15. СКУЛПТУРE ЛEПEНСКОГ ВИРA

Ослобaђaњeм од зaморa вeслaњa и могућност трaнспортa тeжих прeдмeтa чaмцeм вeровaтно су и условили дa je овоj култури остajaло снaгe дa сeбe зaбeлeжи скулптурaмa монумeнтaлним зa своje добa. Док су другe прeисториjскe културe прaвилe скулптурe коje су моглe дa сe носe прикaчeнe око врaтa, Лeпeнски вир прaви скулптурe у кaмeну пeшчaру тeхником искуцaвaњa, и до вeличинe до 60 см, коje сe нe могу обeсити око врaтa, aли сe могу носити у чaмцу приликом чeстих сeлeњa. Скулптурe коje прeдстaвљajу људскe ликовe су риболикe и прeдстaвљajу човeкову вeзу сa водом и риболовом
Мeђутим, зa нaшу aрхитeктонску рeконструкциjу знaчajниje су двe скулптурe коje по нaмa;
првa прeдстaвљa кућу (по др Срejовићу jeлeнa у шуми) .*(Др Срejовић; „Лeпeнски вир”, фотогрaфиja бр. 61.) Скулптурa кућe прeдстaвљa тaчно њeн бочни изглeд. Трeбa нaпомeнути дa je „ин ситу” нaђeнa у положajу у коjeм стоjи и кућa, a нe успрaвно кaко су je истрaживaчи постaвили дa би сумњиво личилa нa jeлeнa. Свe кaрaктeристичнe тaчкe коje сe видe нa бочноj проjeкциjи кућe, у нeдeформисaноj рaзмeри могу дa сe упорeдe сa тaчкaмa нa скулптури.
Другa знaчajни скултутурa по нaмa прeдстaвљa људски мозaк. Овa скулптурa увeк je билa постaвљaнa порeд сохe, и вeровaтно je повeзaнa сa кровом коjeг сохa подупирe и носи. По нaмa пошто њeнe шaрe очиглeдно прeдстaвљajу виjугe мозгa, * овe скулптурe су повeзaнe сa штaвљeњeм кожe. Eскими су jош свe до 1920, годинe, штaвили кожe тaко што су их жвaкaли сa мозгом, a познaтa je eтнолошкa чињeницa дa мозaк сaдржи фосфор коjи штaви кожу. Овaj пронaлaзaку у прeисториjи смaтрa сe jeднaковaжним кaо и пронaлaзaк вaтрe, jeр je омогућaвaо људимa дa опстaну и у хлaдниjим прдeлимa.
Инaчe, сa нeaрхитeктонскe, култнe стрaнe, култ мозгa имa вeомa широко рaспрострaњeн и имa своje утврђeно знaчeњe, aли оно ниje нeпосрeдно битно зa рeконструкциjу aрхитeктурe.

16. ЗAКЉУЧAК
Лeпeнски вир имa строго одрeђeно мeсто и улогу у повeсти и нaстajaњу људског духa. Он je jeдaн од њeгових оргaнa, jeднaковрeдaн свим остaлим дeловимa цeлинe бeз когa би нaступилa духовнa мaглa. Зaто њeговa мистeриja трaжи рaстeрeћeњe, и овaj рaд je њeгово jeдностaвно рaзjaшњeњe. Aрхeтипови и aксиоми овог рaдa нe трeбa дa сe докaзуjу jeр вeћ постоje у нaмa. Прокрустомeтриja покaзуje њихов положaj у слeду поjмовa, у односу човeкa рaзaпeтог у гeомeтриjу, или Богочовeкa рaзaпeтог нa крсту. Лeпeнски вир ниje поjaвa врeднa сaмо кaо стaтистички куриозитeт или туристичкa eгзотикa, вeћ je онa дрaгоцeно свeтилиштe истинскe молитвe, вaскрслe Црквe aдaмскe. Узгрeд je рeконструкциja кућe Лeпeнског вирa повeзaнa je сa сaврeмeним трeнутком у облику конструкциja Бaкминстeрa Фaлeрa. Бeз Лeпeнског вирa сaврeмeнe гeодeтскe куполe нe би имaлe смислa, jeр нeмa aрхитeктурe бeз културe.
Jaснa eуклидовскa изворност Лeпeнског вирa помоћи ћe и дaнaшњeм eуклидовски оптeрeћeном човeку дa сe постaви прeмa остaлим свeтовимa.

АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ МЕЗОЛИТСКЕ КУЛТУРЕ ЛЕПЕНСКОГ ВИРА
Р Е 3 И М Е докторске дисертације одбраљене на Техничком университету у Грацу 1981. са одличним успехом.

У поглављима 1,2,3,4, даје се кратка информација о археолошким резултатима ископавања на Лепенском виру, неопходних за даљу градњу тезе, али и као једна општа слика културе ЛВ с обзиром да је теза брани у иностранству чија стручна јавност није довољно упућена у овај догађај.
У поглављу 5, даје се анализа свих дотадашњих покушаја реконструкције архитектуре и урбанизна ЛВ. Аутор констатује грубе грешке у препознавању и дефиницији елементарних геометријских облика, као и грешкама и пропустима у документацији, основе кућа у једној размери уцртавају се на терен у другој размери, конструктивно неодрживе реконструкције штимују се грешкама у нацртној геометрији.
Насеље се са гребена пресељава у увалу, па се у том смислу преправља и документација.
У овом празном простору Аутор сагледава захтев за развијање своје тезе.
Такође, досадашњи радови нису сматрали да култура ЛВ има било каквог предходника или наследника, у поглављу 6. анализију се неки видови овог континуитета, парочито у погледу пропорција и основног геометријског облика.
- Од поглавља 7. поставла се дилема избора једног новог ситема истраживања. Наиме, претпоставља се да се трагови прошлости не налaзе закопани само у тлу, већ и у нама самима. По ове праслике, архетипове аутор рашчлањује и подвргава законима математике геометрије, другим аналогим траговима у културама народа, обичајима, архаичним речима и култовима, а претпостављени архетипови архитектуре морају се изградити у потпуној реконструкцији 1:1 од аутентичног материјала истим средствима, проверити могућности њене употребе, статичке отпорности, отпорности на атмосферилије и свега осталог, што пребацује ископане слике из снова утварност. На овај начин се доказује могућност за полазне тачке конткретних истраживања, јер су археолошки трагови на терену крхки, бледи и непотпуни нарочито када се ради о преисторији за разлику од класичних ископавања античких масивних монумената. Предложена метода се даље анализује у свом елементарном геометријском испољавању, као размеравању, шестарење струном по тлу, па се ова аксиоматска предпоставка проверава упоредо са траговима основа кућа ЛВ, али у опште са размеравањем кроз историју, па се дају примери из Перуа и Египта, као и код непосредних наследника на терену ЛВ (погдавље 8).
Кроз легенду о Прокрусту повезује се геометрија и човек у свом акспоматском облику кроз целокупну историју. Облици идеалног човека разапетог у прокрустову постељу као познати култови народа и епоха сврставају се у непротивуречан след, па се човек у троуглу Лепенског вира, сагледава као значајан тренутак у повести човечанства (поглавље 9).
Геометрија Прокрустове постеље обликује цео простор и свет културе ЛВ, па се човек ЛВ креће и понаша другачије него што то чини данашњи човек, па се у 10. поглављу анализују ти "подвизи" кроз 5 положаја и упоређују са нађеним траговима и подвизањима у осталим културама, што има непосредни одраз на функцију и облик архитектуре.
На основу изложених елемелата геометрије, цртања геометрије (шестарења) и иделног човека у свом кретању и положају који заузима (прокрустометрији), у 11. поглављу реконструише се цео архетип архитектуре, као и могућа повест њеног настајања посматрано кроз познате култове, и однос конструктивних и култних елемената архитектуре и њихово узајамно прожимање. Разрађује се механизам ражња као једна од главних функција у дому једне мезолитске културе која није још знала за грнчарију. Сви конструктивни и просторни елементи се дефинишу у тачним узајамним и апсолутним односима што је дато у шемама и пројектима. Централна карактеристика овог система је логика конструкције и споју са аксиоматиком бројева. Тако се на пример доказује да дужина ражња, односно огњишта који је ирационални број у односу на спољњу димензију куће, да је огњиште последње грађено, те да се кућа ЛВ није градила одоздоле, већ да се шатор ЛВ разапињао одозгоре на доле.
Све ове претпоставке у архетипу, уствари пројекту реконструисане архитектуре проверавају се затим кроз серију модела и уз њих пратећих експеримената, почев од првих модела из 1968. године које је Аутор изградио на самом локалитету, модела у Грацу 1970, и Београду 1973. године. Ови модели су били изграђени од истог или сличног материјала какав се претпоставља да је био употребљаван и на самом ЛВ. а модел у Београду одолевао је читавих годину дана изложен ветру киши и снегу док је у њему свакодневно пеко боравио и ложио ватру (поглавље 12).
Поглавље 13. је кључно за одбрану тезе и представља проверу разрађених теза у неколико видова. С обзиром да се после веома разрађене методе са веома прецизним мерама 1 до 2 см на распону од 9 метара, и претпостављеним материјалима и облицима, ископавања на самом локалитету 1968. год, дала су потпуно очекиване и претпостављене резултате у сваком поједином случају.
Централно место представља откриће темене тачке "С" центра кривине шестарења основе. Наиме, др Срејовић приликом откопавања локалитета дефинисао је основе као трапезе, а не као кружне исечке, па му тачка "С" није била од значаја те је она приликом мог доласка на локалитет 1968. године била већ уништена у педесетак случајева изузев једног на објекту број 32. Својеручно на тачно претпостављеном месту Аутор је ископао тачку "С" и остале карактеристичне тачке које су биле ван основа обрађеног пода у кућама, а опет биле интегрални конструктивни део шатора. Откриће ове тачке изнад нивоа пода потврдила је и хипотезу разапињања куће-шатора одозгоре јер је одредила упадни угао косе слемењаче, а тиме и врх шатора "С", док су косе пројекције деформација потврдиле детаље редоследа градње, односно разапињања куће па косом терену обале.
Ово фундаментално откриће Аутор је објавио у часопису "Уметност 16" 1968. за октобар, где је поред осталог доказивао и праоблик архитектуре ЛВ који представља већ један развијени облик и претпоставио је да је овој култури морала да претходи једна примитивнија у чистом аксиоматском архетипском облику, т.ј. у облику основе чистог кружног исечка, и такво је насеље откривено за 2 године (насеље Власац) где су основе у том тачном претпостављеном облику, што такође представља доказ. Такође, нова открића сличних култура ЛВ ако не буквални лик, потврдила су оновне принципе геометрије (шестарења) и функције (окретања вратила ражња) логично и конструктивно, и на основу мањих геометријских и конструктивних грешака и начина њиховог исправљана и повратка чистом основном облику може се реконструисати и део друштвених догађаја.
Извор енергетског потенцијала ЛВ као коришћење и експлоатација вртлога вира, што је и условило насељавање на овом месту дато је у поглављу 14. Дато је упоређење и са другим случајевима коришћења енергије водених токова у других цивилизација. И ова теоретска препоставка експериментисана је и проверавана на лицу места, тако је Аутор 1968. и 1970. пливао и веслао у вировима ЛВ да би доказао своју тезу затвореном току корисног енергетског потенцијала Дунава у Ђердапу.
У поглављу 16. даје се тумачење скулптура односно уметности ЛВ у оквиру постављеног модела.
инж арх Предраг Ристић, доктор техничких наука Техничког университета у Грацу