СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

Давно једном један дјечак напасао у Истри, близу мора, неколико крава и нешто коза и оваца. Било је послијеподне и врело сунце пекло је земљу. Тада дјечак угледа три лијепе дјевојке како спавају на припеци. То су биле виле. Биле су неизрециво лијепе и врло много су личиле једна на другу: биле су скоро исте по свему. Мирно су лежале и, бар онако наоко, слатко спавале. Дјечаку није ни на памет падало да би то могле бити виле. Мислио је да су то обичне дјевојке, које су се, шетајући по сунцу, умориле па легле и заспале.
"Али сунце ће их опећи", помисли дјечак у себи. "Штета да изгоре тако лијепа лица! Морам им помоћи".
Попе се на оближњу липу, наломи великих лиснатих грана и те гране забоде око дјевојака, тако да их сунце није виик могло гријати.
Недуго послије тога виле се пробудише и устадоше. Стадоше се чудити и распитивати једна код друге ко је био тако доброг срца да их сачува од сунчеве припеке. А оне су све добро знале како се то десило, јер виле никада не спавају, већ се само претварају да спавају. Распитивале су се само зато да би видјеле хоће ли се дјечак јавити или не.
Али се пастирче не јави, него чак покуша да побјегне, јер није могло гледати у виле: њихова коса је и сувише бљештала, сијала као суво чисто злато. У том тренутку све три су већ биле код њега. Није им могао побјећи. Упитале су га што хоће да му даду зато што их је сачувао од сунчеве припеке. Но дјечак се није усуђивао ништа да затражи. Понудиле су му једну чудну кесу новца, у којој није никада мањкало жутих златника. Али пастирче за све то није марило, пошто још није ни знало шта је новац. А да се само игра новцем и да га огледа, ни то дјечак није хтио, јер новац је нешто мртво, а он је имао жива говеда и овце и козе, до којих му је било стало више него до свега другога. Кад су виле то примијетиле, рекоше му:
- Када увече потјераш стоку кући, чућеш за собом од мора циликање разноврсних звона, али немој нипошто да се осврнеш све док не дођеш кући.
То су рекле и нестале.
Тек сада је дјечак увидио да то нису биле дјевојке као и друге, него да су то вјероватно биле виле.
Сунце се полако све више и више приклањало мору и дјечак је своје мало стадо потјерао кући. Што се више приближавао кући, све је било јаче звоњење и цингарање иза његових леђа. Али је заборавио шта су му виле наредиле. Кад је већ био на пола пута, он се из радозналости окрену да види ко то за њим тјера толику стоку. Угледао је велико стадо оваца, крава и коза, које су ишле из мора за његовим стадом. И у тренутку кад се окренуо стока је престала да излази из мора на суво. Само она стока која је већ била изашла из мора пратила га је до куће. Да се пастирче није осврнуло, имало би неизмјерно много стоке. Али му је било и то довољно и он је своје, исто тако сиромашне сусједе богато обдарио стоком коју су му подариле виле на тако чудан начин.