1.1 Tопографија

Савремени назив Лепенски вир настао је у српском језику од речи „леп” што значи блато којим се облепљује чатмара, и то блатом, помешаним са плевом, које се таложило у лиману вира. Лепенски вир је дакле вир у којем има лепа

Пре археолошких ископавања, Лепенски вир је, поред Госпођиног вира, био познато место за бацање мреже и извлачење черенца. Будући да ово место није насељено, овај податак могу да потврде деда Раша, стар 88 година, и Ђорђе Јовановић - Тапанче, аласи родом са Поречке реке. Локалитет Лепенског вира налази се дуж леве обале Дунава, у средишту Ђердапске клисуре, највеће клисуре у Европи, на 166 километру низводно од Београда или 13. километра узводно од Доњег Милановца, на надморској висини од 59 до 66 метара, у подножју непроходног брда Коршо (+350 м), на неговом гребену који задире у Дунав као клин и наводи матицу реке у вртлог - вир. Пре потапања локалитета, ширина Дунава на овом месту је због изградње бране хидроенергетског система износила око 380 м, дубина око 70 м, проток воде био је између 5000 и 7000 м3 у сек., а максимална брзина матице или ковитлаца вира око 7,5 м у сек., тако да је Вир хучао као водопад. У ужој околини вира клисура се затварала у жупу, па је локалитет био заштићен од познатих јаких подунавских ветрова (кошава). Иако је у доба културе Лепенског Вира клима била нешто хладнија, жупска котлина је као оаза погодовала очувању архаичних и ретких облика живота, зато што је била увек пуна влаге, магле и топлоте. Обале су зарасле у густу шуму, само се на наспрамној румунској обали уздиже гола зарубљена глава брда Трескавац (+679м). Низ брдо Коршо (Крш) осипа се плаз сипара, по који пут се скотрља овећа стена, а са Трескавца понекад и „тресне“. Сматра се да се услови на локалитету нису битно мењали хиљадама година.
Крупне животиње које су овде својевремено живеле, а које су интересантне за истраживања културе Лепенског вира, биле су: јелен З6%, дивља свиња 3%, тур 1%, срна 1,5%. сури медвед 1%, шаран, сом и рибе уопште 17% . И данас, примерци сома и моруне тешких преко 300кг нису реткост.
Због хидроенергетске бране која је затворена и пуштена у рад 1970. год., Ђердапска клисура је сада вештачко језеро дуго 132км, минималне ширине 200м (Казан) а максималне 7км (Оршава), и местимичне дубине до 120м. Ниво воде подигнут је на брани 27м, а просечно 12м (на Лепенском виру).

1.2 Историјат истраживања

До потапања локалитета 1970. год., на подручју Ђердапа су више од Једну деценију биле ангажоване све постојеће снаге археолога и уложена значајна материјална средства у до тада најзамашнија археолошка истраживања и заштиту споменика културе на југословенском и румунском тлу. Значајан подвиг са румунске стране била је потпуна реконструкција утврђене Аде Кале на новој локацији, а са југословенске стране издигнута је изнад нивоа будућег језера жива стена са записом цара Трајана и делом усеченог римског пута. Тада је и насеље Лепенски вир пресељено на нови уздигнути положај.

До 1960. године, претпостављало се да се на овом месту налази само неолитско насеље старчевачке културе, оштећено изградњом једне римске куле. Први трагови насеља културе Лепенског вира откривени су у лето 1965. год. Аутор истраживања био је Др Драгослав Срејовић, испред Археолошког института САНУ, професор на катедри за археологију филозофског факултета у Београду. Сарадник му је била Др Загорка Летица, заједно са посебним стручним радницима из Југославије и иностранства и групом службеника и студената.

Готово сви главни трагови били су откривени 1967. год., па је 16. августа исте године објављено сензационално обавештење о открићу на првој страни главног београдског дневног листа ,,Политика”. Тиме је покренута шира јавност, па је о Лепенском виру дао интервју и Андре Малро.

На реконструкцији архитектуре Лепенског Вира радио је, као службеник Археолошког института и члан екипе, једино Ђорђе Митровић, архитектонски техничар, чија су остварења и резултати истраживања углавном прихваћени од Др Срејовића и објављени у свим његовим и другим публикацијама, као досадашњи званични став научних институција.

Јануара 1968. године у Београду и маја месеца у Загребу, била је већ представљена велика и значајна изложба ископина и оригиналних налаза са Лепенског вира, са каталогом и снимљеним документарним филмом, који је приказан у више земаља.

1968. године обављени су завршни радови на истраживању и стварању документације. У тим радовима је посебно учествовао и аутор тезе, четрдесет дана у току месеца јула и августа, када је израдио два модела реконструкције, један на лицу места а други покретан који је и данас стално изложен у туристичком центру Караташ, непосредно надлежном за локалитет. Истовремено је објавио тезу своје реконструкције архитектуре Лепенског вира у августовском броју часописа ,,Уметност 16”.

1969. године почели су радови на спасавању оригинала целокупног насеља од поплаве. Подови боје брозе и камени остатци десетине кућа од којих неке и површина преко 30м2, пренесени су на нови виши положај изнад нивоа будућег вештачког језера. Радови су обављани под руководство арх. Милке Чанак-Медић испред Завода за заштиту споменика Културе Републике Србије са тадашњим средствима од око 4 милијарде динара. Овим пројектом били су обухваћени замашни радови на потпорним зидовима, обезбеђењу нове локације од клизања терена и изградњи висеће шаторасте конструкције. Међутим, ни средства ни радови нису ни до данас остварени и завршени.

Почетком 1970.год. била је велика поплава која је однела део оригинала. Исте године, расположиви део насеља је пренесен и реконструисан на вишем положају, уз велике тешкоће и оштећења, а стари локалитет је постепено тонуо у ново вештачко језеро.

Крајем 1969. год. објављена је обимна књига „Лепенски вир” од Др Срејовића (328 стр.+илустрације), која заокружује и своди целовите резултате истраживања како на стручном тако и на културном домету, и која је трајно уврстила ову културу у повест човечанства. Књига је преведена на енглески језик 1972. год (Тhаmеs & Нadson|) I 1973. год. на немачки (Lübbe Verlag), каo најпотпуније проширено издање.

Аутор тезе је 1970. год. снимио филм „С маштом у Лепенски вир”, у организацији Радио Телевизије Београд. Филм је награђен као најбољи Југословенски филм 1970. год. и приказан у више земаља. Затим је аутор имао изложбу у Грацу, где је приказао моделе, цртеже, подвизања, филм, дијапозитиве, и одржао предавање.

Године 1973. јануара, аутор тезе је имао у Београду обимну комплементарну манифестацију - хепенинг Лепенског вира. Целе те зиме била је изложена реконструисана кућа 1:1. Тада је аутор издао и књигу „Реконструкција архитектуре Лепенског Вира” (138 стр.). Са изложбом и предавањима гостовао је у Новом Саду, Горњем Милановцу и Арпину (Рим), и 1972. год. у Загребу. Године 1977/78 поновио је у низу предавања своју тезу на Техничком университету у Грацу.

Године 1978. припремљена је општа југословенско-румунска изложба налаза свих археолошких ископавања на Ђердапу, у којој Лепенски вир заузима значајно место. Изложба ће гостовати у више земаља.

Осим Др Срејовића и Л. Борста (L. Borst) са Бафало университета у САД (Buffalo University, USA) и аутора тезе, нико се више до сада није бавио реконструкцијом архитектуре Лепенског вира.

1.3 Урбанизам

Откопавања испод наноса просечне дебљине од око 3,5 м открила су насеље у девет сукцесивних хоризоната, које се лепезасто распростире уз обалу (по Др Срејовићу, насеље је у ували), ширине од око 80 м. Насеље се пење узбрдо 35 м по дубини. Постављено је на грбини плаза и од одроњавања у матицу вира обезбеђивао га је пар стена - клинова које су задирале у матицу Дунава. Истовремено су задржавале растресити кречњак сипара који је стварао топлу и дренирану подлогу насеља. Са изразито истакнутог насеља сагледавали су се Дунав и бокови његових обала, 2 км .узводно и 3 км низводно. Иза стена је трг који подваја насеље.

Оријентација свих кућа вије се лицем, по правилу, увек према Дунаву, с изузетком само две куће, од којих је једна минијатурна и није могла да служи за становање, а друга је постављена иза велике стене која се сурвала са брда. Куће су постављене тако да једна другој не заклањају видик на Дунав. Улаз у насеље није нигде назначен са копна, већ се са обале пристаништа приступа на средишњи трг, са кога се стазе дијагонално гранају и пролазе испред лица кућа. Трагови стаза се неки пут наслућују, а понекад су поплочане плочастим каменом. Уз централни трг стоји језгро од трију кућа, које су постављене у хоризонту Лепенског вира I , а чије се осовине секу у једној тачки и чине лепезу са средњом, највећом кућом бр.54. Насеље тако нема капију али централну соху - стожер у свом језгру, у коме је средња кућа највише истакнута у насељу.

1.4 Развој насеља Лепенског вира

Уз помоћ карбонске анализе, насељавање локалитета почело је 5410. год. пре Христа (Прото-Лепенски Вир), и кроз седам хоризоната, до Лепенског Вира II, ишчезло 4610. год. пре Христа. Прото-Лепенски вир нема трагова основа кућа већ само огњишта. Лепенски вир Iа, насеље од 20 кућа, је већ чврсто обликовано, основе кућа су технички на врхунцу израде. Насеља Лепенски вир Ib и Лепенски вир Ic повећавају само број кућа на 26 и појављује се кућица модел. Не уочава се никакав технички напредак и насеље држи централна стожерна кућа број 54. Од насељавања хоризонта Лепенски вир I.d наступа опадање, број кућа се смањује на 20, нестаје стожерна кућа, насеље се подваја на две групе кућа окупљених око куће број 37 и куће број.27а, која је адаптацијом повећана према свом новом значају. Пропорције кућа у овом нивоу већ су преоптерећене адаптацијама и преправкама и одступају од идеалног склада.

У хоризонту Лепенски вир Ie почиње декаденција као блеском супер-нове. *Тренутак из живота звезда Улогу куће - средишњег стожера преузима сада у основи новопостављена кућа, која је највећа у историји насељавања (распона 9 м) и која је истакнуто постављена на узвишици над тргом и над старом кућом - стожером број 54 (распона 7,6 м), која jе нестала. Истовремено се и број кућа повећао на 24. Али, квалитет израде кућа, као и ове највеће куће број 57d толико је опао да се обриси кућа само назиру а пропорције постају неодређене. Потпуна декаденција архитектуре наступа у последњем горњем хоризонту Лепенског вира II, када број кућа који се могао утврдити пада на 6. Више се не израђују бронзани подови, а златне пропорције кућа сада су већ потпуно безобличне.

1.5 Подови станишта

Све основе станишта у принципу су истог типа и пропорција, али различитих величина, распона прочеља од 1,60 дo 9м.. У погледу пропорција, нема развоја током еволуције у 7 хоризоната, већ се оне нагло појављују у Прото-Лепенском виру, одржавају се углавном кроз све хоризонте Лепенског вира I, док у Лепенском виру II наступа декаденција конструкције; али се зато на налазима примећије развоj декорације. Од самог настанка Лепенског Вира уочава се велика тачност и типизована уједначеност пропорција подова станишта. Карактеристичне тачке су назначене и конструктивно ојачане ломљеним каменом. Нарочито упадају у очи правоугаона огњишта 1:3 (1:4), са обавезним, карактеристично постављеним и oбрађеним каменом изнад њих. Под је израђиван од црвеног, природно набијеног бетона, вађеног из мајдана меке, влажне живе стене, из клисуре Бољетинске реке која се улива 2км низводно. Откопани и очишћени подови били су толико чврсти да су давали утисак бетона бронзано-бакарне боје. Овај утисак појачавао је околни песак окер боје.

Ископавање је вршено искључиво у водоравним хоризонтима. Основе подова станишта биле су откопане унаоколо, тако да су биле презентоване као на постољима. Испод подова нису нађени никакви конструктивни трагови.

1.5 Налази

Пронађено је 15 скулптура са људским и риболиким. ликовима, као и 24 са орнаментима, 13 са аниконичним облицима и 30 обрађених каменова постављених изнад огњишта. Величина скулптура се креће од 12 до 68см Камен облутак обрађиван је техником искуцавања. Уочљив је нагли успон, процват и декаденција изражена богатом орнаментиком. Оруђе, оружје и прибор такође носе сличне ознаке. Доње вилице уграђиване су око огњишта.

Међу више гробова, истиче се гроб са потпуно очуваним скелетом, у првобитном, нарочито постављеном полуседећем положају, из насеља Прото-Лепенски вир.

У овом првом хоризонту насељавања Лепенског вира, када још не могу да се уоче трагови обриса основа кућа већ само огњишта, уочава се необична правилност сахрањивања: облик гроба тачно се поклапа у пропорцијама са свим будућим облицима основа кућа које ће се градити у горњим хоризонтима. Али, касније се напушта овај начин сахрањивања и покојник се полаже у гроб тако што се поставља на бок или испружи на леђима. Посебно сахрањивање делова тела, као главе и доње вилице, такође је значајно за архитектуру. Лобање се сахрањују у тежишту основе испод камена упретника (жртвеника), а вилице око oгњишта, Оба начина сахрањивања такође се постепено напуштају у горњим хоризонтима..