СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

Постављено уз дозволу
Издавачке куће "Табернакл" ©

 

Жељко Фајфрић
РУСКИ ЦАРЕВИ
Поглавље"Словени"

Прочитајте и...

Чедомир Антић: Српска историја. Велика сеоба народа; Властимирова земља

Сретен Петровић: Хришћанство и древна словенска религија

Књигу "Руски цареви" и друга дела аутора
др Жељка Фајфрића ("Српске владарске породице", "Света лоза Стефана Немање", "Кнез Лазар и деспот Стефан", "Лоза Бранковића" итд) можете наручити преко интернет стране
Издавачке куће "Табернакл"

 

Прве податке о територији данашње Русије познајемо углавном захваљујући античким Грцима, које је трговачки и истраживачки дух довео и на те просторе. Тражећи места за нове колоније Јонци из Милета и Дорци из Хераклеје обрели су се на северним обалама Црног Мора и делимично на обалама Азовског мора. На тим местима створене су колоније: Томи крај Дунава, затим Истрос на самом ушћу Дунава, Тyрас на ушћу Дњестра, Олби на ушћу Јужног Буга, Одессос на Бугову, Танаис на ушћу Дона, Феодозија, Фанагорија, Паутикапеја, итд. У овим колонијама Грци су се углавном бавили трговином продајући домородачким племенима грнчарију, оружје, накит, вино, мирисе, док су куповали коње, крзно, робље. Биле су то типичне политичке творевине античке Грчке, дакле, градови - полиси.

Мада су грчке колоније вршиле известан утицај на локално становништво он никако није имао толико великог значаја да би оставио неког посебно видљивог трага. Заправо, осим ретких археолошких налаза у облику надгробних стећака, натписа, рељефа, кипова итд., ови утицаји немају дубљи карактер. Грци се чак нису много мешали са локалним становништвом, мада није било немогуће да су у њиховим насеобинама у појединим интервалима живели и понеки чланови околних племена.

Све околне народе који су их окруживали (и који су живели у јужном и средњем делу данашње Русије) Грци су звали једноставно Скити, не правећи велику разлику између појединих племена. Тек је Херодот у својој Историји успео да пружи нешто детаљнијих података о њима и то је по свој прилици заправо све што су Грци уопште знали о народима који их на том терену окружују. Сам израз Скити није Херодотов будући да га употребљавају и други историчари прије Херодота, а посебно Хесиод (8. век п.н.е.), али Херодот је једини који је унео мало светлости око живота тог и данас тајанственог народа.

По Херодоту, Скити прекривају огроман простор на северу почев од Црног мора, Дунава па све до Дона у дубину од двадесет дана хода. Овај народ није имао села или градове већ је живео углавном номадским начином живота: “Не граде ни градове ни тврђаве, и на пут носе са собом и своје куће” (Херодот). Ипак, разликује неколико њихових групација. По њему једни се бави земљорадњом, други сточарством, итд., а најважнија је група коју он назива “Краљевским” Скитима, који остале Ските сматрају својим робовима: “преко Гера налази се такозвана краљевска земља и у њој живе најхрабрији и најмногобројнији Скити, који сматрају остале Ските својим робовима” (Херодот). Данас је општераширено мишљење да су прави Скити заправо само ови краљевски Скити док су Скити земљорадници и Скити сточари урођеници. Остаје сасвим отворено питање који су народ били ти урођеници - можда Словени?. Сасвим је сигурно да су поједине групације Словена већ тада боравиле на тим просторима тако да није немогуће да су то били управо они.

Краљевски Скити су били ратнички народ са веома суровим обичајима. Обожавали су мач забоден у земљу којег би поливали људском крвљу сматрајући га божанством рата. Највећи понос им је био убити непријатеља, а обичај је био да се првом убијеном непријатељу пије крв: “кад неки Скит први пут убије непријатеља, он се напије његове крви а главе свих оних које је у боју погубио носи своме краљу, јер добија део плена само онда кад донесе главу, иначе не. Са главе скида кожу на овај начин: најпре је опсече око ушију, па онда узме главу у руке и истресе је из коже, а затим је оструже говећим ребром, те онда кожу рукама ради, па кад је заврши она је употребљива као пешкир који тада везује за узду свог коња” (Херодот).

Имали су страховит обичај да на сахрану рођака доводе своју стоку коју су клали и секли месо убијених животиња да би касније то месо помешали са исеченим телом умрлог рођака и од тако помешаног меса правили су гозбу. Главу преминулог рођака би огулили и оковали је у злато и чували као идола. У рату нису имали милости и били су веома сурови. Своје владаре су сахрањивали заједно са његовим оружјем, коњем, женом и његовим секретаром као и мноштвом драгоцености. После годину дана, на гробу тог владара подносили су као људске жртве педесет младића са њиховим коњима. Владари су сахрањивани у јаме на које су касније бацали земљу и стварали велику хумку.

Херодот спомиње још неколико племена која су на тим теренима живели, између осталих Агрипејце, Хиперборејце Меланхленце, Сауромаћане итд, који су у магли историје углавном нестали, али међу којима је било сигурно и оних који вуку германско порекло. Но, посебно је интересантно спомињање два племена, односно, племена Неура који живе око горњег тока Дњестра и јужног Буга и племена Будини за које влада доста раширено мишљење да се ради о прецима Словена.

Оба ова племена су живела у суседству Скита, као независна, али будући да су Скити закрчили пут Словенима ка Црном Мору то се претпоставља да је прадомовина Словена на Карпатима у басену горње и средње Висле, горњег и средњег западног Буга, горњег Прута, Дњестра и јужног Буга, Припета и делимично средњег Дњепра. Иако је племе Неура у односу на Ските било независно, ипак присуство тако опасног суседа сигурно није било пријатно и доносило је много невоља.

Снага Скита почела је да опада у 4. веку п.н.е., односно од онога момента када су они били притснути од стране Сармата који су надирали са југоистока. Но, то још увек није била права опасност за Словене. Преокрет настаје појавом Гота, који су прешли Вислу и продрли све до Буга и Дњестра. Словени се нису могли одупрети овом племену које је било типично ратничко и коме је требало подложно становништво помоћу којој би се исхранило. Такво подложно становништво Готи су пронашли у Словенима. На тај начин на територији данашње јужне Русије створена је једна државна творевина коју су чинила словенска племена, као подложна, и Готи, као владајући елеменат. Ускоро су Словени који су настањивали део око Карпата, горње и средње Висле, Буга, Припетја и Дњестра дошли под власт овог племена. То је било негде око 350 године, а вођа овог племена је био краљ Херманорих.

Тај период је за Словене вероватно био веома тежак, што се види и из Тацитових описа начина живота Германа и њима подложних Словена (Венеда) где наводи “Венеди су много присвојили од њихових обичаја, јер по свим шумама и планинама које се налазе између Пеуцина и Фена пролазе они ратујући” (Тацит). Надаље наводи да су Германи користили Словене као помоћне трупе и то као пешачке (“носе штитове, радо ходају пешке и трче....”). У сваком случају остаје чињеница да је прва државна творевина Словенима наметнута одстране освајача и ова држава сигурно им није донела много добра.

Овај период је познат углавном по раду историчара Јорданиса (умро 552. године) који у својој “Историји Гота” на првом месту описује Готе, али пружа много података и о Словенима које он назива Венети (Јорданис није оригиналан аутор већ само препричава латинског писца Касиодора 480-575.). Јорданис тако каже да “на несагледивим пространствима од извора реке Висле настанило се племе Венеда. Иако се њихова имена разликују у зависности од племена и места становања, већином се зову Склавини и Анти”. Након тога додаје: “Иако се њихово име мења према племену и месту, ипак им је главни назив Склавини и Анти. Склавини живе од града Новиотунума и језера које се назива Мурсианус до Дњестра и на север до Висле...Анти пак најјачи међу њима, живе изнад прегиба Црног мора, од Дњестра све до Дњепра”. Нешто касније ову збрку око имена Јорданис и разјашњава: “Као што смо претходно утврдили набрајајући народе: они потичу из истог племена али носе три различита имена: Венеди, Анти и Склавини”.

После смрти Херманориха, нагло се појавила опасност од Хуна који су временом ставили под своју власт Готе, али и Словене. Они су били страшни противници, а у “борбама су насртали на непријатеља, пуштајући језиве крике. Ако би наишли на отпор, растурали би се и враћали са истом хитрошћу, ломећи и разбијајући све што би се нашло на њиховом путу” (Амијан Марцелин). Један део Гота није желео да остане завистан од Хуна, па се упутио у невероватну авантуру напада на Римско царство. Од тада ова групација носи Визиготи, док је остатак Гота који је остао под влашћу Хуна добио име Остроготи. Ипак, ни сви источни Готи нису хтели да добровољно оду под власт Хуна. У тим међусобним окршајима Гота и Хуна настрадали су и Словени.

Односи између Словена и Гота (Острогота) нису били никада складни и у једном моменту су се толико погоршали да су Словени чак подигли и устанак. Мада су у једној бици победили, крајњи резултат је био ипак поразан. “У то доба, међутим, Амал Винитар (један од вођа Источних Гота), могао је да сачува знамења своје моћи. Хтео је да се покаже достојан храбрости својих предака и није хтео да се покори властима Хуна; желећи да их се мало - помало ослободи и да докаже своје јунаштво, убацио је своје оружане снаге на територију Анта, с намером да их нападне. Био је потучен за време првог напада али је одмах затим храбро победио”.

На крају Готи су успели устанак Словена да угуше, а вођа Гота Винитар се сурово осветио: “за пример осталима и да би их заплашио, разапео је њиховог старешину Божа, његове синове и седамдесет његових старешина, а њихов хропац био је призор пун ужаса који је ледио крв у жилама свих покорених” (Јорданис). Ипак, ова победа није донела много добра ни самим победницима, будући да су у то време и Готи и Словени били под влашћу моћних Хуна, а како ови нису желели да се сукоб између њихових поданика прошири то они кажњавају победника (Остроготе). Како наводи Еунапије: “Побеђене Готе уништише Хуни и већина би побијена. Оне које ухватише, убише заједно са женама и децом, а свирепост с којом су то чинили, није познавала границе.” Тиме су Словени дошли директно под хунску власт. Управо од овог момента Словени улазе на историјску сцену, односно од тог момента почиње да се дешава оно што се у историји назива “Сеоба Словена”.

Хуни су напали степе јужне Русије крајем 4. века (победа на Остроготима 375. године), и од тада почиње и напад на Европу и време огромне моћи Хуна: “Хуни су се бацили на Алане, Алани на Готе, Готи на Сармате..и то није крај” (Св. Амбросије). То је био хаос потпуно непознат Европи. Тадашњој хришћанској Европи никако није било јасно ни ко су Хуни, сматрајући ову навалу за казну божију и одмазду за све грехе који су до тада начињени. Сам начин ратовања Хуна за Европу је био нешто потпуно непознато чему се није могло одупрети, док је свирепост коју су Хуни показивали превазилазила до тада све познато. Изглед Хуна је такође изазивао страх, будући да је Европа тада први пут дошла у додир са људском расом монголоидног типа, а сам начин живота и обичаји Хуна изазивали су згражавање: “Здепастог тела, огромних руку и несразмерно широке главе, личили су на наказе. Уосталом живели су као животиње: нису ни кували нити зачињавали своју храну, живели су од дивљег корења и меса које су омекшавали под својим седлима. Вечити номади, још у детињству су раскрстили са хладноћом, глађу, жеђи. Стада су их пратила у сеобама, вукући кола у којима су биле њихове породице. У тим колима, њихове жене су преле и шиле одећу, рађале и подизале децу до пубертета. Ако упитате ове људе одакле су и где су рођени, они то не знају” (Амијан Марцелин).
Ипак овај ужас није дуго трајао. После смрти Атиле (453. године) распала се хунска држава и већина народа која је била под влашћу Хуна потражила је свој пут. Прво су Гепиди у заједници са германским племенима истиснули Хуне преко Карпата, а за њиховим примерима брзо су следили и други. Ускоро од хунске државе остају само остаци.

Иза Хуна остао је огроман празан простор који су Словени постепено почели да попуњавају. Ова сеоба није ишла нагло, како се то обично замишља. Словени су и прије пропасти хунске државе насељавали области око Одре и Лабе, међутим то насељавање је било тек постепено, племе за племеном, заузимајући оне области које су Готи напуштали у свом походу на Римско царство. Тек по паду хунске државе ова сеоба узима облик провале, када велике масе Словена долазе на југ према Црноме мору и према ушћу Дунава. Пут ка новим стаништима Словени су крчили најчешће оружјем. Истовремено пут јужне Русије су се запутиле и хорде Бугара, а за њима одмах и Авара и њима веома сродних Печенега, Хазара итд.

То је доба о коме већ постоје и поуздани записи тако да се са потпуном извесношћу може говорити о тадашњем бивствовању Словена. Поуздани и надасве детаљни списи византијског цара Маврикија и Константина Порфирогенита дају веома упечатљиву слику о тадашњим Словенима. Овде се ради о групацији Словена које су се кретале ка југу и које учествују у освајању Балканскога полуострва, и за коју се иначе сматра да је много агресивнија од других група Словена.

Словени су изгледа већ током 6. и 7. века имали чврсте политичке организације, а то на неки начин сведочи арапски географ Џајхани. Иако је он сам писао током 10. века очигледно да је имао при руци старије изворе из којих долазио до података. Тако извештава да су у источно европској равници посојала три словенска савеза и да је сваки од њих имао цара (владара). Један од савеза је био Кујавија с градом Кујавом (Кијев), други је савез Славија, а трећи Артанија. Кујавија је била трговачка земља у коју су трговци слободно улазили док је Артанија била ратничка земља која је доста ратовала и држала доста околног народа под својом влашћу. Данас се претпоставља да је арапски географ мислио на Кијев (Кујава) и Новгород (Славија) док је трећа словенска држава била негде на обалама Црног и Азовског мора.

Маврикије тврди да Словенима нису омиљени владари и да је стога код њих стална неслога, а да изнад свега воле слободу и не дозвољавају да их било ко покори. “Пошто код њих, наиме, владају различита мишљења, они се или не сложе или, ако се и сложе, њихову одлуку ускоро други погазе, будући да сви супротно мисле и ниједан није вољан другоме да попусти” (Псеудо Маврикије). У рату Словени најчешће ратују као пешаци употребљавајући од оружја штит, лук и отровне стреле, али веома често користе и буздован и бојну секиру. Словени нису волели битку на отвореном, будући да нису били вешти коњаници и стога су покушавали да битку заметну по кланцима, мочварама и шумама. “Своје потребне ствари закопавају на скровита места, и ништа сувишно на јави не држе, и живећи разбојничким животом своје непријатеље радо нападају на шумовитим, уским и стрмим местима. Вешто се служе заседама и изненађењима и крађама, ноћу и дању, изводећи их на много начина” (Псеудо Маврикије).

Као специфичну врсту заседе наводи обичај Словена да зароне у какву бару или реку те да за то време дишу кроз пробушену трску, а мање вешт непријатељ не би знао где су се сакрили мислећи да је трска израсла из воде. “У прелажењу река вештији су од свих људи, и одлично издржавају у води, те се неки од њих, ако су у својим кућама изненађени каквом опасношћу, често загњурују у дубоку воду држећи у устима дугачке, за то израђене и скроз пробушене трске које допиру до површине воде и, лежећи наузнак у дубини, кроз њих дишу, и по више часова издржавају, тако да нема ни најмање сумње о њима” (Псеудо Маврикије).

Словенска племена су лако подносила врућину и зиму као и све могуће несташице. “Многољудна су и издржљива, лако подносећи и жегу и студен и кишу и голотињу тела и оскудицу хране” (Псеудо Маврикије). Заробљенике нису држали у вечном ропству већ су им омогућавали да се откупе или би их ослобађали. “Своје заробљенике не задржавају у ропству неограничено време као остали народи, него им, после тачно одређеног рока, остављају на вољу да се, уз извесну откупнину, поврате у своју земљу, или остају као слободни људи и пријатељи” (Псеудо Маврикије).

Друга групација Словена се кретала ка шумама североистока у правцу реке Оке и према југоистоку у правцу Дњепра и даље. Од тих Словена настаје руски народ. Вероватно најтачнији распоред ове групације начинио је руски монах Нестор, и иначе први руски историчар. Он ове Словене зове руским Словенима и наводи да су прави Словени били насељени око Иљменскога језера као и на западној обали језера Пејпус (Чудско језеро). Ови Словени су основали чувене руске градове Новгород, Псков и Изборск, успут асимилујући присутно финско и балтско становништво.

Нестор даје њихов веома детаљан распоред: поред реке западне Двине и Дњепра живело је племе Кривичи које је основало град Смоленск. На горњој западној Двини сместило се племе Полочани оснивајући град Полоцк. Племе Дреговићи у граду Турово сместило се западно од западне Двине и горњег Дњепра. Радимичи су око Соже (притока Дњепра), док су Вјатићи на Горњој Оки, а на њиховој територији основана је касније и Москва. У Припетској завали нашли су се у градовима Овруч и Коростен (који су смештени у огромним и непроходним шумама) Древљани. На десној обали Дњепра јесу Пољани који су основали Кијев, док су Сјеверјани између Десне и Дњепра. На Доњем Дњестру и Пруту су Тиверци и Љутићи. Треба рећи и то да руски Словени нису ни на овим стаништима имали мира, долазећи у сталне сукобе са Финцима (на северу и североистоку) и са Литванцима (на западу).

Руска племена заузимају релативно мали простор између западне Двине, горњег Дњепра, Иљмена и Дњестра, што заправо представља само један део територије који заузима данашња Русија. Са северне и западне стране суседи ових племена била су друга словенска племена. Ради се о словенским племенима која су касније основала Чешку, Пољску, Моравску и Бугарску државу. На обали Балтика су се тада налазили Полапски и Поморански Словени који су касније нестали притиснути германским навалама.

Положај руских Словена био је веома опасан јер их није било много, што сликовито показује и податак да су заузимали тек једну петину данашње Русије и као такви чинили су се лаким пленом околним народима. Оваква ситуација за њих и није била нова будући да су још током 2. века били нападани од Гота, који су се селећи се правцем север - југ, почели спуштати низ Дњепар. Тиме су они пресекли словенску заједницу на два дела у пролазу пљачкајући и робећи она племена на која би наишли. Будући много слабији од Гота, Словени су били присиљени да се повлаче у дубоке шуме и непроходне мочваре, градећи своја насеља на узвишицама које су била погодне за одбрану. Садашња ситуација је била веома слична и стога се Словени на веома сличан начин адаптирају. Поново своја станишта граде у близини река, мочвара и дубоких шума, најчешће на узвишицама које су лаке за одбрану и које омогућавају лако повлачење.

Руски историчар Нестор наводи да руски Словени живе углавном по шумама (“као дивље звери”), што сасвим потврђује и цар Маврикије у свом “Стратегикону” наводећи: “станују у шумама и око река, по мочварама и при језерима којима се тешко прилази, и праве више излаза из места пребивања због опкољавања која их често задешавају”. Ове куће су заправо биле земунице које су биле највећим делом укопане у земљу - “земљанке”. Ибн Руст, путописац из 10. века је нешто детаљњији: “свако издуби себи неку врсту јаме, која је прекривена дрвеним кровом који је насут земљом”, а у таквој земљанки “живе читаве породице; накупе дрва и камење и ложе ватру све док се камење не зацрвени и не усија; тада сипају воду преко камења што производи пару; станиште се загреје и људи поскидају одећу...”.

У употреби су биле, нарочито у шумама, и брвнаре као и један посебан облик дрвене куће зване “изба”. Она је имала више просторија од којих је једна била предсобље, које је служило и као остава и као улаз. Из таквог предсобља улазило се у главну просторију, коју би до пола заузимала велика пећ. Друга просторија у коју се улазило из прве, служила је као соба у којој се спава. Такве просторије су биле увек тамне због малих прозора, будући да није било стакла па су се прозори затварали покретним жлебовима. Од покућства имали су само кревет, полицу, сто и клупе.

Погрешно је мишљење да руски Словени нису имали градова, напротив, један анонимни баварски географ наводи да племе Уличи има 318 градова, док Бужани имају 231 град, Волињани 70, а Северјани 325 градова. Ипак, истини за вољу ови “градови” имају своју специфичност и не могу се поредити са оним градовима који су у то доба постојали у Западној Европи. Наиме, руски “градови” су представљали утврђења (склоништа) за локално становништво у случају напада од непријатеља. Подизана су на узвишицама и представљала су земљане насипе на којима су изграђене ограде од дрвених проштаца које су представљале одбрамбени бедем. Оваква утврђења називана су городишча (город - град) и као таква користила су се само у случају опасности, а не и за свакодневни живот. Становништво је живело углавном у близини тих утврђења по раштрканим засеоцима па је то био разлог због чега су заузимали огромне територије. “Станују у бедним колибама, јако раштркани један од других, и сваки од њих и по више пута промени место насеља” (Прокопије).

Археолошка ископавања проналазила су остатке градова из 7. века. Ту су пронађени остаци веома великих брвнара са површином од 50 па чак до 100 м2 које су грађене од огромних дебала која су била дуга и до 12м. У таквим кућама пећ је заузимала централно место, на средини највеће собе. Претпоставља се да је у таквим кућама могла живети велика руска породица која броји око 20 чланова. Било је и мањих брвнара са површином од 15-30м2 где није могло живети више од 5-6 чланова породице.

Словенима је основно занимање било ратарство, што им је и сама природа земљишта на којем су живели омогућила, што потврђује и пољски хроничар Гал Аноним: “у земљи тло плодно, шуме богате медом, воде рибом.”. Основни прехрамбени артикал је било просо, искључиво ради лаког узгајања и добрих жетви, те његове особине да се веома лако меље у прекрупу од које се прави омиљено јело Словена - каша. “За јело су најчешће употребљавали просо, лако живећи о мало хране, тешко подносећи остале терете пољопривреде, јер су више волели живот слободнији и без посла, него стећи уз велики напор обиље храна или блага” (Лав VI). Током 6. века узгаја се и раж, док пшеница долази у употребу тек касније. “Хранили су се просом и коњским месом, али су имали довољно жита и јечма. Нису имали маслиново ни сусамово уље, нити маст; уместо ових масноћа користили су рибље уље, тако да је све што су са њим справљали имало непријатан мирис” (Ибн Фадлан).

Најомиљеније поврће била је репа, у толикој мери да је чак прва пољска краљица носила име репе “uhor eius Repca”. Од осталог поврћа коришћен је боб, грашак, купус, тиква, диња, мак, бели лук.
Како су живели у близини шума Словени су се бавили и ловом који им је осим хране доносио и материјал за одевне предмете које су користили зими. Углавном се користило вучје крзно, крзно лисице, самуровину и хермелин. Истовремено по шумама су прикупљани жиреви, ораси, лековито и мирисно биље, бобице. Нарочито су страсно сакупљане гљиве које су представљале сигуран извор хране у неплодним годинама. Како су Словени живели најчешће у влажним шумама то је ретко када овај извор хране подбацио. “Огромне шуме којима је покривена северна и источна Русија пребогате су гљивама; оне расту испод сваког дрвета, испод и најмањег жбуна и маховине.” (Жил Легра).

Шуме су дале и други веома важан плод - мед. Од њега су прављена разна пића (медовина), кориштен је за исхрану, за заслађивање намирница, итд. Нуспроизводи пчела попут воска, налазили су такође богату примену. Словени су се углавном бавили веома примитивно пчеларством користећи шупљине дрвета у шумама или би сами дубили стабла стварајући од њих кошнице - “у њиховим шумама има много меда у пчелињим склоништима; они знају где се налази. У току потраге за њима понекад рој њихових непријатеља падне на њих и убије их”.(Ибн Фадлам). У каснијем периоду у меду су наплаћиване чак и казне, а у меду су сељаци исплаћивали и део својих дуговања својим господарима.

Пошто су живели у близини тихих и дубоких река, Словени су имали прилику да се баве и рибарством, стога и не изненађује у археолошким ископавањима проналазак удица које су биле величине и до осам сантиметара. Толика величина удица сведочи да су реке биле богате крупном рибом међу којима су најчешће биле штука, сом, гргеч, деврика, црвенперка. Ове рибе су се солиле: “док се на његову ушћу (Дњепар) стварају саме од себе дебеле наслаге соли. Из њега (Дњепар) се добијају велике рибе без кости, такозване јесетре, које се мећу у со..” (Херодот) или су сушене на сунцу. Било је примера да су се рибе сушиле и димљењем.

Сточарство је за Словене било мање привлачно и њиме су се бавили у нешто мањој мери, тако да су од стоке имали углавном телад, коње, бикове, козе, овце и увек много свиња.
Очигледно је да Словени нису имали много проблема око набављања хране, будући да им је сам природни терен омогућио да и у случају подбацивања жетве пронађу алтернативне начине исхране. И поред свега глад није за њих била непозната, а нарочито су страдали од нездраве исхране. “Никад, међутим нисам видео човека руменог лица. Већина их је болесна; често се догоди да велики број људи умре услед грчева у стомаку, па чак и беба на мајчиним грудима пати од ове болести” (Ибн Фадлан). Разлог за болести је била немогућност да се намирнице очувају у свежем стању па су кориштени веома примитивни и непогодни начини: “копају јаме у земљи и у њих стављају намирнице, тако да се оне после неколико дане покваре, постају кужне и више нису нимало корисне” (Ибн Фадлан). Можда је због свега тога дебљина тела код Словена сматрана доказом доброг здравља, богатства као и отмености. “Човек лепог изгледа који је уливао поверење, јак и крупан. Чинило се као да велики ћуп говори” описује Ибн Фадлан некога вођу кога назива “краљем Словена”.

Словени су живели у породицама у којима је по патријархалном начелу отац био једини и потпуни господар. После његове смрти ова власт прелази на следећег по годинама, итд. Више таквих породица је сачињавало велику породицу повезане крвним сродством које су удружене сачињавале шире заједнице. Овакве заједнице носиле су име "општина" и представљале су заправо умножену породицу.

Таквом "општином", заправо скупом више породица, управљале су старешине породица које су представљале веће. Заједнице су се окупљале у волост (погост) односно округ. Округом би управљале старешине општина (веће) у којем би један од старешина добио већу власт од других и на тај начин постао би староста. Ову власт староста је у почетку добијао избором или својом старошћу, а касније она прелази наследством.

Било је случајева да више округа, у случају већих опасности изаберу себи једног вођу, али те су заједнице биле само привремене, што је опет значило да је и власт таквог вође била исто тако привремена. Но, то је доносило друге проблеме. Због овако великог броја поглавица долазило је веома често до неслоге и до сукоба: “како код њих има много главара, а један са другим не живе у слози, лако је неке од њих придобити обећањима или поклонима” (цар Маврикије). Међутим, како ћуд Словена није трпела никаквог владара, то су више били наклоњени слободи и “никако се не дају натерати да робују или да буду поданици” (цар Маврикије). Стога је међу Словенима од најранијег доба увек владала равноправност и сви су били једнаки, јер “од давнине живе у демократији, па зато решавају и корисне и штетне ствари само у заједници” (Прокопије).

У целини положај жене није био лош, мада она сама није имала неких великих права. Жена није имала само обавезу да се допада мушкарцу већ је била његов равноправни партнер и у рату и у миру. Била је у суштини права мушкара која је са својим партнером ишла у рат и на бојном пољу веома често и гинула. О томе Византинци говоре након једне битке са Словенима 626. године када су затекли на бојном пољу мноштво мртвих словенских жена изгинуле у бици са војском.

Словени су имали неких обичаја који нису били сасвим јасни тадањим савременицима. “Када се девојка заљуби у младића, она одлази к њему да задовољи своју жељу. Када момак ожени девојку и утврди да је девица, он јој каже : Да си нешто вредела, мушкарци би те желели и сигурно би нашла неког да ти узме невиност. Потом је пусти и отера” (Ал Бакри). Жена се стицала или отмицом или куповином, па је сходно томе сматрана и власништвом онога који би је купио или отео. Чини се да је Нестор сувише строг када наводи: “Древљани живе животињски, збиља као праве животиње; клали су један другога, хранили се којекаквим гадостима, а нису се хтели ни женити, већ су отимали и одводили девојке и то онда када би оне дошле на извор. Радимичи, Вјатичи и Северјани живели су у шумама као дивље звери једући којекакву нечист и говорећи свакакве срамотне речи пред својим родитељима и снајама. Отимали су жене, са којима су били у договору, а узимали су каткада по две или по три”. Истина је да су Словени понекад живели и са више жена, мада је очигледно да је отмица жена, чини се била више нека симболика већ што је то била у збиљи стварно отмица. То и Нестор потврђује када наводи да су девојке долазиле на извор у договору са својим отмичарима. Сам брак није био везан за неке форме и ко је са ким живео у некој заједници сматрао се мужем и женом па сходно томе Словени нису знали за појам копилета. Истовремено, верност жена је била ретка.

Интересантно је да није код свих племена постојао обичај да је девојка та која доноси мираз, већ је била обавеза оца да младожењи обезбеди мираз. Персијанац Тахир Ал Марвази наводи да када умре отац породице, девојке су те које наслеђују комплетно имање; синови добијају само мачеве и са њима покушавају да се обогате. То и јесте разлог да се отац није много радовао рађању сина: “кад се роди дечак, отац му покаже исукан мач, стави га пред сина и каже: Не остављам ти ништа у наслеђе осим оног што ће ти обезбедити твој мач” (Ибн Руст). Но, овај обичај је био само код неких племена, а код већине је млада ипак била та која је била у обавези да донесе мираз.

Један од страховитих обичаја, описује нам Ибн Толан, и он се односио на начин сахране покојника. Наиме, покојника његови пријатељи оплакују десет дана и то тако што се око мртваца опијају до бесвести. Након тога проналази се један од слуга и једна од слушкиња који добровољно пристају да буду сахрањени са њим. Слушкињу која пристане да се добровољно сахрани са својим господарем окупају затим наките и од тог момента она није више у обавези да било шта ради у следећих неколико дана већ само да пева и да пије. На дан сахране мртвац се са својим оружјем полаже у чамац. Слуга који је пристао да буде сахрањен са господарем бива заклан, као и омиљени мртвачев коњ и неколико домаћих животиња и то се све заједно са накитом ставља у чамац. Девојка се у чамац уводи жива, скида са себе накит и са чашом кваса у руци пева. “Наједанпут јој стара жена, која ју је пратила и која се звала анђео смрти, наређује да уђе у шатор на чамцу, где се налазило тело њеног господара. На то девојка побледи, и како није хтела ући, шчепа је бабускара за косу и увуче унутра. Тада људи почеше ударати тољагама по својим штитовима, да друге девојке не би чуле крике своје другарице, јер не би касније хтеле са својим господарима умирати”. Чамац се тада запали и отисне низ реку, а све у веровању да ће мртвац тим начином (спаљивањем и чамцем) брже отићи у рај.

Ипак, ово није био генерални обичај, будући да се код неких племена није жртвовала непозната девојка, већ би се то чинило са женом умрлог. “Већина њихових удатих жена смрт својих мужева сматра и сопственом смрћу: оне добровољно себи прекраћују живот дављењем јер је недостојно живети као удовица” (цар Маврикије). Оваква пожртвованост за мужем заслужује дивљење јер “жена која себи одузме живот, или се спали на ломачи, заслужује поштовање свих људи” (св. Бонифације). Ипак, чини се да ово није био само обичај који има мистичан карактер већ је последица тога што други брак није био у обичају, па је на неки начин жена била присиљена, будући без даљње заштите, да предузме такав корак.

Спаљивање није био једини начин којим су се мртви сахрањивали тако да је као начин сахране кориштено и покапање. Уз мртваца покапан је и његов накит, оружје, алати, животиње, пшеница, али и људске жртве, слуге и робови. Веровало се да се после овоземаљског живота наставља живот и на оном свету те се стога уз преминулог стављају све оне ствари које ћу му на том свету бити потребне.

Словени су веровали у природна божанства, тако да је темељ свим њиховим веровањима била природа. Сматрали су да сва божанства имају људски лик и људске особине које су само нешто савршеније. Као богови помињу се Перун који је владар грома, Дажбог - бог сунца, Стрибог - бог ветра, русалке - водене виле, Баба Јага - огромна баба која живи поред шуме у колиби која стоји на једној кокошијој нози, Љесник и Љешиј - шумски духови, Домовој - дух домаћег огњишта, вампири и вукодлаци који излазе ноћу из гробова и пију људима крв. “Верују наиме (и Анти и Словени) да је један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње” (Прокопије).

Руски Словени нису имали храмова као ни свештеника који би обављали процесије. Све процесије обављале су њихове старешине. Оне су се састојале у приношењу жртава које су представљале разне плодове, овце, волове, итд. Бога је представљао некакав најчешће крајње нераспознатљив кип или чак само храст, који би требао да представља бога. Ови дрвени кипови, имитације богова, били су украшавани златом и сребром. Како руски Словени нису имали свештеника, а пошто су верске процесије вршиле старешине, створила се могућност за велики број врачара, мађионичара и свих других врста чаробњака.

Словени су нарочито били познати по свом гостопримству: “Пријатни су према онима који им долазе као странци, и пријатељски их проводе од места до места, кудгод затраже, тако да, ако се небрижљивошћу домаћина догоди да странац настрада, против њега (домаћин) покреће рат онај који му га је поверио, јер освету странца сматра светом” (Псеудо Маврикије). Нешто слично наводи и Ибн Руст: “они добро поступају са гостима, гостољубиви су према свим странцима који се ставе под њихову заштиту, као и према онима који им често долазе.”

Ипак Словени су били и веома ратоборни, мада не толико вешти у ратовању будући да су словенска племена у својој суштини ипак била ратарска. Ратовали су најчешће као пешаци, а омиљени начин им је био прављење заседе. Како нису носили оклопе, већ су ратовали голог тела то су тиме били и рањивији па је то вероватно разлог због којег су избегавали директне сударе у равници. “При ступању у борбу као пешадија наваљују на непријатеља групно, носећи у рукама мале штитове и копља, а оклоп никада не облаче. А неки немају ни кошуље ни огртача него, навукавши само бечве до испод препона, тако ступају у борбу са непријатељима” (Прокопије).

Стога су се нарочито извежбали у намамљивању противника у шуме, брда или на мочварне терене где су се и лакше сналазили: “у равницу нису никада радо силазили, више су волели да се држе у брдима; лукаво су знали да непријатеља намаме тобожњим повлачењем, а онда би га опколили и побили” (Прокопије).

И на крају, споменимо и један интересантан догађај који нам описује Византијски историчар Теофилакт Симоката (582-602.), а који се односи на један његов доживљај из ратова цара Маурикија са неким словенским племенима. Ради се о царевом изненађењу када су византијски ратници ухватили три словенска младића, али код њих нису пронашли никакво оружје већ само гусле. Како је то зачудило византијског цара, ови младићи су им одговорили да њихова племена живе поред обала западног мора и да не знају за гвожђе и тиме ни за рат, те да осим живота у миру они не познају друго. “Тамбуре носе зато што нису извежбани имати на себи оружје и стога им пружа живот миран и без буна, а они свирају тамбуре пошто не знају да дувају у бојне трубе. Јер они, којима рат беше непознат с правом су могли рећи да им је милије бављење музиком” (Теофилакт Симоката). Ипак ово је био тек усамљени случај, јер Словени су ипак били спремни ратници тако да “чак и пустињске птице беже преплашене кад угледају словенске ратнике”(Ал Атхал).

Објављено: новембар, 2014.

Povratak na Povesnicu