ЧЕСТИЦЕ  ЗА  МОЗАИК
РЕЛИГИЈЕ  ЛЕПЕНСКОГ  ВИРА

До сада нисмо сматрали да је истраживање религије Лепенаца делокруг археолога, већ етнолога и теолога, и да су само они меродавни да дају тумачење могућих веровања тог древног преисторијског народа, као и да то није поље које треба да истражују архитекти.
Међутим, после 40 година, све што су поменути надлежни истраживачи поставили може да се стави под један заједнички именитељ; као нешто „зачарано, тајновито и мистериозно“, без ичега конкретног што би целовито употпунило смисао живота и смрти Лепенаца, тј оно што одликује homo sapiensa. Др Срејовић се није упуштао у такве авантуре већ се заустављао на самом прагу проблема изјавом: „Те мистерије су тајна која никада неће моћи да буде дешифрована“.* Остале бројне „звездано“-астролошке хипотезе почев од Борста па до Љубинке Бабовић ослањале су се на неким произвољно изабраним објектима, које својим положајем чине неку претпостављену шему, док бројније куће из околине нису узимане у обзир.
Цртежи архитектонских изгледа објеката на којима су представљене тезе реконструкције нису биле логично конструктивне, па ни геометријски разјашњење, нити престављене моделом. Рекомпозиција архитекуре је очигледно заказала, и. никад није могла ни да буде дефинисана до краја, јер је била заснована на погрешним почетним основним геометријским дефиницијама.

Упретник – лежиште сохе (стожера)

Ауторска теза
примењена рекомпозиција

Ми сматрамо да се свака данашња цивилизација нарочито оне велике историјске религије имају своје укорењене у дубокој, па и прапочетној преисторијској традицији стасалој не само у један Стари Завет, једног посебног народа, већ је баштина и у свих народа у разним варијантама, Сваки Божји народ па и онај најмањи има право и на свој лични исконски Стари Завет и то је оно што се зове у науци аксиом, а у нашој вери Логос. То је оно што се не доказује већ оно у шта се априори верује. Односно, ми заступамо став да се религија зачиње као и математика, од најпростијих недоказивих аксиома, као „Логос перматикус“ па тако што и најкомпликованија савремена математичка грана има у основи непревазиђене вечне аксиоме којима може развојем само да се придода нешто независно ново.

Првобитни антички геометријски аксиоми и данас су упоредни камени беочузи на којима су саграђене савремене бројне геометријске и математичке гране. Тако исто и свако првобитно настало веровање испливава на површину садашњости, и на тој узбуканој пучини свеколиких супротстављених обичаја, веровања и религија до недостижног хоризонта вечности. Ми ћемо препознати тражени посебни део обичаја и религије Лепенског вира, која има свакако и претходнике и наследнике до данашњих дана. И плутајућу корабљу Лепенског вира никаква бура не може потопити.

Питање је само како се ти изворни делићи на тврдо дефинисаној архитектури ЛВ надовезују градећи на нама непознат начин, кроз векове, нове целине и тиме добијају нови, виши смисао који се назире у дубинама од осам хиљада година на површини.

Ситни детаљи овог дугог пута можда су нам наизглед непознати, али достигнућа на површини су очигледна. Међутим, све религије су изједначене по светости својих основних непроменљивих аксиоматских логосних Тајни, које се зависно од личности позиције посматрача примећују или не примећују, прихватају или не, и у које се са изабране посебне тачке сагледавања верује и не сумња и јер негде имају исти ванвременски корен у свим вековима.

Међутим, као што по чврстим траговима костију форензичари могу да реконструишу нестало трулежно месо, тако се и литургија може да реконструише по чврстим остацима руком изграђене и освештане архитектуре.

Могу аналогно да се реконструишу и друга нестала изграђена дела на основу ових сачуваних камених остатака. Пипајући оно што је остало додиром прстима неверног Томе оно што је једном освешталом градитељском руком грађено, можемо ако не да оживимо, онда бар да схватимо дело мајстора.

Може да се слободно претпоставити својевремено могуће догађање и провидети у понеке тренутке истине у живом догађању у лепенском шатору, односно светилишту - како су Лепенци седели, лежали, јели, ходали у ономе што су изградили. У једном тренутку није од битног значаја да ли је дело сачувано (као под, упретник, огњиште итд) или је према овим одржаним остацима рекомпоновано* (цео шатор и његови делови, соха ражањ шатор итд).
У четрдесетим годинама прошлог века архитекта Ернест Нојферт поставио је популарне савремене архитектонске норме. Све функције човека, дефинисао је цртајући истовремено, како предмете намештаја и архитектуре, тако и човека. Дизајнери столица врло добро познају анатомију човека.

Ернст Нојферт, архитектонске норме – човек + архитектура

Још у самом почетку наших истраживања од 1968. године, обрађивали смо лепенског човека како се креће, понаша и како користи сваки појединачни део реконструисане и рекомпоноване архитектуре. Свака архитектура у већој или мањој мери бар у почетку на самом извору је функционална. Почев од корисне употребљивости, дефинисани су сви карактеристични ставови ЛВ човека за време његовог боравка у кући и око куће. Архитектура шатора ЛВ свакако је била у функционалној узрочној релацији потреба и решења једна према другој. И данас се сматра добром архиктуром она која је функционална, али је она фукционална у односу на данашњег човека према шароликим типовима и обичајима данашњих различитих људи и њихових цивилизација. Зато смо се као глумци уживели у положај лепенског човека и његово доба целим својим бићем и дефинисали његово понашање за сваку његову посебну потребу.

Мора да се претпостави да су преисторијски људи били сасвим различитих навика и потреба. јер су услови живота били сасвим друкчији. И данас у великим културама многих народа понашања су често дијаметрална. У неких многобројних народа комотно се седи само на столици, док у другим, још многобројнијим комотни су ако седе укрштених ногу на равном тлу. Такође, једни народи се смртно плаше промаје (Срби), док други не могу да спавају ако нису изложени промаји.* Цар Давид је стављао у свом двору своју постељу само тамо где му је харфа свирала - на промаји!. Једни народи пију кад је топло хладно пиво, а други врући чај, једни једу сладолед зими (Руси), а други лети. У Етиопији је нормално да се улицама трчи где год се иде, док у осталим деловима света се пешачи. Према томе, разни народи се понашају у традицији своје културе и према њој израђују намештај, граде куће и градове, возе левом или десном страном итд. Такозвана „функционална“ архитектура функционална је само у окружењу своје дуге стасале традиције у одређеноном народу и времну, и то не само према околној природи и клими, и грађи архитектуре. На температури од - 60 Чучки са Камчатке не носе капе и рукавице, док Ескими у истим климатским условима носе.

У рекомпозицији културе Лепенског вира морамо потпуно да се уживимо у живот лепенског човека, и да потиснемо своје навике, па и логику, нарочито ако се ради о схватању простора. У свести човека Лепенског вира био је троугани растер односно модул, док је у нас модул у ортогоналном растеру. На овој почетној раскрсници настале се све потоње кобне заблуде и немоћ археолога да дођу до позитивних резултата у својим истраживањима. Та дилема се испољила у томе, да ли су основе шатора трапези или троуглови? У само почетку тврдо се кренуло са трапезима и та погрешна дефиниција довела је до трагичних последица огромне штете у грађењу заштитне хале музеја Лепенског вира и тиме изазвала застој од 40 година презентације јавности ове јединствене културе и завела у станпутицу све потоње истраживаче.

Морало се претпоставити какве навике потекле из обичаја су могли својевремено да имају Лепенци. Још 1968. године све те нама стране, али не ретке, и нама неразумљиве невиђене покрете, кретања и ставове (позе) ЛВ човека слободним избором назвали смо „подвигом“ и претпоставили смо како се човек ЛВ понашао у различитим ситуацијама према својим свакодневним потребама.
Тако су редом систематизовани сви карактеристични ставови лепенског човека претпостављени алтернативним редом, у стилу и на начин војничке команде као:

Посматрали смо догађаје назване „подвигом“, односно подвиге у низу као „подвизање“. То је била мала диверзија у време комунистичке окупације, те се нисмо даље упуштали у истраживање веровања, јер тумачење религије Лепенаца је бесмислено са становишта неверника, односно тазваног „научника“. То је била за оно време мимикрија према потмулој владајаћој левичарској „директиви“ да наука мора да „раскрсти“ са религијом. Зато смо ту мало привремено застали у даљем развијању идеје, коју смо ипак у основи назначили узевши за ову „ненаучну“ дисциплину као почетак једну монашку православну старословенску реч „подвизање“ која слути на метанисање, која је без контеста могла да делује само заумно и мистично, јер је могла да се разуме произвољно како се коме свиђа и да означава као „штруф“ у цртаним филмовима или било шта. Можда такав начин разводњава „опасност“ да се комунисти застраше. Узгред, овај назив дезавуше наивна секташка фанатична убеђења. Међутим, ми ипак сматрамо да и најмањи трун како у популарној празноверној садашњости, тако и у дубокој културној преисторији гради ванвременски генетски код. Руски слепи математичар Лав Понтрјагин (1908 – 1988) сматра да археолошка ископавања прво треба почети у себи. Дакле, подвизање не треба ископавати, његови подвизи испливавају сами по себи по видљивој површини садашњости*

У потрази за коренима данашњих великих религија треба да зађемо што дубље у прошлост и да будемо спремни за будући тренутак када ће домети генетике из криминологије прећи у антропологију и на крају и археологију, и када ћемо наше устаљене ставове морати не само да допуњујемо, већ из корена да мењамо. Сматрамо да смо у овом тренутку способни само да дефинишемо неке неспорне мозаичке коцкице лепенске религије, који ће се касније допуњавати више у смислу рекомпозиције неголи реконструкције.

Преломна раскрница после великог „рашчишћавања са религијом“ догодила се осамдесетих година када су се појавала тада три млада теолога са инцијалима А (Амфилохије, Атанасије, Артемије) ученици данас канонизиваног Светог Аве Јустина ћелијског. Тада је преосвећени Атанасије у својим проповедима поставио разјашњење „да свака религија, па и она најудаљенија секта, па макар била и сатанска, сваки обичај неког народа, па и оних изумрлих, поседује трун истине, бар неки мањи или већи делић, које велике религије по свом провиђењу своде у неку могућу свеукупну целину и смисао''. Те честице воде своје порекло од самог Постања, из дубоке преисторије а могу се препознати у свим данашњим великим религијама и ту се свакако мора да налази и ЛВ, само их треба препознати.

Својевремена институционализована овлашћена мултидисциплинарна екипа која је откопавала налазиште, показало се да није била способна да схвати општу целовиту културу Лепенског вира, па ни намену откривених артефаката попут жртвеника или упретника. Прво, није умела да прочита геодетске снимке терена, тј. није могла да уклопи облик терена уз Дунав у могућу реконструцију осветљавања живота, да препозна насељавање гребена, па ни облик темељних подова станишта који су морали логично да произађу из облика надградње. Реконструкција архитектуре једног јединог службено овлашћеног техничког цртача, незавршеног студента архитектуре садржи наивне техничке грешке. Један једини цртеж реконструкције који се непрекидно умножава представљен је у витоперној перспективни и личи на „ешеровске“степенице које се не могу саставити у стварном простору. На основу ње реконструисао је један уметник са Малте панораму живота у насељу Лепенског вира, али се наравно није држао пропорција Митровића.

Уврежило се мишљење да ЛВ нема ни претходнике, ни наследнике. Такав закључак је произашао пре свега због недефинисане и саме Лепенске културе која, наравно, има и претходнике и наследнике, али се њени трагови морају препознати.

Можда све религије света у роју својих знакова и символа немају заједнички именитељ, али имају безбројне случајне двојнике. Нема ничега случајно на овом свету, али зато сигурно важи Хајзенбергов принцип неодређености и да су физичке појаве онакве и у стварности каквом их теоријом посматрамо и да у једном истом времену не можемо знати све.

Када је владао омрзнути национал-социјалистички кукасти крст, лаици - жртве те куке су се изненадили да такве исте кукасте крстове имају хришћански Етиопљани, а налазе се на стећцима у Босни и на споменицима у Финској . Хришаћани ће се изненадити да „константиновски“ крст на штиту носе пагански Туарези још пре Христа, а да преисторијска култура 2500 год. пре Христа „Сускоу Ватрикакас“ са Кипра носи око врата распеће заједно са у принципу веома сличним неким непознатим мушким или женским Христом!

Сродних култура ЛВ има више распорђених у низу дуж Дунава у трајању од више од хиљаду година. Оне нису биле изоловане већ повезане коришћем вртложних струја Ђердапа за транспорт чамаца, моноклиса. Ови чамци - сплавови су претходили проналаску товарних животиња и точка. Транспорт дуж Дунава био је лакши него на неком мирном језеру или равници коришћењем ових вирова. Свети символи ЛВ тих вртложних токова расути су спорадично кроз миленијумске токове, кроз разне културе, по неколико пута капиларно се појављују, па нестају, док на крају нису запловиле ка пучини хришћанства у сличним или чак буквално истим облицима; само их треба узрочно повезати и онда поново повратитти и тако сложити у веровања Лепенског вира.

Издвојили бисмо као прво - кружни исечак, као један мањи али очигледан и несумњиво установљен символ ЛВ који је допро до млађе Винчанске културе. Размеравање основе шатора ЛВ свакако је био и ритуални чин*. Међутим, занимљиво је да се тај символ тла узнео и на главама винчанских фигурина и очито се појаљује као ореол. На глави фигурине јасно су удубљени центри осовина, кривина „мини“ шестарења главе, односно ореола облика исечка. Представљање главе у облику савршене лопте или круга ореола изнад главе ширико је раширено и може да се тумачити на безброј начина. Међутим, кружни исечак је јединствен.*

Босманска непостојана кула

У VI веку после Христа примена метода шестарења приликом изградње раноромејске Јустинијанове тврђаве је очигледно. Да ли то има непосредне везе са већ давно минулом културом ђердапског тла је отворено питање, али је очигледност принципа непобитна (види тезу ПР на сајту Свевлад). Међутим, ми можемо да поставимо у том смеру и тезу да су два ритуална штапа са којима се и данас сахрањују локални Власи уствари истовремено и прибор Хетимасије.

Ову тезу требало би посебно проучити, јер је познато да потпуно различити народи који насељаву исту територију наслеђују несвесно сличне обичаје, чак и антрополошке карактеристике. Тако је наш познати антрополог проф. Живановић пронашао да насељени Европљани у САД кроз више генерација добијају исте антрополошке црте са домородачким становништвом.*

Влашки штап

Религија и веровања Лепенског вира

Широко је прихваћена теза да архитектура ЛВ поред своје утилитарне функције је истовремено и светилиште. Како светилиште не може да буде одвојено од литургијског чина који се у њему одиграва и које је чврст оквир који природно (компатобилно) употпуњује живот у њему без сувишних остатака. Светилиште је такође део неме молитве које се не изражава речима или музиком, или чинодејствујућим људским гласом. Међутим, оно што се чинило покретима руку и тела, има основе да може да се претпостави. Целим својим животом свештеници врачеви повезани са својим чином, тако је логично да и њихов реконструисани шатор мора да чини једну јединствену стилску целину и као што шатор сам за себе чини такође једну логичну конструктивну и стилско-естетску целину, као ослонац наше тезе.

Тетраедар је схватање, боље рећи вера у савршену структуру просторне пучине, у коју се човек упушта почев од тачке рођења. Зато је равнострана тетраедарска прокрустова постеља (уствари саркофаг-болид) у којој је коначно полаган човек ЛВ. И тако што је тетраедарски шатор ЛВ уздизан средишњом сохом упретом у упретник и разапињан трима затегама. Соха – фалус – с којом се из тежишта конструктивно уздиже шаторско крило, односно небеса, чини љестве Јаковљеве, амфилохијско копље саваотске војске небеске пободено од земље до неба уз које се анђели пењу што је провидео Јаков у свом сну. Међутим, аналогно мртвом конструктивном систему човек је исто тако до рођења животно везан мајчином пупчаном врпцом. Везом упретник, омфалус – пупак, чинодејствује се веза фетуса са мајком (вулвом) и рођењем; те се соха, хватањем самртника за соху коју упре у пупак, соха се уздиже до небеса и преображава у пупчану врпцу, чији се ожиљак као знак носи целог живота. Данас се зна да матичне ћелије пупчане врпце могу да се преобразе у било коју ћелију људског организма и може у будућности да замени можда и целог већ једном рођеног човека.
Хватање Лепенаца за соху, као дављеника за сламку је уствари борба дављеника за спасење душе коју и данашњи хришћани чине из истих побуда хватајући за крст и љубећи га у судњем часу. Наш народ је веровао да се на врху Дурмитора налази пар (две) „сохе небеске“ који подупиру Небеса (Вук Караџић). Соха је такође слична јеврејској Менори која је само разгранато дрво, док су на Сохином стаблу само поткресане рачве. Код хришћана место више наизменичних рачви постављена је само једна пречка, али по неки пут и три прекрштења са хоризонталом.

С друге стране у нашем старозаветном паганству са намером да се помогне човеку да васкрсне да се уздигне до небеса, да не би лутао као вампир (вампир је српска реч која је постала интернационална - прим.П.Р). и узнемиравао живе, пробада се рупа кроз пупак или у срце зашиљеним глоговим коцем. Тако је отворен пролаз кроз који душа може да се избави и да као лептирак се узнесе ка слободи.

У истом смислу, да би лакше испустио душу, Христос је у мукама прободен у тело копљем римског војника који се звао Лонгинус. Лонгинусово копље има упоредо скоро исто толики значај за хришћанство као што је значајан крст којег је царица Јелена донела из Јерусалима (Крстовдан) који је тек од тада постао знак - симбол спасења свих хришћана, док је копље постао симбол победе над свим мукама овог земаљског живота, којим се коље жртвено јагње Божије (Агнец), односно раздељује у честице Хлеб (просфора). Тако је украдено копље којим је Христос прободен у тело. То Свето копље требало је да носи тајну свих победа, равно чину победа Св. Константина када је својим легионарима ставио знак Крста на штитове са победничким покличем. „С овим знаком победићете!“. Копље којим је Христос прободен чувао се у Бечу да брани аустријску победничку освајачку империју у замку Хофбург, јер су са њим крсташи својевремено освојили Антиохију. Тај крст је индоктринисао примитивне инстинкте паганског Хитлера 1909. године.*

(*Моје оправдање зашто сам почео да своје тезе о религији износим у причама, зато што моју геометрију нико није разумео, а о религији и иначе је умесно говорити као верник)
„Зато им говорим у причама,
јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју“
Јеванђеље по Матеју, 13:13)

*Најважније фанатазија младог Хитлера у трагању за историјом „Копља Судбине“, није да је оно значајно ни царевима ни њиховим династијама. То Копље подарило је мистерију за оснивање Тевтонских Витезова, чија су витешка и храбра дела, неопозиве заклетве и аскетска дисциплина чинила суштину Хитлерових снова. Хитлеру се чинило да су се људи који би поседовали Копље кроз историју и остваривали живе легенде, јер су уклапали у Хегелов опис светских историјских хероја: 'Хероји који извршавају Вољу Светог Духа, сам план Провиђења'. Ево шта је Хитлер рекао када је први пут угледао Копље:
„Одмах сам знао да је ово био важан тренутак у мом животу, али ипак нисам могао да кажем зашто је један хришћански симбол оставио такав утисак на мене. Стајао сам тако и неколико минута нетремице зурио у њега потпуно несвестан збивања око мене. Изгледа да је носио неко скривено унутарње значење које сам осећао у себи знам, а ипак нисам могао да га призовем у свест. Кроз главу су ми прошле речи из Вагнеровог „Мајстора певача: И још увек не успевам, осећам га, а ипак не могу да га разумем. Не могу га запамтити ни заборавити, а ако га зграбим, не могу га измерити“.

На крају

После Аушлуса, Адолф Хитлер је затражио право на копље Лонгинуса. Древно оружје остало је у Бечу још извесно време где га је чувала специјално изабрана јединица СС-оваца под непосредним руководством Ернеста Калтенбрунера, есесовског вође Аустрије. У дугој развученој процедури, која се граничила са лакрдијом, донешен је посебан закон којим је Хитлер обзнанио историјско право Немачке на благо и реликвије Хабсбуршке монархије. Хитлер је лично изабрао место где ће Копље Судбине бити изложено у Немачкој. Оно треба да почива у холу цркве Свете Катарине у Нирнбергу, где је једном давно одржана чувена 'Битка Песама' мајстора певача пред овим легендарним талисманом откровења. У овом самостану из ХIII века сада је била припремљена поставка Нацистичког ратног музеја која се састојала од ратног плена сакупљеног на победоносним походима.

После пада Стаљинграда, када је нацистичка Немачка први пут окусила пораз, Адолф Хитлер је наредио изградњу тајног склоништа у коме ће се сакрити Талисман Моћи и остале царске реликвије. Испод нирнбершког утврђења ископан је тунел дуг 300 метара са склоништем и климатизацијом и у том бункеру су ове драгоцености склоњене. Улаз у тунел се налазио у једној кући у старом делу града, а сам бункер су чувала челична врата утиснута у бетон, а шифру су знала само двојица најповерљивијих људи СС-а.
Битка за Нирнберг је била једна од најсуровијих битки II светског рата. Борбе су трајале од 16. до 20. априла 1945. године и у уличним борбама 45. америчка 'Тандербирд' дивизија, састављена од ветерана, имала је велике губитке.
Тек 30. априла амерички војни обавештајци су пронашли тајни пролаз и то сасвим случајно. Срећа је била у томе што су оба СС-овца који су држали по половину шифре били живи заробљени. После дугих испитивања пристали су да одају шифру и отворе склониште. Ујутро, 7. августа 1945. бункер је отворен и благо је било спашено.

Иако се немачка јавност противила враћању реликвија у Аустрију, Двајт Ајзенхауер, командант Савезничких Армија у Европи је одлучио да се реликвије врате у Хабсбуршки музеј у Бечу. Тако је 6. јануара 1946. генерал Кларк вратио благо градоначелнику Беча.
Данас је Копље Лонгинуса поново похрањено у Велтлихе Шацкамер-у у Хофбургу. Талисман светске историјске судбине лежи на црвеном сомотском постољу у отвореним кожним корицама на истом оном месту у Ризници где га је Адолф Хитлер први пут посматрао 1909. године.

Међутим, и у нашем свеправослављу свеприсутно је Лонгинусово копље и то као највећа, али сакривена Тајна у затворној проскомидији доступној само посвећеном. У односу на отворену Тајну Крсту на врху цркве коју свако може да види издалека, у затвореној праскомидији сече се просфора - Тело Христово за причест, и то не неким ножем са подужни сечивом што би било одговарајуће и практичније, него шиљком Лонгинусовог копља. Уствари, циљ копља није да сече већ да пробада, јер његов главни смисао није сечење већ пробадање отвора у телу Христовом да би се ископала честица његовог тела и отворио продор за спасавање душе.

Причешће је зато највећа Света Тајна у литургији, причешћем спасавамо душу јер се сједињејемо са телом, односно бићем Христовим и тиме удружујемо се у живот вечни, а „црква без литургије је разбојничка пећина'' по ави Јустину.

Као што се легенда о Потопу понавља кроз све векове у свим племенима и народима света, тако се забадање разноразних шиљака у тело у свим варијантама пројављује кроз све векове широм земаљког шара. То је понекад и буквално слично када зашиљену соху по нашој тези Лепенци забијају себи у пупак, отварају средиште свог тела, заврћу Соху уз коју се из свог матичног тела вртлогом уздижу у небеса. Овај чин слути на савремено научно откриће да су матичне ћелије вртложно згужване пупчане врпце способне да обнове живот свакој ћелији сваког оштећеног органа човечијег тела понаособ, а вероватно у будућности и целовитог тела човечијег бића.
„Из пепела си настао у пепео се врати“ може да се упоређује изразом да си „кроз пупак настао“ као веза између Младенца и Мајке или Неба и Земље.

Пупак је средиште човековог тела, а упретник је средите куће-шатора на Лепенском виру. Сахрањен Лепенац веома се чисто уклапа у обрисе пода свог привременог станишта на Земљи. Шаторско крило чине небеса у кући, а подупире их зашиљена соха која се упире и врти као сврдло у око-лежиште упретника, односно пупак. Соха-стожер је врпца схваћена овде као веза која спаја човека са вечним извором живота. Пупчана врпца већ се данас чува за цео век, а можда ће се ускоро чувати у векове векова.
На Другом крају света у Јапанаца света реч „НАКА“ означава пупак у коме битише душа. Кроз „Нако“ душа улази и излази. Сава Савановић глоговим коцем отварао је рупу у телу покојника да се душа у облику лептира ослободи трулежог тела и вине у небеса.
На крају и Лонгинијус пробада рупу у телу Христовом да скрати муке и да му се душа ослободи, да се вине у небеса.

Нама познат глогов колац

* „Њега само глогов колац може да докусури“ каже се за особу која је често болесна, а има већ око 100 година. Деца јој већ заузела гробно место, праунучићи се запослили, поженили, поудавали, а она никако да напусти овај свет и да остави својим ближњима наследство. Најјача карактерна особина код такве особе је шкртост, потпомогнута инатом.
Мика: Здраво кумо, жив ли ти је још прадеда? Чуо сам да се нешто озбиљно разболео.
Тања: Жив, жив. Њега само глогов колац може да докусури.
*Глогов колац је средство за стављање тачке на нечији епитаф. Код неупокојеног он често постаје прва реченица нове биографије, па је превентивно најбоље добро зарезати глогов колац.

*У древном Мисиру постављани су камени међаши (омфалуси, што значи пупак) од којих су харпедонапти размеравали осушеним упреденим цревима плодно земљиште које рађа.

Данашњи Власи из непосредне околине Лепенског вира (види шему у наслову прво у реду) иако су хришћани сахрањују се са два штапа. Вероватно да један штап чини Лонгинусово копље, а труги штап трску са спужвом натопљену оцатом из реликвијара Хетимасије. Штапови су декорисани цртаним симболима који такође имају прикладно тумачење овој тези.

Скулптура вулве такође употпуњује везу у низу рађања и смрти

Пупчана врпца слути на данашњу банку матичних ћелија у којој се чувају одсечене пупчане врпце на -280° С да једаног дана када одојче одрасте у старог болесног човека, да човек може да замени оболеле органе засејавањем новоизраслим органим чуваних матичних ћелија.
Убризгавање похрањених матичних ћелија је пут ка вечном животу, јер ће сви остарели болесни и дотрајали органи у човечијем телу моћи у будућности да се замењују један по један - као дрвени делови, даске и ребра Колумбових једрењака, на којима непрекодно ради један столар. Тако, док једрењак безброј пута пређе океан, а једна по једна даска му се непрекидно мења ускоро ће се преобразити у вечни брод без иједног трулог дела али без иједне оригиналне даске, док ће брод и даље остати оригиналан са истим обликом и истим именом. Биће дакле, вечни вампирски брод на бескрајној ванвременској пучини васељене.

У неком роману научне фантастике андроиди имају слепи пупак јер су вечни, а анђели га уопште немају, као што немају ни полне органе заједно са пупком, зато су невидљиви у овом свету.

*Упретник Лепенског вира је у тежишту троугла,
у његово око – лежиште је упретника Сохе небеске

Падина

До сада целовито нису повезиване све шире схваћене исте или сродне културе Лепенског вира, расуте дуж литица клисуре Ђердапа, иако су све те културе у Казану биле повезане брзим „самоходним“ пловилима - моноклисима које су се витлале по кружним матицама вртлога Гир Дапа* персијски „добар вир“ левих, па десних токова, по чијим путевима су се вијали и рибе и риболовци и посећивали од насеља до насеља. Та несарадња се већим делом нажалост догодила због личне нетрпељивости истраживача и немогућности сарадње међу њима.

Наиме, култ упретника у култури Падине је знатно израженији него што је то код ЛВ и изгледа да се преобразио у култ сам за себе. Покојник је сахрањиван у самом шатору испод упретника, тако да му је функционални упретник са сохом која је носила шатор био изнад главе. То није било довољно, јер је додаван још један функционално неуптребљив Упретник на коме је у тетрапози покојник седео.

Ово се ради о појединачном гробу, међутим, на Падини је откривен и групни гроб, ван куће-шатора са шеснаест покојника у коме су сви уклопљени у тетраедарској пози, а изнад њих је постављен један највећи Упретник. Овај упретник обрађен је у свом препознатљивом стилу, али нема трагова у назначеном лежишту. Да је лежите Сохе носило Соху, имало би трагове увртања неке сразмерно одговарајуће конструкције. Могуће је да је овај упретник носио само симболичну конструкцију, односно Соху затегнуту са три конопца без тешког шаторског крила, толико да се споља назначи место гробишта.

Групни гроб Падине

Ражањ

Данашњи хришћански теоретичари обично тумаче крст као укрсницу небеске вертикале и земаљске хоризонтале. На Лепенском виру Соха је представљала небеску вертикалу која је водила ка Царству Небеском, док је ражањ представљао земаљски живот у буквалном смислу у царству земаљском. У мезолитској култури када није било ни точка ни тоцила ни лонца, припрема земаљске хране био је ражањ. Куваног оброка, ни навика на кувану храну није могло да буде. Симбол уживања и учешћа у земаљском животу било је печење са ражња. Заједничарење племена окупљало се око ове гозбе где је било обавезно печење са ражња. Приметићемо, бар код Срба, да је то врхунски ритуал и дан данас. Прасе на ражњу за Божић, и јагње за Васкрс.

Ражањ је био само једним крајем ослоњен на Соху и није био као хришћански крст симетрично укрштен. На гозбу, на славље сви су били позвани, и то не само живи, него мртви преци са Небеса, јер сви чине заједницу у људи који имају памћење. Издужено правилно правоугаоно огњиште у пропорцији 1:3 са траговима нагоретина има сваки шатор Лепенског вира и непосредно дуж њега упретник. Упретник, опет наглашавамо, има јасних трагова брушења без икаквог трага ватре. Јасно је да је он био лежиште Сохе која је могла да се окреће са ражњем, по потреби да се намакне на ватру и да се смакне да печење не загори. Са каменим оруђем није било лако черечити живо месо. Ове вериге су била прва направа или машина коју је човек измислио и која се није битно мењала до данас заједно са обичајима око ње.

Оно што се битно разликовало је то што су Лепенци обедовали и са својим мртвима. Наиме, сачувани су троугаони знаци око огњишта. Троугли су лепенски модул простора, али у почетку нису били камени знаци троугла, већ је то била изокренута доња вилица. То значи да је покојник чија је вилица била постављена уз огњиште обедовао у заједништву са потомцима и учествовао у овоземаском слављу. И данашњи локални Власи сачували су тај обичај. Ми смо приликом ископавња на ЛВ 1968. имали ту част да будемо позвани на један такав испраћај у селу Бољетин. Покојик је седео обучен за столом и послуживан је исто као и ми сви остали.

Међутим, ако би неко недостојан да буде убијен на овом свету, набијан је на колац, односно на ражањ, док ако је био достојан да се уздигне на Небеса, стављали су му у руке Соху коју је убадао себи у пупак и тако био сахрањен.
У нашем народу постоји обичај да се означава центар света са шиљатим коцем управљеним у небо подупртим са три косника. Један уметник на свом имању поставио је тако свој лични центар света, своју местовременску тачку* (по Велимиру Хлебњикову). Групни гроб на Падини вероватно је имао такав усправан колац ослоњен у лежиште постојећег упретника, али без косника већ је био затегнут са три конопца.

Закључак

На основу тезе објављене још 1968. године (одбрањене 1980 на Техничком университету у Грацу) било је могуће доћи до рекомпозиције обичаја и веровања племена шире културе Лепенског вира. Примера ради, кључни ослонац наше додатне тезе је камен Упретник који не може да се дефинише ни назове „жртвеник“, јер нема материјалних трагова паљевине која непосредно суседна огњишта имају. У свом „оку“, лежишту осовине на упретнику, виде се јасни трагови чистог брушења са траговима окретања. Тако наша прво објављена теза 1968. и у проширеном издању у 500 примерка 1973. године су неодвојиви део овог завршетка, односно тезе која смешта ову исконску културу на своје место у светској баштини. Теза свакако још није коначно доказана, јер су оригинали насеља уништени, али очекујемо да ће нека будућа открића њу потврдити. Један такав случај се већ догодио у самом почетку.

У угледном часопису „Уметност 16“ од октобра 1968, када је др Срејовић тврдо установио да су основе кућа ЛВ у облику трапеза, објавили смо да су основе истих тих кућа кружни исечци. Наиме, све куће су биле тако наоколо опкопане и порубљене као припрема за будући пренос на горњи локалитет. Тим порубљавањем уништене су биле све темене тачке шестарења. Само на једној основи куће бр. 32 срећом није била уништена темена тачка С, центар шестарења. Међутим, претпоставили смо и представили тезу цртежом како је могуће да је претходна примитивнија култура изгледала. Она је морала имати за основу изворни потпун развијен кружни исечак без зарубљавања. У раном развоју зарубљавање није било потребно, јер су претходници ЛВ за разапињање шатора изабирали већ водораван терен или су пре разапињања шатора поравнавали терен. Насеље Власац убрзо је откривено пред сам крај исте 1968. године. Лепенци су своје шаторе разапињали одмах по искрцавању из чамца по косом терену уз обалу, па су тек после усељења поравнавали под. Зато им је шатор био усечен у терен. Да се усек не би обрушавао, Лепенци су га неки пут косо поплочавали. Ово поплочавање Срејовић је само речима описивао па је зато каснији истраживач Д. Борић препоставио да су подзиди били уствари чврсти самостојећи зидови, па је тако настала и његова зарибљена трапезаста реконструкција која нема техничку ни материјану потпору.