После кратког времена коњ је већ носио свога принца преко широког поља, далеко од града. Неко би мислио да седамнаестогодишњи коњ не може бити тако хитар! Али овај коњ није остарио јер то није био обичан коњ. Имао је длаку меку као кадифа, ноге танке као струна. био је брз као срна. Пута је нестајало, дуго су ишли, а принц није знао камо га коњић носи док није опазио куле некога лепог града. Ту коњић скрену с пута, претрчи поље до једне стене која је стајала недалеко од красне шумице и, кад тамо дођу, удари коњић ногом у стену, ова се отвори, а они уђу. Била је то лепа, пространа штала.
- Сада ћеш ме овде оставити - рече коњић принцу. - Сам ћеш отићи у град, у дворац. Мораш се направити да си нем. Краљ ће те примити у службу. Али пази да се не издаш. Ако ти буде нешто требало, било шта, дођи до стене, трипут покуцај, а стена ће се отворити.
Принц помисли:
"Мој коњић је тако паметан, он сигурно зна да је то за моје добро" - па узме своју одећу и пође.
Дође у престони град који је био у близини стене и пријави се код краља. Краљ, видећи да је младић нем, сажали се над његовом младошћу и задржи га код себе. Убрзо увиди да га може за многе послове искористити. Штогод се догодило у дворцу, у свему је знао да да савет и читав дан је трчкарао по дворцу и у све је био упућен. Кад је краљу требало писара, није могао наћи спретнијег. Сви су га волели, али због тога што је био нем и на све одговарао само "бајаја", остало му је име Бајаја. Нико га није звао другачије.
Краљ је имао три кћери, једну лепшу од друге. Најстарија се звала Здобјена, друга Будинка и најмлађа Славјена. Бајаја је највише волео да буде у друштву девојака и било му је дозвољено да буде с њима макар по читав дан. Био је нем, тамног образа да га је било страх погледати, и једно му је око било повезано. Краљ није могао ни помислити да би се могао свидети којој принцези. Али су га принцезе ипак волеле, и он је морао да иде с њима. Плео им је венце, доносио цвеће, упредао златни конац, цртао им разне птице и цвеће за вез, а то им се свиђало. Међутим, најрадије је слушао најмлађу и оно што је за њу направио било је увек најлепше тако да су јој се сестре у шали ругале. Славјена је била доброг срца и допуштала сестрама да се с њоме шале.
Кратко је време био Бајаја на дворцу. Једнога дана дође у дворану, где је краљ доручковао, и виде га како седи сав жалостан. Упита га знаковима шта мује.
Краљ га жалосно погледа и рече:
- Мили дечаче, зашто ме питаш? Зар ти не знаш каква нам несрећа прети и каква ће нам три горка дана настати?
Бајаја заврти главом да не зна, и на лицу му се појави велики страх. Краљ му опет рече:
- Рећи ћу ти, иако нам не можеш помоћи. Пре много година овамо су долетела три змаја: један с девет, други с осамнаест и трећи с двадесет и седам глава. У моме граду настала је таква страва да се људима коса на глави дизала. Људи су се скривали јер нису били сигурни за живот. Ускоро нигде више ни стоке није било, јер се морало дати оним змајевима само да не уђу у град. Упркос томе, ипак су много људи пождерали. Нисам више могао да слушам то јадиковање па сам позвао у дворац једну вештицу да ми каже како бих бештије истерао из земље. Али јао, она ми јави да ћу их се решити само ако им обећам своје три кћерке које су се управо расцветале. Мислећи да ћу се некако снаћи, када немани из земље истерам, обећао сам ову нечувену жртву. Краљица је од бола умрла, али кћерке нису о томе ништа знале. Тог часа змајеви су се иселили, и читаве године ништа се о њима није чуло до синоћ. Пастир је дотрчао сав изван себе да јави да су змајеви опет у истој пећини где су и пре били и да се грозно деру. Ја, несрећни отац, морам сутра дати своје прво дете као жртву за своју земљу, прекосутра друго, онда треће и бићу просјак!
Тако је јадиковао несрећни краљ и чупао косу с главе. Тужног лица, оде Бајаја принцезама, али се смртно преплаши. У црним хаљинама, с лицима као од белог мрамора, седеле су заједно и прежалосно плакале што ће се њихов млади живот тако страшно завршити. Бајаја их је тешио и доказивао им да ће се сигурно наћи неко ко ће их ослободити. Јаднице га нису ни чуле и нису престале да плачу... У целом граду завладала је велика жалост и туга јер је свако волео краљевску породицу. Цели град као и дворац био је пресвучен црним сукном.
Бајаја се пожури тајно из града преко поља до стене где је био затворен његов коњић; кад је трипут покуцао, стена се отворила и он уђе. Помилује коњићу сјајну гриву, пољуби му бело чело и рече:
- Мили коњићу, долазим теби по савет, и, ако ми помогнеш, заувек ћу бити срећан.
Онда му почне све причати што се у дворцу догодило.
- Све ја то већ знам - одговори коњић. - Због тога сам те овамо и довео да помогнеш принцезама. Сутра рано ујутро дођи овамо и ја ћу ти рећи остало.
Радостан, отрча Бајаја у дворац; многи су могли да му замере на његову весељу, али, на срећу, нико га није видео. Читав дан није излазио из соба принцеза и свашта је измишљао да их бар мало утеши, али му то није успело.
Другога дана већ у освит био је код стене. Коњић га дочека и рече:
- Сада подигни камен испод мог копита и извади све што нађеш! Бајаја брзо послуша и извади из рупе скривене под каменом велики сандук. Коњић му нареди да га отвори. Кад је то учинио, извади три прекрасна одела, мач и узду за коња. Једно одело било је црвено, извезено сребром и дијамантима, а све што је на њему било чврсто било је од сјајног челика. Друго је било бело, златом везено, оклоп и кацига од злата и бела перушка. Треће одело било је светлоплаво, богато извезено сребром, дијамантима и бисером, уз то бела и плава перушка. Уз сва одела био је и један једини мач чија је ручица сјала од драгог камења, а исто тако и узда за коња.
- Ова одела су твоја, само најпре узми црвено.

Бајаја се обуче, прикопча мач и пребаци узду коњу преко главе.
- Само ти кажем: не смеш се бојати и спустити се на земљу. Сеци немилице неман и ослони се на свој мач.
Тако нареди коњић кад су излазили из пећине. Међутим, у дворцу је био тужан растанак и гомила народа је испраћала Здобјену из града. Већ су били недалеко од судбоносног места кад принцеза сиђе. И кад је требало управо да пође до стене, паде у несвест. Одједном, из даљине долете коњ и на њему витез с црвеном и белом перушком. Дојахавши до њих, нареди да се народ уклони, а принцезу одведу и да га оставе самог. С каквим су весељем испуњавали његова наређења! Али принцеза није хтела да оде, него је хтела да гледа какав ће бити крај.
Чим се витез попео на стену, већ се стена с треском отворила, а змај с девет глава изиђе напоље обазирући се за жртвом. Тада прискочи Бајаја на своме коњићу, извади мач и једним замахом одсече три главе. Змај се грчио и поче да баца ватру и отров надалеко и нашироко. Али принц се и не обазире, него само сече и сече, док свих девет глава не одсече, а остало доврши његов коњић својим копитама.
Кад је змај угинуо, окрене се принц и журно оде одакле је и дошао. С чуђењем гледала је Здобјена за њим. Сети се да ће је отац чекати те се брзо упути дворцу с целом својом пратњом. Ко би био у стању да опише очеву радост кад је видео кћер живу и радост сестара јер су се понадале да ће се можда и за њих наћи ослободилац. Уто Бајаја дотрчи показујући им да и он верује да ће и њима доћи помоћ. Иако су се бојале другог дана, ипак су биле веселије и разговарале су с Бајајом.
Другог дана била је изведена Будинка. Догоди се све као првог дана. Чим су стигли на место, видели су да долази витез с белом перушком, и неколико часака након тога витез се јуначки ухвати у коштац са змајем с осамнаест глава, док неман најзад не црче. После завршене борбе, нестане витеза као и првог дана. Кад се принцеза врати у замак, сви су жалили што му не могу речима исказати своју захвалност.
- Ја знам, сестре - рече Славјена - да ви нисте витеза молиле. Али ја ћу пред њега клекнути и тако ћу га дуго молити да пође са мном док не пристане.
- Зашто се смејеш, Бајајо? - упита Здобјена опазивши насмејано лице немога. Али Бајаја је почео скакати по соби и рукама показивати колико се радује да ће видети витеза.
- Будало, још није ту - одговори Здобјена.
Трећег дана, одведена је Славјена, а овога пута пође с њом и сам краљ. Срце јаднице дрхтало је од страха кад помисли на то да би ослободилац могао да не дође и да би могла да буде предата змају. У том часу зачују се радосни усклици да витез иде. Као и прва два, тако и овог трећег витез убије, иако су и он и његов коњ готово пали од тешке борбе. Тада приступи краљ и Славјена и замоле витеза да пође с њима у дворац. Но он то није хтео да учини. Славјена је клекла пред њега и ухвативши се његове одеће молила га је тако упорно и умиљато да је принцу срце тукло од узбуђења. Одједном се коњ трже и витез се изгуби.
Жалосна што не може да награди свога ослободиоца, врати се Славјена с оцем кући. Сви су мислили да ће довести витеза те су били разочарани.
Отада сви постадоше опет срећни. Али то није трајало дуго јер им је запретила нова несрећа. Једног дана добије краљ од суседног краља објаву рата. Одмах разашаље писма, и гласници се разлете на све стране да сазову кнежеве и господу на скупштину у краљевски дворац. Све је било свршено и господа су стигла одмах. Краљ им изнесе своју жалост и замоли их да му помогну. Понуди им као награду руку својих кћери. Ко би одбио помоћ уз овакву награду? Сви су се разишли обећавајући да ће тог и тог дана доћи са својом војском. Вршиле су се припреме за бој, и краљ је хтео лично да стоји на челу своје војске. Дан пре почетка борбе стигло је све племство и била је велика гозба. После тога краљ се опрости с кћерима које су плакале, нареди још Бајаји да на све припази и уз звуке труба и фрула сви одоше у рат.
Бајаја је послушао речи краљеве, све је надгледао, а ипак није пропуштао да учини било какво весеље принцезама и да не буду тужне. Одједном му паде на ум да је болестан. И не слушајући савете лекара који су хтели да му помогну, рече да ће ићи сам по неко биље које ће га излечити боље од свих лекара. Принцезе помисле да је луд и пусте га да иде. Али он не оде по биље него до свог коњића да се с њим посаветује да ли да помогне краљу у рату. Коњ га дочека и нареди му да обуче бело одело, да узме мач и узјаше на њега и да оде у борбу. Бајаја га пољуби.
Већ много дана трајала је борба, а краљева војска била је сваким даном слабија јер није могла да се одупре великој непријатељској премоћи. Главна битка била је одређена за други дан и требало је да ова битка одлучи коначан исход.
Читаву ноћ краљ је издавао заповести и најзад посла гласника кћерима с наређењем шта треба учинити ако буду побеђени. Ујутро су се предали божјој заштити и поређали се у строј. У том часу загрме трубе, зазвечи оружје, стреле полете и борбени поклици одјекну у широкој долини. У редовима непријатеља одједном се појави младић у белој одећи, у златној кациги с белом перушком. Јаши на малом коњу, а у руци држи голем мач којим немилосрдно сече непријатеље који су помислили да је то зао дух. Тада се охрабри и краљева војска и стане уз раме храброме јунаку. Кратко време након тога непријатељи се почеше повлачити, а кад је бели витез убио њиховог вођу, разбежа се као стадо без пастира. Ту бејаше бели витез лако рањен у ногу тако да му је крв обојила белу одећу. Чим то краљ примети, скочи с коња, растргне свој шал и повеже му крваву рану молећи га да с њим пође у шатор. Витез му се само захвали, ободе коња и нестаде га. Краљ готово заплаче од жалости што му је већ четврти пут побегао витез коме је био дужан толику захвалност. Победник се врати кући с великим пленом. У главном граду је одушевљено дочекан, а на дворцу су приређене разне свечаности и весеље.

- Дакле, мој управниче - ослови краљ Бајају - како си управљао нашим домом у мом одсуству?
Бајаја потресе главом: добро, али принцезе се почну смејати и Славјена рече:
- Морам ти тужити, оче, твога управника јер је непослушан. Почео је побољевати. Лекар је хтео да му да добар лек, али је он рекао да ће сам ићи по биље. Оде и врати се после два дана храмљући и болеснији него што је био.
Краљ погледа Бајају, а овај се само насмеје и окрене на пети да покаже како му није ништа.
Кад су принцезе чуле да је њихов ослободитељ опет оцу у боју помагао, нерадо су пристале да буду жене кнезова, јер су се надале да би витез могао доћи по неку од њих. Краљ је био у недоумици како да изврши награђивање. Сваки од кнежева помагао му је колико је могао и сви су се храбро борили. Коме да да своје кћери? И измисли начин како да свима учини по вољи. Онда дође међу кнезове говорећи:
- Мили пријатељи, ја сам рекао да ћу дати своје три кћерке за жене онима који ми буду у борби највише помагали. А ви сте ми сви верно помагали и због тога сам донео одлуку да не учиним никоме нажао. Станите у ред: свака од мојих кћери бациће с балкона златну јабуку. Коме се докотрља њена јабука, тај ће бити принцезин муж. Јесте ли задовољни?
Сви су били задовољни. Краљ је то рекао и принцезама које су се морале с тим сложити да не изложе оца срамоти. Обукле су скупоцене хаљине, свака је узела у руку јабуку и попела се на балкон испод којег су у реду стајали кнежеви и господа. Између гледалаца поред самих младожења стајао је Бајаја.
Најпре је бацила јабуку Здобјена; јабука се котрљала, котрљала управо до ногу Бајаје. Бајаја се одмакне и она се откотрља до ногу лепога кнеза који је радосно подигне и изађе из реда.
Сада баци Будинка и, као и пре, друга јабука докотрља се до ногу Бајаје, али је и сада неми тако спретно одбије да се чинило као да сама иде управо до ногу лепог витеза који је подигне и погледа невесту на балкону.
Сада баци Славјена; овога пута Бајаја не избегну јабуку, него је радосно подигне, потрчи горе, клекне пред принцезу и пољуби јој руку. Али она му се истргне, побегне у своје собе горко плачући што мора да се уда за немога. Краљ се љутио, кнежеви су гунђали, али што је било било је, ништа се није могло променити. Након тога је била гозба, а после гозбе требало је да се одржи витешки турнир на коме је награде имала да дели једна невеста. На гозби је Славјена седела замишљена и ни речи није проговорила. Младожењу Бајају нико није видео и краљ је мислио да се разљутио и побегао. Сви су јадни Славјену жалили и желећи је развеселити, замолили су је да она дели награде.
Славјена је напокон пристала. Већ су господа седела поред ограде, већ су се противници борили и узајамно се побеђивали, кад јави гласник да напољу
чека витез на маломе коњу и моли да учествује у игри. Краљ дозволи. Тада уђе у отворени простор витез у плавој и белој одећи, а на сребрној кациги бела и плава перушка. Принцезе су готово крикнуле видећи лик и коња храброг ослободиоца. Витез се поклони госпођама и почне се борити с кнежевима. Али колико их је било, све их је победио и остаде победник.
Славјена му приступи носећи златан појас. Витез се пред њом спусти на колена и она му обеси о врат златан појас који је сама извезла. Склопљених очију, она чу само слатке речи:
- Невесто красна, још данас ћемо се видети!
Краљ и обе невесте сиђу да задрже витеза и да му се за све захвале. Али он само летимице пољуби Славјени руку и нестане. Ова је мислила на речи које јој је шапнуо. Гозба се наставила, само је Славјена седела у својим собама и не хтеде међу госте.
Месец је сјао и коњић последњи пут понесе од стене свога господара. Кад дојаши пред дворац, скочи Бајаја с коња, пољуби му врат и чело, а коњић нестаде. Нерадо се растаде наш витез од верног пријатеља, али га је овде чекала награда.
Замишљена седи Славјена мислећи да витез неће више доћи, тада отвори девојка врата и рече да Бајаја жели говорити с принцезом. Славјена не одговори, глава јој падне у јастуке. Уто је неко узе за руку, она подигне главу и пред собом виде лепога јунака - свога ослободиоца.
- Љутиш се на свог младожењу и кријеш се пред њим? - упита Бајаја.
- Зашто ме питаш кад ниси мој младожења - шапну Славјена.
- Јесам, девојко, пред тобом стоји неми Бајаја који ти је цвеће брао, од смрти ослободио и тебе и твоје две сестре и твом оцу у боју помогао. Ја сам твој младожења.
Свако може претпоставити да се Славјена није љутила на њега. Недуго након тога отворе се врата гозбене дворане и у њу уђе Славјена с витезом у белој одећи и у златној кациги представљајући оцу немога Бајају као свога младожењу! Отац се обрадовао, гости се зачуде, а сестре са стране гледаху. Сада настаде право весеље и сви почеше пити у здравље заручника; тако до раногјутра.
После свадбе, оде Бајаја са Славјеном у посету својим родитељима. Како се, међутим, уплаши кад виде да је читав град пресвучен црним сукном. Упита одмах шта то значи и чу да је умро млади краљ. Пожури у дворац да утеши своје родитеље. Само је он могао у томе успети. Родитељи су, наиме, и њега сматрали мртвим јер тако дуго нису о њему ништа чули.
У дворац опет уђе радост, скинуто је црно сукно, а његово место заменило је црвено. Бајаја постаде краљ у свом краљевству и до смрти бејаше срећан са својом Славјеном.