Подстакнут изданом књигом „Битка за Косово 1389 - албански мит“ ауторке Ане Ди Лељо у којој се развија „фантастична прича“ о Муратовом нападу на Косово и његово убиство од стране „албанског витеза Милоша Копилика“, нудим заинтересованим читаоцима шира објашњења. Попут наведене књиге, оваква тумачења историјских догађаја из наше прошлости јављају се кроз разне форме прекрајања и присвајања истине, поготово код неких наших сународника чији су преци били Срби. Наиме, ваља имати у виду да је не мали проценат данашњих Албанаца српског етничког корена, те да су по том основу задржали неке битне спомене из своје предачке историје, поред осталог и трагове који се односе на Косовски бој и његове јунаке. (Према наводима Бранислава Нушића из прве деценије 20. века када је био у Приштини као дипломата Краљевине Србије, око ¾ ондашњих Арнаута је било српског етничког корена. Они су знали која им је била породична крсна слава и када су им стари преведени у ислам и арбанизовани. Прилично висок проценат поарбанашених Срба се налази и на просторима Скадра, односно северне Албаније.)

Уз претходно ваља подсетити да је Косовска битка 1389. године била на Видовдан; дакле на дан и светковину једног од врховних богова наше предачке вере Бога Вида, херојског родоначелника нашег народа и свих наших јунака. Битку на тај дан је изабрао и одредио Мурат, да би пораз по Србе био трагичнији а његова победа, односно намера да се прослави стогодишњица турског царства; била величанственија. Са Албанцима (када су у питању њихова национална осећања), Видовдан нема ништа заједничко као кључни (бирани) дан одигране битке. У том контексту, ни дело и лик Милоша Обилића како се он представља у споменутој књизи ауторке Ане Ди Лељо, нема утемељење, поготово због тога што је Милош Обилић управо представник видовданског култа из српске предачке вере у којој је знатније придавана важност јунаштву него што је то у хришћанској вери.

Но вратимо се основном садржају теме чланка. Из комплексног косовског феномена, односно косовског завета у најширем смислу значења, један од његових делова је посвећен Милошу Обилићу. Наиме, наш народни дух, свест и осећање, афирмисали су и овековечили изузетне вредности витешке части Милоша Обилића издвајајући га као једну светињу која је била, и морала би увек бити у нашем народу као таква поштована и уважавана.

С друге стране, треба имати у виду да се косовски феномен јавља у косовском миту, култу и завету, док се у историјском контексту он може сагледавати кроз световну и свештену историју. Тежња да се свештеној историји Косовског боја дају хришћански садржаји са хришћанском етиком и духом, једним делом су се негативно одразили на утврђивање истинитости догађања око саме битке, а нарочито око циља и начина убиства цара Мурата. Ова тежња је делом ишла на руку поједностављеној верзији тумачења тока и коначног резултата Косовске битке. Чак је упрошћен витешки чин Милоша Обилића кроз опис убиства цара Мурата, мада је, што се мора поштовати, истакнут Милошев идеал ратника и витеза.

Највећа непознаница Косовске битке везана за њен централни део који се односи на погибију цара Мурата. По специфичном значају Са војничког аспекта, то је био кључни део битке. Управо овај део битке за који је везано витешко дело и име Милоша Обилића обавијен је највећим велом тајне. Иако су Турци знали шта се заиста десило око страдања њиховог цара, све су учинили да се та истина сакрије и успостави нека њима прихватљивија и другачија. Нарочито су била изражена турска интерпретирања догађаја у којима се покушавала оправдати Муратова погибија због подмуклог убиства, односно, убиства на превару. Она је била наметана захтевима и претњама по основу прихваћеног вазалног односа а касније положаја који су имали Срби под турском влашћу.

У вези с тим поставља се неколико карактеристичних питања:
1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?
2. Шта се то тако и толико важно десило да то Турци упорно вековима крију?
3. Да ли су Турци неки други догађај из своје богате ратне праксе оволико чували од светла јавности и историјске оцене?

Одговори на ова питања указују на специфичан мотив, а он једноставно гласи:

НА КОСОВУ ПОЉУ ДЕСИЛО СЕ ЗА ТУРКЕ НЕШТО ПОРАЖАВАЈУЋЕ, НЕШТО ШТО СЕ НИЈЕ ПОНОВИЛО НИ У КОЈОЈ ДРУГОЈ ЊИХОВОЈ БИЦИ ИЗ ОБИЉА БИТАКА КОЈЕ СУ ОНИ ВОДИЛИ ПО ЕВРОПИ, АЗИЈИ И АФРИЦИ.

Уколико узмемо за претпоставку наведени мотив, онда следи да је оно како је страдао цар Мурат са војничке и националне стране било за њих не само срамотно, већ и поражавајуће посебно у контексту намера прославе стогодишњице турског царства због које је те 1389. године планирана Косовска битка. (Битно је знати да је турско царство основано 1288/9. године када је основана династија Османлија а турска постала озбиљна држава.) Имајући у виду сав склоп околности и вероватних могућности у вези са овим централним догађајем битке, прелиминаран закључак могао би бити следећи:
Како су по турским изворима, Срби на неколико места пробили турску одбрану, то је један од нападних клинова успео да се пробије у центар бројније турске војске и зароби цара Мурата. (По истом мотиву и циљу битке на Велбужду 1330. године, Душан је заробио бугарског цара Шишмана. Као турски вазал Деспот Стефан је са 5000 оклопних коњаника продором ка центру у бици код Никопоља 1395. преокренуо битку из пораза у победу, разбивши војску европских витезова при чему се краљ Жигмунд спасао бекством галијом низ Дунав. Има и других сличних примера.)

Створеном пат позицијом по основу заробљеног Мурата, наставак догађаја који је уследио водили су неминовној смрти турског цара у смислу да бира између убиства осецањем главе - што је њега као цара крајње недостојно; или часна понуда српских витезова на самоубиство ханџаром - као израз поштовања његовог царског достојанства. (Наравно да је ово тешко данас разумети, тим пре што се ког нас неразумеју ни основни извори, садржаји, закони, врсте и култ части, а камо ли да се тек разумеју дух, култ и моћ средњовековне витешке части која је имала снажан утицај не само у Косовској битки, него у косовском феномену, односно косовском завету у целини.) Шта је потом било са тим нашим одредом Милоша Обилића у покушају извлачења, и у ком обиму је он изгинуо, није више толико битно. Циљ за који је намењен био је остварен.
Сваки даљи ток битке за Турке постао је нецелисходан, опасан и губио је смисао. Турска војска се уместо жељене величанствене победе, морално поражена са Муратовим телом вратила тамо одакле је помпезно кренула у освајачки поход. Намеру прославе стогодишњицe турског царства обележила и платила Муратовом главом, и то баш на Видовдан, дан који је он на своју несрећу изабрао. (У контексту Муратова страдања, ваља имати у виду, да је уместо јагњета које је по старом култном обичају светковања на тај дан жртвовано Богу Виду, његова глава као насилиника и освајача биће принета херојском родоначелнику српског народа. С друге стране, треба имати у виду да је Видовдански јуначки култ имао у тадашње време у Срба далеко израженију присутност како у свести вере и духа тако и у смислу пожртвовања. Наиме, видовдански култ је представљао митско језгро бројних прехришћанских епских спевова по којима се веровало да се јуначком смрћу на бојном пољу прелази у виши свет Бога Вида, да се њим посвећује и даље настваља вечни живот уз могућност поновног рађања у овом свету. Из наведеног се јасно види да је значај пожртвовања и јунаштва у боју далеко израженији у предачкој вери Бога Вида, херојског родоначелника српског народа, него што је то у хришћанској. Отуда је Милош Обилић, више представник тог Видовданског јуначког култа него што је представник Светог ратника православне вере. У осталом, он је тај који ће допринети да се Муратова глава принесе Богу Виду уместо жртвовања јагњета.)

Српска војска, и поред страдања цара Лазара и дела властеле, стојички је издржала битку, сломила је наставак годишњег ратног похода турске војске, те као победница остаје на Косову пољу што је и објављено у Европи. (Тај освајачки поход обухватао је продор на север до Дунава и Саве, Савом узводно до Врбаса, узводно Врбасом ка Јадранском мору, и преко Херцеговине, Зете и Рашке назад у Турску.) Ако је била оваква или слична могућност догађања која по духу части одговара за обе стране, она је по последицама за Турке неминовно захтевала прикривање таквог догађаја.

Све ово је требало избрисати из прича и препричавања. Заробљене српске витезове са кнезом Лазаром је било неопходно побити. Турцима је запрећено најсуровијим казнама ако било што о томе кажу, запишу или на било који други начин одају. Водити даље битку са осталим делом српске војске није било потребно нити је имало смисла. Ретке су војске које су по губљењу војсковође остајале војнички хомогене и извојевале победу. Ни Турци ту нису изузеци, посебно ако су на туђој територији где увек постоји могућност даљих трагичних последица. Чак је постојала опасност од расула турске војске. Имајући све то у виду, Бајазит је морао да одустане од годишњег ратног похода тако да је сутрадан повукао војску са Косова.

У целовитости Косовске битке и њеног централног догађања око Муратове смрти, посматране кроз наведене али и веома могуће претпоставке; витештво и част Милоша Обилића има најузвишеније вредности. (“Милошев одлазак на Косово поље да убије Турског цара Мурата и да разбије и победи турску силу те тако да сачува част, образ и достојанство своје нације, (је) тако идеалан и јединствен пример у историји човечанства.“ како наводи Ђорђе Бакић у књизи Његошева филозофија права.

У контексту претходног, Муратова смрт 28.06.1389. године посматрана у духу витешке части, заслужује додатно објашњење. Пратећи логичан след могућности Муратове смрти долази се до интересантних и веома прихватљивих закључака.

Прво, Мурат је могао да на сам дан битке изненада премине, или на неки насилан начин изгуби живот. Међутим, позната је чињеница да није умро природном смрћу већ на други начин - насилним путем. Ако је изгубио живот насилним путем то је могло да буде да је убијен или да је извршио самоубиство.

Ако пратимо варијанте да је убијен, онда је могао бити убијен у битки или да је заробљен па погубљен од Срба. За могућност да је убијен у битки, то су могли у јеку борбе да учине Срби, или да су га убили Турци као крајњу меру да цар Мурат не падне жив Србима у руке. Ова друга варијанта је ипак нереална, тако да се може искључити. Посматрајући могућност да су га Срби убили, наводи на три познате верзије: прва, да су га Срби убули у јеку борбе; друга, да је Милош као пербег отишао у турску војску и на превару у погодном моменту убио Мурата; и трећа, да је Мурата убио неки “каурин” који се притајио правећи се мртвим док је Мурат обилазио бојиште. Прва, да је Милош са својих дванаест витезова (12 је христијанизовани, а 24 је број по витешкој матрици) пробивши се до Мурата извршио наведено дело; и друга, да је Милош као пребеглица на турску страну изненадио све и убио Мурата, прихваћене су код срба и као тако опеване, ушле у предања, слике уџбенике и слично. Турцима је била најприхватљивија трећа варијанта. Они у њој истичу Муратову хуманост и бригу за рањенике, при чему је подмукло убијен.

На тај начин је уствари нађено компромисно решење условљено притиском турске стране и вазалне зависности Срба од њихове власти. Срби су тако преузели частан пораз дижући га високо у етички план истичући у њему у хришћанском (страдалном) духу посебно личност цара Лазара. То хришћанско опредељење за Царстсво Небеско преноси се и на славне војводе и побратиме где је наравно и Обилић, те породицу Југовића, односно на целу војску, уз издају у лику Јуде која се приказује у делу Вука Бранковића. У том контексту, великани Косовског боја постају најзначајније личности у косовском култу и миту, предању и епским песмама. У њима се интерпретација и тумачења косовских догађаја због јаког турског утицаја, све више померала у духовни (свештени) и високо морални етички план при чему је части по свим њеним садржајима и врстама дата примарна вредност. С друге стране, Турци прикривају истину око Муратове смрти а прихватају сумњиву победу као сатисфакцију за страдалим царем и оправдање прекинутог годишњег ратног похода.

Иако Срби прихватају оне једноставне верзије Милошевог дела, као услов наметан од турске стране, они као да осећају да то ипак није било тако. Наш народ као да је знао да турска тајновитост крије нешто много важније, часније и витешки достојанственије. Отуда у народу Милошево уздизање на виши етички и морални план јер је Милош Обилић национални представник идеалне витешке славе и части.

Дакле, с аспекта части Милош Обилић је централна фигура култа Косова и Видовдана, заузимајући по том основу у свести Срба јединствено место. Име МИЛОШ је специфично по узвишеном и тајанственом значењу у националним оквирима. Сводећи његово тумачење на - човек од миља, односно милоште, је ипак упрошћено. Наиме, његово значење се мора везивати за част као највећи постулат човековог земаљског живота, тако да Милош симболизује и значи: част душе србског народа. По том духу ово име је у Србству с једне стране најлепше и најмоћније име, али и узорни предводник свих наших имена и презимена.

Милошево презиме се временом мењало, да би коначно у народу било опште прихваћено као Обилић. Турске верзије презимена као „Кобила”, „Кобиловић” или „Копиловић” имали су подругљив и потцењивачки смисао ради обезвређивања нашег јунака као и свих осталих јунака и витезова са Косова. Уколико су Турци хтели да његово презиме вежу за „кобилу” дајући наведена подругљива презимена, Срби су само изостављањем првог слова „К” добили основу фонетски сличну појму „обиља” што је једно од три посвећености или моћи Бога Вида (Бог обиља, светлости и јунаштва, односно рата). На тај начин народ је у Милошу Обилићу повезао култно и јуначко са Видом и Видовданом. Стиче се утисак да је народна свест направила идеалну целину кроз спој: култа славе старе српске вере, видовданског ратничког култа херојског родоначелника српског народа - Бога Вида, нашег светосавља, и јуначког духа части српског средњовековног витешког кодекса.

Иако не постоје историјски докази да је постојао један такав властелин, или позната личност из тог доба, ипак је временом кроз народне песме о Милошу Обилићу стваран и створен јединствен и заветан узор мушкарца, витеза и националног јунака. У њему се исказује отменост аристократског духа пуна достојанства, озбиљности и честитости карактера са високом чашћу, снажном вољом и јунаштвом. То је личност пуна родољубља, отачествољубља, и националног поноса. Он је човек мушке снаге и мужевне лепоте. Његова храброст се испољава на прави начин са пуно моралног садржаја и циљева. Милошева храброст је веома ефикасна, мудра и разложна; то је храброст која краси његов витешки и ратнички дух.

Узор и идеал Милоша Обилића је негован, одржаван и поштован и у народној свести мудрошћу, митом, предањем и поруком. Он није космополита или интернационалиста, већ јасно и недвосмислено Србин. По том заветном народном основу, Милош је уобличен у трајан образац сваком Србину мушкарцу и војнику какав би као човек требао да буде; свакој мајци и оцу каквог сина треба да одгоје и васпитају; али и свакој Српкињи каквог мушкарца треба да поштује, воли и љуби. Витештво Милоша Обилића је разлог што се Срби њиме поносе, диче и одушевљавају. “Обилић, витез без мане, стајао је верно уз светог Лазара, што значи, стајао је верно уз политику националну.“ како то истиче Николај Велимировић. Може се рећи да је он, ако не једина а оно наша највећа звезда током робовања под Турцима, која носи “Свету Милошеву Правду”. Таква истинска веза између јунаштва и правде исказана је кроз мисли владике Николаја који каже „Јунак се не свети, но он свети Правду! “, „Освета! Да освета правде. Херој се не свети но он свети!“

Милош је тако представљен и прихваћен као витез и најузвишенијем смислу, витез који је сав усмерен правди. Његова душа је чиста, прека, истинита, праведна, бескромпомисна али и продуховљена, побожна; и као таква она представља идеалну целину. Управо због тога Милош ће увек бити слављен међу јунацима. Њему ће се сви дивити. То казује и Његошев стих:

„Обилићу змају огњевити,
Ко те гледа блијеште му очи,
Свагда ће те светковат јунаци. “

У српској и црногорској војсци су биле уведене златна и сребрна Обилића медаља за храброст. Оне су додељиване само у рату за дела у којима се показивала изузетна храброст и јунаштво. Милош је приказан полуокренут леђима јер иде путем узвишених идеала националне части, са ликом са профила, са троструком перјаницом и оклопом са штитником за раме у рељефном облику главе лава. Његов лик као да опомиње и храбри; да покреће и подстиче на јуначка дела. Али тај лик као да прекорева колебљиве и плашљиве, као да сажаљева кукавице, и као да презире издајнике. Није заиста случајно што му је лик на медаљи овако представљен.

Обилића медаља

Уз Обилића медаље за храброст, мора се истаћи чињеница да у Српској и Црногорској војсци нису биле установљене Медаље части, иако је част као морална и етичка, заветна и војничка вредност постојала. Наиме, како је храброст основна, пресудна и најважнија врлина у части, то је Обилића медаља у Српству индиректно имала и носила неписане прерогативе части. Другим речима, ако би се установила Медаља части, онда би она деградирала Обилића медаљу што није смело да се прихвати. Због духа идеала части коју у себи по природи носи, Обилића медаља је у Срба била и остала изузетно цењена и поред других установљених виших одликовања. Дакле, Обилића медаља у Српству је ипак нешто посебно – не само храбрости, већ пре свега части достојна.

Треба при том имати у виду да је Његош иницирао установљење Обилића медаље, поред осталог и због тога што је по њему али и у Српству - Милош Обилић НЕСАЛОМИВ ДУХ ЧАСТИ НАЦИЈЕ. Уз претходно, мора се имати у виду да Његош у Горском вијенцу уздиже Милоша Обилића на ниво божанства, док Марку Краљевићу посвећује само један стих у смислу „нагнуте“ (припите) „делије“. Дакле, Обилић је, а не Марко Краљевић, идеални представник националне и витешке части. По том основу, Милошев дух части са својим етичким вредностима, као да универзално важи за сва времена и према сваком непријатељу на нашим вековним просторима и огњиштима. Дух Обилића ће се јасно показивати током Првог и Другог српског устанка, кроз дугу витешку борбу Црногораца против Турака, у балканским а нарочито током Првог светског рата, али се показао и током рата на просторима бивше Југославије од 1991. закључно са агресијом НАТО на СРЈ.

Да подсетим и споменем следеће: У Београду и данас постоји „Обилића капија“ а да то многи и незнају. Наиме, на главном улазу бивше касарне Гардијског пука која се налази на раскрсници улица Немањине и Генерал Жданове, а који чине средња већа врата са двоја бочна и мања уз по једну стражарницу са обе стране улаза, и низ витешких орнамената по фасади целе зграде, стоји изнад централног дела капије Милошева глава. Она је својевремено стално посматрала своје гардијске официре, подофицире и војнике који долазе, пролазе или излазе кроз ове вратнице, односно капију, осењујући их најплеменитим и витешким духом части Српства - Јединственим Духом Милоша Обилића.

Детаљ Обилића капије,
на бившој касарни Гардијског пука са Обилића главом.

Наук

Коначно, многи народи имају своје личности којима се они диче и поносе, али то је њихова ствар уз поштовање њихове историје културе и традиције онолико колико част то потврђује. СРБИ ИМАЈУ ОБИЛИЋА. Његов пут је дозвољен свима без обзира на звање и знање, на струку и професију, на порекло и статус, на богатство или сиромаштво, на друштвени углед или друштвену периферност, на младићке године или зрело доба. За нас као народ увек постоји пут части, пут пожртвовања за веру, слободу, отаџбину и Српство, свакако у духу реалности и захтева данашњег и будућег времена с једне, али и национално-патриотских осећања с друге стране.

Из моћног косовског феномена, или косовског завета, Обилића дух као несаломиви дух нације, и даље у Српству живи и подстиче част и частољубље пре свега код оних људи који имају осећања великодушности, родољубља, патриотизма и националног поноса.