Прошло је тачно сто година, како је један немачки научник (професор Санкт Петербуршке Академије наука - Теофил Сигфрид Бајер) поставио питање о Варјазима - "ко су били Варјази?".1

Погледајмо прво особености питања. Пошто се реч Варјази, као назив народа, среће на северу у само једном Руском Летопису, онда његово значење и треба објаснити по споменутом Руском Летопису, зато што је Нестор познати народ називао само на руском, а инострани писци тај исти народ звали су по своме тј. друкчије. Зато се поставља питање: ко су били Варјази, онако уопштено, не једнострано: уствари, треба само питати: кога је Нестор од њему савремених народа, називао Варјазима? и одредити како се руска реч Варјази преводи на немачки или налатински код западних писаца.

На тај начин, ако се неки техерански Хоџа заинтересује за историјска истраживања о европским народима, по европским изворима, и запита који су народ били Niemtzones, онда би многопоштовани Страни Хоџа направио у својој тези велику грешку, ако би решио да тражи трагове руске речи Niemetz у немачком, француском и италијанском језику. Ако би се стварно решио на такав подвиг, онда би се упустио у неопходност за истим сазвучјима у разним Европским речницима! То би било тако велико поље размишљања, цитата, навода, премиса, издања, помешаности и нетачности и зато, Бог зна, шта би тада значила руска реч Немац.

Још више би нас обрадовао Хоџа, ако би одредио место боравка Немаца у самој Русији, наводећи то да се Немац употребљава само у руском језику и литератури. (Ми ћемо ускоро видети, да је тако исто урађено и са Варјазима!).

Али техерански Хоџа, може бити, да би се касније досетио, да се реч Niemtzones неизоставно преводи италијански као Тедески, француски као Алемани, немачки Деjчери, латински Тевтони. Таква праведна досетка спасла би Tехеранца од сличних историјских истраживања и теза.

И тако би се реч Варјази, као реч, а не као народ, нашла у истим номенклатурним односима, као и реч Немци.

На крају, како је реч Варјази већ изашла из употребе, онда је треба објаснити. Али за то постоји само један пут, тј.: дефиниција питања (кога је Нестор називао Варјазима?) само Несторoве речи.

Али код Бајера је све ишло обрнуто: он је појурио за слагањем са страним лексиконима, не гледајући право питање и после таквог лажног, обрнутог пута, из његове тезе изашла је чудна компилација.

Ево доказа: Нестор је после пребројавања руских (словенских) и не-руских житеља широм наше унутрашње Сарматије, на крају прешао на пребројавање наших приморских житеља или такозваних Остзејских области, почевши од Финског залива, па прелази на Југ и Запад по обалама Балтичког мора. Споменувши за Чуде Естландску, Ливе Ливонску, Корсе Курландску, Летголуи ЗимголуЛетску или Латску и Семигалску; на крају се окреће према Западу, на море, према стаништима Љаха, древних Пруса и Померанаца, и каже:

"Љахи и Пруси и Чуди селе се ка мору Варјашком. По овоме мору живе Варјази и ка истоку до предела Симова. По том мору, према западу живе Варјази у земљи Огњеној и до Волошьски.". (Нест. по Лав. Сп. ст 2.)

Ово је одређени исказ Руског Летописа; исказ је тако јасан да је чак смешно и непотребно објашњавати га! По смислу Несторовог пребројавања, Љахи и Пруси су одвојили руски народ од Варјага; али ако су Љахи и Пруси били између Варјага и Руса, то ће свако дете рећи, да су Варјази били према западу, како Нестор каже, на страни Љаха и Пруса тј. у Померанији. Нестор је дошавши до Висле стао и показао руком ка Померанији, говорећи: на том су мору према западу.

И тако, случај смо привели крају, зато што је лако било сазнати, кога су Нестор и његови савремени Руси називали Варјазима: Нестор и његови савремени Руси називали су Варјазима Померанске Словене, како их нису уосталом називали други њихови суседи саксонски или француски. Сада је преостало да се изложи реч или њихов назив на немачком и латинском.

На несрећу, Бајер не зна не само Несторов језик, него ни обичан руски, који је уосталом и потцењивао. Из тог разлога он и није знао текст Руског Летописа: то се види из његових размишљања, у којима он силом доказује, дијаметрално супротно Нестору, не знајући шта је утврдио наш летописац. Последица тога незнања била је та, да је Бајер поступио против правила критике и да значење руске речи треба објаснити из текста Руског Летописа.

Оставимо овде право питање о Несторовим Варјазима и пођимо за Бајером са места, на коме је он изгубио прави пут и упутио се путем усклађивања, потпуно мимо Руског Летописа.

Осмотривши на три странице, мишљења других која се односе на Варјаге, он ту објављује своје: "А ја тврдим, да су Варјази из Руског Летописа, били људи племенитог порекла из Скандинавије и Даније, да су, на жалост, служили код Руса, били учесници њихових ратова, као пратња њиховог Цара, чувајући њихове границе; такође су им били допуштени и грађански чинови и дужности - и зато по њима Руски Летопис зове Варјазима уопште све Шведе, Готланде, Норвежане, Дачане (?)".2

Баш је добро Бајер читао и знао Руски Летопис!!!

Међутим, чини се, да је био дужан, уствари не да почиње него да оконча своје разматрање тим речима тј.: дужан је био, ако се тако можемо изразити, прво да оповргне Руски Летопис, после да изложи своје доказе, и на крају да све закључи овим речима: "А ја тврдим итд..."

Ако ви искрено помислите да Бајер излаже своје мишљење у почетку разматрања, као тему, а доказе наводи у средини и на крају? - Ах, не - у првој половини своје тезе на 13. страници, он говори не о Варјазима, него о Русима!

Ви ћете опет помислити, да је у том делу Бајерове тезе ствар Руса важнија за Историју? - Ни мало - тај део састоји се од проналажења, у Скандинавији, имена упоређиваних са именима Руских Великих Кнежева: Рјурика, Олега, Игора, Рогволода, Свјатослава, Владимира, Всеволода!

Овде није место да се покаже, како је Бајер велики познавалац етимологије (а то ћемо рећи укратко где буде потребно) и обратимо само пажњу на другу половину његове тезе, у којој је на 14. страници тумачење о Варјазима.

Суштина те половине, као и прве, састоји се само у проналажењу сазвучја у шведском, данском и исландском језику! Завршивши своје речи о Русима, Бајер почиње да говори о Варјазима овако:

"Ако су Варјази били из Скандинавије, онда погледајмо у скандинавском, шта би могла да значи та реч3 ... и до краја своје тезе на 14. страни, Бајер разматра корен скандинавске речи, шта би могла да значи реч Варјази.

Ви питате: шта још? - То је све! И тако, Руски Летопис утврђује своје, а Бајер своје! Бајер каже: ако су Варјази били из Скандинавије, Руски Летопис каже: не, нису из Скандинавије: Бајер почиње тезу овако: ја тврдим да Руски Летопис Готланде, Шведе, Норвежане назива Варјазима!!! И после таквог сазнања из Руског Летописа, Бајер је у једној руској тези (О почетку, кретању и успесима Историјске Критике у Русији - размишљање г. Зиновљева за степен Магистра: 1827.) проглашен Оцем, главним каменом Историјске Критике у Русији. И то болно здање основано је једним голим ако? Али шта још не би урадили на белом свету, када не би било то најопштије, најзамешатељније, најприхватљивије - ако?

Коначно, зашто и не направити учтиви предлог читаоцу: ако хоћете да верујете, да је руски народ био дужан да тражи у скандинавским речницима, да би саставио име за суседни народ, који живи поред Љаха и за гомиле бивствујућих у Русији, где је он сам себе називао својим националним именом, онда итд!

Уопште, то разматрање Бајера о Варјазима је покушај да, уствари, објасни шведску прошлост, а не руску.

Али оставимо Руске Летописе и пођимо за Бајеровим сазвучјима која могу да се сретну код грчких, француских, саксонских и скандинавских писаца.

2. Варјази у служби Цариграда

Поред Руског Летописа, код неких Грка (не говорећи о арапским извештајима) чини се, среће се реч Варјази као име народа.

Прво, 935. год., код Константина Порфирогенита (de Ceremonis Aul. Byz. Т2.) "Од броја послане војске у Лангобардију за време императора Романа Лакапина, 8-ог Индикта, најамници су били: из велике Етерије (дружина) 31, из средње 46, из Фаргане 45 људи". Стритер доста објективно примећује да код Константина (Порфирогенита) Fargani стоји уместо Baraggoi, које су добро писали сви писци.

949 год. "Ко жели да буде примљен код Фаргана (Варјага) или Хазара, мора платити седам литри тј. ако ће добити плату од 12 новчића".

"Они који припадају Фарганима нису обавезни да иду у походе или у логоре када је регрутовање и млада војска се скупља на једно место због обуке".

За време празника Рођења Христова, за последње столове треба поставити само иностране императорске најамнике (Basilikouz onfrwpouz ewnouz pauiaz) као што су: Варјази, Хазари, Агарјани и Франци, који се налазе на милостивој Императорској плати. Свако племе треба да уђе и изађе у својој народној ношњи, као нпр. у такозваној Кавадіи". (Конст. Порфирогенит).

1034 год. неко од Варјага (Baraggwu), који су растурени по зимским становима у Тракезијском округу (у малој Азији), покушао је да одузме чедност једној жени; жена га је ухватила, оборила и заклала. Када се то чуло и раширило, тада су се скупили други Варјази да би одали пуну почаст жени, којој су донели и сав иметак убијеног, а њега су оставили без погреба, како се обично ради са самоубицама". Кедрин II. pag. 735.

1050. год. Печењези су пошли у напад на област Византијске империје. "Император (Константин Мономах) је скупио своју инострану савезничку војску тј. Франке, Варјаге и друге: (kai pc summacika pauta sunadroisaz nfeu, Fraggouz fhmi kai Baraggouz) и под заповедништвом Никифора Вријенија, послао их против Печењега". Кедрин ст. 787. Меmоr. Pоpulоr. IV. 442.

1052. год. "Турски Султан Тангропиликсъ, гонећи свог рођака Кутлума, упао је у Иберију (данашњи део Грузије и Мигрелије) и стао је пустошити. Император је послао тамо Михаила, вођу Варјага. По доласку на место, Михаил је сакупио, расејане по Иберији и Халдеји, Франке и Варјаге (touz dieoparmenouz en th Caldia kai Ibhria Fragkouz kai Baraggouz agagh) и почео му омeтати даље пустошење. Султан је, сазнавши за његово приближавање, подигао логор, изашао из тих предела и са свом својом војском вратио се у Таврис (Таврисъ).4

1056. год. по доласку Михаила на престо, рођака Константина Мономаха, Теодосије је подигао буну, "а дворјани сазнавши, брзо су наоружали дворске страже, како Грке, тако и најамне Варјаге (kai Baraggoi mwoforouuiez Rwmaioiz kai)". Кедрин II, 792.

1057. год. Император Исак Комнин, желећи да Патријарха Михаила Керуларија скине са престола, "када је служио службу на дан св. Архангела, послао је војни одред да га под стражом ухвати, одред који обичан народ зове - Варјази. (Sifoz oiratiwtikon Baraggouz autouz h koiuh onomazei dailektoz)". Јован Скилица. Мемоr. Popul. IV. 443.

1068. год. Роман Диоген, под војном заштитом, ноћу је ушао у дворац и склопио брак са Императорком Евдокијом и ту је 1. јануара проглашен за Императора, без синова Императорке, али су одједном Варјази подигли велику буну, не одобравајући проглашење и устоличење мимо општег одобрења (ginetai de taracoz para twn Baraggwn poluz mh auecomenwn auton fhmisai para ta koiuh doxanta). Када им се јавио Михаил, син Императорке са браћом и објавио да се то десило са његовим и са одобрењем његове браће, они су се ускоро смирили и са великим клицањем прогласили Диогена Императором".

Ускоро по постављењу на престо, Роман Диоген, да би прекинуо турске нападе на област Империје, скупио је војску од Македонаца, Бугара, Кападокијаца, Уза и других племена која је срео, као и од Франака и Варјага - (proz de kai Fraggwn kai Baraggwn) и кренуо на исток". Јован Скилица ст. 822-3.

1071 год. Јован Дука, окружен својим синовима и племићима, за време Романа Диогена поново узме државну управу. Приволео је на своју страну дворске страже, које одавно служе код нас, познате по свакој оданости Императору (touz peri thu aulun fulakaz euquz o ikeioutai). "Ти људи долазе из варварских приморских земаља. Обично носе штитове и секире (алебарде) на плећима(touto de to genoz wrmhto ek thz Barbarou coras thz plhsion wkeanon, piaton de tina epi wmwu feron). Њихову дружину поделио је на два дела: једној половини, наредио је да иде за његовим синовима, који су, окруживши новог Императора (Михајла Дуку), заједно са стражом увели у горње просторије дворца и прогласили га Императором. А друга половина Варјага, која је остала уз Јована Дуку (стрица проглашеног), ударајући штитом о штит и уз огромно урлање и галаму и намерним лупањем разним оружјем, приближила се соби Императорке (супруге Диогена). Необично уплашена од претеће галаме и лупњаве, она је скинула украсе са своје главе и сакрила се у тамни угао, који личи на пећину, а на улазу су јој Варјази својим криком такав страх задали, да би и умрла од страха, да није Јован Дука ушао код ње. Он јој је саветовао да напусти дворац". Никифор Вријениј Мемоr. Popul. IV. 445

1078. год. Никифор Вријениј, екс-управитељ Драча, посегнуо је за престолом. Његов брат Јован Вријениј, у Адријанопољу је скупио велику дружину од Франака и Варјага. (Јован Скилица 358. Кедрин II.)

1078-81. год. Никифор Вотанијски, после немира у престоници, проглашен је Императором; Никифора Вријенија су ослепели, "а његовог брата Јована убили Варјази из следећих разлога: када је он подигао буну и када су на његову страну прешли сви Варјази, који су се налазили ван престонице, онда су Варјази који су се налазили у дворцу, послали једног од својих у Адријанопољ, да би се договорили о смиривању буне и да их врате Императору. Посланик, будући да се јавио и да су га допратили, о свему их је обавестио. Јован Вријениј због тога је наредио да му се одсече нос. Варјаг, из освете због нанете срамоте, вребајући Јована који је излазио из дворца, пробо га је својим мачем". (Јован Скилица - Кедрин II, 864. - Никифор Вријениј. 71).

"Варјази су устали и на Императора (Никифора) и тражили његову главу, али су смирени и обуздани од стране Грка". Скил. - Зонара. II. 292.

1081 год. За време новог устанка против Никифора Вотанијског, краљ Јован Дука са Алексијем Комнином, обишавши зидине престонице, распитивао се "како се која кула брани". Када је сазнао, да су неке запоседнуте такозваним бесмртним (најбољи део Грчке војске), а друге Варјазима, који су се слили изТуле (touz ek thx Qoulha Baraggouz), наоружани секирама (toutoz dh legw touz peleknforouz Barbarouz), а да су остале запосели Немци, (touz Nemitzouz ) такође варварска племена, која су некада победили Римљани, а навика им је била да служе - тада је (Јован Дука) саветовао Алексија Комнина да не напада (не дира) Варјаге и бесмртне, зато што су ти последњи од детињства навикли на рат и уз то су заклетвом и благословом везани за Императора и пре ће умрети њих стотину, него што ће се одважити да устану против њега. Први се, Варјази, што носе оружје на плећима, веома чврсто држе закона своје земље и заслужили су, као драгоцено наследство од очева, славу због бескрајне оданости Императорима, којима они служе као телохранитељи и зато неће да слушају ни најмањи глас о издаји. Али на крају једина нада остаје у Немце, са којима ће, ако понуде обећања, можда достићи свој циљ: "и отворе им врата у освајање". (Ана Комнина, кћи тог Алексеја у Алексијади ст. 62 - Меmоr. Pоp. IV. 450.).

Тачно је да су Немци ускоро пустили Алексеја у град, Варјази су међутим сви још стајали и били спремни да се бију, каже Ана; али Патријарх Козма већ је наговорио Никифора Вотанијског да преда круну и Варјази су постали телохранитељи Алексија Комнина и пратили га у разним његовим походима: тако је, на пример било испод Драча, где је Алексеј ратовао са Робертом, господаром новог (норманског) краљевства у Италији и Сицилији. Варјази су пратили Алексија 1083-1086 г. и на ушће Дунава, у рату са такозваним Печењезима.

1107-1118. год. Боемунд, Робертов син, скупио је у Франачкој много војске, која је говорила "разним језицима", зато што су се код њега налазили Франци, Гали и многи други из тог племена (варјашког), који су из Туле прелазили у Грчку службу (osoi apo thz Qoulhz nhsou strateuoutai Rwmaioiz), али сада, довијањем и обећањима Боемунда прешли код њега да би окусили срећу и наду и долазили су са њим против нас (tote de antw proscwrhsantez dia thn kairon dunasteian). Било је у тој војсци много њих немачког рода, а исто толико и Шпанаца, зато што је Боемунд подигао против нас све народе иза Јадранског мора, (kai dh kai pleionz ton Germanikou genouz kao apn Keltibhrwn: toitouz gar apantaz sollexaminoz pashz thz entoz Adriou efhplwse ghz.)" Ана Комнина 369-70.

Зонара о смрти (II. с. 308-9) Алексија Комнина каже следеће:

Император Алексиј био је на самрти; "његов син Јован, хитао је у дворац, али су му јавили, да су Варјази затворили пут и никога не пуштају у дворац. Јован, уплашен, послао им је питање: шта они хоће? Поручио је саборној цркви да објави крај Алексијев и наредио да кажу да Императору нема живота: што је Патријарх са својим свештенством и учинио. Али Варјази су, човеку послатом са захтевом да пропусте новог Императора, одговорили, да је засад, Алексиј још жив и да никога не пуштају у дворац; и само после потврђене смрти, под заклетвом, они су најзад пустили Јована".

3. Извештаји о најамницима из других народа

Од тог времена, од 1120. године, име Варјага променили су наредни цариградски писци. Род њихове службе, неопходан за цариградски двор, ипак се није могао укинути. У XII веку Варјази већ нису могли да иду у службу у Цариград, но, ако сунеизоставно хтели да имају странце, Императори су могли да их замене разним шљамом, којим је снабдеван Цариград, где су започињали крсташки походи.

Уопште од тог времена, та стражарска дружина цариградских императора називала се просто само по оружју, Секироносци (pelekuforoi). Понекад их неко назива и по своме.

Кинам, за време владавине Јована Комнина, описујући рат 1123. године са Печењезима, каже, да је Император наредио Секироносцима (pelekuforoiz), који су стајали уз њега, да секу редове итд., а у заградама додаје: eqnoz de esti touto Bretnnikou basilensi Pomaiwn douleuou avekaqen тј. народу бретонском који одавно служи код Императора.

За то место Бајер се закачио: 1) иако ту нема ни речи о Варјазима, он га ипак везује за Варјаге. 2) Иако је Кинам могао подразумевати, и чини се, подразумевао је Бретонце француске, ипак Бајер Bretnnikou, уместо бретонске тј. француске, преводи: gens Britannica тј.: Енглески!

Јасно је из наведених сведочења да су поред Варјага, Императоре служили и Франци; али Франке су Грци увек разликовали, како признаје и сам Бајер. Али пошто на том месту и у том случају нема ни помена о Варјазима, онда је Кинам говорио очевидно о Францима, које ипак не назива као други писци Францима или Французима, него Бретонцима. Према томе, то место не говори о Варјазима: на који начин би оно могло да послужи Бајеру као доказ да су Варјази били Енглези?!!

Кинамови извештаји досежу до 1158. године, али осим тог места, он их увек назива само Секироносцима.

Од 1180. до 1204. године, тј. по заузимању Цариграда од стране Крсташа, шире се извештаји о Секироносцима, код Никите Хонијата (Nikht Cwniathz ) "Алексиј Протосеваст (1180) задржао је у дворцу германску стражу, која на плећима носи разне секире (twn Germanon, oi kaitwmadou touz eterostomouz pelekeiz anecousin).

А следеће године, једног Секироносца, кога познаје Ватачев син на острву Криту, већ назива Келтом (genouz outoz tou pelekuforou kai Keltikon).

Године 1190. Хонијат каже:

"Нису само Немци ратовали са Сараценима, заузевши Палестину и Јерусалим, него и француски краљ и господар (Ричард Лављег Срца) алебардоносних Британаца, који се сада зову Енглези, а отишли су у Тир бродовима, унајмљеним на Сицилији и на обалама Италије ('O rhx Fraggiaz kai o twn pelekuiopwn katarcwu Brettanwu, ouz nun fasin Igklinouz).

Од 1204. до 1260. године Цариградом су владали Крсташи (Фландријци), које су Императори послали у Никс.

Од 1259. до 1284. шире се извештаји Георгија Пахимера, који је обично алeбардоносце звао Келтима: toiz Keltoiz, to Keltikoum pelekuforon и слично.

Године 1320. Никифор Грегора два пута спомиње: ton Basilea pelekuforwn без означавања племена.

На крају је Кантакузен обновио давно заборављене Варјаге и 1325 године каже да, када су Андроника свечано повели на крунисање, онда су га са обе стране окружили Варјази са алебардама (oi te touz pelekeiz econtez Baraggoi) и други племенити младићи итд.

На крају да додам да је и најновији Византинац, Кодин, подражавајући Порфирогенита, у свом делу "о церемонијама Византијског двора", поново васкрсао давно заборављено име Варјага. О њиховој служби између осталог каже:

"Када Император једе, онда на крају, улазе Варјази и пожеле му да живи много година, на свом рођеном језику, тј. на енглеском (Baraggoi kata thn patrou kai outoi glwssan autwn, hgkoun Iglenisti).

Овде је очевидно, да је код Кантакузена (који је писао око 1380. године) и код Кодина (који је писао 1460. године) реч Варјаг употребљена не у значењу племена или народа, већ у значењу рода војске, као назив службе. О Варјазима у XIV и XV веку Руски Летопис више ништа не спомиње, па зато и Византинци о њима знају мало.

Ако су некада прави Варјази ишли у службу у Цариград исто као и у Русију, онда је међу Грцима њихово народно име морало бити прихваћено као звање посебног рода војске, који се у последњим вековима цариградског двора састојао и од не-Варјага. Претпоставимо да су Кодинови Варјази говорили на енглеском, зато што они и нису Варјази него Енглези.

О том преласку народног имена има и других примера:

Познато је да су Арнаути (Албанци) потпуно несловенско племе. Арнаути су обично пре прихватали да иду као стража код Паша, код молдавских и влашких господара. Али давно још су Бугари и Срби прекинули код њих, као Мухамеданaца, то поље рада. И тако, ако хоћете да кажете, да Арнаути влашког Господара, међу собом говоре својим правим језиком!, тј. на словенском, онда ће то бити исти случај, као Кодинов са његовим тобожњим Варјазима.

Швајцарци нису Словени; међутим, кажете, да добростојећи у Москви, када путују у Швајцарску говоре на свом правом језику, тј. на руском. Ето, зашто су и Кодинови Варјази могли да говоре на енглеском.

1120. године, или од тог времена, како су прави Варјази престали да путују у Цариград, до Кодина је прошло доста времена (око 300 година), током кога у најму у Цариграду, могло је да буде мноштво европског олоша, који је остао скупљен у том славном граду од крсташке армије иод свакаквих путујућих каравана хаџија. Али првенствено у чету или пук алебардоносаца улазили су Французи, зато што су их чешће од свих називали Келтима и још зато што су у исто време Французи пловили и по Италији и Сицилији. Ђенова и Венеција владале су Пером и Галатом и они који су тражили срећу, у њиховим лукама су налазили удобан превоз до Цариграда. Што се тиче последњих Алебардоносаца, тј. који су говорили на енглеском, то је очевидно да су исељеници из рушевина норманског царства у јужној Италији, или су то остаци енглеских авантуриста из Палестине.

Да то није тако било, ипак извештаји и места код Византинаца о Алебардоносцима од 1120 године, не односе се на Варјаге, које је узалудно и Стритер, у својим Memoriae Populorum, прикључио (Varangicorum) - уз извештај о Варјазима. Погледај Memmoriae Populorum IV. стр. 439-471.

Из тих извештаја који су неправедно приписани Варјазима, Бајер изводи, да је и то веома извештачен скандинавизам тог народа. Узевши Кинамов извештај о Францима, приписао је то Енглезима, а отуда Бог зна како га преводи Швеђанима!

Али, иако Грци спомињу Варјаге као племе, ипак не видим код њих никакав подробан или одређени извештај о њима: све што је речено, састоји се у томе, да су они из приморске земље (ek thz coras thz plhsion wkeauou). Вријениј.

Међутим, пошто су Варјази служили као најамници и у Русији, онда руски летописи треба да разјасне то што је тамно и неодређено код Грка. А ми смо већ видели Несторово упутство и опредељење и сада знамо да су:

Варјази, како руски, тако и цариградски, као народ, који је живео у Померанији, били су приморски Словени. Тачно тако кажу и Грци и називају их Приморским народом.

Шта је Бајер урадио? Он је урадио обрнуто и наопако: из дописиваних извештаја лажним - Варјазимадаје енглеску народност и уводи одговарајуће значење и Несторовим речима, који веома тачно разликује Варјаге од Енглеза, исто као и Ана Комнина и други Грци!!!

Но претпоставимо, да је на било какав начин извештај Кинама о француским Секироносцима био о Варјазима, а да ти Варјази представљају Енглезе, онда, на који начин и на којој основи Бајер, без сваког јавног повода одједном одустаје и од Енглеза и цариградске Варјаге проглашава још за Швеђане или Норвежане! Ако је он у првој половини своје тезе упоредио шведско слагање са именима Руских кнежева, како би дао могућност да се мисли, да би Руси могли бити Швеђани, то му ипак није дало логично право да преноси у Скандинавију и Варјаге, јер по буквалном и поименичном изразу, како Византинаца, тако и Руског Летописа, Руси и Варјази били су два различита народа или два племена.

Овде код Бајера нису решене никакве логичне везе. Рекавши неколико речи о слагању између руских (словенских) и шведских имена, одједном почиње, како смо већ видели, са погодбом (стр. 355.):

"И тако, ако су Варјази били из Скандинавије, да видимо, шта је могла да значи та реч!".

Видећемо и ми како он објашњава њено значење (тобоже назив народа који увек мора или може било шта да значи!).

6. Теореманија истраживача Словенства подржава Бајера и његове следбенике

Ако је нешто лоше и произвољно код Нестора, то је у ствари место о расељењу словенских племена из једног средишта. Нестор о томе може само маштати, као и ми. Ја ћу даље показати узроке, који су га навели да прави план преласка свих словенских племена (Руса, Бугара, Срба, Љаха, и др.) из Штирије, чији житељи и сад себе зову Словенцима! Нестор није имао ни најмањи извор, ни најмање предање о таквом догађају (расељењу Словена), о коме сви писци од њега до Р. Х. савршено ништа не знају; о догађају, чији је савремени сведок могао би бити само месец! О том догађају Нестор није судија, уствари узети на себе обавезу да се реши тај задатак по Нестору, значи упустити се у неостварене снове или теорије.

Теореманији како словенских научника, тако и страних љубитеља словенске историје десила се грешка, или анти - логички силогизам. Истина у реторици узела је облик у коме се део употребљава уместо целине, и обрнуто целина уместо дела, на пример: туђе паре нећу, уместо добра. Разуме се да је целина та која је састављена од једнообразних, подједнаких делова. Али, има напротив и целина од које су саставни делови разнолики, разноврсни; таква целина припада биљном и животињском царству. Али целина та два царства више није целина, него родови, а њихови делови нису делови, него врсте. Ако међу деловима рубље (копејкама) постоји једноликост и једнакост, онда се међу врстама неког животињског или биљног рода налази опипљива разноврсност и неједнакост, исто као што је између храста и тополе, бора и брезе. Ето зашто логика не допушта, слично реторици, у целини да се употребљава врста уместо род, род уместо врсте.

Тачно такви родови и врсте постоје у свеопштој етнографији или познавању народа. Рус, Пољак, Чех, Србин, Словен (Словенац), Бугарин; чине врсту, или племе једног рода. Све те врсте словенског рода, разликују се међу собом и по имену, и одевању, и обредима, и историјом и формама свог језика, исто као и растиње од растиња.

Из дела врсте словенског рода били су житељи Штирије, Илирског краљевства и Венецијанске области, који су се увек, па и данас још, разликовали од других словенских племена именом Словенци. Та врста је од старина била под влашћу Римљана, који су је називали по имену провинције у којој су живели (Rheti, Pannones, Carni, Venetae).

Треба приметити, да су истраживачи старина словенских племена узели као правило да чувају то време, у коме су Грци или Римљани почели да именују словенска племена, тј. њиховим националним именима. Али, авај! ни код Херодота, ни код Страбона, ни Тацита не среће се реч Slovenciones!

Међу нама буди речено, Римљанима није било неопходно да обичан народ Паноније, Ретије, Норика, зове тако како су они себе називали. Ко ће натерати Русе да зову Курландске и Лифландске Немце онако, како они сами себе називају тј. Дејчерима.

На крају, само 80 или 100 година после Атилиног ослобођења тог племена од јарма Италијана, тј. око 540. године, када су већ престали да се памте римски губернијски називи и када је то племе изградило своју посебну кнежевину, пало је на памет тадашњим писцима Прокопију и Јорнанду да употребе њихов племенски назив Sklabhuoi, Slavini.

Обрадовавши се, љубитељи словенских старина почели су да граде у Штирији словенску пометњу. (Та словенско-вавилонска кула изграђена је од хиљаду и једне тезе о пореклу Словена, које све побијају једна другу).

Нашалио се Прокопије и Јорнанд са Словенољупцима! исто као и са Немцима зато што од Несторовог времена, ја сам први који је је 1836. године употребио на руском језику, примера ради, реч Дејчери.

Замислите кроз 1000 година такве Немце, који би почели да траже трагове свог имена (а у терминологији Теоремана, свог почетка) у руском језику; они би вероватно извели закључак да су се Дејчери, по сведочењу г. Венелина, појавили у Европи 1836. године, а ту се доселили из Азије, вероватно 1835.!

"Да", баш о случају, одакле смо ми дошли?" пита се Пољак, Србин, Словенац, Рус, Чех (Не гледајући на то што је ствар само Словенаца!). "Да", баш уствари, одакле су они дошли? " пита Француз, Енглез, Немац и други. 

Први ће одлучити из Пафлагоније, а други ће оспоравати - из Фригије, трећи из Азије и даље, и даље, и даље.

Ако Теоремани, тј. следбеници словенских старина, нису могли да схвате да Прокопије и Јорнанд, својим терминолошким новотаријаманису оспоравали пређашње постојање Словенаца у Ретији и Норику, исто као што и ја не оспоравам постојање немачког народа у Европи, од момента када сам први употребио реч Дејчери, тако су они били дужни да не забораве да су стари Грци буквално преводили на свој језик лични назив тог словенског племена. Грчка реч to ·rhtou (rheton) значи реч; одатле o·rhtox (rhetus) словесни, Словенац; ·rhtor (rhetor) словесник, ·rhtorikh (rhetorica, la rhetorique) словесност; шта друго може значити древно Rheti, Rhetia, а код нас Реција? Други корен и значење та реч нема.

Иако је код Прокопија и Јорнанда прво појављивање речи Sklabhuoi, Slavini, уместо Rheti или Pannones, оно само замагљује историјско постојање тог племена од старина у тим земљама, као и прво појављивање у руској књизи речи Дејчери у немачкој историји, па су наши Теоремани закључили: према томе, Словенци се први пут јављају у Европи око 520. или 540. године! и почели да тумаче не само њих, него и порекло Словена уопште.

То племе је припојено Италији за време владавине Императора Аугуста, као последица похода Тиберија и Друза у Rhet-ију и Панонију. Све од тада до данашњег дана, Словенци су имали ту непрекидну несрећу да зависе од других народа. Римљани су напунили сву Италију заробљеницима из Ретије, у којој су за узврат, уводили своје колоније. За време Карла Великог Ретију су почели насељавати немачким колонистима немачки Императори. Ко није истеран из земље, тај је ту могао да се полатини или понемчи. Тако је од свих житеља Rhetiје (Норика, Паноније и Венетије), данас остало потомства не више од 500,000 или 600,000. Они насељавају та иста места још и данас, као и у време Јорнанда и Прокопија око 520. године.

Знајући историјску ситуацију, да су Словенци трпели губитке због сталног преливања своје масе у латинску и немачку масу, није јасно како ће Теоремани, који траже развитак свих словенских племена истог имена тих Рето-Норијаца, у тој умањујућој прогресији њиховог становништва, како ће објаснити такву њихову повећавајућу плодност, пошто се ту налазе извори и Љаха, и Чеха, и Срба, и Померанаца, и Бугара, и 40 милионског руског народа! Тражити физички народни и језички развитак љахизма, србизма у словенцизму, није ли исто што и тражити у брези развитак храста, тополе или бора!!!

Уосталом, ако су већ Теоремани и решили да траже у старини само најстарију појаву личног имена неке од словенске врсте, онда се име Срба и Бугара много пре среће у старини, него име Словен. Тако на пример, Vibius Sequester, написавши своју кратку Географију око 300. године, говори о Великој Србији (у Германији) "Albis Germaniae Svevosa Cervetiis dividit". Други веома објективно примећују да је код Птоломеја у описивању земље Германије направљена грешка, тј. штампарска грешка при издавању, земља Urbium уместо Serbium. Па и сам Јулије Цезар сачувао је у својим записима народно име Серва, које ипак читају досад као Херуски, слично једном семинарцу, који је француску реч cheveaux прочитао Хеваукс уместо Шево. Па и шта друго може да буде Цезарево CHERVSCI осим Шервски. На крају, римско Servus (а од њега servio, servitus, servitudo, ропство), у Латинској етимологији апсолутно нема другог корена, или извора, осим случаја, по коме посебна имена народа могу да буду и заједничка, што сам ја већ раније споменуо о Швајцарцима, Арнаутима и Варјазима код Кодина и Кантакузина.

Тако и Енодиј, епископ Павијски (умро 521 године), у својој похвалници Теодорику Великом, још 470. године говори о другој словенској врсти, о Бугарима (Bulgares), са којима су Готи ратовали у Мизији иза граница своје владавине. Такође и Marsellinus Comes Jllyrici њих спомиње много раније него Прокопије Словенце, њихове суседе.

Нећу овде спомињати мноштво других историјско - критичких околности које би код Теоремана изазвале велике тешкоће. Задовољићу вас са упућивањем на још један њихов обичај.

Јорнанд нам је оставио мноштво занимљивих географских обавештења из VI века, растурених у његовим историјским делима о Готима. О Словенима он каже следеће:

"Sclavinia civitate Nova (Novietunense) et lacu, qui appellatur Mursianus usque ad Danastrum, et in boream Viscla tenus commorantur", тј. "Словенци, с југа од града Нови (који је у јужној Панонији) и језера Мурског, пружају се ка Дњестру, а право ка северу, до Висле". Jornandes de Got. Orig. Cap.5.

Како у природним наукама, тако и у географији, човеков ум никада не почиње са родом, него са врстом, зато што се схватање о роду рађа само после изучавања и поређења разних врста, па се схватање о роду на крају стиче као резултат сазнања, као откриће.

Ко иоле нешто зна о житељима Аустријске империје и о боравиштима њихових разних словенских племена, томе не пада на памет да Јорнанд у том случају, изразом Sclavini, говори о роду, о свим словенским племенима тада, када говори само о Словенцима. Теоремани и љубитељи пресељавања и расељавања, могу се дивити што ти Јорнандови Slavini VI века баш у тим истим местима живе и данас 1836. године и да историја не ставља ни најмању алузију о њиховом пресељењу или расељењу од 550. до 1836. године; у противном случају, како би Словенци могли другачије да живе у тим Јорнандовим границама 550. године!

Данашњи етнограф при описивању племена Аустријске империје, после пребројавања боравишних места (у Угарској) Руса, Срба и Кроата, - Словенце је тек на самој граници назначио као и Јорнанд 550. године, изузев малих измена које су настале од насељавања Угара и насељавања немачких колонија. До Карла Великог, Словенци су насељавали и сво аустријско ерцеговство, тако да Јорнанд, говорећи да се они пружају ка северу, ка Висли; тј. ка изворима Висле, доста верно је показао садашњицу; ипак, свакако, говорећи буквално, Словенци се никада нису Висли ни приближили.

Што се тиче његовог израза: пружају се ка Дњестру, то се може узети само за указивање њиховог правца; а и тачно је да Словаци и сада још, почињући од Пеште, шире се ка северо - истоку до Карпата и граниче се у Карпатима, са Русима, веома близу тих места где извире Дњестар.

Ако узмемо реч ad Danastrum за штампарску погрешку, уместо ad Danubium, што се могло врло лако десити, онда би Јорнандово казивање било још одређеније, зато шту су Словенци ка истоку, од Штирије живели само управо до Дунава. Ако мисли на Дњестар, онда би два пута показивао на север, а заборавио би исток.

Јорнандов савременик, Прокопије Кесаријски, Bell. goth. III.14. (у Историји ратова са Готима III.14.) каже о Словенцима скоро исто: "Насељавају значајни део те стране Дунава", он је подразумевао подунавску Угарску и Аустрију: иначе, Прокопија није могуће растумачити.

То су два најстарија писца, који су први користили национално ретијско име за словенску врсту. Ствар је била само о значењу речи Sclavini! Само у том смислу смо њих споменули и све следбенике, византијске писце, све до XV века. Код њих нема ни најмањег знака, да би они у речиSqlaboi, Sqlabhuoi Sklabiuoi подразумевали оно што ми сада уопште схватамо под речју Словен, Словени (тј. сва словенска племена). Византинци су реч Sklabhuoi увек користили само када су хтели да говоре или о житељима Далмације, Славоније и Истре, или подунавске Угарске и Штирије.

Добро запамти. Реч Slavi почели су да користе од XI века, у општем смислу, арапски географи. Адам Бременски и други саксонски, дачки и франачки писци, ако су писали на латинском и на крају Племенити Нестор. Ти писци су реч Slavi стављали уз име сваког племена нпр: Slavi Sorabi, Slavi Vinidi, Slavi Pomerani, Slavi Bohemanni (Чеси), Slavi Moravani (Моравци), чак Slavi Rutiae, Rizziae.

И тако, ни грчко Sklabhuoi (тј. Словенци) ни Slavi, код западних хроничара, не представља неку важност за објашњавање старине сваког словенског племена посебно, зато што за Грке то само значи Штиријци, а код западних само алузију западним народима, да су Померанци, Љахи, Руси, Сораби, Чеси, сродни Словенцима (cum Rhetis). Ништа више! Према томе грчки Sklabhuoi апсолутно никако не иду уз схватање старине других словенских племена, Руса, Љаха и др.

Али, може бити, да Теоремани сваљују само кривицу на Нестора, тврдећи да су се руководили по сведочењима Руског Летописа. Али, зар они нису схватили Грке и Јорнанда! А друго, зарсу они поверовали да је Нестор могао бити сведок таквог догађаја, какав је расељавање словенских племена, о коме се он, ипак, изразио само a priori, везујући то за почетак, који такође он прихвата само a priori!

Двојаки велики разлог натерао је Нестора да каже своју претпоставку о догађају, чији сведок он није могао да буде:

1) Његови извори за изучавање опште (старе) историје била је библијска и грчка хронографија које, као и обично, почињу са Космографијом, тј. кратким описом расељавања Ноевих потомака. Али то никако није било могуће додати као почетак Руског Летописа, који почиње од половине IX века. Задовољивши се мислима о расељавању, Нестор је то применио и на руски народ.

2) При таквом унутрашњем расположењу, да би објаснио (никада објашњено) правац расељавања словенских племена, Нестор се поводи за случајним сазвучјем. Познато је да се један од крајева, или делова Великог Новгорода називао Словенским, зато што се главна улица тог краја пружала по путу који води ка реци Словенки (Петербургска губернија) или према некаквом месту које носи назив Слављ, исто као и данас део и улица Троицко - Сергијевa предграђa, којa води ка Переслављу, па се назива Переславенка или Переславенска.

Пошто га је занимао Новгород, Нестор стварно није могао да не чује, да у Новгороду има Словенаца, тј. житеља Словенског краја. Сматрајући да је неопходно дати некакав правац кретању словенских племена, а не знајући од чега је настао назив Словенски, пошто је застао у Новгороду, он је прихватио тај улични, за племенски назив.

И ето зашто су Штиријци упутили свој уздах на север, ка језеру Иљмен, да би заменили винограде и брескве своје земље за сурове новгородске шуме и за тамошње мочваре! Ипак, заувек ће остати несхватљиво, како је римска или хунска власт дозволила тим фантастама- путницима, својим поданицима, да напусте своје домове и угодност и да крену у такве земље, о којима они нису имали појма. Али, Скандинавомани и Теоремани тврде да се то десило у VII или VIII веку! Погледај страну 38.

Нестор, уобразивши да су од Словенаца новгородски руски Словенци, он је променио име и акценат у Словени, па је често користио ту реч уместо Новгородци!

Реч Новгород, учинила му се некако новија, зато и приписује Рјурику њен постанак, не гледајући на то, да Јордан, пребројавајући житеље северне Русије, половином VI века: Чуди (Thuidos), Мери (Merens), Мордви (Merdenzimni), међу осталима спомиње и Новгород (Novago) ... Iornand.

Одредивши једном да су словенски Руси Новгорода били некада Штиријци и да су се звали Словени, њему се није само реч Новгород, него и реч Рус учинила новом! Требало је означити њен почетак, који је он одредио са доласком Словенаца (у Новгород) у Рјурикову Русију из варјашке земље, не гледајући на то што се код Византинаца реч Рус среће скоро десетину година раније, а у Бертинијанском летопису чак 30 година!

Нестора је било лако обманути, ако он није пред собом имао ни Јорнанда, ни Annales Bertinianos; ето зашто из недоумице кроз недоумицу пролази питање: када се руска земља почела називати Русијом? Међутим, то питање личи на следеће: када је бор назван бором и бреза брезом? Несторова мисао: "и од тих Руса (придошлих са Рјуриком) почела се звати Руском земљом", потпуно је нетачна.

Ми смо дужни да не заборавимо правила историјске логике, да: 1). сваки летописац, слично сваком ствараоцу, подвргава се критици. 2). летописац може бити сведок само у делу свога доба. 3). Дужина времена којe одређује савременост летописца, је од 250 до 300 година. 4). О епохи, која претходи тој савремености, летописац је обавезан да пише уз сведочење хроничара пре њега.

Због тога, како Скандинавомани, тако и словенски Теоремани нису имали права да се крију иза Нестора у оним односима у којима ни он себе не може да оправда.

Критика, колико год да је строга, не може себи дозволити ни најмањи прекор Нестору за његове претпоставке, зато што он није у рукама имао ни Јорнанда, ниAnnales Bertinianos, па је пао под утицај неколико подударних околности, а то је све излагао као своју претпоставку, не наметајући је никоме. Али је зато још неопростивије за Теоремане који су имали сва могућа средства при руци, док су састављали све Грке, Римљане и западне Европејце, полажући право на науку и критику, што су довели  историју у садашњи мистицизам.

Погледајмо укратко све важније теорије, по којима су Словени приморани да се крећу назад и напред. Види Uber die Abkunft der Slawen, 1828, Шафарика.

Викентије Кадлубко, Епископ краковски (1161-1223), следећи Нестора, изводи их такође из Илирика, Паноније, Карантаније.

Богуфал, (умро 1253.), Панонију назива колевком Словена (наравно Словенаца?).

Длугош (1415-1480) истог је мишљења, које он ипак боље развија.

П. Пулкава (око 1374. год.) изводи Словене, после вавилонске пометње, из Сенара кроз Халдеју у Јонију, а затим, водом кроз Цариград у Бугарску, Русију, Каринтију итд.

А. Кранц (умро 1517. године) прича, да је најстарији Ноев син Туискон, од кога наводно потичу Немци, имао сина Vandalus, и да су његови потомци на северу задржали назив Вандали, а на југу узели име Словенаца.

Hist. Vandal. Coloniae. 1519.

Н. Маршалек, његов савременик, разгранао је ту причу још и другим допунама.

М. Кромер (1512-1589. г.), Словени, по њему, воде порекло од Балтичких Венета и Сармата, сматрајући оба народа за један те исти.

Види De Origine et rebus genis Polon. - Basileaе 1555.

Мауро Орбини, (умро око 1614.год.) опат у Дубровнику (Ragusa) Илирце сматра прецима Словена. Regno degli Slavi. Pesaro 1601.

Ј. М а Sudetis приписује сарматским Роксоланима част оснивања чешког народа. Bojem. Natio. Pragаe 1614. - Subcesiva 1615.

Ф. Клувериј (1580-1623) сматра Сармате прецима Венда и Словена. German. Antiqu. Lugdn. 1616-1631. g.

B. Latomus писао је гомилу прича о пресељењу Вандала и Гета, предака Словена, у Пафлагонију, Грчку и Сарматију - Genealochron. Megalopol.

J. Pastorius von Hirtenberg сматрао је колхидске Гениохе прецима Гета и уједно клицом Словена. De origine Sarmat. Dantisci. 1685.

A. Frenzel, ослањајући се на некаква сазвучја у речима германских Словена, производи их од Јевреја. De Origine linguae Sorabicae. Budissae. 1693-96.

C. Abel (1677-1763) сматрао је колхидске Лазе и Зихе прецима Словена, ослањајући се на сазвучја тих речи са Љахима и Чесима. Deutsche und Sächсishe. Alterthum. Leipzig. 1729-1741.

J. Ch. Iordan трудио се да докаже, у својим скупљеним материјалима од западних писаца, да су Словени (Slavi, Словенци) пре свега живели на Дону и на Волги, а да су после на Црном мору и око Дунава били познати као Меотска племена и Сармати. De Originib. Slavicis. Vindob. 1745.

Гроф Bonde, а по њему и Möller изводили су Словене од Чухона.

S. Dolci, уз помоћ етимологије, трудио се да изведе Словене од Трачана, Сармата и Скита. De Jllyr. lingua vet. Venetiis. 1754

J. F. Hartknoсh (1740-1789) тврди да словенска племена потичу непосредно од Скита.

Г. Добнер (1719-1790) сматра Сармате за праве Словенце и Венде. Monum. Histor. Bojem. Pragae 1764.

M. de Peyssonel (1710-1790) сматраo je Аваре, Бугаре, Печенеге и Кроате за сродна племена, која потичу од непознатог народа. Observat. Histor. et geograph. etc. Paris. 1765.

Гроф Грубишић пронашао је претке Словена код Фригијаца. Disquisitio in Origin. et histor. Alphabeti Slavo-Glagolitici. Venetiis 1766.

J. Severini изводи их од пафлагонских Хенета, не само јадранске Венете, него и друге Словене, којима он додаје и Тракијце и Панонце! Comment. de incunab. Hungar. Sopronii 1767. Panonia Lips, 1774.

N. Freret (1688-1749) имао је високо мишљење о старини Словена, зато што је словенски језик сматрао основом тракијског и грчког језика. Oeuvres. ed. 1796 Tome I. Mem. de l^,Acad. des Inscriptions T. XXI.

В. Н. Татишчев (1686-1750), следећи многе странце, изводио је Словене од Ноа, пратећи их кроз разне азијске и европске народе до познатих векова.

Рајић (1726-1801), Архимандрит, у својој: Историји Словенских народа (Беч 1794) прибројао је њима и Гете, Вандале, Херуле, Аваре, али без икакве критике.

С. Клечевски трудио се да докаже, да и Словени и њихов језик потичу од Скитског и Сарматског. Sarmat. Europ. - Leopoli. 1769.

J. Ch. Gatterer (1727-1799), не дирајући Сармате, објавио је да Словене треба изводити од Гета и Дачана. Comment. Societ. Gottingens. T. XII. etc.

J. R. Michaelis (1717-1791) за Халдејце каже да су Словени. Spicileg. geograph. Hebr. - Gotting. 1769.

Са њим се слаже и J. R. Forster.

Ph. V. Gercken (1722-1791) тражио их је код Сармата. Versuch der Gesch. der Slawen. Leipz. 1771. Био је такође покушај да се направе Словени као преци Киргиза. Abhandl. einer Privatgesellsch. in Bohmen. B. II

K. G. Anton (1751-1818) од Персијанаца изводио је Јермене, а од Јермена Сармате (са Волге), а од Сармата је изводио Будине, Роксалане и Србе. Versuch ϋber die Slaw. Leipzig. 1783 etc.

P. Ch. Levesque (1736-1812) доказивао је да су Латини дужни Словенима за корене својих речи и да су преци Латина и Словена били много пре, тј.: да су се Тројанци и Венети од њих одвојили по настанку. Essai sur les rapports de la langue dеs Slaves avec. celle des anciens habitants de Latium.

П. Соларић (1781-1821) такође се трудио да објасни најближе сродство између Словена и Римљана у својим: Римляаны славенствовавшіи. Будинъ 1818.

L. A. Gebhardi (1735-1802) не дирaјући у Ските и Сармате, труди се да докаже, да Словени потичу од баш тих Балтичких Венета, које помиње Плиније, Тацит и Птоломеј. Geschichte alter wendisch-slawischen Staaten. Halle, 1790.

K. Mannert сматрао је вероватним, да велика племена Скита, Сармата и Словена могла би да буду један исти народ, који су Грци само у разним епохама називали таквим, разним, именима. Geographie der Griechen und Römer.VI. B. Nürnb. 1795. 

М. П. Катанчић (1750-1825) Словене је поделио на два племена: јужне, које он изводи од Илираца и Трачана, и северне, изведене од Сармата. De Istro. Budae. 1798. - Istri Accolarum Geographia Vetus. 2.voll. 1826.

Н. Нарушевич (1733-1796), чије је незавршено истраживање првих боравишта Словена недавно издало Варшавско Краљевско Друштво Пријатеља Науке, претпоставља да је тај простор између Дњепра и Волге најстарије боравиште Словена, којима унеколико и не одриче сродство са Сарматима. Historya Narodu Polskiego. Ч. I. Варшава. 1824.

А. Л. Шлецер (1735-1809) прво је тражио словенске староседеоце у Илирику (види Nordische Geschichte. 1771), али после 30-годишњег испитивања (на основу тумачења Јорнандовог сведочења о боравиштима Словена), одредио је најстарија боравишта свих словенских племена у троуглу између Тисе и Дунава у Угарској (добра примедба: у не насељеним местима) и Карпатских планина до Шлезије и даље, а Анти су у Молдавији и Влашкој око Црног мора, такође у местима донекле безводним и без шума! Наводно, Прокопије и Јорнанд у Молдавију и Влашку стављају Анте! Види Шлецеровог Нестора.

F. M. Appendini трудио се да докаже да, ако не сви, онда је велики део потомака Јафета говорио илирско - словенским језиком, и да су њиме говорили стари Трачани, Македонци, Илири, Скити, Гети, Даки, Сармати, Келто - Скити и други стари народи. De Praestantia et Vetustate linguae Illyricae. Ragusae 1806.

С. Сестренцевич - Богуш северне Словене изводи од Сармата, а јужне од Венета. Recherches historiques etc. St. Petersb. 1812. - Precis des rech. St. Pet. 1824.

Прелат Чајковски трудио се да докаже да Словени воде порекло од Скита. Rucznik towarzystwa Warszawskiego. Tom XI.

В. С. Мајевскискреће пажњу на сродство Словена са Индијцима упоређивањем са санскритским језиком. O Slavianach. Warszawa. 1816.

A. Murray (1775-1813) тумачио је истоветност Словена и Сармата у историјском и филолошком смислу. History of the European languages. Edinb. 1825.

Н. М. Карамзин (1765-1826) следи Гебхарда у извођењу Словена од Балтичких Венета, дозвољавајући, по Гетереру, и Гетима да буду Словени. Ист. Госуд. Росс. I.

Јосиф Добровски, опат, мислио је у својим делима, да Словени, не само да нису сродни са Скитима, Сарматима и старим Венедима, него нису ни живели око Висле у I веку по Р. Х., како је он раније претпостављао, него напротив, или су прешли у Европу из Азије заједно са Хунима, или, што му се учинило вероватнијим, још раније су живели као суседи Гота, поред Литаваца, у горњим деловима Дњепра и Волге. Geschichte der böhmischen Literatur, Prag, 1818. и код др.

J. F. Ritter von Schwabenau трудио се да историјски докаже порекло Словенa од старих Венета и Сармата. У Немачкој Периодици Изд. Hesperus за 1819. ујануарској и другим књигама.

Гроф Тенчињ - Осолински (1756-1826) узима Херодотове Вудине за претке Словена; своје мишљење он излаже у својим напоменама у Кадлубковој Историји. Wiadomosci historyczno - krytyczne. T. II. Krakow. 1819. i Wincent Kadlurer, Превод Линде. Варшава. 1822.

Гр. Данковски, Професор у краљевској Пожунској (Pressburg) Академији у Угарској, објавио је Архи - Словене прво као Ските, а после Гете и Трачане и Грке као рођену браћу Словена. Fragment sur Geschichte etc. Pressburg. 1825. и у Die Griechen als Verwandte der Slawen. Тамже. 1828.

Из свих тих мишљења произилази само једно реално стање, а то је да још ништа није доказано и логички - потврђено у односу на старине и старине словенских племена. Оно што је један саградио, то је други срушио!

Ако се о човековим сазнањима има појма, или физичких, или логичких потврда, онда таквим сазнањима нису потребна мишљења, а из тога следи, да нема места ни противречностима. Ето зашто није било разних мишљења о томе да су два и два четири.

Има, међутим, не само математичких, него и логичких аксиома или истина, за које су непотребна било каква мишљења и разматрања. Тако, на пример, из правила да угао одбијања настаје под углом падања, је откривено постојање невиђеног и невидљивог, за Вас, предмета. Ако ми покажете на плафону суседне собе сунчану сенку и кажете ми да у тој соби на извесном месту стоји парче огледала, ја ћу вам поверовати. Ако ви, одредивши правац кретања зрака, откријете и угао у ком се налази огледало, у односу на сунце, ја ћу вам поверовати. Ако ја сам будем у стању да проценим и схватим то, онда ћу већ престати да вам верујем, јер ја то сада знам. Сада знам не само да постоји огледало, него и његово место, и његов нагиб, без обзира на то, што ја све то не видим. Може се открити још више, ако на плафону сунчева сенка не мирује, или се чак креће; тада ја сазнајем да се огледало налази у човечијој руци која се помера, или се дете игра. Тако је откривено постојање човека, или детета у суседној соби, о коме су, међутим, ћутали сви летописи!

Исто то правило опште логике треба да управља и историјским веровањем и знањем. Стари писци оставили су нам хиљаде тих зрачних сенки, по којима је врло могуће открити и знати за постојање хиљаде предмета и односа о којима нема помена, о којима су стари ћутали. Тада би само логичка критика вратила историји њено право достојанство, тј. направила би од ње догму, тј. знање, направила би је науком! обавештењем за човека! Тада не би било разних мишљења, тј. противречности!

Сва раније набројана разна мишљења, тј. противречности, јасно и неоспорно доказују да се историјско - критичка логика налази још у својој глиненој епохи. Тешко је и замислити какву су фатамагорију направили од европске историје Теоремани до Карла Великог. У тој фатамагорији народи се крећу као кинеске сенке и у њој се чини природним све што је неприродно!

Ко не зна шта су радили са старом историјом руског народа! Познато је да сāм почетак Несторовог Летописа затиче руски народ у гигантском кретању. Прва завеса Руског Летописа се подиже и представља вам две сцене: Истеривање странаца из Великог Новгорода; и руске многобројне флоте на Црном мору крећу у освајање Цариграда! Чија историја на земаљској кугли почиње са тако величанственим сценама? Почетак домаће историје других народа завијен је у легенду; то је као песничка балада; али Руски Летопис почиње са одређеним догађајима. Још 862. године цела Сарматија, од Новгорода до Црног мора и до Карпатских планина, такође и северо - источна Угарска, била је пуна руског народа, посејана градовима. Та ситуација позната је не само из Руског Летописа, то је познато и из сведочења Арапа (921) и Грка (950) и Бременског Саксонца, Несторовог савременика.

Какав логичан исход за историјску догматику су извели Скандинавомани и Теоремани из тих потврдних сенки?!

Чини ми се да:

1.) Руски народ, огроман у својој маси, није могао одједном, од 862. године, да се размножи и разлети као скакавци; да руски градови нису могли да израсту за једну годину као печурке после кише. Чини ми се да би то било смешно доказивати, зато што је то аксиом. И Нестор је то осећао и када у свом уводу говори о расељењу словенских племена дуж река Буге, Дњепра, Суле, Полоте, Волнаве, он подразумева да је то било некада, давно. Узмемо ли крајње неодређено време за сличну операцију, на пример 150 година, тада ћемо се ми, и без летописа и без буквалних сведочења савремених писаца, уверити у историјску истину, да је у Русији, руски народ живео већ 700 или 699 година, не гледајући на то што Приск, Јорнанд, Прокопије, Менандар, Агатије, Григориј Турски и Фредегар ту земљу називају Хунијом или Обријом. Теоремани су се уплашили од тих имена, почели слегати раменима, почели су сумњати у ту истину (догму) руске старине, коју је и Нестор лично прихватио и почели су са теоријом о пресељењу!!! Њима је било тешко да схвате, да привремена имена Хуна или Обра (Авара) припадају управо руском народу из 800-тих или 700-тих година, иако су они ту живели 600., 500. и 400. године по Р. Х.

Теоремани су прихватили правило: друго име, уствари је други народ. Но, у том случају, они нису у стању да схвате византијске историчаре од II до IV века, зато што код свих тих писаца нема сталне етнографске терминологије. Тако, на пример, Несторови савременици, Ана Комнина, Кинам, Кедрин, хришћанску Русију, Русију од 1090-1120 године, називају: прва Скитија, Скити (Skuqai), други је спомиње у вези с императором Мануилом, са Растиславом Галицким и другим Червенским кнежевима и назива их Тауроскитима (tou Tauroskuqwn). Кедрин их зове Русима. Шта кажу Теоремани на то што Халкокондил, пишући (после пада Цариграда 1453.) турску историју, укратко описује и Русију и дели је на megalh Sarmatia, asprh Sarmatia maurh Sarmatia, тј.: на Велико - Русију, Бело - Русију, и Црну Русију? Помиње Москву, Новгород, Твер, тврди да се Sarmatai на Северу граничи са Пермом, на југозападу са Polouoi Пољском, на Криму и иза Волге са Skuqai тј. са Татарима.

Како нису могли Теоремани да схвате да је код Византинаца царевала, управо, лична терминолошка самовоља и да су Руси везани за Рјуриковце?! Зар се нису могли досетити, да у стварности није могло бити тог својевољног кретања и несталности код народа, како видимо у народно писаној терминологији грчких писаца!!

Ми смо већ видели разне речи по којима је познат немачки народ на разним европским језицима, уствари Дејчери: заједничка имена су Тедески, Алеманди, Диермени, Немци. Тим разним називима лепо се може објаснити закључак Теоремана у вези с разним називима, под којима су били познати Руси, само с том разликом што ту силогистику изражавају другим речима или бројевима.

И овако мисле Теоремани:

“Германију су од давнина насељавали Германи, истиснувши из ње Келте. У каснијим временима Алеманди, који живе око Рајне, уништили су владавину Германа: али после неког времена, најезду на Алеманде су направили Тедески, који су живели у планинама Хелвеције и Пијемонта, а са друге стране су били Немци, који су живели на ушћу Висле, па је тако југо - западни део Алеманда узео назив од завојевача gli Tedeschi, а северо - источни део, назив Немци. На крају, са планина Дације и њених суседа Мизије и Македоније, у Германију су се преселили Дејчери, што доказује сличност њихових имена, и подјармили како Тедеске, тако и Немце, па се са њима и стопили у један народ; вероватно су тако прихватили њихово име, а ови њихов језик!.

То је карактеристика теореманске логике коју су преузели од византијских писаца. Скоро тачно по тој истој теорији Сармати су освојили Ските, Алани Сармате, Хуни Алане, Обри или Авари Хуне, Бугари Обре, Словенци Бугаре и на крају Руси, које Бајер и Шлецер изводе као Лапонце или Шведе, поробљавају Словенце!!! А то све зато што је, као резон, да се део изједначава са целином, врста је исто што и род тј. зато што земљу, означену по Јорнанду само по једном племену (Словенци), по схватању те господе, ту земљу обухватају сва словенска племена! и још зато (добра примедба) што једна улица, или пречица у Новгороду Великом је названа Словенском!!!

Рецимо да је тако, али је несрећа за Теоремане још и у томе што не могу да смисле када и како треба преселити Словенце у Русију и раселити их по непрегледним равницама! Хуни и Обри плаше их много! Зато су се они досетили да против њих предузму жестоку меру и, без церемоније, траже да оду напоље, иза Волге, из Русије. Али о томе се сами изражавају деликатно, да су Хуни после потпуног тријумфа над западном и јужном Европом, одмах после смрти Атилине, решили, из политичких разлога, направити обратну шетњу иза Волге, у Сибир. Теоремани су веома љубазни! Штета је, међутим, што Приск, Прокопиј, Јорнанд, Григориј Турски, Фредегар, писци V, VI и VII века, ништа не знају о тој шетњи Хуна (Обра), и њихова стална боравишта налазе у суседству са Баварима, Францима и Лангобардима, све до времена Карла Великог!!! С ким је Карло Велики водио седмогодишњи рат за области у Панонији, ако није са Хунима, које Фредегард назива и Аварима (Hunni dicti Abares)? Са Хунима, који су у VII веку, за време Фредегара, сваке године долазили у Боемију, Шлезију, Моравију и Сорабију да скупљају порез. Тaј порески став германских Словена почео је од Атиле. У Бохемији и старој Србији (данашњој Саксонији) завршио се око 620. године, истеривањем Хуна, које је описао савременик Фредегард. А у Словенији (данашњем аустријском ЕрцХерцеговству) се завршио после неуспешног рата са Карлом Великим.

Ти моћни Хуни уствари су били суседи са Словенима, Моравцима, Чесима, и Љасима; према томе живели су у Русији, почевши од Висле, уз Дњепар, Дњестар, Волгу, Двину. Разуме се да су ти Хуни морали ту да живе стално поред Зависланаца и Задунаваца, како би задржали за себе владавину над тим земљама и племенима још 350 година, тј. од Атиле до Карла Великог.

Ако су ти Хуни (Обри) били истерани из Бохемије око 620. године, онда они нису били тамо староседеоци; из описа обарских борби са Византинцима, очевидно је да су они живели око Дњестра и Дњепра. Реч Хуни, или уствари Уни, употребљена код неких грчких писаца, вероватно да је арнаутска, зато јер је арнаутски народ одвајкада био уз Дунав, као сусед руског народа. Зато су руске Уне једни називали само Арнаути, баш као и ретор Приск који је рођен међу Арнаутима. Obr је чешка реч и значи горостас. Житељи Русије, Обрима су назвали становника иза Висле. Пошто су у VII веку, како се види из франачких летописа, Чеси и Сораби имали честе везе са Францима, зато је и у Франачким летописима прихваћена реч Abari, Habares, чак и код неких Грка, Abarez.

Савременик Фредегар је укратко описао те нападе, које су сваке године вршили дњепарски и дњестарски горостаси, на житеље Бохемије и Сорабије и на њихове жене. Обри, названи и Хуни, сваке године су долазили да зимују у Бохемију и Сорабију; понижавали су жене и кћерке чешке и сербске; и поред разног угњетавања, још су и порез сакупљали од житеља.5 Сећање на обарска (горосташка) угњетавања, дуго времена су се задржала на западу. То предање сачувао је Нестор када спомиње насиља, која су вршили горостаси (Обри) дуљебским женама. Ако се споме-не пословица: погибоше као Обри, то се односи на покољ горостаса у Бохемији и у Сорабији око 620. године, или на њихов покољ у Словенији који је учинио Карло Велики око 790. год. У сваком случају, то предање и та пословица, као сећање на трагични догађај, иако спада у историју руског народа, она није руска; она је словеначка и чешка и љешка. Нестор је чуо, али је није схватио: у крајњем случају, вечно му хвала, што је сачувао онакву каква јесте. Али је требало да је схвати Шлецер и његови следбеници. Како су је они схватили? Горостасе су иселили из Русије и веома су задовољни што су их странци подавили! а Дуљебима (тј. Полабима, житељима на реци Лаби, тј. Чесима и Сорабима) су доделили у Русији чак две губерније!!!

Када тога и не би било, таква имена, каква су Обри, Уни, не би била дуговечна, јер пре или после морали би да уступе место стварнима. И зар Теоремани нису у стању да схвате да се речи могу изменити; ипак у том проблему ствар остаје иста. Само се по себи разуме да, ако су дњестарски горостаси и изгубили свој данак код полабског и повисланског живља, ипак они нису престали постојати и цветати, независно у својој величини, у својој Обрији. И шта рећи за историјску догматику, коју предлаже професор Des Michels да увери француску омладину, да је њихов Карло Велики уништио целу Империју горостаса (a detruit l'empire des Albares)! Ето какав је завојевач француски професор Des Michels! Сличних завојевача у Немачкој је толико, да им нема броја!

Како год да је било, Теоремани су морали да се згрозе при помисли, да ће пре или касније морати написати у историји Паноније или Германије: Панонија руска провинција од 454. до 790. године или Бохемија руска област од 452. до 620. год. У сваком случају на Теореманима лежи велика одговорност за лажно извршење датог им задатка. Ствар је у томе, ако чешки народ који је живео у Бохемији и Моравији у броју од 4 милиона, који је покорио Атила 452. године, који је добио своју независност око 620. године, историја признаје догматски да су се тако рано развили, онда се поставља питање: ком времену приписати потврђену старост руског 40-милионског народа? Ту не помаже ни Прокопије ни Јорнанд, који су и сами могли Теоремане да изведу из недоумице, јер не само да су указивали на сродство такозваних Хуна са панонским Словенцима, него су чак буквално о томе говорили. Говорећи о житељима садашњег илирског краљевства (Sklabhuoi), Прокопије, између осталог се изражава на следећи начин: "Њихов карактер је добродушан и отворен и уз безазлену нарав, у многим обичајима следе Хуне (to Ounnikon hqoz). De bello Goth. Lib. III. car.14. Ретор Приск, који је био на Атилином двору, између осталог каже: "Хуни (Уни) у свом дому воле да говоре не само на свом језику, него и на готском, па чак неки и налатинском, који су имали често посла са Римљанима (xugludeo gar outez proz th sfetera barbarw glwssh zhlousin h thu Ounnwn, h thu Gotqwu, h kai thu Ausoviwn).

Приск Готима уопште назива оне, које је Прокопије именовао Склавенима, Антима, и Вандалима. Ако су тако названи Хуни, разумели такозване Готе и лако се изражавали на њиховом језику, чему је Приск био очевидац, зар би они могли да разумеју Готе ако су били Готи, ако ти Готи нису били једно од словенских племена, како тврде Теоремани? Али ту није само питање сродства у језику, него и сродство у нарави и обичајима, чему је и Прокопије био очевидац.

Чудновата ствар: имена Новгорода, Корса или Кура, Еста, Чуда, Мордва, Мера (Novago, Curis, Thuidos, Merens, Mordensimnis) још је Јорнанд спомињао, пишући половином VI века. Необично је и то, да руске реке Дон, Дњепар, Дњестар код Татара имају татарске називе, код Грка грчке (осим Дона Tanais), а уствари Дон, Дњепар, Дњестар су словенски називи. На који начин су код Јорнанда Tanais, Danaper, Danaster, око 520. године биле словенске реке, не гледајући на то, што су по Јорнандовом и Прокопијевом указивању после њих ту живели Уни или Хуни? На који начин се Дњестар јавља као руска река (Danaster) још код Амијана Марцелина, који је писао око 380. године, не гледајући на то да он њене житеље назива арнаутском речју - Хунима?!

Ма шта говорили, Теоремана нећеш одједном умирити, јер ће се увек плашити арнаутске речи Хуни или Уни, како пишу неки, зато што у том имену не познаје словенске тонове!

Али шта ће рећи Теоремани ако се, у крајњем случају, у личним именима Хуна откривају чисти словенски тонови? Ја сам већ показао,6 да у именима двојице хунских царева: Gordas, цара боспорских Хуна, и Mandiuch, или Mundiuch имену оца Атиле, има словенских тонова, од којих и до данас у народном Родослову подунавских Словена постоје десетине Гардашевића и Мандушевића.

Сада узмимо име другог хунског велможе који је, каже Приск, владао многим насељима у Скитији (у Русији), и у којој је Атила уважавао свога стрица. То је био, како преводи Стритер по писању Приска, Onegesius. 1829. године7 ја нисам разумео то име, и преводио сам: Онигизием. 1830. године, пошто сам био у Бугарској, открио сам у народу, а и у повељама мноштво Негишоја, и томе сродна имена: Његој, Његомир, Негослав, Негањ; женсих имена: Њега, Негана, Негослава, Негомира. Познат по својој храбрости Епископ црногорских Срба био је Његош Петровић. Њега је руска реч, баш као и назив особе и места: Његин, Његино, Оњега. И ствар је у томе да је Ретор Приск на реч његиш додао грчки суфикс ioz: Nhghs ioz , а испред речи, члан o Nhghstoz. Издавачи или преписивачи Прискови, стопили су члан са именом, и настало је Wuhghstoz, код Стритера је Onegesius, а код мене 1829. године Онигизиј!! Његиш је словенска форма позната и у руском језику на ышь, (ишь испред к, г, х) чернышь, пріемышь, зародышь (црнило, посвојче, клица) итд.

Ето зашто су тако названи Хуни разумели Готе, како каже Приск, и имали много истих обичаја са Словенима јужним и германским, што потврђује и Прокопије, не гледајући на то, да бивша словенска племена, нису били Словенци.

А Теоремани су се закачили искључиво само за Јорнандове Словенце, па закључују: ако житељи Русије нису били Словенци, онда дњепарски и дњестарски горостаси (чешки Обри, арнаутски Уни, а логички Руси) нису били Словени него Монголи! Ето зашто је Теореманија створила и Монголоманију! И учествовала у растрзавању и замрачењу историје Бугара и Руса.

Са друге стране Теореманија је створила Тевтоманију и помрачила историју Велике Србије, Бохемије, Моравије, Помераније и подунавске Србије.

На исти начин је Теореманија и на северу створила Скандинавоманију! Никада Бајеру, Милеру, Шлецеру, Карамзину не би пало на памет да Шведе праве од Руског народа, да се Теоремани нису закачили за Јорнандову Словенију.

И стварно, ако ви сами, говорили су Скандинавомани, у старој Русији не налазите ништа словенско, онда ми проглашавамо тај народ скандинавским, тевтонским. А ако ви питате, како то да у руском народу нема и није било ни мањег тевтонског или скандинавског знака, они ће зачас да нађу смицалицу и да кажу: Скандинавци су се разменили са Сарматима, дали су им име, а сами прихватили њихов језик. А како је велика нација могла да се одвикне од свог имена и, за двадесет - тридесет година, да прими име од мале дружине у руској служби, које као да је прекоморско и у тим местима (иза Карпата), где није било ни помена о тој дружини, па је природност те манипулације могућа можда само у главама Теоремана.

У том случају Скандинавомани се праве Ултра - Теоремани, тј: прикривају се Несторовим изразом: и од тих Руса почиње се називати Руска земља! Међутим, како тамо где је Нестор стварно позитиван, Шлецер и његови следбеници му приписују такве мисли, које он уствари, није имао, зато што би тада противречио сам себи!

Ипак, што су више замрсили и затамнили историју сваког словенског племена, тиме се она више чинила загонетном у очима Теоремана, Монголомана, Тевтомана, Скандинавомана. Leider! јаучу они, die Geschichte der Slawischen Völker ist bis jetzt noch ein Problem! Malheureusement l` histoire des Slaves est encore un problème! Ускликнимо и ми са своје стране: авај! До данас остаје тајна, кључ за историјску силогистику словенских Теоремана, Скандинавомана, Тевтомана, Монголомана! И до данас Јорнандово место о Словенији служи као посебан камен спотицања за све те секте! Ко није на сваки начин окретао то место о илирским Словенцима! Било је чак људи које је интересовало истраживање значења само једне речи из тог места, нпр: шта значи lacus Mursianus?

Гетерер је тражио то језеро или мочвару у Влашкој на реци Musea (Мисова). Univ. Hist. стр. 965.

Bel је уместо Mursianus читао Sysianus, и у истрази таквог читања мислио је на мочвару код Сисека у пожунском (Пресбург.) жупанству у Угарској. Notit. Hungariae. IV. 156.

Милер је утврдио, да Mursianus означава Иљменско језеро. Buüschings Magazin XVI. 304.

Тунман је мислио, да Mursianus lacus је Кулугерска мочвара. Acta Societatis Jablonovianae. IV. 407.

Mannert га тражи у Дунавском ушћу поред Исмаила, у Птоломејевим Dialoge. Mannert. VII. 121

Engel претпоставља да је lacus Mursianus била колонија Јустинијана у источној Мизији, или малој Скитији (Бабадагска област!). Geschichte der Bulgaren. стр.251

Reichard мисли, да је Јорнанд тако називао мочварна места у Антопољу у јужној Русији. OA Tab. XIII.

Бишинг је први споменуо град (римска колонија) Мурса у Панонији. Nachrichten III. Jahrg. 250.

Gebhardi је мислио, по Бишинговој изјави, да lacus Mursianus значи пешчана места у Мурси. Geschichte der Slaw. V. 1.90.

Шлецер (Nestor II. 73) је потврдио исто оно што и Fessler (Gesch. Ung. I. 42).

Пошто није одређено ни данашње значење Јорнандове речи, ни положај lacus Mursianus, онда су и предели Словенаца (а по мишљењу Теоремана тобоже свих словенских племена!) остали за нас непознати. Гледајући зато, ко је где ставио lacus Mursianus, тако се и предели Словенаца (а по мишљењу Теоремана, свих Словена) мењају. Шлецер каже: ето у каквом су троуглу они обитавали (ко? Словенци? или сви заједно Љахи, Чеси, Срби, Руси?). Добровски противречи: лаж, ево како је. Милер виче: неистина; по мени је овако. Mannert узвикује: неистина; ево како је. Engel вапи: неправда; ево како је! Ево како су почела да играју сва словенска племена! А то само због тога што се у Новгороду Великом једна мала тврђава називала Сл'венском!!! Направила је она галаму!

Уз то су Словени, до свог доласка у троугао (господе Теоремана), ратовали и у другим земљама:

Кажу: потичу из Кападокије.

А. Неистина, од Јевреја.

Б. Неистина, од Чухонаца

В. Неистина, од Киргиза

Д. Неистина, од Грузијаца

Ђ. Неистина, од Цигана.

Ж. Неистина, од Немаца.

З. Неистина од Грка.

ЗЗЗ. Неистина, неистина, неистина!

Најнеобичније од свега је што ниједан од европских не-словенских народа није поставио себи питање о пореклу свог племена: у крајњој мери, не сећам се тезе (Uber die Abkunft der Deutschen, ili Sur l'origine des Français), о пореклу, о доласку, преласку немачког или француског народа.

А Словени, или љубитељи Словена погрешно су пришли питању порекла већ на почетку. Задавати себи решење задатка, који је нерешив, велика је бесмислица (une haute absurdite). И ко може да одгонетне почетак гигантског народа који је населио две трећине Европе!

Само се по себи разуме да се на бесмислени задатак добија бесмислени одговор. Ето и почетка фантазмагорије у историји словенских племена, коју Теоремани присиљавају да се појављује, слично кинеским сенкама!

Данас Немци приморавају Словене да воде свакојако порекло, а Словени се вређају, првенствено у Варшави, у Прагу, престоници Бохемије, и у Будиму, престоници Угарске. Г. Суровјецки (умро 1827) је одлучио да испита почетак свих словенских племена. Исписао је 300 страница и на све начине је преокретао Јорнандове речи о границама Штиро - Угарских Словака. Г. Суровјецки је смислио нови троугао за сва словенска племена! Скраћенице тих истраживања он је читао 24. Јан. 1824 године, на скупштини Варшавског Друштва пријатеља науке, и сместио у XVII том рада тог Друштва под насловом: Sledzenie poczatku Narodow Slowian-skich, Warszawa. 1824.

Други патриота у Угарској, Павел Шафарик, родом од угарских Словака, пошто му се допали изводи Варшављанина, пожелео је да их саопшти немачкој публици; превео их, додао доста својих сопствених разматрања и исправки, и 1828. године штампао у Будиму под насловом: Uber die Abkunft der Slawen. Ofen. 1828. стр. 212. (О пореклу Словена).

Г. Шафарик је такође приступио Јорнандовим Словенцима, као и сви претходни Теоремани. Ипак троугао Суровјецкога чини му се сувише мали за толика словенска племена. Зато он lacus Mursianus Јорнандов, пребацује из Паноније на обале Црног мора! и уз то, са натегнутим етимолошким изразом. Mursianus он окреће прво у Musianus, а после у Mysianus, од речи Mysia, Maesia, и труди се да докаже да Mursianus, (које у ствари више произлази од Mursa у Панонији) значи Бабадагско језеро на ушћу Дунава! Jезеро, које тамошњи житељи на турском зову Рамзин. Пребацивши реч у Mysianus, Шафарик наставља даље, па из Mysianus прави misin, m'sin. Остало је Ра, које Шафарик од корена рс изводи заједно са речима роса, реја и називима словенских река, па је настало Ра - мзин?! Ја ипак не знам, да ли по Шафариковој етимологији, тј. од реч Moesia и словенског корена рс, су Турци направили свој Рамзин! Тако су Шафарикови Словени, пловећи без краја по разним троугловима господе истраживача, на крају могли да се напију водице из Бабадагског језера!

Уопште гледано, у Шафариковим истраживањима има и неких добрих размишљања, али ниједна нису управљена ка логички заснованим мислима. У њима се одражавају све секте: он је Теореман у свом Словенцизму, Скандинавоман је због везе руског и варјашког племена, а његови закључци зависе од закључака Бајера или Струбеа; он је Монголоман што се тиче Руса и Бугара; он је Тевтоман јер дотиче древност германских Словена, не гледајући на то, што се труди да докаже давнину словенских племена у Европи.

После вечних узвика о загонетности древних словенских племена, могли су се истражити разлози те замишљене загонетности. Постепено би се откривала Теореманија, Скандинавоманија, Монголоманија, Татароманија. Обазревши се около, уз одређену пажњу, види се да Татаромане прикрива Теореманија, Монголоманија, и Скандинавоманија, па није могуће направити ни најмањи напад на једне, не изложивши се стрелама (противречју) од стране других!

На тај начин постало је неопходно да се објави свеопшти рат и стане фронтално на све стране, заједно и у исто време, против свих тих савезника. Рат је много битан!

Такав је био карактер мојих историјско - критичких истраживања под називом: Древни и данашњи Бугари и њихова веза са Русима. Том I. Москва 1829 г. стр. 256. Они, који нису осетили тај општи савез и неопходност свеопштог рата, могли су истински пребацивати мом делу за вишесложност, или за излишност, или за љутито расположење целе књиге. Тако између осталог, говори о њој г. Погодин (у VI. делу Московског Вестника 1829. стр. 145): "Излагање је дијалектичко, живо, често је чак ватрено. Много има испада и шала на Шлецеров начин, које други осуђују као неумесне у важним истраживањима. Закључујем: г. Венелин чини незаборавну услугу историји, чак само и тим што је обратио пажњу на измешаност народа, коју није лакше схватити од древне Вавилонске; што је показао нови пут, разместио по њему путоказе, дао особену нит за истраживаче, и сам урадио експеримент, како проћи с њим по целом лавиринту. Не говорим о посебним и важним његовим примедбама, растуреним по читавом делу, на које смо указали само успут".

О недостацима дела каже следеће:

"Ево кратког излагања о занимљивим истраживањима г. Венелина. Поред битног недостатка тј. одсуства оригиналних сведочења (тј. цитата или напомена), запажам да је у делу расположење рђаво, и аутор, чини се, уме боље да скупља војску, него да је припрема за бој. Многи докази су помешани ... због честих понављања, али свуда су некако споредни: често се важнија околност нађе у некаквој скривеној примедби".

Из ових речи се види да поштовани рецензент није сасвим осетио тежак положај у ком се налазила моја дијалектика. Не предвиђајући неопходност свеопштог рата (од које једино може да се одреди и очисти древна историја свих словенских племена, и да престане да буде загонетна), рецензент је уобразио, да ја објављујем општи рат само Татароманима; у том случају је он био у праву кад захтева друго расположење за рат моје војске. На несрећу, пошто су у исто време савезници навалили на Русе иза Волге и иза Прута, иза Висле и Њемена, и из Финландије, онда у продужетку 256 часова (тј. на 256 страница), недостајало ми је времена да чекам на пун развитак дијалектичког плана против Татаромана. Преврнувши њихове главне пунктове, морао сам, не прогањајући их даље, бацити се без размишљања, на друге савезнике, посебно зато да им не бих дао времена и могућности за оспоравање читаоцу, који се налазе под ознакама Теореманије, Скандинавоманије, Монголоманије, Мађароманије и Финоманије. Наваљујући са свих страна, требало је свуда успут, због потпомагања логичког саопштења, оставити батерију. Ето зашто, како доста праведно примећује и сам рецензент, се у мојој књизи "често важније околности нађу у некаквој скривеној примедби". А самим тим књига је себе учинила безопасном зато што, ако почнете да нападате на 30-ој страници, онда се може десити да у то време пуцају у вас са 70-те и 150-те странице. Пошто свака важна околност може бити употребљена у корист разних дела (увода), онда је она свуда на свом месту, па је зато у једној истој књизи могла да се употреби два, три пута. Дијалектичко дело уствари се састоји, не од материјалног поретка околности или навода, него од превасходно - логичких саопштења и веза међу њима.

Да тога није било, моја књига не би замарала својом вишеслојношћу мало искусног читаоца. Међутим, како новине и приватна лица проглашавају победу, ја сам више од свих, може бити, осетио недостатке те књиге, зато што сам само ја био дужан да обавестим како далеко још може и треба да се шири развој који сам ја започео. Прва и најотворенија критика на дело, смештена је у предговору, у коме ја уочавам да се читав тај први том састоји од скоро једне теме; а да развој треба да обухвати још три или четири тома. Осим ставки у којима се закључују сва пецкања, испадима против Финомана и Монголомана, ја сам местимице растурио и упутио на основне грешке љубитеља словенске старине на узроке и начин на који су они древну историју Словена направили загонетном. Тако нпр. на страницама 65-66, као и на 175, укратко је указано на то да је овде било речено нешто конкретније о Теореманији.

Изложивши, у 15 разматрања, своје мисли о древном постојању руског народа у Русији (древној Сарматији), о грешкама Скандинавомана ја сам рекао следеће: I, 175.

"Русија или Руси, као нормански, скандинавски народ, никада није постојао и само је плод несрећног тумачења, или фантастичан производ неких истраживача. Нису схватили Нестора! Да, још како га нису схватили"!

Чини се да је то упућивање могло да скрене пажњу сваког љубитеља руских старина на карактер истраживања о Русима и Варјазима, почињући са Бајером, па до данашњих дана. Ја сам се жртвовао са тим указивањем или темом, коју свако може развити, ко жели да се разликује на попришту домаће Историјске критике. У напомени ја сам чак изложио начин тог развоја указивањем да "Бајер - Шлецерово учење о пореклу Руса (и Варјага), скоро реч по реч наликује Тунмано - Енгеловом пореклу Бугара". Само толико.

Због недостатка места, морао сам у свему да се придржавам могуће сажетости, зато што се моја књига састоји готово из једне теме или задатка за разматрање у кратким наставцима. Да не помисли неко да ја пишем панегирике своје књиге: не, ја не говорим о књизи, него о стању дела, тј. о незавршености дела.

Не треба заборавити да свако од поменутих историјских веровања има своју литературу, тј. скуп књига и чланака којим се она потпомаже. Руски читалац лако може да прегледа гомилу дела којима је подржавана Скандинавоманија. Тевтоманија има најбогатију литературу и тако даље. Секте. Не гледајући на сектизам, у свакој има бриљантних мисли. Ето зашто је моја књига далеко од савршенства, а од ње је довољно и то, ако је могла да укаже на могућност антисектицизма, православног, историјског веровања.

*

Већ смо видели да је новији словенски Теореман г. Шафарик. У исто време са његовим делом "О пореклу Словена", изашло је дело Л.Л. Парота Uber Liwen, Letten, und Esten 1828. 8⁰ у коме тврди да су Словени апсолутно новији источни народ, који се први пут јавља у Европи крајем V века, не зна се одакле и како, и да језик тог народа, у филолошком смислу, не захтева ни најмању пажњу. У бечким Jahrbucher der Litteratur, каже Шафарик, недавно је неко доказивао да су Словени монголско племе. K. Halling је убацио у Wiener Jahrb. der Litt. 1833, анализу Шафарикових истраживања, у којој пориче да је старина Словена у Европи без икаквог доказа.

У свом негодовању П. Ј. Шафарик је написао на чешком језику, своје мисли о стародревности Словена у Европи, и сместио у ^asopis ~eskeho Muscum 1834 г. N1. стр 23-57. Те мисли биле су и у VIII делу Московског "Посматрача" 1836. године, стр. 50-84, где тамо међу осталим плачу:

"Историја старих Словена, не гледајући на то што су јe писали многи и домаћи и страни аутори, није још достигла тај степен јасноће и очевидности, на коме би сваки прави Словен желео да је види. Главни разлог тога је, с једне стране замршеност и тешкоћа самог предмета (да ли је замршеност и у глави узрок томе?), а са друге недостатак, што не рећи ништавило, наше историографије". (Зар су стари боље писали о немачким племенима, него о словенским? Је ли зато историографија Словена јадна, што Шафарик не схвата тако Приска, Прокопија, Енодија, Јорнанда, Нестора! "Древни Словени су били људи мирни (?), спокојни, волели су да се баве трговином и занатством и зато стари историчари, обративши своју пажњу не само на буку од битке, мало су се бавили нашим Словенима (какво размишљање!). Зар Шафарик не види да потомци Цезарових Алемана, тј. Баденци, Виртемберци, Тиролци су у тим местима и данас, као и Цезареви: да се Цезареви Немци (Nemetes) и доселили у тај Алзас и Швабију, и да су његови Тејчери (Teucheri читај Тевштери) досад остали у Саксонији, осим изнуђеног преласка у Британију. Зар Шафарик у разарању источне римске Империје, у Ост-Готима и Хунима не види два словенска племена, ако на другој страни неће да види њихове потомке у данашњим подунавским Словенима - Бугарима и Србима! који су населили доњу Панонију, Далмацију, обе Мизије, Тракију, Македонију, и Хеладу до саме Спарте! Не значи ли то лажну или измишљену карактеристику словенских племена, трудити се да се докаже као јавна противречност стварне историје? Зар Шафарик није приметио да су све до Карла Великог, тј. од тада, кад се Теореманија прекида у историји, словенска племена увек била борбенија и љућа од тевтонских, и да од тада већ речи мирни, спокојни, који воле да се баве трговином и занатством, уствари припадају немачком карактеру. Али, авај! Шафарик је прочитао то мишљење код Хердера, и продужио овако даље:

"А ми, незахвални потомци својих предака, изневерили смо свој род (ево како сада нећемо да будемо мирни орачи, спокојни глупаци, татарски обућари, како су то радили Шафарикови Словени!). Бацили смо се на тражење свог порекла (већ смо видели како г. Шафарик проналази своје порекло!) међу Скитима, Сарматима, Роксаланима, Јазичима, Хунима, Аварима, Бугарима, и другим непријатељима наших очева". А у напомени додаје: "У скорије време побратимио (?) их са турским (??) Бугарима Јуриј Венелин у делу - Древни и данашњи Бугари. Москва 1829". То показује да Шафарик није читао моје дело са пажњом, јер ја строго одвајам Бугаре од Словенаца, сходно томе што Византинци говоре о подаништву Slavenorum према Обрима, с тим што је Нестор рекао: Бугари насилници Словена беху; или Обри беху насилници Дуљеба. Ако Шафарик после тога Бугаре или Обре назива непријатељима наших очева, онда Рус, Бугарин, Србин, тај израз треба да преводи: непријатељима очева његових (Шафарика), зато што Шафарик није родом Србин или Рус, него Словак, тада би он био у праву; а, има ли он право да назива житеље Русије или Бугарске Татарима само зато што они стварно нису били Словаци, него Бугари, Руси! То је основна Шафарикова мисао: Ко није Штиријац, тај није Словен! Даље:

Странци нису ни мало криви што смо се ми (ко? сви Словени, или само Словенци?) заглибили у том Сармато - Скитском блату.

Наравно да странци (ко? Прокопије и Јорнанд и Страбон? или Бајер и Шлецер?) нису криви што је нама недостајала логика, чему као доказ служи резултат свих истраживања о пореклу словенских племена! Даље:

Тешко историји тога народа, која тражи објашњење за своју прошлост и животе својих предака код странаца и решење види у њиховим рукама.

То је већ нови парадокс и уједно двосмисленост. Ако подразумева древне странце, онда, насупрот њима, само је могуће објаснити историју житеља Русије IX, VIII, VII, VI века, епоху коју Нестор није могао да обухвати. Ако алудира на нове (данашње) стране истраживаче, зар они да нам сметају у објашњењу наше старине!

Ми сами треба да се бавимо својом историјом темељно, неусиљено, разборито и тада ће се и за нас отворити врата у град наших старина, баш као што су се отворила и другим древно - европским народима: Грцима, Римљанима, Немцима итд.

Грци и Римљани нису никада улазили на врата своје древности, која су замрачена како народним, тако и митолошким причама, и које су они препустили нама неочишћене од бајки. Древни атински и спартански цареви су ушли у историју кроз народне приче сабране у целину под називом Илијада. Такође је и Ливије узео своје римске цареве из изворних приповедака. Село или месташце Рим израсло је у почетку у државу, чија врховна власт није била у Риму: учинивши га независним, Рим је почео градским кодексом, који зову res publica тј. суштином, la cause commune, la cause publique. И тако су старине Грка и Римљана почели систематски чистити и објашњавати Европљани тек у XVII и XVIII веку.

Немци су се први пут дохватили своје старине, и то доста тромо, тек половином XVIII века; данас у XIX веку почела се код њих јављати љубав према народној археологији, што служи као доказ археолошко друштво. Не гледајући на то, сви резултати тих радова о древности немачког народа подлежу још и суду нове критике, зато што се немачки новији научници сувише упуштају у Тевтоманију (о чему није овде место говорити).

Шафарик је, изгледа, заборавио да су словенски научници вешто престигли, ако не све европске, онда макар немачке, питањима о својој древности, о својој старости. То питање први је поставио монах Нестор. Руководићи се двојицом - тројицом Византинаца о периоду до Рјуриковског доба и уз њихове недостатке, губећи се у нагађањима, он је изложио своје мишљење у уводу свог Летописа, завршивши га истеривањем Варјага из Новгорода. Тај говор је у ствари Несторова теза, која је у сваком случају неупоредиво боља од Бајерове, не гледајући на то што критика не може допустити њену поставку. Од Нестора је већ и то много што се одлучио, због оскудних извора, да греши услед утицаја на њега датих околности, како смо већ раније видели.

И тако, истраживања у словенском свету почела су Несторовом тезом, а продужила их је читава поворка словенских истраживача до данашњег дана. Зашто г. Шафарик сматра, да Словени нису ништа радили и присиљава их да сами раде, не допуштајући да имају икакву везу са странцима, као да се међу странцима не може родити логична глава! Па, досад су радили сами Словени и сами дали 40 милиона Словена (Руса) Скандинавима и Монголима, Велику Србију (у Германији) и Србију Подунавску (Нову) Немцима; Бугаре Татарима. И још се сами жале на загонетност историје словенских племена!!! Ни љубав, ни љубитеље не очекује историја словенских племена, већ логику.

"Оно што ми не урадимо", продужава г. Шафарик, "не разумемо, даће Бог да то ураде, разумеју, ако не данас, сутра, наши потомци; али, да би могло нешто да буде урађено, потребно је да је већ започето".

Усуђујем се да уверим г. Шафарика, ако наши словенски потомци почну да раде свој посао истом силогистиком, као њихови преци научници, онда за вјеки вјекова ништа неће урадити, као што није ништа урађено и од Нестора до данашњега дана у вези с периодом који претходи Рјурику и Карлу Великом - ако не одступе од Шафарикове Словеније коју он подиже и навлачи већ хиљаду и први пут. У противном случају, наши ће потомци на крају сахранити своју старину и сваки кинески мандарин у том случају може написати елегију под називом: Плач Словена над гробом своје старине!

И стварно, ако будући истраживачи старине сваког словенског племена не одустану од Јорнандових и Прокопијевих Словенаца, онда се неће избавити од не веровања у историјско-логичку догматику, која произилази из сагласности између правилног схватања древних и општих човекових природности, и стално ће лежати у грубом историјском сујеверју, које само може уображавати несхватљива нестајања целих народа са лица земље, или их привидно претварати из народа у народ нпр.: Шведе у Словене (тј. Русе у Русе); Татаре у Словене, (тј. Бугаре у Бугаре) Ост-Готе Немце у Словене (тј. Србе у Србе), и томе слично.

Завршавам своје мисли речима Цицерона: "Ја не схватам зашто ти сујеверни и скоро фанатични филозофи радије у све верују, него у своју бесмисленост. Радије се одлучују веровати у ишчезнуће и истребљење зато што, ако би и постојало, не би престајало постојати - радије неће веровати у то, у шта нису дужни веровати". De Divinal. I., II. cap. 57.8

Како је Скандинавоманија кћер или једна од грана опште Теореманије, то ће читалац опростити за направљено одступање од предмета о тој последњој. И тако у следећој глави улазим у потанку анализу посебне силогистике Скандинавомана.

Напомене