6. ПРЕТХОДНИЦИ-САВРЕМЕНИЦИ-СЛЕДБЕНИЦИ
Архитектура Лепенског вира је изузетно јединствена од преисторије
до данашњих дана. До данас није откривено ништа слично њој, уњеном основном
устројству, све до савремених конструкција Бакминстера Фулера. Упоређивање
архитектуре Лепенског вира са неком другом архитектуром могуће је само
у неким појединостима или посебним принципима, док слична укупна и целовита
композиција није нигде могла да се утврди. До сада је непознат било
какав развојни контимуитет коjи би могао да установи њену узрочност,
не постоји богатство материјала који би истраживачима стајао на располагању,
као када истражују рецимо обелиске или било коју кружну или правоугаону
архитектуру. Нека друга архитектура са основама у облику кружног исечка
или троугла до сада је непозната.
Упоређивање неких голих посебности биће могуће тек после њихове разраде,
али, и ова упоређивања ће губити постепено своју убедљивост зато што
ће бити могућа само са временски и просторно удаљеним примерима, у веома
различитим целинама.
Аichbühl - Federsee
Код насеља Ајхбил — Федерзе, у подручју горњег тока Дунава, 2000 год.
пре Христа, уочава се сличан облик обале насеља, са два мање изражена
гребена и пристаништа-залива између њих. Исто тако, уочава се главни
трг, главна кућа уз трг подвојеност насеља на два дела и оријентација
свих кућа према води.
Основе кућа, које су овде правоугаоне, имају можда програмске сличности
са основама кућа Лепенског вира, јер исто као и ове имају предпростор
и огњиште уз средишњу соху. Пропорције кућа могу да се конструишу по
истим правилима која произлазе из шестарења, као што може да се изведе
и уписивање круга према највећем могућем пречнику окретања у слободном
унутрашњем простору. Насеље Ајхбил је знатно млађе од насеља Лепенски
вир, али се исто тако налази на Дунавском току.
Бejџесултам
У култури Бејџeсултан (3000 год. пре Христа) на горњем току Меандра,
у Малој Азији, у правоугаоним зградама храмова такође је простор раздвојен
од предпростора, а стуб као култни објект слободно је постављен у средишњем
кругу.
Међутим, култ стуба постоји независно и изворно (архетипски) код многих
народа на свим континентима и у свим временима. Облик троугаоне основе
и њеног размеравања - шестарења код претходника и савременика може да
се уочи, ако не у архитектури, онда у ситној пластици, као на пример
на фигури главе - лица из Потпорања и на амулету из Вијетнама. Али,
оваква упоређења су недовољно бројна да би се могао извести коначни
закључак.
7. II ТЕЗА РЕКОНСТРУКЦИЈА
7.1 . МЕТОДА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ
У овом раду, аксиоматска и експерименталма метода се наизменично надмећу
и потвђују и у том току чине затворени круг. Тајна зачетка и решење
налазе се у истом кругу. У коначном доказу, логичан след развоја идеје
није могућ, као што није могућ ни у питању кокошке и јајета. нужно је
ванвременско тренутно поимање.
У свом истраживању занемарићу за тренутак одлучујућу пресудност даљих
откопавања и скупљања колекције опипљивих предмета, већ ћу ван тога
(не пре тога), ван тока историјског збивања, саздати потпуно завршену
целину, готову грађевину која физички постоји на овом нашем свету као
један култни културно - уметнички експонат, и посматраћу га у функционисању
на сунцу, киши, ветру, и зими. Уз то, у овој кући, у једној могућој
претпостављеној игри живота, људи ће живети, становати, ложити ватру
и остало, у jедном довољно дугом периоду од годину дана, да би се у
ванисторијском току доживела историјска повест.
Цео овај догађај - хепенинг биће проживљен и усвојен као аксиом. До
сада се функционална физичка конструкција и живот у њој нису схватали
као аксиом, зато што су аксиоми у математици апстрактни. Њихов избор
је апсолутно слободан у смислу договора - конвенције, па стога постоји
философски појам конвенционализма. Овај напор треба схватити као покушај
да се архетип као усађена праслика не описује само речима већда се изрази
и на друге начине: као слика у равни, грађевима у простору, као и укључивањем
у живот. Ово је све постављено тако да буде разумљиво у току култног,
ванисторијског трајања, али истовремено мора да се налази записано у
дневнику збивања и истраживања, под строго документованим датумом, како
би могло да се надмеће и потврђује са открићима на терену која ће да
следе.
По овде примењеној методи, човек није схваћен првенствено као „homo
sapiens” који ће све да схвати разумом, већ и као „animal simbolicum”.
Према томе, циљ истраживања неће бити само прекопавање пола Земљине
кугле, већ и прекопавање, односно буђење из заборава талога колективно
несвесног, као и активирање сопствене праслике нашег порекла. Током
повести, људи су се толико међу собом мешали да је веома могуће да у
некој од генетских грана развоја стоји већ готова целовита праслика,
која подразумева и симболе сваке давно ишчезле културе.
Руски слепи математичар Лав Семёновичь Понтрягин (1908 - ) *сматра да
су математички аксиоми симболи који не подлежу слободи конвенције, зато
што се налазе записани у археолошким слојевима наше подсвести, чији
садржај долази до изражаја у детињству, сновима, инспирацији уметника,
религиозним традицијама, начину изражавања и у говору, као и у обичајима
примитивних народа, али се могу ископати и у археолошким слојевима.
Французи су у том смислу експериментисали и са животињама, и сврака
је у једном опиту пребројавала ћупове тачно по аксиомима теорије бројева.
Због свега овог што је изнесено, не би требало да се сматра да је чудо
ако се истражи и реконструише један архетип већ наведеним поступском,
у циљу једног целовитог и смисленог истраживања, које ће понићи у живом
бићу. Овај начин истраживања искључиће зидање вавилонске куле од опипљивих
опека, која треба да се вине до небеса, на познатим темељима али по
непознатом плану и циљу.
7.2 ПОСТУПАК САГЛЕДАВАЊА ЖЕЉЕНОГ АРХЕТИПА
Почиње се од трага на терену, али се он схвата само као подстицај
који надахњује. Први непотпуни траг у гомили може лако да изазове целовит
архетип, али он, разумљиво, неће да чини никакав доказ, већ ће само
да потврди нашу слутњу и да испуни искрено прижељкивање да се архетип
и оствари, што неће бити случајно.
Међутим, каснија ископавања и открића на терену морају непрекидно и
целовито да потврђују општу слику и све пoјединости архетипа, без икакве
грешке или остатка. Било какво одступање пребацује поступак трагања
за архетипом у подручје шарлатанства и враџбина. Стално и потпуно потврђивање
архетипа доказује да се он заиста налази у пољу у нама усађене и доживљене
археологије, произашле из нашег порекла, коју је аутор откопао из своје
подсвести, до сада нама још недовољно утврђеном методом. Због тога се
и сматра да тумачење неке одређене националне културе може да изведе
припадник тог народа, а знатно теже неки странац. Извођења стручњака
на туђем терену су готово увек фалсификовања оригинала, зато што ће
странац увек да застрани по својим архетиповима, без обзира на чињенице
са којима се суочава на извору. Отуда и појам „изворне” народне уметности,
којој се увек враћају прави истраживачи. Нема разлога да се не примени
исти поступак и у археолошком истраживању, мада је овде аутентичног
извођача исто тако тешко као наћи одраслог Арапина који ће да јодлује
као Тиролац. Али, то ипак није немогуће.
Аутентучан извођач биће у стању да прочита и нечитак рукопис, и да наслути
и изостављена слова, сито као што ће то бити у стању да учини и археолог–истраживач
ако прође кроз ванвременски архетип, јер ће једино тако моћи да проживи
задато давно време. Сваки археолог – истраживач морао је да, мање или
више, поседује oвај „таленат”. Питање је колико су епохални проналасци
случајни, и колико је Шлиман случајно пронашао Троју само на основу
„Одисеје”, или је на њен подстицај изградио архетип који је дубоко проживео
у себи. Метода изградње архетипа састоји се у томе да се тај, до извесног
тренутка неодређени и неухватљиви таленат дисциплинује и представи.
У модел који је изграђен, и који неће моћи да се расплине као сан инспирације,
могуће је већ укључити читав низ апстрактно-егзактних наука, као и примењену
технику. У случају Лепенског Вира, то су математика, нацртна геометрија,
грађевинарство, технологија материјала, механика, психологија, спорт
и друго. И у оквирима архетипа мора се пројектовати, рачунати, цртати,
градити, ложити ватра и остало, као што се ради на експерименталном
техничком прототипу. Али, све се то мора обавити пре главних истраживања,
и на терену. Без претходно потпуно завршеног и изграђеног прототипа
- архетипа, у археолошким истраживањима наступају велике и ненадокнадиве
грешке. Када се не зна тачно шта се копа и за чим се трага, уништавају
се крхки, једва приметни трагови.
Приликом главних ископавања на Лепенском виру 1967.године, истраживачи
су на основу првих трагова само назначили његов архетип, за који су
претпоставили да је у основи трапез, али га нису изградили, Овај архетип,
иако само назначен, био је примењиван током целог ископавања. Тако су
уништени готово сви трагови зачеља и бокова на откопаним основама, иако
су трагови били релативно монументални за ову епоху и изграђени од тврдог
материјала. Да су истраживачи (Ђорђе Митровић) покушали да изграде макар
провизорни модел, схватили би да се он у овој концепцији не може склопити
због елементарних правила нацртне геометрије, математике и грађевинских
конструкција. Модели реконструкција нису били изграђивани чак ни после
завршетка свих ископавања на Лепенском виру, осим модела аутора, који
није био прихваћен за објављивање у стручним публикацијама, мада је
још и сада јавно изложен, у сталној поставци, у централном туристичком
месту уз Лепенски вир, насељу Караташ.
Реконструкција Ђорђа Митровића, представљена само перспективом, са уочљивом
нацртногеометријском грешком, за сада је једина званична претпоставка
могуће реконструкције кућа Лепенског вира. Тако је ова само назначена
поставка архетипа, тврдња да су куће Лепенског вира у основи трапези,
односно „трапезоиди”, ушла у сву светску литературу.
Међутим, приликом ископавања на локалитету Власац 1970. год., истраживачи
су обратили пажњу на косе бокове и зачеља основа. Иако су овде трагови
били изузетно крхки и трајали само толико колико је било потребно да
буду снимљени, бокови и зачеља су ипак били откривени. Исто тако, овде
је откопана и основа архетипа у облику потпуног кружног исечка, што
је у потпуности потврдило мој архетип израђен на терену 1968. и објављен
1968.год., који jе био на изложби у Грацу 1970. год., пре завршетка
откопавања на Власцу 1970. год.
Откопавања на локалитету Падина, под руковођењем Др Б. Јовановића, показала
су мало више опрезности у откривању бокова и зачеља кућа, јер је, према
његовом усменом исказу, Др Јовановић схватио свој архетип као полуземуницу
и таквог га усвојио. Међутим, Др Јовановић никада није ни пројектовао,
ни изградио, а поготово није објавио свој архетип. С друге стране, уздајући
се у то да је могуће у потпуности откопати целовит објект, Др Јовановић
или није урадио потпуно прецизне подлоге, или те подлоге није хтео да
да на јавно располагање.
