009. године, и то тек после извршења више тешких кривичних дела која су почињена услед индоктринације Истарховљевим текстом.

„Задатак ове књиге је – да открије лажну суштину и корене таквих лажних религија, као што су хришћанство, комунизам и јудаизам. И да прикаже истинске, а не декларисане циљеве тих религија и јединственог господара свих тих религија. И најважније – да изведе читаоца на друго информационо поље, засновано не на вери, већ на знању друге древне и националне (не само за Русе, већ и за све Аријце) религије – многобоштва или ведизма – религије, која може и дужна је (уз наше учешће) да постане основа праве религије XXI века. Тада ће Ера Водолије стварно постати Ера човечанства принципијелно другог, вишег нивоа.“⁷, пише В. А. Истархов. Међутим, у словенској религији се не може наћи основа за наведено. Словенска религија се не бави критиком других религија, нити ера Водолије, ера Рибе и било која друга ера заснована на вавилонско-хеленском зодијаку има ишта заједничко са словенском религијом. В. А. Истархов покушава да својим сопственим идејама прибави веродостојност, тако што ће их приказати као тобожњи поглед из угла словенске религије и ведизма. Долазак ере Водолије је као и свако друго пророчанство из митологије аврамских религија – нико заправо не зна са сигурношћу када ће то тачно бити, јер се астролози међу собом никако не слажу, па за почетак ере Водолије износе датуме од почетка XXI века, па све до далеке будућности XXXVI века. То прорицање новог доба, чији почетак никако да дочекамо, је добро позната „шаргарепа“ уличних проповедника аврамских религија.

Критика хришћанства коју В. А. Истархов износи је само скуп много пута до сада прежваканих критика које користе милитантни атеисти, при чему се обилато и преко сваке разумне мере користи генерализација, те се тако хришћанство представља као униформан, монолитан систем, иако хришћанство заправо има на стотине различитих деноминација, праваца и фракција, при чему свака има своје особености. Хришћанство од самих својих почетака није било јединствено, но како постојање тог нејединства директно подрива идеје В. А. Истархова, он читаоцу представља погрешну и на чињеницама неутемељену слику хришћанства. Сваки хришћанин је по В. А. Истархову морални и интелектуални дегенерик. Недопустиво је да се такав лични однос према било којој вери, покушава приписати словенском родноверју, које цени човека према његовим личним квалитетима. Уосталом, да ли је заиста могуће да не знате баш ниједног хришћанина који је честит, моралан, породични човек, коме би сте радо стиснули руку? Генерализација и стварање менталитета „ми-против-њих“ је класична методологија коју користе култови који се баве контролом ума и најсигурнији је пут у патњу, мржњу и пропаст.

Без икаквих аргумената и доказа В. А. Истархов наводи да су Јевреји перверзњаци, хомосексуалци и дегенерици. Он пише: „Историја сексуалних настраности и историја Јевреја веома се пресецају, чак би се могло рећи да је то једно исто.“⁸ На основу чега В. А. Истархов ово тврди? На основу једне изоловане епизоде из Старог завета, која се бави једном забити под називом Содома. В. А. Истархов, што је врло индикативно, овде показује да у потпуности прихвата сведочанство Старог завета, иако мало раније у тексту пише да га као Руса нити занима историја Јевреја нити прихвата Свето писмо као веродостојан документ. На тај начин В. А. Истархов не само што сам себи скаче у уста (не први и свакако не и последњи пут), него и демонстрира да његове идеје немају везе са словенском религијом, јер Свето писмо није спис коме се придаје било какав значај у оквиру словенског родноверја, нити се критике базиране на Светом писму могу приписивати многобожачком ведизму, као што то чини В. А. Истархов.

„То, да је Христос био чист хомосексуалац, није волео жене и волео је само мушкарце – то је очевидно, то проистиче из свих „светих“ текстова.“⁹, тврди В. А. Истархов. Не улазећи дубље у лавиринте хришћанске апологетике уочимо да В. А. Истархов пише да је његова тврдња очевидна и да проистиче из свих светих текстова хришћанства, иако имамо јеванђеље по Филипу у коме се каже да је Исус Христос „често љубио у уста“ Марију Магдалену¹⁰ и јеванђеље по Марији које садржи сличне наводе, иако имамо бројне ситне индиције које наговештавају да је Исус Христос заправо био ожењен. Ова тема је једна од контроверзи у хришћанској теологији и постоји не баш мали број стручњака који сматрају да је Исус заиста био ожењен и за такав став износе аргументе који се не могу олако одбацити.¹¹ Са друге стране, позиција коју заузима В. А. Истархов је управо позиција фундаменталистичких струја у хришћанству (по питању брачног статуса Исуса Христоса) или милитантног атеизма (по питању сексуалне оријентације Исуса Христоса).

„Тиме самим предају своју душу ђаволу. И никаква демагогија не може променити и оправдати овај факт. Заиста хришћанска црква – то је црква Сатане.“¹², пише В. А. Истархов када разматра канибализам у јудео-хришћанству. Индикативан је избор фраза као што су предавање душе ђаволу и црква Сатане. Ове фразе потичу управо из јудео-хришћанства и немају никаве везе са словенским родноверјем, нити са словенском културом и традицијом. Слично је и са карактеризацијом Исусовог ученика Јуде, за коју се В. А. Истархов ослања искључиво на традиционалну хришћанску теологију.

„Чудно друштво од 13 (несрећан број) људи. 13 је – мистичан број Сатане.“¹³, пише В. А. Истархов. Какве везе било веровање да је број 13 несрећан, било Сатана имају са словенским родноверјем? При томе, број 13 се доводи у везу са Сатаном на основу тога што је поглавље које говори о звери у Јовановом откровењу управо тринаесто. Дакле, још једном В. А. Истархов посеже не за словенском религијом, већ своју критику управо заснива на ставовима јудео-хришћанског фундаментализма, истим оним које све време куди.

„Основна идеја хришћанства – јесте жидољубље (јудофилија)...“¹⁴, тврди В. А. Истархов. Сагледавајући скоро два миленијума односа између хришћанства и Јевреја, тешко је схватити на основу чега се ово тврди, нарочито имајући у виду да су управо хришћанске цркве вековима утицале да Јевреји буду грађани другог реда, законима европских земаља им је било ограничено кретање, место насељавања, избор професије, итд., да не набрајамо све оне бројне погроме, масакре и протеривања Јевреја широм Европе, којима су кумовале управо хришћанске цркве. Већина европских хришћана је током Средњег века (а значајан део и у каснијим периодима) сматрала да су Јевреји убили Исуса Христоса и да због тога треба да испаштају. Подсетимо да су Јевреје често прогонили исти они који су прогонили и родноверне Словене. Тако су и Јевреји и родноверни Словени веома страдали од руку крсташа, током њихових бестијалних похода. Људи који су током Средњег века делили ставове В. А. Истархова су били најгори олош људског друштва, који је шиканирао и малтретирао мирно становништво, изазивао изгреде, чинио свакојаку штету и злочине широм Европе и Блиског Истока, који су чак повремено упражњавали канибализам.¹⁵

„Осим тога богат човек је – независан човек. Шта новац даје човеку, осим материјалног блага? Новац чини човека слободнијим. То је главно. Због тога су за тоталитарне религије (хришћанство и комунизам) богати, то јест слободни и независни људи, непријатељи.“¹⁶, пише В. А. Истархов. Овде јасно видимо коју идеологију заступа – идеологију либералног капитализма, потрошачког друштва, друштва у коме је појединац индивидуа препуштена на милост и немилост хировима тржишта, кретањима капитала, новца и робе. Знајући колико има богатих хришћана (заправо највећи део светског богатства је сконцентрисан управо у државама које су већински хришћанске оријентације) и знајући да је горе изнесена тврдња у потпуној супротности са етиком словенске религије, морамо још једном истаћи колики је диспаритет између словенског родноверја и ставова које В. А. Истархов износи.

У даљем тексту В. А. Истархов пише: „[Исус] Вас позива да постанете сиромашни – постаните богати. Он Вас позива да своју имовину поделите сиромашнима – узмите сопственост у своје руке и никоме је не дајте. Он Вас призива да презирете новац и да будете ван новца – трудите се да управљате новцем, идите у банке, финансијске компаније, станите на њихово чело и моћи ћете да реализујете све Ваше најбоље жеље у корист себе и своје нације.“¹⁷ Другим речима В. А. Истархов проповеда да постанемо себичне тврдице, заинтересоване за материјалну добит, згртање богатства. Он стаје у одбрану банкара, трговаца, либералног капитализма и свих зала које исти собом носи, што је у потпуној супротности са етиком словенске религије и словенском душом. При крају књиге, В. А. Истархов ће написати: „Реални бог у свим хришћанским земљама јесте новац. И главна јеврејска парола – новац не смрди.“¹⁸, скачући сам себи у уста и оповргавајући самог себе (не први и свакако не и последњи пут).

Када В. А. Истархов говори о настанку монотеизма између осталог пише и следеће: „Ако погледате Бафомета – симболичан сатанистички лик ђавола и упоредите Бафомета са Ехнатоном, сличност ће бити више него очигледна.“¹⁹ Чикам било кога да нађе у словенској митологији иједну референцу на Бафомета или Сатану. Потом следи прави бисер: „Према савременим подацима Ехнатон и његова сестра-жена Нефертити били су представници ванземаљске сатанистичке цивилизације из сазвежђа Сиријуса.“²⁰ Према којим „савременим подацима“?! Египатски фараони као представници ванземаљаца, па још из сазвежђа Сиријуса, па још сатанистичке ванземаљске цивилизације?! Сваки коментар је излишан.

Наставак ових фантастичних тврдњи следи убрзо: „Управо због те књижице [Комунистичког манифеста] су проливене реке крви. Иза свега тога невидљиво стоји Ехнатон. А иза Ехнатона стоји сатана Луцифер (буквално значење »носилац светлости« или »јутарња звезда«). Луцифер има још једно име – Озирис.“²¹ Дакле, по В. А. Истархову, комунизам је производ Акхенатона, египатског фараона, пореклом из сазвежђа Сиријус, чији је налогодавац био Сатана, тј. Луцифер, тј. Озирис. Изнета тврдња не само да је у супротности са египатском религијом, не само што је наопака мешавина свега и свачега, већ у супротности са здравим разумом и нема никакве везе са словенском религијом.

Пишући о Јеврејима, са неприкривеном мржњом В. А. Истархов пише: „А Хитлер је био само инструмент у реализацији Закона Карме – закона праведне освете.“²², објашњавајући да су нацисти спаљивали Јевреје у крематоријумима као неку врсту кармичке одмазде зато што су по Старом завету на сличан начин Јевреји под Давидом ликвидирали Амоните. Какве везе референца из јеврејске митологије, карма и нацистички злочини имају са словенским родноверјем, В. А. Истархов не објашњава.

Високи интелект и/или антисемитизам

В. А. Истархов пише: „Антисемитизам – то је показатељ високог интелекта.“²³ и ту своју тврдњу покушава да поткрепи наводним изјавама и ставовима неколицине познатих историјских личности. Прокоментарисаћемо цитате које В. А. Истархов приписује познатима при томе разматрајући веродостојност наведених изјава, контекст у коме су дате и саме личности које су их дале.

„Џорџ Вашингтон (1. председник САД, 1732 – 1799), из његове књиге „Максиме Вашингтона“): „Сасвим је жалосно што их ни једна држава, старија од ове, није покорила као кугу друштва и свог великог непријатеља, чијим је присуством усрећена Америка“.“ ²⁴

КОМЕНТАР: Цитат је заправо настао непосредно пред Други светски рат изменом оригиналних Вашингтонових речи од стране симпатизера нацизма у САД. Оригинални цитат (који се уопште не односи на Јевреје) гласи овако: „Ово племе црног племства²⁵ дела против нас са више успеха него оружје непријатеља. Они су стотину пута опаснији за наше слободе и велику идеју у коју смо укључени. Веома је жалосно што их свака држава САД, до сада није изловила као штеточине друштва и највеће непријатеље које срећа Америке има.“ Цитат је састављен из два дела на основу писама Џорџа Вашингтона²⁶, која се данас налазе у Конгресној библиотеци САД, а односи се на ратне профитере који су довели до девалвације америчке валуте и који су музли сваку пару из тадашњих САД у настанку.

„Мухамед (оснивач мухамеданства, 570 – 632, из Корана): „Не могу да схватим да све до сада нико није изгнао те животиње, чије је дисање слично смрти. Зар не би свако уништио дивље звери, које једу људе, чак ако оне имају људски облик? Да ли Јевреји представљају нешто друго, осим људождере?“.“²⁷

КОМЕНТАР: Овде В. А. Истархов наводно цитира Кур'ан, иако се дати цитат заправо не налази у Кур'ану, већ је реч о цитату који се приписује Мирзи Хасану Кану. Овај цитат је први пут објављен 1892. године, у књизи „Приручник за јеврејско питање“, Теодора Фриша²⁸, чувеног антисемите, промотера нацизма и идеологије расне и верске нетолеранције²⁹. У искривљеном облику искористио га је један други Мухамед – Калид Абдул Мухамед у свом говору који је одржао 29. 11. 1993. године на Кин колеџу у Њу Џерсију. Занимљиво је да В. А. Истархов тобоже цитира Кур'ан, исти онај Кур'ан у коме стоји и: „И заиста смо дали деци Израела Свето писмо и Заповести и Пророке и дали смо им добре ствари и били су нам изнад свих осталих народа.“³⁰ или „О децо Израела! Памтите како вас држим изнад свих осталих народа.“³¹ Дакле, у Кур'ану се могу наћи и ајети који позитивно говоре о Јеврејима. Са друге стране В. А. Истархов пише: „Чак је комунизам и прављен у истој тајној „радионици“, у којој су спремани и јудеизам, и хришћанство, и ислам, и масонство.“³², „Ислам је разрађен у истој радионици, у којој су разрађивани и јудеизам, и хришћанство, и комунизам.“³³ и „Дуготрајно и стално религиозно једнобожачко мишљење (јудаизам, хришћанство, ислам) наносе штету интелекту човека.“³⁴, па се поставља питање због чега се позива на нешто што по његовим сопственим речима штети интелекту и нешто што је производ исте радионице као и други системи против којих иступа В. А. Истархов. Запитамо ли се шта каже Кур'ан о мнобошцима лако ћемо сазнати да постоје ајети као што је овај: „Тада, кад прођу свети месеци, убијајте многобошце где год их нађете...“³⁵ и многи други.

„Мартин Лутер (црквени реформатор, 1483 – 1546): „Страствена жеља вапијућих срца Јевреја нада се да ће доћи онај дан, када ће они моћи да се односе према нама тако, као што су поступали у време Јесфири у Персији. И колико је Јеврејима блиска књига Јесфир, која оправдава њихову крволочност, осветољубивост и апетите разбојничких нада! Никада Сунце није светлело народу крвожеднијем и осветничкијем, који се заноси идејом уништења и угушења људи друге вере“.“ ³⁶

КОМЕНТАР: В. А. Истархов се у књизи која тобоже износи ставове из угла словенске религије, позива на Мартина Лутера, реформатора хришћанства, представљајући га као особу чије ставове треба следити. Поставимо питање због чега словенски родноверни, многобошци по дефиницији, треба да следе ставове и идеје творца једног од најмасовнијих праваца у хришћанству – протестантизма. Овај, по В. А. Истархову високи интелектулац, је најпознатији по својим речима: „Разум је непријатељ вере...“³⁷, залажући се управо за ону врсту слепе вере против које В. А. Истархов наводно иступа на почетним страна своје књиге. Постоје ли икакви основи у словенској религији да се Мартин Лутер узима као ауторитет у световним, а нарочито у теолошким питањима?! Одговор је потпуно јасан – таквих основа нема. Нејасно је због чега В. А. Истархов жели да се словенски родноверни приклоне ставовима познатог реформатора хришћанства.

„Петар Први (руски император, 1672 – 1725): „Више волим да видим у мојој земљи мухамеданце и многобошце, него Јевреје. Последњи су преваранти и лупежи. Они неће добити одобрење да се населе и организују свој посао. Без обзира на моја наређења, они настоје да то остваре поткупом мојих чиновника са циљем да постану равноправни“.“ ³⁸

КОМЕНТАР: Ова изјава коју В. А. Истархов приписује цару Петру Великом се не може независно потврдити, јер о њој не постоје никакви записи и заправо је преузета из анегдоте коју је у својој биографији тек успутно помиње Андреј Нартов, изумитељ у служби цара Петра Великог. Са друге стране, цар Петар Велики је за вицеканцелара целе Руске империје поставио барона Петра Шафирова, пољског Јеврејина, који му је био у личној пратњи током многих путовања. Уколико В. А. Истархов жели да се изистински угледамо на потезе цара Петра Великог, онда би требало да на најважније политичке функције поставимо управо Јевреје. Но, тешко је поверовати да је В. А. Истархов то желео да каже.

„Жан Франсоа Волтер (француски писац, 1694 – 1778): „Јевреји нису ништа друго него презрен и варварски народ, који је током дугог времена спојио одвратно користољубље са ужасним предрасудама и неугасивом мржњом према народима, који их трпе и на којима се они обогаћују“.“ ³⁹

КОМЕНТАР: Ово су заиста речи самог Волтера, истог оног Волтера који је горе поменутог оснивача ислама назвао „оснивачем варварске и лажне секте“, који сматра је хришћански бог „бог истине и милости“ и који римокатоличком папи „љуби свете ноге“ (sic!)⁴⁰. Нејасно је да ли треба да разматрамо и те Волтерове ставове, па да пророка Мухамеда, кога В. А. Истархов наводи на својој листи људи од високог интелекта, људи који треба да представљају узор читаоцима његове књиге, сматрамо узором или лажљивцем, а да римокатоличком папи љубимо ноге. Видимо да по ко зна који пут В. А. Истархов сам себи скаче у уста. Он нема никаквог права да тврди да су његове идеје изнете са позиција било ког многобоштва, а свакако не словенског родноверја.

„Бенџамин Франклин (амерички научник и државни радник, 1706 – 1790): „Ма где било, у земљи, у којој се насељавају Јевреји, независно од њиховог броја, они снижавају њен морал, комерцијално поштење, изолују се и не допуштају да се асимилују. Ако их ми путем Устава не искључимо из САД, онда за мање од сто година они ће навалити у великој количини, узеће врхунац, прогутаће земљу и променити облик нашег управљања. Ако их не искључите, онда за мање од двеста година наши потомци ће радити на пољима, издржавајући њих, док ће они трљати руке у својим канцеларијама. Упозоравам вас, џентлмени, ако Јевреје не искључите заувек, Ваша деца ће вас проклињати у Вашим гробовима“.“ ⁴¹

КОМЕНТАР: Овај наводни цитат Бенџамина Френклина је заправо фалсификат који је први пут објављен 1934. године у САД, у часопису „Ослобођење“, гласилу про-нацистичке организације „Сребрна Легија“.^42,43 Још једном имамо прилике да видимо како се В. А. Истархов служи фалсификатима.

„Наполеон Бонапарта (император Француске, 1769 – 1821): „Јевреје треба разматрати као нацију, али не као религиозну групу. Они су нација у средини наше нације. Сопственост читавих села отимају Јевреји, они су успоставили кметство, они су права јата гавранова. Сиромаштво које изазивају Јевреји, не потиче од једног индивидуалног Јевреја, оно је суштина читавог тог народа. Они су као гусенице или скакавци који једу Француску. Јевреји су нација спремна на најужасније злочине“.“ ⁴⁴

КОМЕНТАР: Без обзира на труд, у литератури се не може наћи ишта што би повезало наведену изјаву са Наполеоном Бонапартом. Заправо, свако ко имало познаје француску историју у периоду владавине Наполеона Бонапарте лако ће препознати наведени цитат као потпуну измишљотину. За оне који су слабије упућени у историју наведимо примере опхођење Наполеона Бонапарте према Јеврејима. Током кампање у Италији, по заузећу Анконе 9. фебруара 1797. године, Наполеон је издао наредбу да се Јеврејима дозволи насељавање и ван јеврејског гетоа, као и да Јевреји не морају више да носе жуте траке око руку и Давидову звезду видно истакнуту на одећи. Касније ће Наполеон затворити јеврејске гетое у Риму, Венецији, Верони и Падови и укинути законе Инквизиције, доносећи слободу и права Јеврејима у Италији. Када су француске снаге заузеле Малту, 12. јуна 1798. године, Наполеон је дозволио Јеврејима да подигну синагогу, што им дотадашње власти нису дозвољавале. Током кампање у Палестини, у време опсаде Акре, Наполеон је већ припремио прокламацију којом оснива јеврејску државу на територији данашњег Израела. Прокламација је датирана на 20. април 1799. године и у њој се Јевреји између осталог називају „правим наследницима Палестине“. Неуспех Наполеона да освоји Акру, а потом Јерусалим је довео до одлагања оснивања јеврејске државе. У главним француским новинама тога времена „Le Moniteur Universel“ објављено је: „Бонапарта је издао прокламацију у којој позива све Јевреје Азије и Африке да стану под његов барјак како би поново успоставили древни Јерусалим. Већ је дао оружје великом броју, и њихови батаљони прете Алепу.“⁴⁵ На Наполеонову иницијативу, 23. августа 1806. године, основан је и Велики Санхедрин – јеврејска скупштина. Сам Наполеон о свом односу према Јеврејима каже следеће: „Моја основна жеља је била да ослободим Јевреје и учиним их пуноправним грађанима.“⁴⁶ Заправо Јевреји су били толико захвални Наполеону да је у молитвенике свих синагога уврштена посебна молитва њему у част. ⁴⁷

„Франц Лист (мађарски композитор, 1811 – 1886): „Настаће моменат када ће све хришћанске нације, међу којима живе Јевреји, поставити питање да ли их даље трпети или депортовати. И то питање је по своме значају исто тако важно као и питање о томе да ли ми желимо живот или смрт, здравље или болест, социјални мир или сталне немире“.“ ⁴⁸

КОМЕНТАР: Цитат који наводи В. А. Истархов је постхумно додат у Листову књигу „Циганин у музици“, коју је издала његова мецена, која јесте била антијеврејски настројена. Са друге стране Франц Лист је, упркос бројним јавним критикама, подржавао рад јеврејских уметника као што су Хајнрих Хајне и Феликс Менделсон. ⁴⁹

„Хенри Форд (амерички ауторитет аутомобилске индустрије и писац, 1863 – 1947), „Њујорк Тајмс“ 8.марта 1925.г.). „Подвргните контроли 50 најбогатијих јеврејских финансиста, који финансирају ратове ради сопственог прихода, и ратови ће нестати.“.“ ⁵⁰

КОМЕНТАР: Ово су заиста речи Хенрија Форда. Бројне пасусе из чланака које је Хенри Форд објавио Адолф Хитлер је просто преписао у своје дело „Моја борба“. Хенри Форд је такође сматрао да су Англо-Саксонци виша раса предоређена да влада светом, па В. А. Истархов ваљда сматра да треба да им ми, Словени, будемо слуге и робови. Но, опет треба поставити питање какве везе са словенском религијом имају ставови америчког индустријалца који је инспирисао људе да чине погроме.

„Винстон Черчил (енглески државник, иступање у представничком дому 5.новембра 1919.г.): „Нема потребе преувеличавати улогу, коју су одиграли интернационални Јевреји-атеисти у стварању бољшевизма и њиховог учешћа у руској револуцији. Више од тога, главна инспирација и покретачка снага долазе од јеврејских вођа. У совјетским институцијама доминација Јевреја више је него поражавајућа. И главни део у спровођењу система терора, који је утврдио ЧК, извршили су Јевреји и у неким случајевима Јеврејке. Такву ђаволску славу Јевреји су постигли у време терора, када је Мађарском владао Бела Кун.“.“ ⁵¹

КОМЕНТАР: Ово је ваљда исти онај Винстон Черчил за кога касније у књизи В. А. Истархов пише: „Против Енглеске Хитлер није хтео да ратује, али на његову несрећу (и на несрећу Енглеза) на власт је дошао Винстон Черчил, који је био у јакој личној финансијској зависности од јеврејских финансијера и проводио је политику у корист светског ционизма.“⁵² Интересантно је да В. А. Истархов нема никаквих проблема да се позове на ставове човека кога критикује као ционистичког агента и да те ставове представља као позитивне.

В. А. Истархов на једном месту поставља питање: „Зар нису последњу улогу у одлуци о спаљивању Ђордана Бруна одиграле његове речи: „Жидови су шугава, губава и опасна раса, која заслужује да се искорени од самог дана рођења“.“ ⁵³

КОМЕНТАР: Одговор је више него јасан – нису. Речи за које В. А. Истархов тврди да их је стварно изговорио сам Ђордано Бруно, заправо изговара један од измишљених ликова у његовом делу Spacio della Bestis Trionfante (ит. Истеривање тријумфалне звери) објављеном 1584. године. То дело је низ филозофских дијалога између више ликова, при чему лик који изговара горе наведени цитат бива побеђен у дијалогу од стране лика који представља самог Ђордана Бруна. Лик по имену Саулино (према девојачком презимену мајке Ђордана Бруна) представља ставове самог Ђордана Бруна и између осталог каже и следеће: „... они [Јевреји] су с правом названи и с правом се називају светима, јер су више небески и божански род, него земаљски и људски, и како немају свој део овога света, анђели су их одредили за наследнике оног другога, који је толико вреднији, јер нема човека, великог или малог, мудрог или глупог, који силом избора или судбине може да дође до њега, и свакако га никад не може имати као свој сопствени.“⁵⁴ Ђордано Бруно је заправо био добар познавалац јеврејске Кабале и њоме се обилато користио у своме раду.^{55, 56} Другим речима, Ђордано Бруно је заправо ценио Јевреје и учио од њих.

Кад се саберу сви цитати које В. А. Истархов приписује познатим историјским личностима, а који се појављују кроз читаву књигу, у покушају са дају некакву интелектуалну подлогу екстремизму В. А. Истархова, лако се увиђа да је више од половине тих цитата заправо обичан фалсификат или вађење мисли изван контекста чиме им се драстично мења смисао и значење.

Мало о „руској“ религији

Само једна глава, читаве књиге „Удар руских богова“ се заправо бави словенском религијом. При томе на многобоштво (словенску религију и све остале многобожачке религије заједно) отпада веома мали део читаве књиге, једва 6% текста, односно мање од 5% укупног текста књиге уопште помиње словенску религију, у било ком контексту. Стога је тврдња из наслова да се о руској религији у књизи „Удар руских богова“ пише мало потпуно исправна.

Од литературе у вези словенске религије коју В. А. Истархов користио за припрему своје књиге⁵⁷, три су књиге измишљотина Александра Асова⁵⁸, једна је псеудонаучна митолошко-историјска папазјанија⁵⁹, једна је књига која се бави општом митологијом човечанства⁶⁰ и једно је контроверзна Велесова књига⁶¹. Кад се све сабера, јасно се види да В. А. Истархов нема ниједну једину иоле респектабилну референцу која се бави само словенском етничком религијом или референцу која није искључиво информативне природе. Стога не треба да нас чуди непознавање словенске религије које показује.

В. А. Истархов такође пише: „Читав тај материјал није довољан да би се обновила руска религија у потпуном обиму, зато се морају паралелно проучавати и друге паганске религије: Индуизам, Зороастризам, Будизам, Бон. То је корисно зато што уз сву разлику тих паганских религија, мноштво идеја и принципа има различите форме, али једну суштину, пошто су све те религије израсле из једног религиозног корена – Ведизма.“⁶² Овим речима не само што В. А. Истархов понавља сталну критику која се упућује словенском родноверју – да за обнову словенске религије нема довољно података и да се о словенској религији ништа поуздано не зна, већ се отворено залаже за прављење нове, еклектичке религије мешањем словенске митологије и обичаја из бројних других религија. Међутим, при крају књиге В. А. Истархов пише: „Данас има довољно иформације за то да се снађемо у својој религији, да је развијамо и усавршавамо.“⁶³ Дакле, имамо ли или немамо довољно података о словенској религији? В. А. Истархов по ко зна који пут износи међусобно контрадикторне ставове.

Теолошка папазјанија коју предлаже В. А. Истархов, по угледу на А. Асова, је сасвим уобичајена за Њу Ејџ (New Age - енг. Ново доба)⁶⁴ покрет и ту се заправо открива шта је заправо идеологија В. А. Истархова – идеологија настала на Западу, у којој се према потреби и жељи мешају различите традиције и идеје, измишљају нове теорије и чињенице, обрћу и преврћу верска и друга учења како би се укомпоновала у тренутне потребе. Та алтернативна култура има врло мало или нимало везе са словенском религијом, али и са другим многобожачким етничким религијама. Чак и када пише о самој словенској религији В. А. Истархов није у стању да се уздржи од бесомучне критике других религија. Размотримо какво је виђење словенске религије које има В. А. Истархов.

В. А. Истархов иако се тобоже залаже за многобоштво пише: „СВЕВИШЊИ – Космички Апсолут који обједињује све Богове и читав космос у једну целину. Име Свевишњег је – ОУМ. Сви остали Богови су – манифестације (хипостаси) и субличности Свевишњег.“⁶⁵ Другим речима, В. А. Истархов тврди да је словенска религија монотеистичка, са само једним богом, док су сва остала божанства само манифестације тог једног бога. Занимљиво је да В. А. Истархов том свевишњем богу даје има Оум, што је у хиндуизму основни звук стварања. То је можда занимљиво онима који упражњавају разне облике оријенталних медитација или јогу, али са словенском религијом заиста нема везе.

О богу Роду В. А. Истархов пише: „РОД (у Индуизму Брахма) – првобитно испољавање Свевишњег Апсолута, творца читавог света. До његове појаве читава васиона се налазила у стању »непостојања« (у Индуизму то стање се назива Парабраман), то јест није било ни Богова, ни материје, ни простора, ни времена, ни видљивог ни невидљивог света.“⁶⁶ Не улазећи у то колико је називање бога Апсолутом и фразе које се употребљене врло блиско јудео-хришћанској митологији, не постоје никакви извори (сем измишљотина А. Асова) за ово што В. А. Истархов пише, баш као и за следеће: „Род је – двополни Бог, који има у себи и мушки и женски почетак.“⁶⁷ или „Када се рађа сваки човек, његова намена се уписује у књигу Рода. Та књига се не налази на једном месту, она је раздељена, она је записана у самом човеку, у свакој његовој ћелији у виду генетског кода.“⁶⁸ У наведеним речима можемо лако да препознамо елементе Њу Ејџа и јудео-хришћанства, али не и словенске религије.

Пишући о Сварги В. А. Истархов понавља идеје А. Асова: „Васиона се сложено обрће (око многих оса), и то кретање се назива точак Сварге, учвршћен код Поларне звезде.“⁶⁹ и „Пун обрт тога [Земљиног] кретања се одвија приближно за 26 000 година. То обртања доводи до тога да полако смењују једно друго зодијачна сазвежђа, која се виде у моменту пролећне равнодневнице на северу. Пун обрт се дели на 12 зодијачних Ера, од којих свака траје 2160 година. То време се назива Коло (круг) Сварге.“⁷⁰ У словенској религији не постоји ни зодијак ни ера Рибе, ни ера Водолије. То постоји у Њу Ејџ синтетичким, еклектичким религијама. Сем тога, В. А. Истархов пише и: „Сада ми живимо у љутој ери Риба, где влада углавном кнез читавог света – сатана помоћу дволичне јудохришћанске религије и светске финансијске жидомасонске мафије.“⁷¹ Називање Сатане кнезом читавог света је карактеристика фундаменталистичких праваца у хришћанству и не може се наћи у словенској религији.

Крадући божанства из хиндуизма В. А. Истархов Словенима приписује обожавање и богова као што је Кришна, па тако пише: „КРИШЕЊ (у индуизму Кришну) – Бог крова над главом.“ ⁷²

В. А. Истархов није задовољан тиме што је у свој еклектички идеолошки систем уплео религије Оријента, по угледу на А. Асова, већ посеже и за египатском религијом, па тако пише: „РА – општи назив Бога сунца.“⁷³ и „Бог сунца РА – је један од Богова високог нивоа хијерархије.“⁷⁴ По В. А. Истархову, богови Хорс, Јарило, Дажбог и Таусењ су „синови (хипостаси) бога Сунца Ра“⁷⁵. Не треба посебно наглашавати да се у словенској религији не појављује ниједно египатско божанство, па ни бог Ра.

У вези Белобога, бога за кога већина стручњака сумња да је уопште постојао⁷⁶, В. А. Истархов тврди: „Његово светилиште је било на брду, окренутом према сунцу, а многобројни златни и сребрни украси Белбога одражавали су игру зракова и чак су ноћу осветљавали храм, где није било ни једне сенке, ни једног мрачног угла. Белбог се стално бори са Чернобогом, подржавајући у Сварги динамичку равнотежу супротних сила: стварања и рушења; светла и таме; топлоте и хладноће; добра и зла; љубави и мржње итд.“⁷⁷ Поларизовани дуализам који В. А. Истархов везује за контроверзног бога, заиста постоји, али не у словенској религији, већ у аврамским религијама и зороастризму. Сем тога, многи би истраживачи словенске религије били искрено одушевљени када би постојао локалитет за који би се могло тврдити да је храм Белобога, па још са „златним и сребрним украсима“, или макар опис нечег сличног – но, ни тога нема, сем у машти В. А. Истархова.

Према В. А. Истархову, Црнобог је „изрод светске патке“⁷⁸. Било би интересантно на који начин је В. А. Истархов дошао до тог „сазнања“, које није познато ниједном другом изучаваоцу словенске религије.

До сада изнесено непознавања словенске религије које је В. А. Истархов показао би се, уз доста труда, још некако и могло оправдати, али за следећу тврдњу заиста нема никаквог оправдања: „Сатана – бог лажи, обмане, ђаволских искушења. Оличење зла, мржње и свих невоља. Његов лик је ужасан. Заповедник Наве. Сатана је – лажов и отац лажи. Сатана уме као вук да облачи на себе различите овчије коже и да прави од себе Белбога (како, например, праве од себе Христос и Мојсије).“⁷⁹ Сатана је искључиво ограничен на митологију аврамских религија – јудаизма, хришћанства и ислама и не може се ни у траговима наћи у словенској религији и култури. Сам опис који даје В. А. Истархов је у потпуности преузет из хришћанске митологије. У опису примећујемо и критику вука – вука који је код Словена света животиња. Териоморфни облик бога Дажбога је бели, хроми вук. Култ вука као свете животиње се може наћи практично код свих словенских народа. Вук као атрибут Сатане, то је још један елемент који В. А. Истархов преузима из јудео-хришћанства, још једном јасно доказујући да његови ставови немају никакве везе са словенском религијом.

Листа словенских празника коју В. А. Истархов наводи⁸⁰ је индикативна, јер јасно демонстрира колико заправо не зна о словенској религији. На пример, иако за датирање светковине бога Перуна на 20. јули имамо сем народног календара и народних обичаја и археолошке налазе⁸¹, В. А. Истархов тај празник смешта на „крај јула“. У листи празника се не налази ниједан празник посвећен прецима, нема празника посвећеног богињи Морани, као ни других важних празника који су се одржали кроз народне обичаје, до данашњих дана. Разлог што В. А. Истархов о њима ништа не зна је то што је његово „знање“ о словенској религији заправо само оно што је прочитао од измишљотина А. Асова и ништа више о словенској религији се код В. А. Истархова не може наћи.

Реч-две о науци и апокалиптичним пророчанствима

В. А. Истархов на пар места у књизи критикује модерну науку, па између осталог пише и следеће: „Савремена западна наука не схвата шта је то Сунце. Постоји неколико хипотеза. Основна хипотеза тврди да се на Сунцу одвија стална термонуклеарна реакција. То није тачно. Никакве термонуклеарне реакције на Сунцу нема. Сунце је извор електромагнетне енергије. Сунце је – живи организам.“⁸² Можда би В. А. Истархов био вољан да објасни зашто онда резултати посматрања Сунца, како са Земље, тако и из свемирских сонди које су специјално намењене за опсервацију Сунца, показују да се на Сунцу одвија термонуклерна реакција и то скоро увек процес нуклеарне фузије протон-протон циклуса. Такође би било интересантно сазнати да ли В. А. Истархов има објашњење због чега и на Истоку научници деле ставове својих западних колега по питању процеса који се одвијају на Сунцу, када је већ проблем у „савременој западној науци“.

„10. маја 2000. године доћи ће до такозване параде планета. То је стање када се на једној линији налазе Земља, Јупитер, Сатурн и Марс. Растојање између тих планета ће бити минимално. До чега то може довести? До веома јаког дејства на земљу силе теже таквих гигантских планета као што су Јупитер и Сатурн. И мада је растојање до њих веома велико, маса тих планета је огромна. А до чега ово може довести? Ако сила теже тако маленог месеца врши ефекат плиме, онда приликом параде планета се могу догађати поплаве, потопи, повећана вулканска активност, земљотреси и чак померања Земљине коре или промена облика континената. Може се чак померити земљина оса. У ком степену ће ти ефекти бити јаки, показаће време. Научници су почели да праве моделе за такве прорачуне. Али док научници прерачунају, у Америци се већ гради нови Нојев ковчег, огроман пливајући град са 12000 места. Постоје теорије по којима ледени периоди имају циклус, дељив са 6000 година. Али задатак ове књиге није да разматра те теорије већ само да демонстрира зависност Земље од космичких фактора.“⁸³ Апокалиптична пророчанства су опште место јудео-хришћанства, и по дефиницији су се до сада показивали нетачним. Да ли ће се иједан читалац овог чланка сетити да се 10. маја 2000. године у свету догодило ишта значајно? Наравно да се ништа није десило ни поплаве, ни потопи, ни повећана вулканска активност, ни земљотреси, ни померања Земљине коре, нити драстична промена облика континената. Оно што можемо да уочимо из овог одломка је да В. А. Истархов заправо нема појма како тачно гравитација функционише, нити како растојање утиче на исту. Сваки основац који није бежао са часова физике је свестан колику је глупост В. А. Истархов написао. Међутим, та глупост је исказана у облику апокалиптичног пророчанства, а историја нас учи да је међу људским родом одувек било купаца такве буђаве робе.

В. А. Истархов се бави и структуром основних чакри, па тако пише: „Шта означава црна капица на темену, коју он [Jevrej] стално носи? Какав је то симбол? Симбол веома јак. Ствар је у томе, што је за везу са космичким силама одговорна највиша седма чакра човека – Сахасрара. Она се налази управо на темену. И она је код обрезаног Јудеја затворена. Он је одсечен од космоса. Приметимо, узгред, да је код католичког папе капица бела.“⁸⁴ Словенска религија и хиндуизам имају велики број додирних тачака, али се ипак чакре као појам не могу наћи код Словена, а не могу се наћи ни у јудаизму и поред свег труда В. А. Истархова да обред јудаизма објасни хиндуистичком окултном праксом. Симпатична је прича о томе како јармулка⁸⁵ одсеца везу човека са Космосом преко чакри на врху главе. По В. А. Истархову то што Јевреји носе јармулку је кључан доказ да су они „биороботи“. Интересантно би било сазнати да ли ношење шапке или шубаре током зиме од просечног Руса прави „биоробота“.

Методологија, идеологија и вашарски трикови

У поглављу под називом „Методе хришћанске, комунистичке, „демократске“ демагогије и манипулисања“ В. А. Истархов излаже методе манипулације: Прва (назвати и поставити етикету), Друга (скренути тему и надбрбљати) и Трећа (тумачити или интерпретирати).⁸⁶ Индикативно је да кроз читаву књигу можемо лако да пратимо како В. А. Истархов управо сам примењује методологију коју је описао. Етикетирани су Јевреји, хришћани и комунисти; брбља се о свему и свачему, набацују се тобожње информације, како би се читалац нашао у чуду и био пријемчивији за основну поруку књиге; светска историја се тумачи произвољно, површно и једнострано, при чему се битне чињенице и контекст изостављају, а неретко се износе потпуне измишљотине.

„Међу неопаганством има много фалсификата. У Москви друштво спознаје Кришне је потпуно под контролом Жидова. Московски тантризам је – наравно, јадан масонски фалсификат. Има много кружока ционизиране јоге, где се сугеришу идеје: одустајања од националности; светска влада; наводне припадности многих махатма масонима. Треба умети разликовати сву ту лаж.“⁸⁷, упозорава В. А. Истархов имајући при томе право – заиста треба да разликујемо сву ту лаж и фалсификате, укључујући и оне коју он сервира читаоцима ове књиге.

„Хришћанство се бавило дрским плагијатом и позајмљивало је митове и религиозне идеје одасвуд, где је било могуће (углавном из Зороастризма). И сложило све то на једну гомилу (2). Захваљујући томе формирана је маса књига на различитим језицима, разних аутора, разних периода, сасвим различите уметничке и истините вредности. Услед тога је настала еклектичка гомила доктрина, лоше узајамно повезаних и потпуно противречних.“⁸⁸, пише В. А. Истархов, критикујући еклектицизам хришћанства, иако њему самом не само да не смета еклектицизам који сам предлаже – мешање словенских божанстава са хиндуистичким, египатским и јудео-хришћанским, уз теологију која је преписана из аврамских религија, а не из словенске традиције – тај еклектицизам В. А. Истархов заступа као врхунски и једини могући систем за руски народ.

У последњем делу књиге, В. А. Истархов износи идеју: „Не може се бити истовремено Рус и хришћанин. Не може се бити Рус и комуниста.“⁸⁹ Оваква идеологија нама у Србији је добра позната, јер смо много пута чули да „Србин није Србин ако није православни хришћин.“ од стране хришћанских фундаменталиста, који се свесно одричу Срба атеиста, Срба сунита, Срба римокатолика, Срба словенских родноверних и Срба свих осталих вероисповести које нису православно хришћанство. Изједначавање вероисповести и националне припадности је идеологија аврамских религија, а не словенског родноверја. Та идеологија води дељењу једног народа на више делова, делова које је лако супротставити један другоме, а катастрофалне последице такве идеологије смо могли да сами видимо виду крвавих, братоубилачких грађанских ратова на територији Југославије.

Наводећи речи Адолфа Хитлера, уз успутну опаску како је он био мудрији, В. А. Истархов критикује руску интелигенцију због њеног позитивног става према саборности⁹⁰. На овом месту В. А. Истархов се заправо директно супротставља једној од највреднијих тековина словенских народа – племенској демократији, самоуправном друштвеном систему у коме одлуке доноси читава заједница, концензусом. Дакле, В. А. Истархов ставове Адолфа Хитлера претпоставља словенској култури и традицији.

В. А. Истархов бавећи се свастиком између осталог пише и следеће: „Идеолози намачког нацизма такође нису били нимало глупи људи и нису тек тако узели многобожачку свастику.“⁹¹ Подсетимо да су идеолози немачког нацизма обилато користили и хришћански крст као симбол. Постоје бројне фотографије, које је Гебелсова пропагандна машинерија радо ширила, на којима је приказан Адолф Хитлер како посећује хришћанске цркве, у друштву црквених великодостојника, фотографије које показују Адолфа Хитлера како узима учешће у хришћанским обредима, фотографије које показују Адолфа Хитлера окруженог својим присталицама – хришћанским верницима. Подсетимо да у свом делу „Моја борба“, Адолф Хитлер на више места наступа са позиција хришћанства⁹² и да се у више јавних говора које је одржао налазе изражене хришћанске идеје и хришћанска симболика.⁹³ Приватно је Адолф Хитлер о хришћанству говорио и добро (чак је замишљао себе као Исуса Христоса)⁹⁴ и лоше, у зависности од ситуације и расположења. Уопштено узев, однос нациста према религији је био врло комплексан и у њиховим редовима је било атеиста, римокатолика, протестаната, окултиста, итд. Све што В. А. Истархов успева да уради са претходном тврдњом је да повеже древни симбол, који је део и словенске културе, са једним од најгорих зала у људској историји. Поставимо питање због чега В. А. Истархов бира да свастику, која је у различитим облицима чест симбол међу словенским родновернима, повеже баш са нацистичком употребом свастике, а не са другим употребама свастике, у ђаинизму или будизму, на пример, или у рукотворинама народне радиности словенских народа, или на надгробним споменицима словенских народа.

„Хитлер је веома уплашио Жидове својим неопаганством.“⁹⁵, пише В. А. Истархов. Неко ко је упознат са трагичним догађајима током Другог светског рата би пре помислио да је Хитлер Јевреје веома уплашио концентрационим логорима, принудним радом, крематоријумима, Циклоном-Б⁹⁶ и другим достигнућима нацистичке злочиначке машинерије. Достигнућима које су Руси и Срби, а и други словенски народи горко осетили на својој кожи.

„Приметимо узгред, да је Хитлер много тога одлично схватао и истовремено правио најгрубље и недопустиве грешке. Проповедао је победу аријевске расе и није знао да су аријевци сви индоевропејци, укључујући Русе. За те једноставне ствари он је сазнао тек после почетка рата са СССР након мерења лобање руских ратних заробљеника.“⁹⁷, пише В. А. Истархов, желећи да нас убеди да је Хитлер сасвим случајно и без зле намере напао словенске народе, изазивајући тиме на десетине милиона словенских жртава. Колико наивности треба да има читалац да помисли да је само било потребно да нацисти премере неколико руских лобања, па да схвате да су и словенски народи Индоевропљани. В. А. Истархов злодела нацистичких и фашистичких окупатора на територији СССР правда тиме што је СССР имао комунистичку власт, међутим, ни Пољска ни Чехословачка ни Југославија нису имале бољшевичке, нити комунистичке владе пред Други светски рат. Претпостављамо да је толико милиона побијених Пољака и Срба било последица тога што и њихове лобање нису биле ваљано премерене, а да су Чеси били само колатерална штета.

Став словенског родноверја

До сада смо имали прилике да видимо каква је идеологија В. А. Истархова, коју покушава да упакује и прода као став словенске религије. Сада размотримо који су заиста погледи са позиција словенског родноверја. У вези нацистичке идеологије коју В. А. Истархов велича имамо јасне примере из прошлости. Бројни словенски родноверни су у оквиру народноослободилачких покрета својих земаља дали свој допринос одбрани човечанства од зла нацизма. Поменимо родноверне Пољаке, чланове пољске „Задруге“, чији су чланови деловали у оквиру пољског народноослободилачког покрета, учествовали у Варшавском устанку и беспоштедно се борили против нациста. Поменимо такође и родноверне Украјинце из „Реда витезова бога Сунца“ који су се такође борили против нацистичких окупатора. Ставове словенских родноверних данас можемо да сагледамо на примеру заједничког саопштења које су заједно издала два највећа савеза словенских родноверних општина на територији Руске федерације „Савез словенских општина словенске родне вере“ и „Круг родноверне традиције“ у коме се осуђује управо она идеологија коју између осталих заступа и В. А. Истархов⁹⁸ као и чланци у гласилима словенских родноверних удружења.⁹⁹ Уосталом, сама словенска култура и традиција словенских народа нам налаже да се оградимо од идеологије коју проповеда В. А. Истархов.

Треба нагласити да идејни творци идеологија које В. А. Истархов симпатише у својој књизи, нису имали нимало ласкаво мишљење о Словенима, да су их сматрали нижом расом, расом коју треба истребити како би се направило места за друге, вредније расе или су се залагали за претварање Словена у робље.

Развој словенског родноверја се не може заснивати на мржњи према некој другој религији или неком народу. То нема никаквог смисла. Нити се развој словенског родноверја може заснивати на коришћењу фалсификата, обмана, подметањима свакојаке врсте и измишљотинама које поједини ауторим пласирају, а које су више у складу са Њу Ејџ покретом него са предањем словенских народа. Развој словенског родноверја се може заснивати само на придржавању етике словенске религије и пажљивом и преданом истраживању словенског народног предања, писаних и материјалних извора. Словенско родноверје није, нити може бити прибежиште за оне људе којима је потребан друштвено прихваћен систем иза кога могу да се заклоне и неометано пропагирају екстремистичке ставове, представљајући своје личне идеологије као тобожњи став читаве религије, културе и традиције словенских народа. Словенска етничка религија је старија од свих аврамских религија и као што у тој давној старини није настала на основу мржње према другим религијама и народима, тако ни данас словенско родноверје, као обнова словенске религије, није базирано на расној, верској и националној нетрпељивости. Доводити једно у везу са другим знак је или потпуног непознавања и неразумевања словенске религије или покушаја да се словенско родноверје злоупотреби за неке мрачне циљеве или намере да се словенско родноверје дискредитује, тако што ће бити повезано за идеологијама које су, да иронија буде већа, највише зла и највећу штету нанеле управо словенским народима. Тако и ова књига није писана из угла словенске етничке религије, нити пропагира ставове словенског родноверја и веома ће погрешити свако ко тако мисли и ко се у анализи словенског родноверја позива на В. А. Истархова, али и на друге њему сличне ауторе. Још ће више погрешити онај ко на основу књиге „Удар руских богова“ помисли да би словенско родноверје било добро залеђе за испољавање верске, расне и националне нетрпељивости према било којој групи људи. Људи који тако мисле обично знају врло мало или нимало о словенској етничког религији и у приватном животу нити практикују обреде словенских народа, нити се придржавају етичких норми словенске религије, већ се само у јавности декларативно представљају као словенски родноверни.

Закључак

Циљна група књиге „Удар руских богова“ је популација коју чине незадовољни, млади, недовољно образовани појединци, као и они који су разочарани у аврамске религије или су настројени против њих. Те је особе лако преварити, подвалити им и сервирати им фалсификате, измишљотине и накарадна тумачења. Њих је лако обманути, јер немају нити довољно знања да сами ухвате В. А. Истархова у лажи, нити умеју сами да истраже истинитост тврдњи које он износи, нити имају довољно развијено критичко мишљење да га ухвате у контрадикцији.

В. А. Истархов покушава читаоца да убеди да ће уколико почне да бесомучно мрзи Јевреје, одмах постати веома интелигентна особа, особа чији ће коефицијент интелигенције магично, преко ноћи, постати висок, а та ће особа моћи себе сматрати равној најпознатијим личностима људске историје. Модерна наука, по В. А. Истархову ништа не зна, тако да се његови поклоници, који су по правилу необразовани, не требају стидети што су незналице. Ко год мисли да је у књизи нашао нешто ново, што до сада није знао је или у озбиљној заблуди или има озбиљних рупа у свом знању.

„Идеологија нацизма - то је ударац паганских Богова по јудохришћанству, комунизму и ционизму.“¹⁰⁰ и „Хитлер – то је ударац паганских Богова по јудохришћанству, комунизму и ционизму.“¹⁰¹, при крају књиге износи В. А. Истархов, јасно откривајући шта стоји иза наслова његове књиге „Удар руских богова“ и коју идеологију заступа. То је покушај да се словенска религија изједначи са нацизмом, да се словенска митологија, култура и традиција и предање, обичаји и обреди словенских народа асоцијативно повежу са геноцидом, етничким чишћењем, тоталитаризмом, нацизмом и фашизмом. Ту лежи и одговор на питање с почетка чланка: „Кога ударају Истарховљеви богови?“ – ударају управо словенско родноверје, дискредитујући словенску религију приказујући је као идеологију која има многе додирне тачке са нацизмом. Тај исти аргумент користе јудео-хришћански фундаменталисти и милитантни атеисти антисловенске оријентације, када критикују словенско родноверје, а В. А. Истархов им послушно обезбеђује муницију за њихове нападе.

В. А. Истархов користи аргументацију милитантног атеизма у критици јудео-хришћанства, аргументацију фундаменталистичких праваца хришћанства и ислама за критику јудаизма и аргументацију јудео-хришћанства и нацизма за критику комунизма. Као у дечијој игри „папир-камен-маказе“, В. А. Истархов прелази са једног на други, па на трећи угао посматрања. Оно што треба уочити је да ни у једном тренутку, В. А. Истархов не заузима позицију словенске религије.

Неупућени читалац после читања „Удара руских богова“ лако ће стећи утисак да су антијудаизам и антихришћанство не само основна, већ и скоро једина одлика словенске религије. В. А. Истархов свесно гради тај утисак од прве до последње реченице своје књиге. Он рачуна на све оне екстремисте који умеју само да мрзе и којима је да би оправдали своју мржњу неопходно неко залеђе, идеологија или религија. Тим људима В. А. Истархов нуди словенску религију као могуће залеђе, истовремено свима осталима представљајући словенску религију као религију људи који мрзе све што је различито, појединаца који су у контрадикцији сами са собом, који не знају ни у шта тачно верују и који морају да се поштапају позајмицама и крађама из других религија.

Део овог текста на први поглед може изгледати као одбрана јудео-хришћанства. Ово је последица тога што В. А. Истархов покушава да антијудаизам и антихришћанство представи као, ако не једину, а оно бар као основну одлику словенског родноверја. Намера аутора је била да се прикаже колико се В. А. Истархов обилато служи фалсификатима и подметањима, а не да се брани иједна друга религија до етничка религија Словена.

Део књиге који се односи на тумачења догађаја из светске историје није обрађиван, јер би било потребно свако тумачење детаљно побијати, уз навођење укупног контекста конкретног догађаја, као и стручне литературе везане за дати догађај. Тако нешто би било превише заметно, а тиме би се и читалац овог текста безразложно оптеретио. Јасно је показана методологија којом се В. А. Истархов служио при писању целе књиге и његово тумачење историјских догађаја је направљено истом методологијом.

Не треба препоручити да се књига „Удар руских богова“ не чита. Ко има довољно времена да га баца улудо слободан је да чита шта год пожели, па и ову књигу. Треба препоручити да се наводи из књиге самостално провере и да се оно што В. А. Истархов назива „информацијама“ сагледа критички и аналитички. Оно што се мора нагласити је да В. А. Истархов не износи ниједан једини став у читавој књизи из позиције словенског родноверја, већ да етничку словенску религију користи, заправо злоупотребљава, ради промовисања своје екстремистичке идеологије. Стога је овај текст правилно назван „Кога ударају Истарховљеви богови?“, јер ставови које В. А. Истархов износи су његови сопствени и нису ставови словенског родноверја, нити се са словенским родноверјем могу повезати, без обзира колико пута В. А. Истархов тврди да је књига написана из угла многобоштва. Напротив, у највећем делу ставови В. А. Истархова су управо супротни словенској етничкој религији.

Напомене

1. “Архангельская прокуратура признала экстремисткой книгу Истархова "Удар русских богов"“, Интерфакс, 19. март 2009.
2. Истархов В. А., Удар руских богова, Москва 2000., превод мр Радован Трајковић, из предговора првом издању, стр. 2. Овај и сви остали цитати из књиге су преузети из превода мр Радована Трајковића, а из практичних разлога одабрана је нумерација страница према електронском издању које је најзаступљеније у Србији.
3. Истархов, 4.
4. Јацановић Д., Српско календарско знање у епској народној поезији, Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2000.
5. Белај В., Ход кроз годину, Техничка књига, Загреб, 2. издање, 2007.
6. Истархов, 9.
7. Истархов, 10.
8. Истархов, 31.
9. Истархов, 32.
10. Robert M. Grant, The Mystery of Marriage in the Gospel of Philip., Vigiliae Christianae 15.3 (September 1961:129-140).
11. William E. Phipps, Was Jesus married?: The distortion of sexuality in the Christian tradition, Harper & Row, 1970
12. Истархов, 35.
13. Истархов, 42.
14. Истархов, 47.
15. Малуф А., Крсташки ратови у очима Арапа, Лагуна, Београд, 2006., стр. 55-75
16. Истархов, 53.
17. Истархов, 58.
18. Истархов, 242.
19. Истархов, 60.
20. Истархов, 60.
21. Истархов, 61.
22. Истархов, 73.
23. Истархов, 76.
24. Истархов, 76.
25. Фраза „црно племство“ (енг. black gentry) се односи на шпекуланте, црноберзијаше, монополисте и ратне профитере.
26. „but I am under no apprehension of a capital injury from ay other source than that of the continual depreciation of our Money. This indeed is truly alarming, and of so serious a nature that every other effort is in vain unless something can be done to restore its credit. .... Where this has been the policy (in Connecticut for instance) the prices of every article have fallen and the money consequently is in demand; but in the other States you can scarce get a single thing for it, and yet it is with-held from the public by speculators, while every thing that can be useful to the public is engrossed by this tribe of black gentry, who work more effectually against us that the enemys Arms; and are a hundd. times more dangerous to our liberties and the great cause we are engaged in.“, писмо упућено Едмунду Пенделтону, 1. 11. 1779. и
„It gives me very sincere pleasure to find that there is likely to be a coalition ... so well disposed to second your endeavours in bringing those murderers of our cause (the monopolizers, forestallers, and engrossers) to condign punishment. It is much to be lamented that each State long ere this has not hunted them down as the pests of society, and the greatest Enemys we have to the happiness of America. I would to God that one of the most attrocious of each State was hung in Gibbets upons a gallows five times as high as the one prepared by Haman. No punishment in my opinion is too great for the Man who can build his greatness upon his Country's ruin.“, писмо упућено Џозефу Риду, 12.12.1778.
27. Истархов, 76.
28. Theodor Fritsch, Handbuch der Judenfrage, 1944, 49. издање, стр. 262
29. Klautke, E., Theodor Fritsch (1852-1933): the 'Godfather' of German Antisemitism., поглавље у књизи: Haynes, R., Rady, MC, (eds.) In the Shadow of Hitler: Personalities of the Right in Central and Eastern Europe. (стр. 73 - 88), I. B. Tauris: London, 2011.
30. “And verily We gave the Children of Israel the Scripture and the Command and the Prophethood, and provided them with good things and favored them above (all) peoples;“, Сура 45, ајет 16, превод са арапског језика на енглески Мармадјук Пиктхол
31. “O Children of Israel! Remember My favor wherewith I favored you and how I preferred you to (all) creatures.“, Сура 2, ајет 47, превод са арапског језика на енглески Мармадјук Пиктхол.
32. Истархов, 12.
33. Истархов, 349.
34. Истархов, 94.
35. “Then, when the sacred months have passed, slay the idolaters wherever ye find them, and take them (captive), and besiege them, and prepare for them each ambush. But if they repent and establish worship and pay the poor due, then leave their way free. Lo! Allah is Forgiving, Merciful.“, Сура 9, ајет 5, превод са арапског језика на енглески Мармадјук Пиктхол
36. Истархов, 76.
37. Пун цитат гласи: “Reason is the greatest enemy that faith has: it never comes to the aid of spiritual things, but - more frequently than not -struggles against the divine Word, treating with contempt all that emanates from God.“, Tischreden, 353., 1569.
38. Истархов, 76-77.
39. Истархов, 77.
40. “Your holiness will pardon the liberty taken by one of the lowest of the faithful, though a zealous admirer of virtue, of submitting to the head of the true religion this performance, written in opposition to the founder of a false and barbarous sect. To whom could I with more propriety inscribe a satire on the cruelty and errors of a false prophet, than to the vicar and representative of a God of truth and mercy? Your holiness will therefore give me leave to lay at your feet both the piece and the author of it, and humbly to request your protection of the one, and your benediction upon the other; in hopes of which, with the profoundest reverence, I kiss your sacred feet.“, одломак из писма које је Волтер упутио папи Бенедикту XIV, писано у Паризу 17.8.1745. године.
41. Истархов, 77.
42. Boller, P. F., John G. They Never Said It: A Book of Fake Quotes, Misquotes, and Misleading Attributions. New York: Oxford University Press, 1989.
43. Pelley, W. D., (editorial) Did Benjamin Franklin Say this About the Hebrews? Liberation, Vol 5, No.24., 3.2.1934.
44. Истархов, 77.
45. “Buonaparte a fait publier une proclamation, dans laquelle il invite les juifs de l'Asie et de l'Afrique à venir se ranger sous ses drapeaux, pour rétablir l'ancienne Jérusalem; il en a déjà armé un grand nombre, et leurs bataillons menacent Alep.“, Le Moniteur Universel, 22. 5. 1799.
46. “My primary desire was to liberate the Jews and make them full citizens. I wanted to confer upon them all the legal rights of equality, liberty and fraternity as was enjoyed by the Catholics and Protestants. It is my wish that the Jews be treated like brothers as if we were all part of Judaism. As an added benefit, I thought that this would bring to France many riches because the Jews are numerous and they would come in large numbers to our country where they would enjoy more privileges than in any other nation. Without the events of 1814, most of the Jews of Europe would have come to France where equality, fraternity and liberty awaited them and where they can serve the country like everyone else.“, Наполеон Бонапарта у одговору др. О'Меари, свом личном лекару, 10. 11. 1816.
47. Weider, B., Napoleon and the Jews, International Congress of the International Napoleonic Society, Allessandria, Italy, June 21-26, 1997
48. Истархов, 77.
49. Walker А., Franz Liszt: The final years, 1861-1886, Cornell University Press, 1997.
50. Истархов, 77.
51. Истархов, 77-78.
52. Истархов, 305.
53. Истархов, 248.
54. Ingrid D. Rowland, Giordano Bruno: Philosopher / Heretic, University of Chicago Press, 2009.
55. Karen Silvia de León-Jones, Giordano Bruno and the Kabbalah: Prophets, Magicians, and Rabbis, Yale University Press, 1997.
56. Giordano Bruno, The Cabala of Pegasus, translated and annotated by Sidney L. Sondergard and Madison U. Sowell, Yale University Press, 2002.
57. Истархов, 203.
58. Асов А.И. Русские веды, Звездная книга Коляды, Вологда, 1996.; Асов А.И. Мифы и легенды древних славян, Москва, „Наука и религия“, 1998.; Асов А. И., Атланты, Арии, Славяне, Москва, „Алетейа“, 1999.
59. Демин В. Н., Тайны русского народа, „Вече“, Москва, 1997.; у књизи се, између осталих, износи тврдња да руски народ постоји већ 18 милиона година.
60. Грушко Е.А., Медведев Ю.М. Словарь всемирной мифологии, Нижний Новгород, „Братья славяне“, 1997.
61. Асов А.И. Русские веды, книга Велеса, Москва, 1997.; не улазимо у питање аутентичности „Велесове књиге“, већ само истичемо да је питање те књиге веома спорно у научној заједници и да се око ње још увек воде бројне расправе.
62. Истархов, 147.
63. Истархов, 366.
64. New Age, енг. Ново доба је назив за читав низ друштвених и верских покрета насталих у САД од 1969. године наовамо, које одликује еклектички приступ религији, псеудонаука, опсесија мистеријама као што су НЛО-и и сл.
65. Истархов, 207.
66. Истархов, 209.
67. Истархов, 209.
68. Истархов, 210.
69. Истархов, 212.
70. Истархов, 212.
71. Истархов, 212.
72. Истархов, 217.
73. Истархов, 213.
74. Истархов, 214.
75. Истархов, 214.
76. Znayenko, T. M., "On the concept of Chernobog and Bielbog in Slavic Mythology", International Colloquium on the origins of Slavic culture, Sorbonne, December 1987., Slavica Iaponica, Hokaido University, No. 11. 1993.
77. Истархов, 215.
78. Истархов, 215.
79. Истархов, 215.
80. Истархов, 222.
81. Рыбаков Б. А., Календарь IV в. из земли полян., „Советская археология“, 1962., № 4.
82. Истархов, 214.
83. Истархов, 228.
84. Истархов, 112.
85. Капица која је део традиционалне јудаистичке мушке ношње. Различити правци јудаизма прописују различита правила за ношења јармулке, али се она најчешће носи само током молитви у храму.
86. Истархов, 180-181.
87. Истархов, 227.
88. Истархов, 243.
89. Истархов, 336.
90. Истархов, 119.
91. Истархов, 147.
92. Hitler, A., Mein Kampf, New York: Mariner Books, 1999., pp. 65, 119, 152, 161, 214, 375, 383, 403, 436, 562, 565, 622, 632-633.
93. Baynes, N. H., The Speeches of Adolf Hitler: April 1922-August 1939., New York: Howard Fertig., 1969., pp. 19-20, 37, 240, 370, 371, 375, 378, 382, 383, 385-388, 390-392, 398-399, 402, 405-407, 410, 1018, 1544, 1594.
94. Toland J., Adolf Hitler: The Definitive Biography, Doubleday, 1976., p. 143
95. Истархов, 227.
96. Циклон-Б је био комерцијали пестицид на бази цијанида злогласан по томе што је током нацистичког периода коришћен у гасним коморама концентрационих логора за масовно убијање људи.
97. Истархов, 200.
98. О подменах понятий в языке и истории славян и о псевдоязычестве, Официальное заявление Круга Языческой Традиции и Союза Славянских Общин Славянской Родной Веры, 25.12.2009.
99. Федосов В. К., Адепты русофобии: от Герцля до Горбачёва, Ярь, №2(10), Санкт-Петербург, 2006., стр. 11
100. Истархов, 302.
101. Истархов, 376.