СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

Извор:
''Антологија народних бајки света'', Букленд Београд 2003.

 

ПОЉСКЕ БАЈКЕ

 

 

О девојци и чудовишту

 

 

Био један врло богат трговац, који је трговао само материјалом за женске хаљине. Он је имао три кћери: две старије су биле женине, јер се оженио удовицом, а једна, најмлађа, била је његова рођена. Једном кад је требало да отпутује преко мора, да купи нешто ново, модерно за своју продавницу, запита кћери, најпре најстарију, шта би хтела да јој купи. А ова му одговори да жели тканину проткану златом. Он јој обећа да ће донети онакву какву жели. Онда запита млађу шта би желела да јој купи. А она му одговори да би желела најлепши и најмодернији чојани материјал. Он јој обећа да ће га донети, па упита најдражу, најомиљенију кћер шта би она желела. Она му одговори да жели да јој донесе такву ружу која ће увек мирисати и која никад неће увенути. Он обећа да ће јој донети све што жели.
И пошто се опростио са женом и својим драгим кћерима, он крену на пут. Срећно је препловио море, накуповао свега што је требало да купи, и за обе кћери је такође купио, само најмлађој није могао да нађе оно што је желела. Зато оде златару и наручи му да направи ружу од самих дијаманата. Намирисао ју је лепим мирисима и радостан кренуо кући.
Укрцао се на брод, и брод је кренуо, али кад су већ били насред мора, дигоше се огромни таласи, бура се усковитлала и брод потону. Трговац изгуби све и једва му пође за руком да спасе голи живот. Испливао је на неко острво и почео да се осврће на све стране. Није знао где се налази и куда се денуло све оно што је купио. А највише је жалио за оном лепом ружом коју је требало да однесе својој драгој кћери. Тада га нешто подстакну да крене даље. Иде он тако и мисли: шта да ради? Како ће кући стићи? Са чиме? Празних руку? Кад одједном погледа, а пред њим, на једном брдашцету, врт сав окружен тучаним стубићима. Он уће у врт и поче се освртати унаоколо, а све му се овде свиђало. И помисли:
„Боже мој! Боже мој, колико је овде лепоте, а ја сам сав мокар и тако гладан."
Најзад се окрену на леву страну и угледа диван замак, који такође није био затворен, већ широм отворен. Он уђе тамо и попе се на први спрат; уђе у једну собу, и као што никог није било у целом замку тако никога није било ни у соби. Он седе и поче размишљати:
„Хм, такав замак и празан! налик на мој стомак... Већ сам тако гладан да ћу, можда, од глади овде и умрети."
Уто му приђе неки човек, кога уопште није видео, већ је само чуо његове речи. Тај човек му се овако обрати:
- Иди у другу собу, зашто да овде узалуд седиш и размишљаш? Тамо ћеш бар нешто појести! Донео сам ти тамо доручак, ново одело, воду за умивање и твоје ствари које си изгубио у мору.

А трговац ће на то овако:
- И лепу ружу?
А он му одговори:
- Е, то не!
- Зашто не?
- Зато што тако лепу ружу можеш добити и код нас у врту, свежу.
И овај се више ничему није противио, само је отрчао у другу собу. Тамо је нашао оно што му је било обећано. Умио се, обукао, појео доручак, и мисли:
„Е, баш сам се добро најео! Како су људи овде добри! Али зашто се не могу видети... шта би то могло бити?"
И он изађе у врт да се прошета после доброг доручка. Иде он тако стазом и разгледа све цветове. Изненада угледа жбун дивних ружа, управо онаквих какву је желела његова кћи. Приближи се жбуну и испружи руку да откине једну за своју кћер. Тада га нешто ухвати за рамена грозним канџама и стаде викати промуклим гласом:
- Јеси ли ти садио да сада кидаш? А он вели:
- Смилуј ми се, потребна ми је таква ружа за моју кћер!
Оно га пусти, трговац се окрену и угледа необично чудовиште какво нико на свету не беше видео и можда никад неће видети. А чудовиште му вели:
- Даћу ти и цео жбун, али ми кроз годину дана доведи ту своју лепу кћер, коју волиш више него живот.
А трговац му на то рече:
- Ах, Боже драги, шта ти тражиш од мене, да ти доведем своје дете да га прождереш!
А чудовиште му вели:
- Да сам прождрљива звер, ни ти овде не би читав остао. Трговац ће на то:
- Па зашто ти је онда потребно моје дете?
- Зашто ми је потребно, потребно ми је, а ти то не питај! Само буди сигуран да јој се овде ништа нажао неће учинити! Кроз годину дана ћеш ми је довести, годину дана ће бити код мене, па ћу је онда опет на годину дана послати теби.
Трговац пристаде и доби за то од чудовишта диван букет ружа какве је желела његова кћи (јер то су биле руже које никад нису венуле и које су увек мирисале). Обрадован тиме, опростио се с чудовиштем, које је било врло нежно према њему и звало га татицом и које је рекло да ће кроз две године бити његов зет, тражећи од овог да му обећа кћеркину руку и да га неће презрети као зета. Трговац му обећа, само да би смирио страшно чудовиште.
Чудовиште, радосно што га овај не презире, рече му да га узјаши, и пренесе га са његовим стварима преко мора. И тако је тутњало као да удара својим канџама по калдрми, јер за њега то није ни било море, већ сув пут, све сам глатки камен, док је за људе то било страшно море. Трговац није могао да се уздржи од смеха те запита чудовиште:
- А којим путем ти то идеш?
- Царском цестом!
И пренесе трговца на другу страну. Трговац сјаха с њега а чудовиште повика:
- Пољуби ме! Та бићу ти зет!
Трговцу, наравно, беше страшно непријатно да љуби такву наказу, али га је пољубио, и на изглед пољубац је био врло нежан. Опростио се са чудовиштем и отишао кући. Свим кћерима је предао поклоне, само је својој жени заборавио да донесе ниску крупног бисера, чиме је хтео да је изненади. Сасвим је био заборавио!
Тако прође месец, један и други, а он постајаше све тужнији и ништа није могло да га развесели. Рок се већ приближавао. Он постаде још тужнији. Једног дана приђе му најмлаћа кћи и запита га:
- Татице мој, шта ти то недостаје те си тако жалостан, очи су ти пуне суза, ништа те не радује, као да ја не постојим на свету?
А он јој одговори:
- Шта да ме весели? Ти ћеш отићи од мене, ко зна шта ће се с тобом десити. Можда ћеш и пропасти... Можда се више нећеш ни вратити. А онда ни ја нећу остати на свету.
А она одговори оцу:
- Али не брини, татице! Мени ће тамо бити добро - вели - та не идем на губилиште!
А отацје упита:
- А откуд ти знаш да не идеш на губилиште?
- Татице мој, ко је за кога створен, за њега ће и умрети. Отац викну на њу:
- Значи, ти желиш да умреш ради тог наказног чудовишта! А она рече:
- Наравно! Немаш се зашто љутити, оче, јер си му ти обећао да ћеш га узети за зета.
Отац се присети тог обећања и нежно загрли кћер. Рече јој да спакује ствари и посла је оном страшном чудовишту. Путовала је врло тужна, стигла тамо, никог није ни видела нити чула ичијег говора, чак није чула ни птичју песму (јер је тамо све било зачарано, чак и птице). Ушла је у тај дворац, све собе су биле отворене и све што јој је на ум пало, тамо је нашла. И она поче мислити:
„Јесам ли ја то све имала у оца? Сестре су ми биле љубоморне, мајка зла, све су ми отеле и још ме истукле. О Боже, Боже, како ће овде бити добро!
Онда је села у најлепши салон, који је био намештен како се њој свиђало и у ком су се налазиле свакојаке играчке за њу: лутке, цвеће... све што би јој на ум пало. Сита се већ била наиграла, и мисли:
„Играчке су ми дали, али ми нису дали да једем!"
У истом тренутку нека невидљива особа донесе јој изврстан ручак, такав какав ни код куће никад није имала. Добро се најела, легла на отоман и заспала после ручка. Лагано је отворила очи и погледала, али никог није приметила. Па рече:
- А, то си ти дошао! Добро је што ми се не показујеш, иначе бих те се поплашила.
Почела је да разговара са тим чудовиштем које није видела испред себе, али је чула његов глас и осећала како јој својом шапом додирује руку. Разговарали су врло стидљиво, она се страшно бојала, а он се трудио да је привикне на себе и говорио је:
- Не бој ме се! Иако сам тако страшан, ти чујеш моје речи! Говорим ти спокојно, благо и ништа зло ти се крај мене неће десити.
Њој већ беше досадило да разговара са њим зато што га није видела, па му рече:
- Иди сад од мене, јер ми већ почиње бивати мрско да разговарам с тобом, морам се мало поиграти луткама, нисам навикла на тако озбиљне разговоре.
Он јој на њен захтев пољуби руку и оде. Она се мало поиграла луткама, мало посвирала на клавиру па изађе у врт да се прошета. Иде она тако по врту, разгледа цвеће, кида га, прави себи букете и мисли:
„Имам све руже, али где је мој жбун с оним ружама од којих ми је отац донео букет?"
Иде она тако по врту, тражи, и најзад га нађе. Приближи му се, поче да кида руже и најзад угледа на неколико корака од себе нешто страшно, црно. Она погледа боље, тако страшно се уплаши да се онесвести. Било је то чудовиште. Дуго је лежала, јер се чудовиште од љубави такође било онесвестило и није знало да се и она, за којом је он тако чезнуо, исто тако онесвестила. После неког времена она се освести, протрља очи, приближи се тихо чудовишту и опипа га. Загледа га боље и види да су му очи затворене и да не зна да га додирује. Она седе покрај њега и поче га миловати и, из несташлука, из своје детињатости, дуну му у уво. Чудовиште се мало покрену, она се одмаче, јер га се бојала, али се поново врати свом несташлуку и други пут му дуну у уво. Чудовиште је лењо погледа, а ова се поплаши и повика:
- Јаој, како су му одвратне очи!
Он се насмеја и она сад угледа његове страшне очњаке:
- Ох, какви одвратни зуби!
Али више није бежала од њега, само га је пажљивије посматрала и приметила да баш није тако одвратан каквим га је сматрала. Она му рече:
- А зашто ти, јадниче, ту лежиш тако? Сав си мокар, мрави врве по теби, а ти лежиш и лежиш, као да ти је неко наредио...
- Остави ме на миру, нећу још дуго тако лежати, само ти буди боља према мени! Јер ти ме тераш од себе и дозвољаваш да ме мрави уједају.

Тако су сваки дан разговарали, она се навикла на њега и више га се није бојала. Провела је тамо, у том замку, целу годину а да чак није ни помислила на родитеље и ни на шта, тако јој је пријатно протицало време са тим одвратним чудовиштем.
Била је ту већ годину и шест недеља, а он је запита не би ли ишла оцу. Она му одговори да би ишла, само јој се не путује. Онда јој он рече:
- Али иди! Оцу је тамо досадно без тебе. Кад будеш хтела, вратићеш се овамо.
- Па, добро, отићи ћу!
Он онда даде девојци звонце и црвену јабуку и рече јој, кад та јабука буде полубледа - он ће бити болестан, а кад буде бледа - њега више неће бити у животу, и нека онда зазвони тим звонцетом.
- Истог тренутка ћеш бити крај мене!
Она се опрости с њим, а он позва неке људе које она није видела и нареди им да је однесу оцу. Кад су је донели оцу, овај јој се веома обрадова и рече јој:
- Зар ти је тамо било рђаво кад си дошла? А она му одговори:
- Не, знала сам, оче, да ти је досадно без мене, па сам дошла, а ако хоћеш, могу се одмах вратити.
Оцу би врло непријатно што је она то рекла, те јој рече и закле се да не знам како буде хтела да се врати, ма на глави дубила, он је неће пустити. Она се на то насмејала и помислила да је то само празна прича.
- Па имам звонце, и могу се вратити одмах чим зазвоним!
Сакрила је јабуку и звонце у комоду и заборавила да бар с времена на време погледа јабуку, а јабука је постајала све блеђа, све блеђа, док није сасвим побледела.
Једном се мајка толико била наљутила на њу да јој је рекла:
- Губи се натраг!
Овој би тако непријатно да се одмах присетила јабуке. Загледа у комоду а јабука сасвим бледа! Она затресе звонцетом и тог тренутка се обре у свом омиљеном дворцу, за којим је тако чезнула.
Прво, чим је стигла, пошла је да тражи чудовиште. Тражила га је свуда, по целом дворцу, по целом врту и нашла га испод жбуна малина; био је покривен сламом. Она подиже сламу, а он лежи испружен, зуби искежени и већ почиње мало да заудара. Кад ти она паде на њега, кад поче плакати, заливати га сузама, љубити - он васкрсну. Испруживши шапу према њој, он почедајој пребацује:
- Видиш како ме се сећаш! Вратила си се тек онда кад су ти тамо досадили и извређали те.
А она га поче молити за опроштај, да се не љути на њу што га је заборавила. Онда јој он рече:
- Иди у замак и кроз пола сата врати се овамо!

Она га пољуби и оде. Дође у замак и тамо затекне послугу у ливрејама, сву поређану, и сви јој се захваљују што их је избавила, воде је по целом дворцу, показују јој све, најлепше намештене салоне, све што јој је и пљувачка могла на језик донети, свега је тамо било.
Кроз пола сата је отишла оном чудовишту, али није затекла чудовиште него дивно обученог принца, који је стајао са групицом војника. Кад је стигла, музика је почела дивно свирати а сви су јој се лепо захваљивали што их је избавила. Наилазили су и сељаци и такође јој се захваљивали, јер су и они били зачарани: цело село и замак били су зачарани. Јер тог принца био је проклео неки други кнез, и њега и цело његово село. Принц јој се такође стаде да захваљује, нареди да се одмах спреми брод на мору и са њом и целом бандом музиканата укрца се у њега. Док су пловили, музика им је свирала. Путовали су родитељима и радовали се што ће се узети. А он је био тако леп да га се није могла нагледати. И стално му је говорила:
- Како си био одвратан и заударао раније. А он јој одговара:
- Али сада миришем!
Кад су стигли родитељима, отац се веома обрадовао што ће му кћи постати краљица, а сестре, да су могле, у кашичици воде би је удавиле од зависти. Она је то приметила, али није придавала пажњу томе, јер је знала да ће отићи чим јој отац направи свадбу.
И отац им приреди свадбу. Сви су се лепо забављали, радовали и честитали јој. После свадбе отпутовали су у свој замак и дуго заједно живели у срећи, живели, живели док нису умрли.

 
 

Povratak na Narodno predanje