|
Из књиге: Народна књижевност Срба на Косову и
Метохији, други том.
Аутор: Владимир Бован. Јединство, Приштина 1989.
БАЈАЛИЦЕ |
СРБА СА КОСОВА
И МЕТОХИЈЕ |
На пут урочица, |
под пут урок. |
Што урок рече |
урочица изрече, |
понесе лабуд |
Миланове урочице у планину. |
Ко те урече |
очи остави |
а задњи део понесе. |
Растурајте се, уроци, |
као што се растура народ са суботе. |
Колико морем пребродит длака |
толико урече Миланове црне очи, |
шарене очи, |
зелене очи, |
у Миланово задње тело. |
Ко те урече |
кошуљу обуче |
а рукав извуче. |
Вук иде наниже, |
Милован навише. |
Нит' има на овај длан длака |
нит на тебе урока. |
|
Урок иде путем, |
носи тикву, |
тиква паде: |
уроци полетеше |
као ветар по гори, |
као роса по трави, |
измерише небеске висине |
и морске дубине, |
одоше далеко, |
где жарко сунце не сија, |
где оро не пева, |
где кока не квоче, |
где крава не риче, |
где овца не блеји, |
где данак не јечи, |
где секира не звечи, |
где наћава нема, |
где се бог не моли, |
где свог семена не сеје, |
ни на мокру моста, |
ни на камену мозга, |
ни у ћени друга, |
ни у тикви суда, |
ни у певцу струње, |
ни у магарцу перјал, |
ни у вуку звона, |
ни у вучици рога, |
ни у Радовану урока. |
|
Бјеж', пријете, пријете, |
е ти дјеца пријете: |
од десеторо деветоро, |
од деветоро осморо, |
од осморо седморо, |
од седморо шесторо, |
од шесторо петоро, |
од петоро четворо, |
од четворо троје, |
од троје двоје, |
од двоје једно, |
од једно ниједно! |
|
Крс на чело, |
анђели на срце, |
вук у колена, |
страва у земљу! |
|
Од њу се видело, |
од њу се задало, |
да се микне од моје дете! |
|
Онамо огањ гори, |
онамо очи сузе зову, |
ја вам сина не дам |
већ вам плач предам. |
|
Добро јутро, лепа водо! |
- Бог ти помогао, седи! |
Нисам дошао да седим, |
но сам дошао са девет игала са главе |
да ме више не боду |
те да ме глава не боли. |
|
Данас и крупа и звезда |
сутра ни звезда ни болест. |
/Кад се врача против болести,
''надворице'', |
узме се грумен соли у увече,
кад се појаве звезде, |
дотиче се сољу трипут земља
уз речи бајалице./ |
|
Струно, мученице, |
ако си се развила |
да се завијеш, |
ја те сам молим, |
тешко ми је место где лежим |
хладна земља простирач, |
небо покривач, |
дрвена трупина подглавач! |
|
Наду деда мешину |
па не може ни кренут; |
узе баба ножићак |
па провали мешићак, |
она пође здрава и весела. |
|
Што си напао на човека |
сам те бог убио! |
Врати се натраг! |
Место ти није! |
Ћеро те бог низ босанске даљине, |
небеске висине, |
морске дубљине, |
да мирите старе дугове; |
нити дуг наплати, |
нити се дома врати! |
Моја рука здрава и читава, |
одби се блажени! |
|
Жута кучка жуто куче окотила, |
жутог дана, |
жутог месеца, |
жуте године, |
у жутој шуми; |
жута шума нек остане |
а жутице нек нестане |
са нашег Драгана! Хууууј! |
|
Од жутог воска |
у жутој соби |
жута свећа догорела, |
па ту и сагорела, |
те је нестала |
као да је није ни било, |
заједно са жутицом |
нашег Драгана; Хууууј! |
|
Травица бакина душица, |
која поред речице ужива, |
влаге довољно има, |
и оштрих зубића |
које за јештерицом /иде/ |
одма је скида; |
бабина душа да угине, |
јештерица да се скине; |
бабина душица да порасте, |
јештерице да не расту! |
|
Ко јаше на сатице |
предајем му брадавице! |
Ко јаше на сатице |
предајем му брадавице! |
Ко јаше на сатице |
предајем му брадавице! |
|
Бјежи чуља ковачуља, |
поручује мајка сину, |
мајка сину рузмарину; |
што стигоше - посекоше, |
у море бацише; |
у мору бијел пањ; |
име му је Радован; |
под том пању беле коке, |
бела јаја. |
Где одоше беле коке, |
беле коке, бела јаја? |
- Отидоше правим путем. |
Где је тај прави пут? |
- Зарасла га травица. |
Где је та травица? |
- Попасо је мркоњица. |
Рок му за ручак, |
рок му за вечеру. |
|
Уј врана гологлава, |
ја теби сломљен зуб |
а ти мени гвозден зуб! |
|
Ако те је шарка печила |
од бога кажњена била, |
бог јој тада судио: |
кошуљицу јој смањио, |
те је бог удавио, |
те је овцу избавио, |
да се овца напаса травице |
из зелене шумице, |
па да јагње расте. |
|
Бона крава шара, |
која у шталу спава, |
те је нешто печило, |
или је нешто урочило: |
ако је змија печила - |
у камен ударила! |
Ако је гуја урочила - |
у дрво ударила! |
Ако је што год урочило - |
бог му суђен био! |
Дај, боже, |
ништа је није печило, |
ништа је није урочило! |
|
Мајка ти је невеста, |
пупак да не мрда из места; |
дрво се клати, |
пупак да се врати! |