Живио некад свирач. Свирао је још од малих ногу.
Чува он тако волове, одреже врбову грану, направи свиралу и, кад засвира,
волови престану пасти, наћуле уши и слушају. Птице се у шуми стишају,
чак ни жабе по барама не крекећу.
Истјера он стадо на ноћну пашу, а тамо весеље: момци и дјевојке пјевају,
шале збијају. Ноћ блага, топла. Красота!
Онда свирач у своју свиралу засвира. Сви момци и дјевојке за трен ока
се смире. И сваком се чини као да му се неки слатки осјећај по срцу разлива,
као да га незнана нека сила понијела и носи све више и више у плаво чисто
небо, звијездама јасним.
Сједе у ноћи код стада пастири, и ни да се макну. Не осјећају да их боле
руке, ноге, преко дана изморене, да глад подсјећа на се.
Сједе и слушају.
И жељели би да сједе тако цијелог свог живота и да слушају свирачеву свирку.
Свирала умукне. И нико не смије ни с мјеста да се макне, да не поплаши
тај чудесни звук, што се попут цвркута расуо по шуми и дубрави, и под
само небо се диже.
Опет свирала засвира, али сад нешто тужно. У позне сате враћају се с рада
сељаци и снаше, зачују свирку, застану, слушају. И пред очима им искрсне
сав њихов
живот - чемер и биједа, зли спахија и његови службеници и таква их обузме
туга да им дође да закукају. Али, ево, свирач нешто весело засвира. Сељаци
и снаше побацају косе, грабуље, виле, подбоче се и играју.
Играју људи, играју коњи, игра дрвеће у дубрави, играју звијезде, играју
облаци - све игра, весели се.
Такав је, ето, био чудотворни свирач, што год је хтио, могао је од људског
срца да уради.
Кад је одрастао, направио је себи виолину и у свијет кренуо. Кад дође,
засвира, људи га нахране, напоје, као најмилијег госта, и још му и за
пут понешто даду.
Дуго је свирач тако по свијету ишао, добре људе веселио, злим спахијама
без ножа срце резао: гдје он дође, људи их више не слушају. Спахијама
је био као кост у грлу.
И спахије намислише да га у смрт отјерају. Стадоше сад овог, сад оног
наговарати да убије или утопи свирача. Али никог вољна за то не нађоше:
прости људи вољели свирача, а спахијски службеници чаробњаком га сматрали
па га се бојали.
Онда се спахије са ђаволима договориле. А зна се: спахије и ђаволи од
исте су врсте.
Ишао једном свирач шумом, а ђаволи дванаест гладних вукова на њега послали.
Препријечили вукови пут свирачу, зубима шкљоцају, стоје, а очи им попут
жара горе. А у свирача ништа осим виолине у торби нема. "Е",
мисли он, "дошао ми је крај."
Узео виолину да пред смрт још једном засвира. На дрво се наслонио и гудалом
преко струна превукао.
Као жива, проговорила виолина, затитрали шумом звуци. Замрло грмље и дрвеће,
ни листак да трепне. А вукови, како су разјапљених чељусти стали - тако
и остали.
У уво се претворили, глад заборавили.
Престао свирати свирач, а они као кроз сан у нестали.
Кренуо он даље. Сунце већ за шуму зашло, само на крошњама још блиста,
као да их златном бујицом облива. Тихо, ни жива душа се не чује.
Сјео свирач на обалу ријеке, извадио из торбе виолину, засвирао. Тако
дивно засвирао да су се у свирку и земља и небо удубили. А кад је полку
започео, све живо заиграло. Звијезде у игри као зимска мећава лете, облаци
небом плове, а рибе се тако разиграле да је ријека као вода у лонцу узаврела.
Ни водени цар не издржа - и он играти стаде. И тако се размахао да је
вода обале преплавила. Уплашили се ђаволи, поискакали из рјечних залива.
Од бијеса пуцају, зубима шкргућу, а ништа свирачу не могу.
Кад свирач видје да је водени цар људима невољу нанио, поља и вртове им
поплавио, престаде свирати, стави виолину у торбу и пође даље својим путем.
Иде он, тако, иде, и одједном види - трче к њему два господичића.
- У нас је данас забава - кажу.
- Дођи да нам свираш, свирачу. Богато ћемо те наградити.
Помислио свирач: ноћ пала, нема преноћишта, а и новца нема.
- Добро - рекао им - свираћу вам.
Довели они у дворац свирача. А тамо, тушта и тма младе господе И госпођица.
На столу некаква велика, дубока здјела стоји. Господа и госпођице јој
притрчавају редом, замачу у њу прсте, па нечим очи мажу.
Пришао и свирач здјели. Прст замочио и очи намазао. И како то учини, видје
да то нису господа и госпођице, већ ђаволи и вјештице и да се обрео у
паклу, а не у дворцу.
"Аха", мисли он, "ево на какву ме забаву господичићи довукоше!
Па, добро. Сада ћу ја вама засвирати!''
Подесио он виолину, по живим струнама гудалом вукао - и све се у паклу
у прах разлетјело, а ђаволи вјештице главом без обзира се разбјежали.
|
