Затечено стање на Лепенском виру 1968. године

Метода „trial and error“ тј метода „покушаја и погрешке“ популарно назване међу архелозима „метода ћораве коке“ је нажалост на Лепенском виру незванично била неприкосновена. Свесно или несвесно била је ауторски ауторитативно примењена од надлежног водитеља истраживања др Драгослава Срејовића као једино призната и једина могућа научна метода ископавања уопште.

После 40 година свима је јасно да је ова метода доживела катастрофу, мада и у своје време било је значајних ауторитета као што је проф А. Дероко (1 филмски снимак у власништву аутора) који су најоштрије били против начина истраживања и презентације овог у самом почетку сензационалног открића. Почев од јединих претходно постављених теза да су основе „трапези“ и да се насеље налази у „ували“.

Несхватајући ништа изван данашњој цивилизацији преовлађујућег схватања ортогоналног система, није тражено, па није ни откопано теме центра кривине зарубљеног кружног исечка. Лепенски вир изразито је показивао да је другачија цивилизаја од наше. Постепено је на крају др Срејовић био принуђен да прихвати само као крајњу слику „кружни исечак“, и мој ауторски цртеж гроба над основом шатора, али без икакве геометријске анализе која доводи до таквог решења. Срејовићева екипа није израђивала никакве пратеће хипотетичке моделе могућих хипотеза реконструкције. Срејовић је био убеђен да се у архитектури ЛВ истина „осећа присуство математике, али да она никада неће бити откривена“.* Такође нису претходно израђене потпуне и тачне геодетске подлоге у тачној размери комлетног терена према откривеном насељу и обали Дунава.
Тек последњих година пред саму смрт признао је телевевизијском уреднику Иљи Сланом своју грешку.

Наоружан целокупним предходним апаратом, почев од својевремено постављених теза; постављених аксиома, па преко односа човека и простора под насловом „прокрустометрија“ (2 модел према античкој легенди), претпостављених препознатих архетипова и специфичног кретања и понашања у животу лепенског човека које сам назвао „подвизање“, па све до серије модела и цртежа описаних претходно, изашао сам на локалитет Лепенског вира у лето 1968. године.

На жалост, готово сви радови на откопавању хоризоната Лепенског вира І, ІІ и ІІІ били су завршени још 1967. године, а све темене тачке уништене тако да је за откопавање срећом остало само још зачеље шатора бр. 32. које је било на крајњем зачељу насеља завучено у брдо.

Шатор бр 32 је затамњен,
види се његов положај на зачељу насеља

Откопати нешто случајно не укључује потпуно и схватање настајања својевремених догађаја па не чини потпун научни доказ. Без претходно постављене логичне хипотезе процеса настајања овог преистојијског врхунског дела, која би обухватила све могуће чиниоце. Ако ископавања пак потврде тезу, тек онда она постаје тврди научни доказ. Нешто случајно пронађено изгледаће нам иначе као чудо невиђено које ће нас завести у надринаучне фантазије које су се после 40 година веома умножиле.

Чињеница је да још 1969. године др Срејовић није имао неку другу хипотезу већ да су основе „кућа“ облика „трапеза“, а да је насеље у „ували“. Тако се догодило да су темене тачке „С“ биле све уништене сем једне шатора бр 32. У томе начин откопавања прочеља генерално није споран, јер су тачке прочеља „А“ и „В“ на нивоу првобитно постојећег терена, док су зачеља укопана и нивелисањем у равни пода.
Кључ решења је у тачки „С0“ на зачељу која се налазила на незабележеном нивоу првобитног постојећег терена изнад водоравног накнадно поравнатог пода.

Све остале тачке зачеља, замишљене и стварно материјално означене, налазе се около у косим пројекцијама на хоризонталну раван, почев од првобитине косе равни терена. Уколико је терен био више у паду, утолико су и разлике између ортогоналних и косих пројекција биле веће, под претпоставком да су равни зидова такође закошене, какав закључак мора да следи ако је кућа у облику тетраедра. Дакле, у упадном углу између слемењача правца страна z, која пролази кроз тачке S, C и C1, и хоризонталне равни накнадно поравнатог пода.

Зато се почев од наше првобитне изворне публикације одмах нарочито истиче „Истраживање тачке „C0”. Истичемо, у затеченом стању ископавања на Лепенском виру 1968, године, на свим основама шатора је била уништена тачка C0 која се налази изнад равни пода, јер истраживач Др Драгослав Срејовић није претпостављао да се ишта може наћи на том нивоу, и ако је нешто случајно на тој равни било откривено, није било унесено у документацију па ни овај наш прилог. Зато је кућа бр. 32. била драгоцени кључни сведок.
(* „Уметност 16” 1958 „П.Р. Реконструкција архитектуре Лепенског вира).

13.2. Откриће тачке C0 на објекту бр. 32

(прегледај целе низове 1.цртржа и 2, фотографија у прилогу)
Низ цртежа од бр.01 до 09 показују процес са метролошки шему

Низ фот. из архиве Народног музеја и објављених фотографија
у књизи „Лепенски вир“ др Срејовића 1969 године од бр 11 до 13,
које приканазују лична ископавања иза границе откопавања екипе до 1968. године.

Премеравањем растојања између тачака А и В добила се дуж 2а = 2 x 2,60 м. Шестарењем канапом исте дужине одмах се одмерава и одређује тачка С0 и израчунава се растојање CD, висина троугла целе основе, које износи 4,5 м. Сада је прецизно одређена удаљеност тачке С0 од тачке D. Да је аутору била позната првобитна површина косог тла, пре почетка градње објеката, решење би било дато само по себи, јер се тачка С налази управо на том првобитном терену. Међутим, званични истраживачи нису ничим документовали првобитну површину терена, па се висина С0С морала накнадно и посредно конструисати. Зато су на цртежу основе продужене странице GА и Н1₁В, и у њиховом пресеку добија се замишљена тачка С1,(Тачка С1 не постоји на терену као ни у архетипу) која се налази у хоризонталној равни пода. Из архетипске слике основе АВС сада се лако шестари централни брод конструкције са тачкама GНDS и израчунава висина тетраедра Н односно ТG, која износи 2,15 м. У троуглу С1 СD, из тачке D као центра круга пречника СD, дужине 4,45 м, шестарењем се добија пресечна тачка С0 на дужи С1 С и њена висина СС0 = 7,5 см. тј, висина од хоризонталне равни постојећег тла. Тачке зачеља ЕF и Е1 F1 добијају се на половинама дужи С1 G односно С1 Н. Уочљиво је веће клизање косих пројекција упоришта Н према Н1. У односу на G G1, које се поклапају за дебљину штапа које се објашњава уздизањем десне стране терена гледано од улаза, јер је на овом крилу била оборина са плаза брда, што доказује и камен испред шатора бр. 28, која једина има различиту оријентацију у насељу. Међутим, зачуђујуће је да упоришта Х и Н1 остају на свом дупирачу, док је тачка G без њега, али је зато упала у под, што доказује видљиви траг. Симетрала куће такође указује на правац архетипске тачке С. На овом правцу се налазе такође средишна тачка Т и камени упретник.

Тек са овим мерама добијеним графички, рачунски и шестарењем на лицу места, кренули смо самоиницијативно у откопавање зачеља куће. Тачно у сантиметар, по свим предвиђеним мерама, нашли смо камен у тачки С0 као и камен у облику лопатице – шпахле и угљенисани део кости. У тачкама Е1 и F1 такође смо нашли каменове, као и у тачкама Е и F на линији нивоа пода. Коса раван између тачака Е1F1, ЕF била је приметно загарављена, што је резултат наведеног испуњавања разлика између косог и равног терена. Идеални архетип се није могао сасвим уклопити у коси терен, и управо грешке и исправљање тих грешака омогућили су реконструкцију архетипа.

Са нама су у овом ископавању учествовали тадашњи студенти археологије Радмила Ромчевић, Александар Бачкалов и Живојин Микић. На лице места је на крају био позван и Др Драгослав Срејовић, који, међутим, није прихватио и одобрио да се ови утвђени резултати уведу у званичну документацију. Међутим, објект бр. 32 је стицајем других околности фотографисан и пре и после овог откопавања и објављен у публикацијама Др Срејовића,* које су приступачне јавности.

На свим фотографијама јасно се виде све наведене карактеристичне тачке, као и обим откопавања које сам извршио. На жалост, иако је овај доказ био несумњив, није био довољан будући да је изведен само на једном примеру. Доказ је морао да чека и да предвиди и друга могућа открића, јер хоризонти Протолепенског вира и Лепенског вира III били сувише грубо изграђени да би на њима могла да се врше тачна мерења.