У старо доба живео је у светом гају свештеник бога
Перуна. У малом храму, који се налазио усред гаја, свештеник је богу приносио
разне жртве у плодовима и животињама; оно што је од жртава остајало јели
су свештеник и његове две кћери и тако се прехрањивали. Старац је у својој
сиротињи био миран и задовољан али кад су му кћери стасале за удају он
се узнемирио јер није имао чиме да их опреми.
Једне ноћи, док је спавао у својој колиби поред храма, усни да пали жртве
Перуну и да му Перун говори:
„Не бој се, мој добри свештениче! Сутра ће ти доћи вртлар Прибуд да тражи
твоју старију кћер а мало затим просиће ти и млађу лончар Милорад. Подај
своје кћери јер су оба просца добри момци."
Заиста се све догодило онако како је свештеник сањао. Уз сватовску свирку
и песму одведоше му зетови кћери. Старац је неко време туговао за њима
али му се ускоро врати његов стари мир и спокојство.
После неког времена старац зажели да види своје кћери па пође прво у посету
старијој. Упитао ју је како живи а она му задовољно одговори:
„Добро нам иде, оче. Цели дан радимо у вртовима, натпевамо се са птицама;
у румени сутон заливамо плодове а затим, мирни и задовољни због доброга
дана, седимо на клупи пред својом кућом и уживамо у свежини божје ноћи".
Уто дође и зет, вртлар, обрадова се тасту и рече жени да спреми добру
вечеру. Кад је старац утолио глад и напио се медовине, он диже поглед
к небу и блажен стане захваљивати богу:
„Слава теби, силни Перуне, за сва добра која дајеш људима!"
А кћи дода:
„Оче, када му о празнику Огњенога креса будеш палио жртве, замоли свога
доброг бога да нам пода-ри обилну кишу јер је земља испуцала од суше па
су се плодови скоро спарушили".
„Децо! Мој бог је и ваш бог јер је он створио свет и владаће њиме и онда
када нас нестане. Молићу му се да вам подари кишу а он је добар и зацело
ће вам је дати".
Старац се опростио и отишао у посету млађој кћери која је живела на другом
крају истог села. Тамо га опет врло лепо дочекаше. Лончар је био у великом
послу јер се у целом крају прочуо као најбољи мајстор у прављењу и шарању
посуђа разне врсте и облика. Видећи да му и млађа кћи срећно живи, свештеник
после вечере диже пехар медовине, куцне њиме о сто и пожели младима још
много здравља и весеља:
„Колико је капљица у овом пехару, нека вам бог да још толико година!"
Свештеник је погледао према небу и замолио богове да му штите децу и подаре
унучад.
„А онда ми, о богови, дајте мирну и лаку смрт у сну да вам и тамо на небу
верно служим!"
Кћи му рече:
„Оче, кад о празнику Огњеног креса будеш доброме богу давао жртве паљенице,
замоли га да нам да што топлије дане и подржи ову сушу; муж ми је начинио
много свакојаког лепог посуђа и, ако падне киша, сва ће нам се мука претворити
у блато."
Старац обећа, опрости се с њима и оде у свој свети гај. Али, када је те
ноћи хтео да заспи, он се сети шта је обећао старијој кћери и да треба,
у исти мах, да моли Перуна и за кишу и за сушу.
Све до празника старац је размишљао како да реши ствар. Уочи самог Огњеног
креса он уђе у храм и стаде пред кип доброг бога чија се риђа брада црвенела
на светлости лојанице. Свештеник клече и поче разговарати са својим богом.
Утом и заспи а у сну му се јави добри бог и рече:
„Верни мој слуго, радо бих ти учинио по вољи али ја не могу у исто село
да пустим и кишу и сушу у исти мах!"
„Моћни боже" - усуди се да каже старац. - „Ти пусти кишу тамо на
почетку села где су баште мога старијег зета а подај сушу грнчару који
је на завршетку села".
На ту молбу се Перун грохотом насмеје да се његов дрвени кип затресао
па рече:
„О, мој добри слуго, ти си заиста мудар саветник а и боговима каткад треба
савета. Зато ћу те повести са собом нашем оцу."
И стари свештеник у великом чуду виде како бог сиђе са свога постоља,
пружајући му руке, и осети како се заједно с њим уздиже на небо.
Сутрадан, кад су људи дошли у свети гај да славе празник Огњеног креса,
нађоше старога свештеника како блажена лица спава вечним сном у подножју
Перуновог кипа.
|
