|
До 1960. године претпостављало се да се на овом месту
налази само неолитско насеље старчевачке културе, оштећено изградњом једне
римске куле. „Лепенски вир“ су као званични назив археолошког локалитета
увели својевремено службеници Републичког Завода за заштиту споменика
културе археолог Обрад Кујовић и тада студент архитектуре Ивица Костић
који су 1965. године били службено послани на терен да обележе сва потенцијална
места уз Дунав која би могла да дођу у обзир за истраживање пре потапања
ради изградње ђердапске хидроцентрале. Они су у првом тренутку на самој
површини уз обалу претпостављеног места нашли само Дунавом испране уломке
керамике. Ти трагови Старчевачке културе нису ни слутили на оно што ће
се касније открити.
Тај археолошки локалитет између двеју стена које су задирале у Дунав народ
је називао „Добрињски вир“ зато што је кроз дуго искуство већ био проверен
као погодан – добар за риболов, јер се конфигурација обале није у сво
то дуго време битно мењала. Вир је на овом месту у ковитлацу избацивао
на површину рибу, а понекад и њен плен (јер на том месту не лове само
људи већ и рибе па штука излети на површину заједно с белом рибом коју
јури).
Двојица истраживача, међутим, да би се одморили села су нешто низводније,
тамо где је вода мирнија. Један мештанин који се ту затекао рекао им је
(а то је било тачно), да се то место где они седе назива „Лепенски вир“.
Ова двојица су грешком археолошки локалитет „Добрињски вир“ у свој дневник
унели под назививом „Лепенски вир“. Тако су ова двојица откривача „Лепенског
вира“ кумовали овом будућем културно(пред)историјски значајном месту.
И тако је то остало записано у документацији, ушло у вокабулар научне
и уметничке заједнице и у медијски простор. Иако „Лепенски вир“ није био
тачан назив, можда је лепше звучао него „Добрињски вир“, тако да грешка
Кујовића и Костића и није тако груба.
У српском језику назив „Лепенски вир“ настао од речи „леп” што значи блато
којим се лепи, односно облепљује колиба-чатмара, и тиме по ондашњем схватању
постаје лепа. Према схватању лепоте у дубокој преисторији то што се лепило,
било је и добро и лепо, а умешан готов глиб био је већ припремљени материјал
који је Дунав сâм по себи наталожио у лиману овог вира. Лепенски вир је
дакле, вир у којем има лепа. У Прову код Шапца где се од вајкада пече
опека као и данас, блато не мешају ручно, већ такође ваде готово, умешано
блато из њиховог лимана.
Пре археолошких ископавања, Лепенски вир је, поред Госпођиног вира, силовито
избацивао рибу и био познато место за бацање мреже и извлачење черенца.
С обзиром на то да ово место није насељено, све ове изворне податке дали
су нам давне 1968. године деда Раша, стар 88 година и Ђорђе Јовановић
- Тапанче (55 година), аласи родом с Поречке реке. Тапанче је своја сведочења
демонстрирао и практично, и илустровао врло прецизним цртежима.
У ужој околини вира клисура се околним висовима затварала у жупу, па је
локалитет био заштићен од познатих јаких подунавских ветрова (кошаве).
Иако је у доба културе Лепенског вира клима била нешто хладнија, жупска
котлина је као оаза погодовала очувању архаичних и ретких облика живота,
зато што је била увек пуна влаге, магле и топлоте. Обале су зарасле у
густу шуму, само се на наспрамној румунској обали уздиже наизглед гола
зарубљена глава брда Трескавац (+679м). Низ брдо Ко(р)шо (Крш) осипа се
плаз сипара, по који пут се скотрља овећа стена, а с Трескавца понекад
и „тресне“. Данас се види да глава Трескавца није самац већ прелом - фасада
планинског венца. Карактеристичан изглед ове трапезасте урвине, међутим,
скренуо је површну машту многих истаживача на погрешан пут тумачења, јер
су сматрали да су трапезасте куће настале обожавањем и подражавањем трапезасте
урвине у чију су част градили и трапезасте куће које, уствари, то нису
биле али су их ти истраживачи у свој машти видели као трапезасте, касније
ублажено у „трапезоидне“ или - као поетски израз „кружног исечка“? итд.
Повест истраживања
До потапања локалитета 1970. на подручју Ђердапа скоро
су једну деценију биле ангажоване све постојеће снаге археолога из земље
и света и уложена су значајна материјална средства у, до тада, најзамашнија
археолошка истраживања и заштиту споменика културе на југословенском и
румунском тлу. Значајан подвиг с румунске стране била је потпуна реконструкција
утврђене Аде Кале на новој локацији, а с југословенске стране, издигнута
је изнад нивоа будућег језера жива стена са записом цара Трајана и делом
усеченог римског пута. Тада је и насеље Лепенски вир пресељено на нови,
уздигнути положај.
Први трагови насеља културе Лепенског вира откривени су у лето 1965. године.
За одговорног шефа истраживања на овом локалитету био је жребом, скоро
лутријом, постављен др Драгослав Срејовић, (1932-1996) испред Археолошког
института САНУ, професор на катедри за археологију Философског факултета
у Београду. Сарадник му је била др Загорка Летица, (1911-2004) заједно
са стручним сарадницима из Југославије и иностранства и групом стручних
службеника и студената.
Готово сви главни трагови били су откривени и обрађени 1967. године, па
је 16. августа те године на првој страни главног београдског дневног листа
,,Политика”објављено обавештење о сензационално о открићу.
Тиме је покренута шира јавност, па је о Лепенском виру дао интервју и
еминентни Андре Малро. Тада сам и ја запањен гледао изложен геодетски
снимак насеља „чудних“ основа, али је мени у тренутку било све сасвим
јасно. Као студент био сам под утицајем органске архитектуре Франка Лојда
Рајта и пројектовао сам у шестоугаоном модулу, па сам овој модул имао
уигран у руци, а пројектовао сам и већ извео солитере од 16 спратова у
том модулу. Такође су ми биле познате и решеткасте конструкције Бакминстера
Фулера. Поред тога проучавао сам и додекафону музику и тих дана изградио
кућицу на дрвету у троуглом модулу на ади Међици и живео живот на води
пливајући и веслајући километре Савом и Дунавом. Једноставно био сам спортски
увежбан у телу и духу да проникнем у то давно време. У друштву младих
своје генерације непрекидно смо се страсно такмичили поред спорта и у
решавању компликованих математичких проблема у чему је учествовао и мој
отац машински инжењер. Мислим да је то био нужан предуслов да се ухватим
у коштац и с мултидисплинарним проблемом Лепенског вира.
Међутим, у екипи за реконструкцију архитектуре Лепенског вира Археолошког
института на локалитету таквог појма уопште није било, радило се административно,
бирократски. По службеној дужности као члан екипе Археолошког института,
више као цртач него као архитекта био је једино постављен Ђорђе Митровић,
архитектонски техничар, (незавршени студент архитектуре). Његови технички
цртежи основа, пресека, изгледа и перспективе били су, у ствари, само
технички обрађене ауторске идеје под надзором и потписом др Драгослава
Срејовића. Иако су његове перспективе имале баналне геометријске грешке
(основе кућа уцртаване су на подлогу околног терена у различитим размерама),
ти цртежи неусаглашених размера некритички су објављивани у свим потоњим
Срејовићем публикацијама, па су и данас неприкосновено прихваћен и признат
званични став свих научних - наших, па и светских - институција. У том
промашеном облику, решењу које није могло да се физички конструктивно
реконструише у природној величини или у малом моделу, јединствена сензационална
архитектура Лепенског вира инпирисала је многе уметнике. Велики пропуст
Археолошког института што уопште није постојала ни идеја о моделарници.
Тако да су све те уметничке визије постављене на основу само ове једине
Митровићеве перспективе нацртане у некој витоперној пројекцији тако да
ју је било немогуће направити. Тако су шарлатански текли сви наступи презентације
Лепенског вира до данашњег дана.
Јануара 1968. године у Београду и маја месеца у Загребу, била је већ представљена
велика и значајна изложба ископина и оригиналних налаза с Лепенског вира,
с каталогом и снимљеним документарним филмом који је приказан у више земаља.
Било је чудо како сам успео да уђем на локалитет истраживања. Пошто нисам
био у званичној екипи Археолошког института отишао сам тамо на упорно
наговарање и препоруку др Лазара Трифуновића, и моје претходне примедбе
да су модели неопходни. Као директор Народног музеја он ми је издао путни
налог и уговор да израдим модел реконструкције архитектуре Лепенског вира
и при том ми је дао у ролни ону неопходну копију геодетског плана у размери
1:50. Наиме, тај геодетски снимак је био изложен у Народном музеју и ја
сам на лицу места још у музеју као громом погођен већ целовито схватио
архитектуру Лепенског вира и нацртао је на папирићима и приказивао је
околној публици. То је изазвало пажњу и др Трифуновића.
Те 1968. године обављени су главни завршни радови на истраживању и стварању
документације. У тим завршним радовима учествовао сам у истраживањима
четрдесет дана у току јула и августа. Независно од званичне екипе, као
аутор сопствене реконструкције за коју нисам могао да добијем јавне присталице
на самом терену, јер су се подређени држали команде дисциплине да не би
изгубили посао, тако да сам могао да успостављам кришом само личне везе
с појединим студентим које трају још и данас.
Чим сам стигао на терен одмах сам, још рано ујутру израдио на лицу места
своју већ спремну начелну реконструкцију, а покретан дефинитиван модел
на сталку и у стаклу израђен је касније у Београду. Модел у стаклу је
касније био изложен у туристичком центру Караташ где су представљани први
археолошки резултати ископавања као стална поставка. Истовремено 1968.
године још на самом терену у рукопису, штампаним словима написао сам и
поставио архитектонску тезу и пројект самосталне ауторске реконструкције
и одмах га по повратку објавио у октобарском броју угледног часописа Уметност
број 16 чији је уредник био Алекса Челебоновић. (12 страна, 24 цртежа
и 4 кључне фотографије модела којег сам изградио на терену, фото Душана
Тасића).
Нешто касније, крајем 1969. године, објављена је обимна књига Лепенски
вир од др Срејовића (328 стр.+илустрације), која заокружује и своди његове
целовите резултате истраживања којима је руководио. Само у том издању
помиње се у литератури и прилог објављен у Уметности број 16 који је изашао
у октобру. Књига је затим преведена на енглески језик 1972. године (Тhаmеs
& Нadson) и 1973. године на немачки (Lübbe Verlag), каo најпотпуније
проширено издање, али се више не помиње моје ауторско супротстављено решење
објављено неки месец раније.
Године 1970. снимио сам филм „С маштом у Лепенски вир”, у организацији
Радио Телевизије Београд. Филм је награђен као најбољи југословенски филм
1970. на фестивалу на Бледу и приказан је у више земаља. Затим сам исте
године имао изложбу у Грацу, где сам приказао нове моделе, цртеже, подвизања,
филм, дијапозитиве и одржао више предавања.
Изложба Лепенски вир – реконструкција 1973.
Јануара 1973. представио сам у Студентском културном
центру у Београду обимну комплементарну манифестацију - хепенинг Лепенског
вира. Под називом „Лепенски вир – реконструкција“ Целе те зиме била је
изложена реконструисана кућа у размери 1:1. Тада сам издао ауторску књигу
брошуру Реконструкција архитектуре Лепенског Вира (138 стр.+цртежи, тираж
500). С темом Лепенски вир, изложбом и предавањима гостовао сам у Новом
Саду, Горњем Милановцу, Арпину (Рим) и 1972. године у Загребу. Године
1977/78 у оквиру редовних предавања као гост-професор поновио сам своју
тезу на Техничком университету у Грацу.
Нажалост, одјек изложбе 1973 године коју је посетило око 2000 људи у званичној
стручној јавности био је листом негативан. Политика Експрес (Р. Петровић)
је 6. јануара пренела изјаву др Драгослава Срејовића као професора археологије
на Философском факултету у Београду, „који је пронашао Лепенски вир“,
као и арх. Милке Чанак Медић који сматрају да ће покушај арх. Пеђе Ристића
моћи да послужи, ако никако другачије, а оно само „као додатна туристичка
атракција“. Ове и друге изјаве званичника потпуно су затвориле сва врата
даљем развоју и примени ових ауторских решења у нашој земљи, иако су као
последица ове изложбе многа моја ауторска решења и конструктивни геометријски
цртежи који су били изложени неовлашћено својатани, као што је присвојен
и сâм симбол изложбе и насловна страна књиге - костур гроба Лепенског
вира постављен преко основе куће Лепенског вира. Такође су и Срејовићеве
геометријске дефиниције да су основе у облику трапеза „ублажене“ су у
„трапезоид“?!. У представи типске основе доцртан је троугани модул (само
на шатору бр 37) и додата је без икакве повезаности и дефиниција „кружни
исечак“. Све остале дефиниције после 40 година остале су идентичним поставци
Срејовићевих теза објављених кључне 1969. године и тако као „оригиналне“
уврежиле су се постепено у све поре светске културе, односно сажето исказано
као „преисторијско насеље у ували са кућама у облику трапеза“. Ова слика
стабилно стоји неуздрмана већ четрдесетак година. Ништа се није изменило
још од 1978. године када је одржанана збирна опште југословенско-румунска
изложба налаза свих археолошких ископавања на Ђердапу која је гостовала
широм света. Од тада Лепенски вир заузима најзначајније место не само
на Ђердапу него и у преисторијској археологији и повести човечанства.
А шта данас можемо да видимо од његове јединствене архитектуре?
Музеј Лепенског вира
Године 1969. почели су радови на спасавању оригинала
целокупног насеља од поплаве. Подови боје бронзе и камени остаци десетине
кућа од којих неке и површина преко 30m2 пренесени су на нови, виши, положај
изнад нивоа будућег вештачког језера. Радови на заштитној хали и пресељења
преиторијских артефактта извођени су на основу два пројекта. Радобви на
основу првог пројекта обављани су под руководством арх. Милке Чанак-Медић
испред Републичког завода за заштиту споменика културе Србије с средствима
од око 4 милијарде тадашњих динара. Овим пројектом били су обухваћени
замашни радови на потпорним зидовима, обезбеђењу ове локације од клизања
терена и за изградњу затегнуте висеће шаторасте конструкције. Други пројект
– изградња заштитне хале на новом локалитету - израдио је инж. Оскар Храбовски,
тадашњи доцент на Архитектонском факултету. Оба пројекта, међутим, показали
су се у пракси, на терену, као неостварљиви. Покушавало се и трошио се
новац више пута.
Наиме, трагично је што је цело насеље због тврдо држане, а погрешно постављене
хипотезе да је насеље у ували премештено заиста у увалу место на гребен
па се конвексна кофигурација преисторијског терена није поклапала с конкавним
тереном новоизабране локације. Разлика између ова два дијаметрална облика
морала се дограђивати високим масивним подзидима. Ти масивни зидови с
дубоко фундираним темељима пресекли су канале подземних вода које се у
увалу природно сливају што је „подмазало“ терен и покренуло клизиште.
Да би се зауставило агресијом изазвано клизиште на њеном критичном челу,
усађен је монументални армиранобетонски масивни стуб-браник димензија
2/2 m дубок и висок десетину метара. Упркос тој непредвиђеној ружној и
дангубној инвестицији цео музеј је и даље ипак клизио за по 2 сm годишње,
тако да се над пресељеним локалитетом ништа чврсто и стабилно годинама
није могло градити. Неодговарајућа, принудно/привремено склепана шупа,
сувише ниска и неугледна дашчана конструкција покривена „салонит“ плочама
без могућности правог кровног осветљења, на срамоту свима, остала је до
данас. Тако је, на жалост, овај локалитет од светског значаја утонуо у
таму и заборав и низ година није био „туристичка атракција“.
По пројекту др Милке Чанак Медић, односно Милорада Медића, монументалне
„трапезоидне“ бронзане основе величине до 36m 2 требало је да се да се
учврсте у челичне рамове и да се одвоје од тла хелихо ужетима, и затим
ручно уз помоћне направе пренесу на нови положај. Хелихо ужад, међутим,
дробила су бронзане основе због некоегзистентности подлоге тла састављеног
од растреситог песка и тврдог камења, рамови су се витоперили, а да се
све то, претпоставимо, и могло чврсто спаковати, било би сувише тешко
(преко 20 тона) да се ручно пренесе, без обзира на бројне приручне конструкције
рампи, сплавова, ваљака исл! Тако је Медић морао да прилагођава свој неостварив
пројект разним импровизацијама на лицу места.
Још пре пресељења почетком 1970.године била је велика пролећна поплава
која је однела и неке делове најважнијих оригинала. Наиме, на локалитету
се уопше није као заштита употребљавао најлон, већ само традиционални
тер-папир достигнуће из ХΙХ века, ширине 1,20сm. Тако се после поплаве
потпуно изгубила ничим штићена импресивна бронзана боја подова јер не
само што није била заштићена најлоном ширине 4 метра који се већ могао
купити у свакој сељачкој задрузи, а уз то површина подова није била ничим,
ни хемијски импрегнирана.
Такође, искоришћавањем „јефтине“ радне снаге копача, мештана из оближњих
села који су употребљавали у раду само своја од куће донета примитивно
ручно тесана колица с дрвеним ексцентричним точковима која су се тресла
и падала с постављених фосни по тек откопаним крхким налазима и оштећивала
драгоцене лабилне остатке још на лицу места. У то време могла су се већ
набавити гумени пнеуматски точкови као и цела лимена колица и лаке монтажне
скеле и рампе.
На лицу места, Медић као стручни пројектант технолошко-конзерваторског
решења преноса откривених објеката у деловима и поред тог неуспеха, руководио
је преносом археолошких објеката, оствареним другим методама - у фрагментима
па су чак на крају здробљене делове у „зембилима“ преносили на ново место
и тамо их у реду и нереду део по део крпили у претпостаљени мозаик. Тиме
су многи делови били помешани или „недостајали“. По речима и опису проф
Дерока Лепенски вир је „највећа археолошка катастрофа ХХ века“; он је
то изрекао 1983. године пред камерама РТБ-а у свом стану у присуству ширег
круга бираних стручњака (Иван Здравковић Богдан Богдановић ......).
На жалост, на тај и такав начин 1970. године, расположиви део насеља пренесен
је и реконструисан на вишем положају, уз велике непотребне тешкоће и непоправива
оштећења, а оргинални локалитет је постепено тонуо у ново вештачко језеро.
У сваком случају, насеље на новом месту није испунило очекивања. Није
се могло с оваквом презентацијом приказати и објаснити култура Лепенског
вира нарочито њена изузетна архитектура. Показало се после 40 година да
је тиме замрла и туристичко културна сензација Лепенски вир.
И поред очигледног неуспеха РЗЗСК је опет добио поверење 2001. године
да изради потпуно нови пројект на потпуно новим принципима који је коштао
два милиона ДМ са специјаном лаком конструкцијом од лексана, који пропушта
дневну светлост, али задржава ултравиолетно зрачење и има термоизолациона
својства. Нико није одговарао за претходне грешке, а на помолу су да се
открију старе и нове грешке.
Навешћемо само неке од првих акција на том путу глобалне странпутице.
Надримистика
На поменутој југословенско-румунској изложби 1978. године.
(а и на свим потоњим изложбама) доминирају скулптуре Лепенског вира које
су, бивајући од чврстог материјала биле целовито очуване и које је требало
само такве сачувати а не и реконструисати. Скулптуре су заиста монументалне,
али и за њих није могло, кад је требало да се не нађе било како нужно
објашњење. Тако је, камен темељни упретник, камен основе сохе назвао „жртвеником“.
Тиме је Срејовић још једном показао да укопан некритички својом хипотезом
хоће да јој прилагоди објективне налазе, јер у жртвеницима није пронађен
ниједан траг паљевине, док у огњиштима јесте.
Осим др Срејовића и Л. Борста (L. Borst) с Бафало университета у САД (Buffalo
University, USA) и моје тезе, нико се у почетку није бавио реконструкцијом
архитектуре Лепенског вира.
Лепенски вир на сајту
Такође, на сајту 2009. http://www.yurope.com/people/nena/Vir/arhitekt.html
промењене су основне тезе др Срејовића. Тако, насеље се више не налази
у „потковичастој ували“ већ на „потковичастој тераси“. Дакле, нема више
„увале“ која се неоправдано већ чврсто уврежила у културну свест човечанства,
већ „тераса“?! А равна тераса није више у ували јер јој са страна тече
Дунав. Остаје питање да ли је та тераса имала неку врсту ограде мислећи
на утисак који се могао стећи почетком ископавања када су још нерашчишћене
нагомилане пирамиде шута биле одложене са страна локалитета и које су
заклањале поглед на Дунав. Ти привремени бедеми су се причињавали посматрачу
који би се нашао на дну у откопане рупе да се налази затворен у некој
ували. Та опсена је вероватно скренула машту др Срејовића у кобни и погрешан
закључак који је сада, после 40 година, тешко исправити. Да је то гребен
могло се видети одмах голим оком стојећи на лицу места или из далека,
а могло се сагледати и из геодетског снимка. На жалост, ниједан геодетски
снимак неоткопаног или откопаног насеља заједно с постојећом конфигурацојом
првобитне обале није својевремено начињен. То се примећује и у првом објављеном
материјалу Лепенски вир из 1969. године где се, да поновимо, у истој књизи
основе кућа приказују у једној размери, на терену, који је у другој размери
и то сваки пут на други начин, или цело насеље плива по терену без обала.
На цртежима локације насеља постоји неодређен број гребена час су ту две
стене, а час три стене на различитим местима, а кришом се додаје још и
једна замишљена црта која у стварности не постоји као обала, јер је уцртана
посред воде Дунава да би се поравнала обала и доказала увала. Овакво „штимовање“
фалсификат је недозвољен у науци, јер приказује нетачан положај обала
све да би се оправдала теза да је насеље у ували.
Агонија теза о трапезу
и ували
Зато Срејовић и верници његових теза вештачком маглом
маскирају његове грешке и изазивају непотребну мистику где за њу нема
никакве потребе, јер се не сналазе у простору и не умеју да читају стандардне
техничке геодетске и архитектонске планове - недостаје им знање из геометрије
на нивоу осмолетке. Тако, неталентовани за математику и геометрију проблеме
решавају „сензибилитетом“ за уметношћу и пребацију одгонетање тајни у
једно „модерно“ поље у смислу гео-поетике на поље гео-метријске-поетике.
Испада да су тачне и одређене мере на Лепенском виру нама недокучиве али
су зато „поетизоване“.
Тако на данашњем сајту Лепенског вира наводи се „....цело насеље има у
основи облик зарубљеног кружног исечка, а то је само схематизована и поетизована
реална контура терасе Лепенски Вир..... Осећа се јасно да су архитектонске
форме прожете мистиком бројева, али основну јединицу мере није могуће
превести на језик наше математике; то није ниједан одређени број ни нека
антрополошка мера и мада је модул сигурно добијен рационалним поступком,
он ипак делује као мистична величина којом су изграђени микрокосмос и
макрокосмос културе Лепенског Вира.....“
Напоменимо још једном да је опште је признато да су све основе станишта
у принципу истог типа и пропорција, али различитих величина, распона прочеља
од 1,60 дo 9m као и то да у погледу пропорција, „нема развоја током еволуције
.....“ ... Од самог настанка Лепенског вира уочава се велика тачност и
типизована уједначеност пропорција подова станишта. Карактеристичне тачке
су назначене и конструктивно ојачане ломљеним каменом. Нарочито упадају
у очи правоугаона огњишта пропорција 3:1 (4:1), с обавезним, карактеристично
постављеним и oбрађеним каменом упретником иза њих. Под је израђиван од
црвеног, природно набијеног бетона, вађеног из мајдана меке, влажне живе
стене, из клисуре Бољетинске реке која се улива 2кm низводно. Откопани
и очишћени подови били су толико чврсти да су давали утисак бетона бронзано-бакарне
боје. Овај утисак појачавао је околни песак окер боје.
У овоме се сви слажемо и од ових налаза и почињемо, међутим, сукоби су
настали још на самом терену приликом првих забадања ашова. Умрежавање
сектора вршено је у ортогоналном систему, а терен је био у паду кос, архитектура
у троугаоном модулу. Не знајући шта га чека Срејовић је вршио ископавања
по косом терену искључиво у водоравним хоризонтима. У квадратним секторима.
Тако се догодило да су основе подова станишта биле опкопане унаоколо,
тако да су биле презентоване као на равним постољима, на равном терену.
Оваквим начином ископавања начињена је ненадокнадива штета, јер сем очигледних
чврстих остатака подова и скулптура сва непосредна њихова околина као
и неопходан примарни пад терена с тананим траговима усека био је уништен.
Бронзани подови били су уз саму своју ивицу дубоко около опкопани па су
лежали истакнути као на неком мало уздигнутом постољу да би се вероватно
лакше припремили за паковање у челичне рамове. Због погрешно постављене
хипотезе да су основе облика трапеза у темељима нису истраживани центри
кривина кружних исечака па ни крајугаоно камење којим су обележавана темена
тих кружних исечака. У стварности постојећи трагови обриса исечка су постојали
обележени каменим утврдама. Пошто Срејовић то није сматрао за потребно
за доказивање своје тезе о трапезу, они нису ни тражени па ни налажени
већ су ти драгоцени трагови готово сви уништени.
Срећом шатор број 32 је био откопан само до половине, јер је овај објекат
био на самом крају насеља подвучен и дубље заровљен у стрмину брда, те
је он једини сачувао тврде материјане доказе за супротну тезу, тезу кружног
исечка, које смо искористили.
Прави научни доказ је доказ када се постављена теза у овом случају геометријском
апаратуром може тачним мерама с грешком од 1 сm унапред израчунати, предвидевши
где ће бити ископано на терену. Та радња се може проверити поновљањем
и од других лица.
Октобра 1968. године објавио сам детаљно целу тезу да су основе у суштини
кружни исечци, мада су основе на самом локалитету Лепенског вира биле
зарубљени кружни исечци. Међутим, објашњено како геометријски тако и конструктивно
да је Лепенски вир већ развијена култура са 4 троугла модула-брода, а
да ју је морала претходити једна аксиоматски елементарнија култура са
само једним модулом-бродом у чистом равностраном троуглу. Показало се
тачним. Октобра и новебра месеца исте године др Загорка Летица открила
је старије примитивније насеље Власац у коме су основе баш у чистом троуглу
без зарубљивања, чак је и основа једне куће-шатора (број 1) у уздужној
половини исечка у троугаоном модулу. Ово сматрамо да је потпун доказ,
јер је исечак установљен у неколико објеката, док је, на жалост, на Лепенски
вир то могло да се уставови само на једном објету јер су остали били уништени.
Др Срејовић је, такође, пронашао правилности само на једној кући (број
37) зато што је она повећана у једној равни, односно изграђена на истом
месту у истој хоризонталној равни два пута, једном мања, а други пут је
повећана. То доказују два камена упретника, ослонца конструктивног стуба
– сохе. Упретник мале куће није премештен него је додат још један упретник
за већу кућу.
Др Срејовић није могао да нађе на свим осталим кућама никакве тачне прпорције,
па и сам признаје да „основну јединицу мере није могуће превести на језик
наше математике; то није ниједан одређени број ...“ ? Међутим, још на
самом терену сам показао јуна 1968. објашњавајићи цртежима и на моделу*
целокупну геометрију и конструкцију, која је врло једноставна и логична.
Сукоб и неспоразум је избио не између различитих идеја, јер Срејовић није
имао елементарно знање шта су то ирационални бројеви у математици, где
се налази тежиште у равностраном троуглу, како се оно израчунава тј. није
научио језик савремене математике на који језик би требао да се преведе
језик лепенске „мистичне“ математике. По нашој тези Лепенци нису свакако
ништа рачунали у данашњем смислу, већ су своје конструкције умели по осећају
да ставе у равнотежни и функционалан-користан положај. Та равнотежа -
баланс конструктиних елемената помоћу „штапа и канапа“ условила је да
су се сâми по себи кројили правилни геометријски конструктивни елементи
и слике које ми данас просто можемо да уклопимо . Када схватимо технологију
мезолита, културе „ражња“ а не „лонца“ њима расположиви грађевински материјал
и алат могуће је све то сложити у једну целину без икакве мистике и није
потребно да се заклањамо иза мистике ако нешто не разумемо. Човек дубоке
преисторије био је, сматра се, раван нама, ми му не одричемо ни културу
ни мистику, али то не значи да ми не можемо да умемо и досегнемо оно што
је он умео. Мора се проникнути у њихово време, мора се пре мистике овладати
њиховим вештинама.
Укратко
Како је Лепенац градио, односно разапињао шатор .
1. Лепенци се искрцавају после дуже пловидбе из делимично обрађеног моноклиса
на давно познати изабрани благородни гребен. Са собом носе већ припремљену
обрађену лаку грађу и опрему за разапињање шатора. Шатор мора до мрака
да буде разапет.
2. Терен уз гребен на који су се искрцали је поред доброг вира где се
лако лови и пристаје, јер је обала стрма и терен кос - у паду али је зато
оцедит и бујице с брда га не угрожавају. На том, уз гребен мање косом
терену Лепенци разапињу своје шаторе, односно, прво шестаре, тј струном
или распоном свог четвртастог шаторског крила, зацртавају основу у облику
кружног исечка или разапињу конопце-струне од црева. У три тако означене
тачке АВС забадају кочеве, учвршћују камењем и са троје ужади које претходно
везују за стожер у тачки S при врху пирамиде. Непоткресаним стубом - сохом,
за чији су врх дакле везана она ужад, подгурава се, подиже и разапиње
одједном цела шатораста конструкција. Кад се она пажљиво уравнотежи да
му осовина буде права и у самом тежиту троугла што се чини и учвршћује
упретником - темељним каменом с лежиштем стуба сохе * (Срејовић дефинише
упретник као жртвеник мада у његовом окцу-лежишту нису пронађени никакви
трагови ватре)
3. На стожер с непокресаним рачвама качи се ражањ. Ово је мезолит, преткерамичка
култура која зна за ражањ. Како се месо тешко черечи каменим силикатним
окресинама па се цела велика животиња не може држати и окретати у рукама
док се пече а мора се превртати и окретати да не би загорела. То се постиже
ражњем који не може да буде дужи него што је шатор односно уписани круг
у њему, односно равностраном троуглу основе, па је дужина ражња уједно
и мера дужине огњишта. По тригонометрији дужине огњишта могу се тачно
измерити и оне су ирационалан број, што доказује да шатор није зидан одоздо
на горе, већ разапињан одозго на доле.
4. Када су се становници шатора уселели, заложили ватру, набили одраног
јелена, натакли на штап ражња и намакли га над ватру и полако и уједначено
испекли. И кад је печење било готово окренули га –смакли на камене столове
поред огњишта. Када су се наситили, одморили, тек онда су у миру могли
изнутра да уреде кућу, да је очисте и да поравнају и изнивелишу под и
премажу га оним црвеним природним каменим цементом донесеним с Бољетинске
реке.
5. Тек сада, на овако завршеној кући можемо да вршимо анализе и постављамо
тезе. У сенци-пројекције равних кровова и разлици између сада поравнатог
равног пода и затечене косе равни терена налазе се укрсне тачке до чијих
се тачних положаја може доћи унапред простом геометријом свих карактеристичних
тачака на кући – шатору. Тако да могу да се добију на основу постојећег
пода и оних делова архитектуре који су пројекције сенки косих равни кровова
и то је цела тајна основне геометријске поставке. Метода је исто толико
савремена колико је и рачуница вечна, а могуће ју је извести за сваку
кућу понаособ. Ту нема никакве мистерије, многи детаљи из текућег живота
Лепенаца остали су записани „писмом“, односно читањем преживелих трагова
ове просте геометрије.
Лепенски вир под небесима
Фасцинирани неразумљивим открићем, почев од др Срејовића
и други потоњи заборављени истраживачи окренули су се одмах звездама У
самом почетку Л. Борст (L. Borst) с Бафало университета у САД (Buffalo
University, USA) покушао је да пронађе неку везу између архитектуре и
урбанизма Лепенског вира и звезда и кретања земље. Ова хипотеза као и
многе друге настале током низа година биле су више надримистерија него
ли нека универзална теза која би имала упориште у налазима.
Прошле године Љубинка Бабовић, садашњи кустос музеја Лепенски вир, маја
2008. гајећи дух и дело др Срејовића у каталогу ове изложбе у Народној
банци Србије поставила је још једну сличну „звездану хипотезу“, а која
је на становишту идентичних основних поставки о кретању звезда и сунца
у којој ми не препознајемо никакву чврсту материјалну основу или општу
концепцију, сем жеље да се у Лепенски вир угради нека нова мистична поетика,
што може да припада књижевности а не археологији. Оцењујемо, да ове тезе
представљају поновно рађање савремене изворне митологије и мистике, као
што је то било у мезолитском добу, а преживела је и код данашњих Влаха.
За време истраживања 1968. године међу мештанима који су радили на многим
локалитетам пронела се вест да су инжењери на брани убетонирали једног
радника! Гласине су биле толико снажне да је и полиција истраживала случај.
Васкрсао је, дакле, мит о зидању Скадра на Бојани. Да ли савремена археологија
има потребе да се уклапа у савремене књижевне покрете, као што је геопоетика,
показују ове поновљене мистичне тезе с последње спектактуларне изложбе
маја 2008. у Народној банци Србије?!. Љубинка Бабовић опет прихвата Срејовићеву
поетику и пише опет и опет исто: „Цело насеље има у основи облик зарубљеног
кружног исечка, а то је само схематизована и поетизована реална контура
терасе Лепенски Вир. Осећа се јасно да су архитектонске форме прожете
мистиком бројева, али основну јединицу мере није могуће превести на језик
наше математике; то није ниједан одређени број ни нека антрополошка мера
и мада је модул сигурно добијен рационалним поступком, он ипак делује
као мистична величина којом су изграђени микрокосмос и макрокосмос културе
Лепенског Вира.“
Једино је тачна Срејовићева тврдња да неких антрополошких мера на Лепенском
виру није било. У почетку су испробавани многи узалудни покушаји да се
ходајући стопом на стопу измере основе кућа Лепенског вира, а нарочито
веома пропорционална и прецизно изведена огњишта која су сва била издужени
правоугаоници у тачној размери 1:3. На њихово запрепшћење, мере у стопама
никад нису били цели кардинални бројеви, већ су увек иза запете имали
читав низ додатних цифара. Не знајући за ирационане бројеве, сви ови теоретичари
су једноставно тежили да грубо заокружују ове бројеве. Тако, ако је једно
огњиште имало димензије 1/3 стопе, онда је прочеље имало 19,3783.. стопе
и то увек ту исту и тачну меру без обзира на ком је објекту мерена. Срејовић,
је закључивао „па то је исто као да је мера 20 стопа“!. Ово личи на неки
средњовековни закључак да је број π тачно 3.
Дакле, антрополошких мера заиста није било, али је зато било упоредних
антрополошких пропорционалних размера човека у односу према архитектури.
Да је човек био (с)пакован у троугласту Прокрустову постељу у малом троугао
се већ било појавио за обедом уз ражањ што показују камени троуглови око
огњишта који су вероватно спомен на оне коју су обедовали од којих је
доња вилица оногј настаријег преокренута и затворена с треће стране каменом
пљоском. У каснијем периоду нема више људске вилице већ три камене пљоске
затварају равнострани трогао, модул космоса Лепенског вира. Међутим, у
најкаснијем периоду Лепенци сазревају од равностраног троугла у тетраедар
и дијамантску тетраедаску решетку што доказује из последње фазе развоја
ове културе лепо сачуван костур покојника из насеља Прото-Лепенски вир.
Он је сахрањен је већ у облику потпуно правилног тетраедра и постављен
модел на нацртану основу тераедарског шатора у већој размери који у свом
пупку-упретнику, средишњем тежишту композиције држи соху небеску. Сваки
део бића овако спакованог костура има везу с неким конструктивним елементом
архитектуре Лепенског вира. Наш народ верује да сохе небеске досежу до
небеса, а можда је то био и пут у Лепенаца у Небеско царство.
То сам слутио и нацртао и тај мој цртеж био је мој лого на великој изложби
у СКЦ-у 1973. године, али нисам могао да претпоставим да ће он бити неовлашћено
својатан, иако је он сажетак моје тезе. На жалост, као и цела моја реконструкција
архитектуре и урбанизма Лепенског вира некритично, и само у свом крајњем
исказу (слици), невешто је пресликана и појављује се као пано у Музеју
Лепенски вир и у склопу контрадикторних описа у најновијим публикацијама.
|
