Скепоет: Коjа jе ваша
вероисповест и како сте дошли до ње?
М. Петровић: Jа сам словенски паганин. Моjа религиjа
се назива Родна вера, Rodna vera, Rodnovery, Ridna Vira, Родноверие, Rodnoverje,
Родноверjе (исти поjам у различитим словенским jезицима), што објашњавамо
путем појмова:
Род – ова реч jе корен речи као што су родбина, рођак, народ, али и природа,
и
вера, very, vera – религиjа.
Моj народ jе сачувао веома много од своjе паганске, прехришћанске религиjе,
кроз велики броj народних обичаjа, обреда и народно предање. Од малих
ногу маjка и бака су ми причале баjке мога народа, у коjима су очувани
и митови словенске религиjе. Као дете, тога нисам био свестан и тражио
сам стазу изван аврамских религиjа, нпр. посежући за келтском религиjом.
Међутим, током посећивања забачених планинских краjева моjе земље, где
сам учествовао у више старих народних обичаjа, некако се све сложило на
своjе место... Разумео сам због чега се обред врши на тачно одређени начин
и коjа су симболичка значења предмета коришћених у обреду. Потом сам провео
неко време истражуjући изворе коjи говоре о словенскоj религиjи и прихватио
наслеђе моjих предака. Стаза словенске религиjе се савршено поклапала
са моjим етичким и другим нормама.
Скепоет: Какво jе ваше академско образовање?
М. Петровић: Jа сам инжењер.
Скепоет: Како се слажу ваша вероисповест
и академско образовање?
М. Петровић: Међусобно се надопуњуjу и тако ми помажу
да боље разумем оно што знам и оно у шта веруjем.
Скепоет: Да ли су и у коjоj мери словенски
пагански извори доступни или већином вршите реконструкциjу на основу
народног предања и локалних обичаjа?
М. Петровић: Морам признати да ми питање ниjе наjjасниjе.
Народно предање jесте примарни словенски пагански извор. Дозволите да
поjасним. Народно предање се по правилу изоставља из академских разматрања
словенске религиjе због пристрасности чланова академске заjеднице услед:
њихове верске припадности (хришћанске или атеистичке), неповерењу према
усменим изворима, недостатку разумевања између урбаног и руралног и
недостатку теренског рада од стране етнолога и историчара. Све до касног
XX века народно предање словенских народа ниjе почело озбиљниjе да се
истражуjе од стране поjединих припадника академске заjеднице (нажалост,
проценат jе jош увек трагично низак), иако су неки раниjи покушаjи били
веома успешни (међутим реч је о усамљеним случаjевима коjи нису произвели
даља истраживања). Тек тада су обичаjи и обреди словенских народа упоређени
и потврђени археолошким налазима и писаним изворима коjи датираjу са
почетка и средине Средњег века.
Два добра примера су:
• обичаj коjи описуjе Сакс Граматикус (Saxo Grammaticus, Gesta Danorum,
14:39:5) коjи jош увек постоjи у деловима Украjине, Бугарске и Херцеговине
• древни словенски календар нађен на грнчариjи у Украjини, датиран на
III или IV век нове ере коjи показуjе невероватну сличност са распоредом
народних празника током године.
Почетком XXI века више пажње jе посвећено поновном испитивању народних
песама. У многим случаjевима нађени су шифровани митови. Потреба да
се мит шифруjе и скриjе у народну песму проистиче из прогона словенских
пагана од стране хришћана. Реч jе о механизму преношења усмене традициjе
у форми коjа се лако памти, али тешко декодира од стране оних коjи не
знаjу шифру (тj. хришћанских власти), коjа ниjе непозната и другим паганским
религиjама Европе. Поштено треба признати да jе у случаjу поjединих
народних песама одређена доза реконструкциjе ипак потребна, зато што
понекад певачи народних песама нису били ваљано обучени да пренесу значење
симбола коришћених у народним песмама.
Из наведених разлога, питање коjе прави разлику између “народног предања
и локалних обичаjа” и “паганских извора” ме помало збуњуjе. Видите,
нема потребе да се реконструише обред коjи већ постоjи и постоjао jе
без измена хиљадама година. Насмеjао сам се на примена израза “локални”
на обичаjе коjе се практикуjу у областима коjе су међусобно удаљене
хиљадама километара.
Наравно, броjни обичаjи су забрањени или су престали да се врше са напредовањем
хришћанства – у урбаним срединама jе ово много уочљивиjе него у руралним.
Добар пример jе пракса сахрањивања код словенских народа, коjи су са
спаљивања прешли на укоп.
Уколико питате о писаним паганским изворима о словенскоj религиjи, колико
jе мени познато, ниjедан довољно веродостоjан jош увек ниjе пронађен,
иако постоjе хришћанске хронике коjе помињу постоjање таквих. На овом
месту би требало да поменем велику контроверзу у словенскоj религиjи
- “Велесову књигу”. Већина стручњака тврди да jе реч о фалсификату на
основу лингвистичких доказа, међутим неки стручњаци сматраjу да jе спис
аутентичан. Како су оригиналне дрвене таблице изгубљене током Другог
светског рата само jе превод доступан за даља истраживања. С обзиром
да jе реч о контроверзноj теми, коjа често води у жучне расправе, одлучио
сам да jе не наводим као писани пагански извор.
Скепоет: Претпостављам да је требало
да боље формулишем питање; мислио сам на паганске писане изворе.
М. Петровић: До сада, колико jе мени познато, осим
календара коjи сам већ поменуо, нема таквих коjи нису контроверзни или
оспоравани од стране стручњака.
Скепоет: Шта сматрате наjвећим изазовима
за школовање у вашоj традициjи?
М. Петровић: Уколико мислите на стипендиjе и новчане
награде за студенте, изазов jе то што не постоjе адекватне институциjе
коjе се баве таквом врстом образовања коjе би давале ту врсту подстицаjа.
Уколико мислите на изазове за стручњаке, одговор ниjе тако jедноставан.
Проблем jе вишеструк (баш као и више словенских божанстава).
Прво, постоjи очигледна пристрасност у академскоj заjедници. Стручњаци
из области друштвених наука у већини случаjева сматраjу словенску религиjу
анахронизмом, превазиђеним остатком прошлости, примитивним и варварским
скупом обичаjа и суjеверjа, пре него религиjом и културом у пуном смислу
те речи. Проблем jе наравно недостатак родноверних у академскоj заjедници,
коjи би представљали наслеђе наших предака поштено и обjективно. Припадници
академске заjеднице коjи су хришћани, у већини случаjева следе погледе
црквених власти, коjе исказуjу отворено неприjатељство према словенскоj
религиjи (озлоглашена изjава патриjарха Руске православне цркве дата
у септембру 2010. године, рускоj државноj телевизиjи “Россия” о Словенима
пре христиjанизациjе представља илустративан пример). Са друге стране,
припадници академске заjеднице коjи су атеисти у великом броjу случаjева
поричу и само постоjање словенске митологиjе (Илустративна је изjава
извесног професора са Катедре за етнологиjу и антропологиjу Универзитета
у Београду у коjоj тврди не само да словенска митологиjа не постоjи,
већ стручњаке коjи се њоме баве назива “фриковима” и “приповедачима
баjки за децу”.) или jе сматраjу назадном, нечим за шта нема места у
модерном друштву. Они стручњаци коjи излажу своjе налазе у вези словенске
религиjе (засноване на археолошким, етнолошким и другим доказима), наилазе
на неприjатељство међу своjим колегама (нпр. недавни случаj професора
Ђорђа Jанковића, познатог археолога, коjи jе онемогућен да предаjе на
Универзитету пошто jе обjавио своjе налазе коjи jасно и недвосмислено
показуjу да су Словени на Балканском полуострву наставили да спаљуjу
своjе мртве дуго пошто су према тврдњама званичне историjе покрштени).
Ово нас доводи до другог проблема - проблема лоше науке. Присутан jе
недостатак правилног научног метода међу стручњацима из области друштвених
наука, тако да они често исказуjу сопствене, субjективне ставове, засноване
на њиховом културном и верском пореклу, уместо обjективне процене доказа.
У жељи да унапреде своjе кариjере и стекну признање своjих колега, многи
стручњаци игноришу сваки доказ коjи би узнемирио академску заjедницу
или довео у питање постоjеће теориjе. Jош jедан пример лоше науке jе
недостатак мултидисциплинарног приступа. Историчари скоро никад не консултуjу
археологе, етнологе, етимологе, етномузикологе и др., задржаваjући своjе
интересовање само на писаним изворима. Слично чине и стручњаци из осталих
поменутих дисциплина, држећи се чврсто закопани дубоко у своjа поља
експертизе. Оваj недостатак комуникациjе доводи до настанка хипотеза
коjе се прихватаjу као адекватне теориjе у академскоj заjедници, али
су неприменљиве на терену, зато што су модели коjе предлажу не само
непрецизни, већ потпуно нетачни (и веома често у супротности са моделима
коjе предлажу стручњаци из других научних дисциплина). Постоjи наравно
и свеприсутан културни и псеудонаучни утицаj моћних западних академских
заjедница, коjи доводи до тога да словенски стручњаци често штимуjу
своjе радове како би били у сагласjу са оним теориjама коjе су се учврстиле
на Западу, иако постоjи обиље доказа коjи указуjу да су погрешне. Тужна
jе чињеница да се словенски научници више баве грчком, римском, египатском,
аврамским и осталим религиjама него религиjом сопственог народа.
Таква лоша наука и погрешно представљање словенске религиjе нас доводи
до трећег проблема – фрустрациjа коjа настаjе услед недостатка адекватног
истраживања словенске религиjе, занемарљив броj радова коjи се баве
истом и снебивање већине научника да истражуjу прехришћански период
словенских народа представља отворен позив за хорде ћакнутих људи спремних
да испуне празнину. Почевши од измишљања народног предања, преко сулудих
хипотеза о Атлантиди и Лемуриjи, све до НЛО-а и ванземаљаца коjи граде
планине у облику пирамида, ови ћакнути људи су чврсто запосели други
краj спектра лоше науке, не биваjући ништа бољи од њихових колега –
представника “званичне” науке.
Лако jе замислити да када се адекватна студиjа направи и научник обjави
своjе налазе коjи су засновани на материjалним и другим доказима, често
користећи мултидисциплинарни приступ, речени научник се нађе под салвама
дрвља и камења из оба табора (“званичних” и “алтернативаца”), jер jе
превише алтернативан и револуционаран за заступнике званичне науке,
а истовремено jе сувише званичан и близак академскоj заjедници за заступнике
алтернативне науке.
Коначно долазимо и до четвртог проблема, оног коjи требало да буде наjвећи
и jедини за стручњаке, али нажалост ниjе – потреба за озбиљним радом
на терену. Не можете се бавити словенском религиjом користећи само писане
изворе, зато што нису ни довољно броjни ни довољно информативни, а с
обзиром да су их писали припадници аврамских религиjа пристрасни су
и као такве их треба посматрати и не узимати их здраво за готово. Ово
захтева да стручњак пређе многе хиљаде километара; научи више страних
jезика; посети забачене руралне области где обреди и обичаjи словенске
религиjе jош увек преживљаваjу у пуном континуитету упркос хришћанству
и исламу; да упоређуjе народно предање различитих словенских народа
(пошто нису сви сачували исте делове словенске религиjе); да проучава
народне песме и покуша да их дешифруjе; да поставља хипотезе и тестира
их према обичаjима и веровањима коjа се и даље практикуjу, писаним изворима
и материjалним налазима коjе обезбеђуjе археологиjа – прави научни приступ.
Међутим далеко jе лакше седети у удобности сопственог дома и преписивати
оно што су други већ написали, све време свесни да jе управо то начин
да ваша кариjера напредуjе и да не таласате.
Скепоет: Коjе су релевантне jезичке вештине
потребне за почетак озбиљног истраживања словенског паганизма?
М. Петровић: Словенски jезици имаjу три групе, тако
да би у идеалном случаjу био потребан бар jедан jезик из сваке групе
(по могућству онаj коjи говори наjвише људи), тj. руски jезик за источнословенске
jезике (ово jе jезик на коме има наjвише наслова у вези словенске религиjе),
пољски за западнословенске (jезик коjи говори jедна од наjброjних популациjа
родноверних), и српски за jужнословенске jезике (jезик коjи омогућуjе
приступ свим jезицима централног jужнословенског jезичког система и
jезик на коме jе обjављено наjвише радова о словенскоj религиjи и обичаjима
на Балкану; праћен у стопу хрватским и бугарским).
Наравно, ретко ко има времена да научи све ове jезике, али ће се њихово
знање исплатити током истраживања, не само због локалних обреда и обичаjа,
већ и због недостатка добрих превода (или нажалост сувише често, недостатка
било каквог превода) хроника и радова. Међутим, сви су словенски jезици
веома слични међу собом и ако истраживач зна макар jедан имаће мало
потешкоћа да разуме макар jезике из исте групе, а сасвим вероватно и
jезике из осталих група. Надам се да ће ми говорници осталих словенских
jезика опростити дату препоруку коjа jе заснована искључиво на практичности
и личном искуству стеченом кроз истраживање словенске религиjе, митологиjе
и обичаjа словенских народа. Можда би неко други начинио другачиjи избор
на основу сопственог искуства и афинитета.
Скепоет: У коjоj мери сматрате студиjе
компаративне религиjе релевантим за словенске обреде и култове?
М. Петровић: Примена компаративног приступа у изучавању
религиjе jе од изузетне важности. Она омогућава да разлучимо не само
различите слоjеве у оквиру саме словенске религиjе (правећи дистинкциjу
између митова насталих пре бронзаног доба и оних касниjих), већ и да
уочимо утицаjе између различитих религиjа. Оваj правац испитивања захтева
доста истраживања других религиjа, али пружа велике награде, омогућавајући
нам да боље разумемо не само словенску религиjу, већ и друге религиjе,
културе и на краjу краjева обичаjе човечанства. На пример, мит о божанству
у облику дивљег вепра коjе долази из мора да спасе Земљу (поменут у
хроници коjу jе написао Титмар, бискуп од Мерсебурга) налазимо и у словенскоj
религиjи и у хиндуизму (Вараха, трећи аватар Вишнуа), што нам показуjе
снажне везе између ове две религиjе. Са друге стране, обреди и обичаjи
везани за раскршћа показуjу сличности не само са географски блиским
паганским религиjама, као што jе грчка, већ и са веома удаљеним религиjама
као што jе религиjа Маjа, што нам указуjе на заjедничко наслеђе људске
расе, начин на коjи се човечанство развиjа кроз посматрање своjе животне
средине. Jош jедан разлог за коришћење компаративне религиjе jе разликовање
између народних обичаjа коjи су наслеђе словенске религиjе, коjи имаjу
хиљаде година континуитета и оних народних обичаjа коjи су настали под
утицаjем других религиjа или су позаjмљени из других религиjа. Словенски
народи данас су у великоj већини хришћани и атеисти, док мањину чине
сунитски муслимани, jудаисти и словенски пагани (родноверни). Стога
се утицаj аврамских религиjа на народно предање и обичаjе не може занемарити.
Док су поjедини словенски народи потпуно прешли на хришћанство (задржаваjући
народне обичаjе одвоjеним од религиjе, што jе углавном случаj са римокатоличким
и протестанским словенским народима), други су направили религиjу коjа
jе синкретизам словенске религиjе и хришћанства (што jе случаj са словенским
народима код коjих jе православно хришћанство доминантно). У процени
обичаjа и обреда, искуства других, несловенских народа коjи такође имаjу
синкретичке религиjе су од велике помоћи, jер омогућаваjу да установимо
модел помоћу кога можемо боље разумети процес синкретизациjе.
Скепоет: Какви су односи словенских пагана
са другим облицима европског паганизма и неопаганизмом?
М. Петровић: Изврсне односе између словенских и нордиjских
пагана можете видети током годишњег Фестивала Словена и Викинга у граду
Волину у Пољскоj (где jе ове године одржан 17. фестивал по реду). Међу
Словенима постоjи известан броj оних коjи следе нордиjску религиjу.
У азиjским деловима Русиjе постоjе односи са локалним шаманима.
Односи са осталим паганским религиjама нису у тоj мери организовани
и разликуjу се између група словенских пагана (и наравно доступности
припадника других паганских религиjа).
Односи са припадницима неопаганских религиjа углавном спадаjу у домен
личних контаката. Треба имати на уму да, са изузетком Русиjе, Украjине
и Пољске, словенски пагани нису организовани у оноj мери у коjоj су
то пагани западне Европе. Постоjи такође и jезичка бариjера – словенски
народи се сасвим лепо разумеjу међу собом и представљаjу наjвећу етничку
групу у Европи, тако да лако могу да нађу некога с киме ће да причаjу
међу собом. Постоjи известан интерес међу Словенима за неке неопаганске
религиjе, нпр. Вику. На другоj страни, пагани западне Европе често немаjу
поjма о самом постоjању словенске религиjе, нити о растућем броjу словенских
пагана. Надам се да ће оваj чланак довести до успостављања веза између
словенских пагана и припадника других паганских и неопаганских религиjа
и унапредити међупаганске односе.
Скепоет: Да ли jе интернет био од помоћи
да се знање о словенскоj религиjи учини доступним jавности?
М. Петровић: Као што jе случаj са сваким другим знањем,
интернет jе био од огромне помоћи у ширењу знања о словенскоj религиjи.
Брз jе и омогућава цветање jефтиног интернет издаваштва, што дозвољава
да велики броj публикациjа и радова угледаjу светло дана; што би другачиjе
било скоро немогуће. Интернет има важну улогу и као медиj за повезивање,
преко кога словенски (и други) пагани могу да уче и истражуjу своjу
(и друге) религиjе и ступе у контакт са осталим словенским (и другим)
паганима. Чудо интернета jе омогућило настаjање виртуелних заjедница
и група словенских пагана. Усамљени словенски пагани коjи живе у иностранству
или у малим градовима и забаченим местима, где jе тешко наћи некога
ко дели слична веровања у интернету су добили могућност да буду у контакту
са другим словенским паганима, коjи могу бити и на другом континенту.
Ово у великоj мери унапређуjе квалитет њиховог живота. Веруjем да jе
оваj процес заjеднички и осталим паганским и неопаганским религиjама.
Скепоет: Желите ли нешто да кажете за
краj?
М. Петровић: Услед тренда пораста броjа словенских
пагана и повећане видљивости словенске паганске религиjе у друштву,
за очекивати jе да ће доћи до извесних промена или макар тежње да до
промена дође. Требало би да видимо (надам се у блискоj будућности) jачање
еколошке свести и подршке за обновљиве изворе енергиjе и одрживи развоj,
међу словенским народима (с обзиром да већина словенских пагана брине
за своjу животну околину, што jе последица тога да jе словенска религиjа
ориjентисана ка природи и заснована на циклусима земље), као и неке
мање политичке последице (како су словенски пагани већином истовремено
и панслависти, подстицаj ка стварању неке врсте Словенске униjе ће постати
jачи). Моjа jе искрена жеља jе да се постигне атмосфера верске толеранциjе
између словенске паганске религиjе и аврамских религиjа и да ужасне
слике из последњих година, коjе показуjу словенске паганске храмове,
света места и кумире, коjе су уништили, спалили и оскрнавили хришћани,
коначно постану ствар прошлости. Надаjмо се да ће Словени коjи нису
пагани схватити да jе словенска паганска религиjа наслеђе коjе долази
од њихових предака.
Уједно, надам се да ће оваj интервjу инспирисати читаоце да потраже
информациjе о словенскоj паганскоj религиjи и да направе контакте са
словенским паганима широм света.
Слава!
