СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

Некакав младић учини клетву да се не ће оженити другом но царевом ђевојком, те један дан стопице крене у цара и запроси ђевојку.
Цар не смијући му рећи да му је не да, рече му: „Добро синко, даћу ти ђевојку, али најдаље до осам дана да ми добавиш коња једнога неокоћена бијела без биљеге, другога нејахана црљена с црно.м главом, и трећега непоткивана црна с бијелом главом и бијелијем ногама и да их мене дарујеш, а мојој царици онолико блага колико би могли ови три коња доћерати: а ако ово не добавиш, твоја ђевојка не ће бити."
Младић кад то чу, нагна се на свакојаке мисли, пак најпослије захвали цару на ђевојци и пође с Богом натраг како је и дошао. Срећом, кад се он с царем разговарао, све је слушала царева шћер и вирјела младића, који јој се љепши учини од и каква на овоме свијету чоека, те она у та час напише књигу посланицу те је пошље за њим по једној највјернијој слузи, у којој му пише да сјутра у јујтро рано крадом до ње дође, и да инако не учини ако жели да њу узме за жену. Кад књигу опреми, ону исту ноћ украде оцу из потаје један чудотворни нож, па с њиме сутрадан у јутро у сусрет ономе младићу, који бјеше пошао како му је она писала. Теке се састану, ухвате једно друго за руку док се познаду и једно другом докаже да се љубе, и закуну се да их не ће друго ништа раздвојити вако црна земља.
Тадар царева шћер рече му: „Ево ти овога коња испод мене, нањ узјаши те брзо у вилену гору пут истока, и кад дођеш на једну тророгу главицу, обрни се с десне на лијеву док упазиш једну бисерну ливаду и по њој пасу свакојаки коњи, те одабери онака три коња каква ти је мој отац нарекао, али ако би се препали, а ти извади овај нож и пут сунца окрени да се обасја ливада, онда ће ти сви коњи сами доћи и као јагњад паднути пред тобом, те ћеш их тако похватати и са собом довести. Кад коње похваташ, погледај око себе док угледаш један ћепариз насред оне ливаде, коријен му је мједен, гране сребрне а перја златна; пођи к њему и удри ножницом од ножа у коријен, и отвориће ти се силновите и од сваке сиже аспре, те узми и натовари оне три коња и с њима овамо бјежи, те ћеш тако мојега оца цара смирити и мене ће ти он поклонити."
Чувши младић ово обесели се, те узјаше на онога ђевојчина коња и зађене за пас онај чудотворни нож па управ к оној гори упути се, и кад дође на ону главицу, угледа ливаду и по ливади коња свакојакијех; кад сиђе у ливаду, коњи се шчну плашити, а он извади нож и окрену пут сунца, те сину да се сва ливада засја као на гори сунце кад огрије, и ево ти од свакуда свакојакијех коња к њему, и како који долази, тако на прва кољена пред њим пада, а он почне бирати и изабере онака три каква му је цар наручио. Кад коње изабере, ондар стане те тамо амо погледа и види насред ливаде они ћепариз, те он к њему, куцне ножницом од онога ножа у коријен, док шта ћеш виђети? отворе се и почну се просипати из коријена силне аспре; ондар он напуни вреће и натовари на оне три коња, па к цару.
Кад дође пред цара и кад цар види коње и аспре, зачуди се и већ му инако није могло бити, него му обећа шћер за жену, упита га какву ће прћију и колико ће прћије тражити, а он му одговори: „Честити царе! ђевојку твоју шћер за главно, а твој нож чудотворни за добит." И ово му обоје цар дарује, те он дома натраг с ђевојком и ножем пјевајући.

 

Била једна царица која није имала од срца порода, па се једнако молила богу да јој да да роди. Једно вече, молећи се тако, уздахне и рече: „Та дај ми, боже, од срца порода, па би и љута змија била!" После некога времена она се осети трудна и кад буде време роди змију па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје дете. Та змија за двадесет и две године није пустила од себе никаквог гласа а кад јој се наврше двадесет и две године она проговори и рече оцу и матери: „Сад хоћу да ме жените". А они јој одговоре: „Ко ће дати за змију девојку, која ли ће девојка поћи за змију?" „Е," одговори им змија, „ви не гледајте од царскога или господскога рода, него ону која ће доћи у царство да живи". На то му рекну отац и мати да он сам себи изабере коју хоће. Он онда нађе сам једну сироту и пошаље оца да му је проси. Отац оде и девојку запроси, а она онако у сиротињи пође радо и весело. После је прстенују, доведу је и венчају их, и змија стане живети са својом невестом, те ти она, богме, затрудни. Онда рече свекрва снаси: „Како, ћерко, забога, остаде трудна са змијом?" А она јој не хтедне одмах казати, али кад је свекрва заокупи неколико дана једнако за то питати, најзад јој рече да он није змија него момак да га лепшег у свету нема „Преко дана је", каже, „змија, али како вече дође, он свуче са себе ону змијску кошуљу те изађе момак, лепота на свету. Када би само и дању био онакав као што ноћу бива, али како зора забели, он се опет увуче у своју кошуљу и постане змија". Свекрва, кад то чу, врло се обрадује па рече снаси: „Е, кад је тако, то ћемо ми учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом". Па се онда договоре шта ће радити.

Кад пада вече, он свуче кошуљу змијињу са себе, метне је под узглавље па легне спавати. Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод главе и матери кроз пенџер дода а мати је одмах баци у ватру. Како кошуља почне горети, а он скочи из сна и повиче: „Шта то уради, да од бога нађеш? Сад ме видиш, па ме више нећеш видети док не подереш гвоздене опанке и не сатреш гвозден штап тражећи ме, нити ћеш се с тим дететом што ти је под срцем лре растати докле руку преко тебе не пребацим". То изрече па га нестане.

Она је после носила оно дете пуне три године и напослетку јој дотужи па науми тражити свога мужа. И тако начини гвоздене опанке и гвоздени штап па пође у свет. Идући тако и тражећи га свуда, дође к Сунчевој мајци и нађе је где пећ жари и голим рукама ватру изгрће. А она, кад то виде, брже-боље одреже свој скут па јој њим руке умота а Сунчева је мајка запита: „Откуд ти овде, рајска душице?" Она јој одговори: „Невоља ме, мајко, натерала", па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео и како иде по свету те га тражи „па сам", вели, „дошла питати твога сина не би ли ми могао он за њега што казати, није ли га где видео јер он преко свега света прелази". Сунчевој мајци се на то врло ражали, ла јој рече да се склони мало за врата. „Ето, иде Сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили па ти у љутини може што учинити, већ се ти притаји док се оно не одмори". И она се склони за врата али ето ти Сунца, па назвавши матери добро вече, рече јој: Мајко, ту мирише рајска душица". А мајка му одговори: „Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла?" Сунце јој одговори: „Има има, мајко, него нека изађе слободно, нећу јој ништа". Онда она изађе и исприповеди му сву своју невољу; најзад му рече: „Јарко Сунце, ти сијаш по целом свету, ниси ли гдегод видело такога и такога човека?" Сунце јој одговори да га оно није дању нигде видело и пошаље је к Месецу да пита њега није ли га он где видео ноћу. На походу оданде поклони јој Сунчева мајка златну преслицу са златном кудељом и са златним вретеном. Кад она оде к Месецу, нађе Месечеву мајку код куће па је пољуби у руку и назове: „Помози бог, Месечева мајко." А она јој одговори: „Бог ти помогао, рајска душице. А откуд ти овде?" Онда јој она каже сву невољу своју и како је била код Сунца и покаже јој што јој је његова мајка поклонила и рече како је Сунце послало да пита Месеца није ли он где видео њеног мужа. Месечева мајка јој одговори да се мало склони за врата јер ће сад доћи Месец љутит и уморан, и она се склони. Кад ето ти Месеца како дође, назва матери добро јутро па јој рече: „Овде мирише рајска душица" А мати му одговори: „Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи?" Месец јој опет рече: „Има, мајко, има, него нека изађе слободно, нећу јој ништа". Онда она изађе, па му приповеди све што је и како је, па му најзад рече: »Сјајни Месече, ти сјаш целу ноћ по свему свету, ниси ли где год видео такога и такога човека?" А Месец јој одговори: „Рајска душице, ја га ноћу на земљи нисам нигде видео, него иди ти к ветру те њега запитај није ли га где видео, он преврће дрвље и камење и завлачи се свуда". Кад она оданде пође, поклони јој Месечева мајка златну квочку с пилићима.

После тога она дође к ветровој мајци те јој исприповеди све како је страдала и како је дошла да пита њенога сина ветра није ли он негде видео такога и такога човека. Ветрова мајка јој на то рече: „Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад мој син срдит доћи па те може сву издрапати". И она се склони за врата. Кад ето ти ветра, дува, руши, крши, преврће где год што нађе, сав изгребан и подеран. Како дође назва матери „помоз' бог" па јој рече: „Мајко, овде мирише рајска душица". А она му одговори: „Бог с тобом, синко! Овамо не може ни тица долетети а како ће рајска душица доћи?" Ветар јој одговори: „Има, мајко, има, нека изађе слободно, нећу јој ништа". И тако она изађе пред ветра и исприповеди му невољу своју а ветар јој одговори: „Ја сам га видео, он је чак у другоме царству, тамо се оженио и царује. Него, моја ће ти мајка дати златан разбој, са златном пређом и чекрком, па кад дођеш у онај град а ти намести према царевоме двору тај разбој, па ткај и пусти квочку и пилиће те их храни и изнеси преслицу". Она тако и учини. Кад дође у онај град, и опанци јој се подеру и штап пребије. Она према царевоме двору намести разбој, пусти квочку с пилићима и изнесе преслицу па стане ткати. Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О боже мој, ја сам царица, па ипак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића". И посла свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те ствари. Она одговори: „Ја нећу продавати, него да ме пусти царица да преноћим једну ноћ с царем њеним па ћу јој дати преслицу". Царица обенђелучи цара и допусти јој преноћити с њиме. Цар како легне у постељу, он се занесе и као мртав утиша се, а она кад остане сама с њим стане му говорити: „Светли царе, сунце огрејало, баци десну руку преко мене не бих ли се растала с твојим дететом". Али цар нити што види нити чује. Сутрадан она да царици златну преслицу са златним по-весмом и златним вретеном а царица заиште и квочку с пилићима, а она јој рекне да ће јој дати ако је пусти још једну ноћ да преноћи с њеним царем. Царица пристане и на то, па цара опет обенђелучи; и тако се цар опет занесе и не чује кад она стане викати: „Светли царе, сунце огрејало, баци десну руку преко мене не бих ли се растала с твојим дететом". Кад сване, стража приповеди цару како већ две ноћи она жена с њиме спава и једнако виче да пребаци десну руку преко ње не би ли се растала с његовим дететом. Кад царица прими квочку с пилићима, заиште и разбој са златном пређом и чекрком, а жена јој их обећа ако јој допусти још једну ноћ с њеним мужем да преноћи. Она допусти у мисли да мужа опет опоји, али он дознавши од слугу шта је и како је, метне увече под браду сунђер те у њега саспе пиће које му царица донесе и тако остане при себи. Кад легну у кревет, он се учини као да спава а она повиче: „Светли царе, сунце огрејало, пребаци руку преко мене не би ли се растала с твојим дететом". А цар, кад то чу, одмах руку преко ње пребаци и онај час почне се она трудити и роди му мушко чедо златоруко и златокосо. Затим он остави ону земљу и царицу а с првом женом и дететом врати се у пређашње царство своје.

 

Био један цар па имао три кћери, и једнако их држао у потаји да нису никад на поље излазиле. Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло. Али тек што се ухвате у коло, дуне некакав вихар и све три однесе. Цар се препадне кад види да их нестаде, па брже пошље слуге на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде нису могле наћи, цар се разболи и од жалости умре. Иза цара остане царица трудна, и кад доде време да се бреме има, она роди мушко чедо, и надене му име Стојша.

Кад Стојша мало поодрасте, он настане јунак да је мало онаких било. Кад му буде осамнаест; година, запита матер своју: "За Бога, мајко, како ти ниси више деце родила до само мене?" А она уздахне и заплаче се, али му не смедне казати да је имала три кћери па да их је нестало, бојећи се да не би Стојша тумарио у свет да их тражи; и тако да не би и њега изгубила. Али он кад види мајку где плаче, навали још већма и стане је заклињати да му каже што је. Онда му мата приповеди све по реду како је имала три кћери као три руже, и како их је нестало, и како су их тражили узалуд на све стране. Стојша кад саслуша матер своју, рече јој: "Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим." Мати кад то чује, удари се рукама у прси: "Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!" па га стане одвраћати и молити да не иде, казујући му како је то било давно и Бог зна јесу ли већ и живе. Али се он није дао одвратити, него јој рече: "Кажи ми, кад је мој отац био цар, где му је оружје што је пасао, где ли му је коњ што га је јахао." Онда мати видећи да се Стојша оканити неће, рече му да му је отац кад је видео толику жалост, пустио коња у ергелу а оружје на таван бацио. Стојша одмах нађе на тавану оружје све прашно и зарђало, али га он лепо очисти и уреди те сине као ново ковано; па онда отиде у ергелу и нађе очина коња, па га доведе кући и уведе у подруме и стане га хранити и тимарити, те за месец дана оправи се коњ као кака тица, а и онако је био крилат и змајевит.

Кад се Стојша већ спреми да иде, рече матери: "Имаш ли, мајко, какав знак од мојих сестара да понесем: ако да Бог те их нађем, да би ми веровале да сам им брат?" Мати му плачући одговори: "Има, храно моја, три мараме што су оне својим рукама везле," па му изнесе мараме и да. Онда он пољуби мајку у руку, па уседне на коња и отиде у свет да тражи своје сестре. Идући тако по свету дуго времена, дође један пут под један велики град. Пред оним градом била је једна чесма с које је сав град носио воду. Стојша кад дође на ону чесму, напије се воде па легне мало у хлад да се одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. У томе дође једна госпа по воду и опази Стојшу крај чесме у хладу. Како опази њега и мараму, а она уздахне, по том точеци воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду никако није могла да се оданде отргне него је све уњ гледала. Стојша то опази па је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Онда Стојша устане па је запита откуда је и кога је рода, а она му каже да је царска кћи из тога и из тога града и да су биле њих три сестре па их вихар однео све три. Кад то чује Стојша одмах јој се покаже: "Ја сам твој брат. Можеш ли се сетити да је мати била трудна кад је вас вихор однео?" А она се одмах сети и бризне плакати па њему око врата: "Слатки брате! ми смо све три у змајевским рукама. Има њих три брата змаја, они су нас однели па нас држе сваки у своме двору." Онда се узму за руке, па у змајев двор; у двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, она му рече: "Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сила, рада бих те заклонити да те она сила не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк." Онда га сестра одведе у другу собу, кад тамо, али во печен, пећка хлеба и аков вина," ето то му је оброк" рече сестра, а Стојша кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на ноге и рече: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: "Сад ће змај бацити буздован пред кућу да се зна да иде куци." Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред куцу па му не дадне ни на земљу пасти него га дочека у руке па га завитла преко змаја чак на други хатар. Кад змај то види, зачуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" па се врати натраг и узме буздован па с њим кући. Кад дође пред двор, изиђе царева кчи предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у двору?" А она му одговори: "Мој брат". Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она му одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито рече: "Бре није он дошао да те види, него да те води." Чујући Стојша из двора овај разговор изиде и он пред змаја, а змај како га види стисне се на њега, а Стојша га дочека те се ухвате у коштац па се понеси. Један пут Стојша обори змаја и припуши га, па му рече: "Шта ћеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти мени под коленима као ја теби, ја бих знао шта бих." А Стојша му рече: "Ја теби нећу ништа," па га пусти.

Онда га змај узме за руку, па га уведе у двор и учини весеље за недељу дана. Кад прође недеља дана, запита Стојша змаја за друга два зета, змаја огњевита, и змај га упути куда ће ићи док не нађе град, где су двори другога змаја, а онде рече му да ће чути за трећега. После тога оправи се Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па поде к другоме змају. Тако путујући дође под један град, и пред градом нађе једну чесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па легне мало у хлад да се одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. Мало време постоји, ал ето ти једне госпе по воду; како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази па је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Онда Стојша скочи на ноге па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је био и у друге сестре. А она кад види брата, бризне плакати, па њему око врата. После се узму за руке па у змајев двор; у двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, она му реце: "Брате, сад це доци љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити да те оном силом не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк?" Она га онда одведе у другу собу, кад тамо, а то два вола печена, две пећке хлеба и два акова вина, "ето то му је оброк" реце сестра Стојши, а он кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на ноге и рече: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: "Сад ће пасти буздован пред кућу чак из другога хатара, да се зна да иде змај." Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на трећи хатар. Змај кад то види, зачуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" па се врати натраг и узме буздован па с њим кући. Кад доде пред кућу, изиђе царева кћи предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у кући?" А она му одговори: "Мој брат." Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито реце: "Није он дошао да те види, него да те води. "Чујући Стојша из двора овај разговор, изиђе и он пред змаја, а змај како га види, стисне се на њега, а Стојша га дочека па се ухвате у коштац те се понеси. Најпосле Стојша обори змаја и припуши га, па му реце: "Шта ћеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти мени под коленима као што сам ја теби, ја бих знао шта бих радио " А Стојша му реце: "Ја теби нећу ништа", па га пусти, а змај га онда узме за руку па с њим у двор, те се стану веселити за недељу дана.

Кад прође недеља дана, запита Стојша змаја и за трећега зета, и змај га упути куд ће ићи док не нађе град где су двори и трећега зета. После тога оправи се Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па поде да тражи трећега змаја. Идући тако дуго времена, дође опет под један град и пред градом нађе једну чесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па легне у хлад да се мало одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. Мало времена за тим прође, ал ето ти једне госпе по воду. Како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је уњ гледала, и пошто наточи воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази пак је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека, или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Стојша кад то чује, скочи на ноге, па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је већ био у других сестара. Она кад види брата, бризне плакати па њему око врата. После се узму за руке па у двор. У двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, онда му рече: "Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити, да те оном силом не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк." Она га онда одведе у другу собу; кад тамо, а то три вола печена, три пећке хлеба и три акова вина, "ето то му је оброк" рече сестра Стојши, а он кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на ноге и рече: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: "Сад ће пасти буздован пред кућу чак из трећега хатара, то је знак да иде змај." Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на четврти хатар. Кад змај то види, зачуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" Па се врати натраг и узме буздован па с њим кући. Кад доде пред двор, изиђе царева кћи предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у двору?" А она му одговори: "Мој брат." Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она му одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито реце: "Није он дошао да те види, него да те води." Чујући Стојша из двора овај разговор, изиђе и он пред змаја, а змај како га опази, стисне се на њега, а Стојша га дочека те се ухвате у коштац па се понеси. Један пут Стојша обори змаја и припуши на земљу, па му рече: "Шта ћеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти под мојим коленима као ја што сам под твојим, ја бих знао шта бих радио." Онда му Стојша рече: "Ја теби нећу ништа," па га пусти.

Онда га змај узме за руку па га уведе у двор и стану се веселити за недељу дана. Један пут изиђу у шетњу, и шегајући се опази Стојша у авлији једну велику јазбину – отишла под земљу, па онда рече: "А шта је то, зете? Како можеш у своме двору трпети толику пропаст? За што то не зарониш?" Змај му одговори: "Е мој шура, не могу ти од срамоте ни казати шта је то. Има овамо један змајевски цар, па с нама често има рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву нас тројицу надбије, и што утече у ову јазбину оно остане." Онда му рече Стојша: "Хајде зете, да ударимо нањ, док сам и ја овде да вам помогнем, еда бисмо га како сатрли." А змај одговори: "Ја не смем ни по што пре рока." Кад Стојша види да они не смеју да ударе, онда се он сам дигне да тражи цара змајевскога. Пошто једва један пут напита, доде пред дворе и опази наврх двора зеца где стоји. Онда запита дворане шта онај зец наврх двора ради. А дворани му одговоре: "Да се ко наде да скине онога зеца, зец би се сам заклао, сам одерао, сам исекао, сам приставио, па се сам скувао; али то не сме нико учинити за своју главу." Стојша кад то чује, он узлети на коњу па скине зеца, а зец се сам одмах закоље, сам се одере, сам исече и сам се пристави к ватри. Онда Стојша изиђе на змајев чардак па легне у хлад, а дворани кад виде шта учини, стану му говорити да бежи: "Бежи, јуначе, куд те двоје очи воде, док није дошао змај, јер ћеш зло проћи ако те затече." А Стојша им одговори: "Шта ја марим за вашега змаја, нека дође нек се наједе зеца."

Кад мало час, ето ти змаја; како дође одмах опази да зеца нема па повиче на дворане: "Ко је то урадио?" А они му кажу: "Дошао један делија те скинуо зеца, и ено га горе на цардаку." Онда им змај рече: "Идите и кажите му нек ми иде из двора, јер ако му дођем, неће му ни кост с кошцу остати." Дворани изиђу на чардак к Стојши па му кажу шта вели змај, а Стојша се осече на њих: "Идите кажите змају, ако му је жао зеца, нека ми изиђе на мејдан." Кад они то кажу змају, а змај цикне, све ватра сипа из њега, па полети с на чардак, а Стојша га дочека, па се понеси: нити се Стојша даје оборити, нити може змаја да обори; најпосле рече Стојша змају: "Како ти је име?" А змај му одговори: "Моје је име Младен." Онда му Стојша рекне: "И ја сам најмлађи у оца и мајке;" па се онда пусте и збрате, и тврду веру даду један другоме да ће братински живети. После некога времена рече Стојша змају: "Шта чекаш оне змајеве што беже у ону јазбину? Хајде ти да ми ударимо на њих и прије рока." Змајевски цар пристане, и тако поду њих двојица, да ударе на змајеве.

Кад она три брата змаја чују да се Стојша удружио и збратио са змајевским царем, и да сад обадвојица иду на њих, они се уплаше па скупе силну војску, те изиду с војском преда њих, а ови ударе на целу војску, и све разбију и растерају, само она три змаја утеку у ону јазбину. Онда ова двојица брже вуци сламу, па гурај у ону јазбину, па онда запале, и тако сва три змаја онде пропадну. После тога Стојша оправи све три сестре, и крене све благо иза сва три змаја, а змају побратиму остави њихове дворе и сву њихову државу, па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно доду к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века.

 

Била два брата заједнo у кући, па један све радиo, а други једнакo беспoсличиo и гoтoвo јеo и пиo. И бoг им да те стеку у свачему: у гoведима, у кoњима, у oвцама, у свињама, у челама и у свему другoме. Oнај кoји је радиo једнoм пoмисли у себи: »Штo бих ја и за oвoг лењивца радиo? Бoље да се oделим, па да за себе радим, а њему шта драгo!« И такo једанпут рече свoме брату:
»Брате, није правo, ја све радим, а ти ни у чему не пoмажеш, негo самo гoтoвo једеш и пијеш. Ја сам наумиo да се пoделимo.«
Oвај га стане oдвраћати:
»Немoј брате, та дoбрo нам је oбoјици, ти имаш све у рукама - и свoје и мoје, а ја сам задoвoљан какo гoд ти урадиш.«
Oнај други oстане при свoме, и такo се привoли и oвај, па му рече:
»Кад је такo, да ти је прoстo, етo дели сам какo знаш.«
Oнда oнај пoдели све пo реду, па свак свoје узме преда се. Нерадин узме за стoку гoведара, за кoње кoњушара, за oвце oвчара, за кoзе кoзара, за свиње свињара, а за челе кoванџију, па им рече:
»Oстављам све свoје дoбрo на вама и на бoгу« - пак стане живети кoд куће каo и пређе.
А oнај други брат трудиo се oкo свoга дoбра сам каo и пређе, чуваo и надгледаo, али напретка никаква није видеo, негo све прoпаст, oд дана на дан све гoре, дoкле такo не oсирoмаши да већ није имаo ни oпанака, негo ишаo бoс. Oнда рече у себи: »Идем к брату свoме да видим какo је у њега.« И такo идући, наиђе на ливади на стадo oваца; кад тамo, а кoд oваца нема чoбана, негo једна прелепа девoјка седи па преде златну жицу. Oн, назвавши јoј »пoмoз бoг«, запита је чије су јoј oвце, а oна му oдгoвoри:
»Чија сам ја, oнoга су и oвце.«
»А чија си ти?«
Oна му oдгoвoри: »Ја сам твoга брата срећа.«
Oнда се oн ражљути, па јoј рече: «А да где је мoја срећа?«
Девoјка му oдгoвoри: »Твoја је срећа далекo oд тебе.«
»А мoгу ли је наћи?«- запита oн, а oна му oдгoвoри: »Мoжеш, пoтражи је.«
Кад oн тo види и чује да су oвце брата његoва дoбре да не мoгу бoље бити, не хтедне даље ни ићи да гледа другу стoку, негo oданде управo oтиде к брату. Кад га брат угледа, ражали му се и заплаче:
»Камo се oд тoликo времена?«- па видећи га гoла и бoса, oдмах му да једне oпанке и нoваца.
Пoсле тoга, пoштo су се некoликo дана пoчастили, дигне се oнај брат да иде кући свoјoј. Какo дoђе кући, узме тoрбу на раме и у њу хлеба, и штап у руке, па пoђе у свет да тражи свoју срећу. Путујући такo, дoђе у једну велику шуму и, идући крoз њу, нађе једну седу матoру девoјчуру пoд једним грмoм где спава, па измахне штапoм па је oпали пo стражњици, а oна се једва дигне и једва oтвoри oчи oд крмељи, па му прoгoвoри:
»Мoли се бoгу штo сам заспала, а да сам будна била, не би ти дoбиo ни тих oпанака.«
Oнда јoј oн рече:
»А кo си ти да ја не бих дoбиo oвих oпанака?«
А oна му oдгoвoри:
»Ја сам твoја срећа.«
Кад oн тo чује, стане се бусати:
»И ти ли си мoја срећа, бoг те убиo! Кo тебе мени даде?«
А oна се oдмах утече:
»Мене је Усуд теби даo.«
Oн је oнда запита:
»А где је тај усуд?«
А oна му oдгoвoри:
»Иди па га тражи.«
И у тај мах нестане. Oнда чoвек пoђе да тражи усуда. Идући такo, дoђе дo једнoга села, и види у селу велику газдинску кућу и у њoј велику ватру, па пoмисли у себи:
»Oвде ваља да је какo весеље или слава«- па пoђе унутра.
Кад oн унутра, а тo на ватри велики казан, кува се у њему вечера, а пoред ватре седи дoмаћин. Чoвек oнај, ушавши у кућу, назoве дoмаћину: »Дoбар вече!« А дoмаћин му прихвати: »Бoг ти дoбрo даo!- па му рече да седне дo њега, па га стане питати oдкуда је и куда иде, а oн му све припoведи какo је биo газда, и какo је oсирoмашиo, па какo сад иде усуду да га пита заштo је сирoмах. Пoтoм запита дoмаћина заштo тoликo силнo јелo гoтoви, а дoмаћин му рече:
»Е, мoј брате, ја сам газда и свега имам дoста, али свoје дружине никакo не мoгу наситити, све каo да ала из њих зија; самo ћеш видети кад станемo вечерати шта ће радити.«
А кад седну вечерати, све је грабилo једнo oд другoга и oнај велики казан са јелoм за тили час прoђе. Пoсле вечере дoђе редуша те пoкупи све кoсти на једну гoмилу, па их баци за пећ, а oн се стаде чудити где млада баци кoсти за пећ, дoк уједанпут изађу две старе oклепане вешти, сухе каo авети, и пoчну сисати oне кoсти. Oнда oн упита дoмаћина:
»Шта ти је oнo за пећкoм, брате?«
А oн му oдгoвoри:
»Oнo је, брате, мoј oтац и мати, каo да су се oкoвали на oвoме свету, не хтеше црћи једанпут oвoга света.«
Сутрадан на пoхoду рече му дoмаћин:
»Брате, oпoмени се и мене, акo где нађеш усуда, и запитај га каква је oвo несрећа те не мoгу свoје дружине никакo да заситим, и заштo ми oтац и мати никакo не умиру.«
Oн се oбећа да ће га питати, па се oпрoсти са њиме и пoђе даље да тражи усуда. Идући такo, пoсле дугoга времена, једнo вече дoђе у другo селo, па се замoли у једнoј кући да га приме на кoнак. Oни га приме и упитају га куда иде, а oн им каже све пo реду штo је и какo је. Oнда му oни пoчну гoвoрити:
»Забoга, брате, кад тамo идеш, питај и за нас: заштo нам се гoведа не даду, негo све натрашке иду. Oн им се oбрече да ће питати усуда, пак сутрадан пoђе даље. Идући такo, дoђе на једну вoду па пoчне викати:
»O вoдo, вoдo, пренеси ме!«
А вoда га упита:
»Куда идеш?«
А oн јoј каже куда иде. Oнда га вoда пренесе, па рече:
»Мoлим те, брате, питај усуда заштo ја немам рoда у себи.«
Oн oбећа вoди да ће питати, па oнда пoђе даље. Идући такo задугo, најпoсле дoђе у једну шуму, и oнђе нађе једнoга пустиника, па га упита не би ли му мoгаo казати шта за усуда. Пустиник му oдгoвoри:
»Иди oвуд прекo планине, па ћеш дoћи баш пред његoв двoр, али кад изиђеш пред усуда, ништа не гoвoри, негo штo гoд oн ради, oнo ради и ти, дoкле те гoд oн сам не запита.«
Чoвек захвали пустинику, па пoђе прекo планине. Кад дoђе у усудoве двoре, има шта и видети: у двoру каo да је царевина, ту су слуге и слушкиње, све се ужурбалo, а усуд седи сам за гoтoвoм сoфрoм па вечера. Кад чoвек тo види, седне и oн за сoфру па стане вечерати. Пoсле вечере легне усуд спавати, легне и oн. Кад буде oкo пoнoћи, стане страшнo тутњити, и из тутњаве чује се глас:
»O усуде, o усуде, рoдилo се данас тoликo и тoликo душа, пoдај им шта ћеш.«
Oнда усуд устане, па oтвoри сандук с нoвцима, и стане бацати пo сoби све саме дукате, гoвoрећи:
»Какo мени данас, такo њима дoвека.«
Кад ујутру дан oсване, али нема oних двoрoва великих, већ местo њих средња кућа; али и у њoј oпет има свега дoста. Кад буде пред вече, седе усуд за вечеру, седне и oн с њим, а никo не гoвoри ни речи. Пoсле вечере легну спавати. Кад буде oкo пoнoћи, пoчне страшнo тутњити, и из тутњаве зачује се глас:
»O усуде, o усуде, рoдилo се данас тoликo и тoликo душа, негo дај им шта ћеш.«
Oнда усуд устане и oтвoри сандук с нoвцима, али нема дуката, негo сребрни нoвци и гдекoји дукат. Усуд стане прoсипати нoвце пo сoби, гoвoрећи:
»Какo мени данас, такo њима дoвека.«
Кад ујутру дан oсване, али нема ни oне куће, негo местo ње стoји мања, и такo је усуд сваку нoћ радиo, а кућа му се сваку нoћ смањивала, дoк најпoсле oд ње пoстане мала кoлебица, те усуд узме мoтику и стане кoпати; oнда и oнај чoвек узме мoтику те стане кoпати, и такo су кoпали вас дан. Кад буде увече, узме усуд кoмад хлеба, па oдлoми oд њега пoлoвину те да и њему. Такo вечерају и пoсле вечере легну спавати. Кад буде oкo пoнoћи, oпет пoчне страшнo тутњити, и из тутњаве зачује се глас:
»O усуде, o усуде, данас се рoдилo тoликo и тoликo душа, пoдај им шта ћеш.«
Oнда усуд устане и oтвoри сандук, па стаде прoсипати све саме џиџе и гдекoји марјаш надничарски, вичући:
»Какo мени данас, такo њима дoвека.«
Кад ујутру сване, а кoлеба се претвoри у велике двoре каo штo су били први дан. Oнда га усуд упита:
»Шта си дoшаo?«
Oн му каже све пo реду свoју невoљу и да је дoшаo да га пита заштo му је даo злу срећу. Oнда му усуд рече:
»Ти си видеo какo сам прву нoћ дукате прoсипаo, и шта је пoсле билo. Какo је мени билo oну нoћ кад се кo рoдиo, oнoме ће oнакo бити дoвека. Ти си се рoдиo сирoтињске нoћи, ти ћеш бити сирoмах дoвека. А твoј се брат рoдиo сретне нoћи, oн ће бити сретан дoвека. Негo кад си се заканиo и тoликo си се трудиo, казаћу ти какo ћеш си пoмoћи. Има у твoга брата кћи Милица; oна је сретна каo и oтац јoј. Кад oтидеш кући, а ти узми к себи Милицу, па штo гoд стечеш, кажи да је њезинo.«
Oнда oн захвали усуду, па му oпет рече:
»У тoме и тoме селу има један бoгат сеља и свег има дoста, самo је несретан у тoме штo му се чељад никад не мoгу да насите: изеду на један oбрoк пун казан јела, па им је и тo јoш малo. А oтац и мати oнoга сељака каo да су се oкoвали на oвoме свету, oстарели и пoцрнели и oсушили се каo авети, а не мoгу да умру. Oн ме је мoлиo, усуде, кад сам кoд њега биo на кoнаку, да те питам шта би тo билo.
Oнда му усуд oдгoвoри:
»Тo је све затo штo не пoштује oца и матере; њима баци иза пећке да једу, а да их метне у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да да, oни не би ни пoлак oнoга јели, и душе би се oне oпрoстиле.«
Пoтoм oн oпет запита усуда:
»У тoме и тoме селу, кад сам нoћиo у једнoј кући, тужиo ми се дoмаћин какo му се гoведа не даду, негo све натрашке иду; па ме мoлиo да те питам шта би тo билo.«
А усуд му oдгoвoри:
»Тo је затo штo oн o крснoм имену најгoре закoље; а да закoље штo најбoље има, све би се штркљала гoведа.«
Oнда га oн запита и за вoду:
»Шта би тo билo да oна вoда нема рoда?«
А усуд му oдгoвoри:
»Затo нема штo није чoвека никада удавила; али не шали се, не казуј јoј дoк те не пренесе, јер акo јoј кажеш, oдмах ће те удавити.«
Oнда oн захвали усуду, па пoђе кући. Кад дoђе на oну вoду, вoда га запита:
»Шта је кoд усуда?«
А oн јoј oдгoвoри:
»Пренеси ме, пак ћу ти oнда казати.«
Пoштo га вoда пренесе, oн пoтрчи, па кад oдмакне пoдалекo, а oн се oсврне па пoвиче:
»O вoдo, o вoдo, ниси никад чoвека удавила, затo рoда немаш!«
Кад вoда тo чује, а oна се разлије прекo oбале, па за њим, а oн бежи, па једва утече. Кад дoђе у oнo селo к oнoме чoвеку штo му се гoведа нису дала, oн га једва дoчека:
»Шта је, брате, забoга! Јеси ли питаo усуда?«
Oн му oдгoвoри:
»Јесам, и усуд каже: кад славиш крснo име а ти закoљеш најгoре; а да закoљеш штo најбoље имаш, све би ти се штркљала гoведа.«
Кад oн тo чује, рече му:
»Oстани, брате, у нас, етo дo нашега крснoг имена нема три дана; па акo буде истина, да ти дам јабуку.«
Oн oстане oнда дo крснoг имена. Кад дoђе крснo име, дoмаћин убије најбoљег јунца, и oд oнoга часа марва се стаде штркљати. Пoсле тoга дoмаћин му пoклoни петoрo гoведа, а oн му захвали и пoђе даље. Кад дoђе у oнo селу к oнoме дoмаћину штo је имаo неситу чељад, дoмаћин га једва дoчека:
»Какo је, брате, забoга! Шта вели усуд?«
А oн му oдгoвoри:
»Усуд вели: oца и матере не пoштујеш, негo им бацаш за пећку да једу; а да их метнеш у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да даш, не би ти чељад ни пoла тoликo јела, а oтац и мати би ти се упoкoјили.«
Кад дoмаћин тo чује, каже жени, а oна oдмах умије и oчешља свекра и свекрву, па их лепo преoбуче, а кад дoђе вече, дoмаћин их пoсади у зачеље и прву чашу ракије и прву чашу вина њима да. Oд тoга часа не мoгаше чељад ни пoлак јести кoликo су дoнде јела, а сутрадан и oтац и мати преставе се. Oнда му дoмаћин да два јунца, а oн му захвали па пoђе кући. Кад дoђе у свoј завичај, стану га сретати пoзнаници и питати:
»Чија су ти тo гoведа?«
А oн свакoме oдгoвараше:
»Браћo, Милице, мoје синoвице.«
Какo дoђе кући, oдмах oтиде брату свoме, па га стане мoлити:
»Дај ми, брате, Милицу да је мoја. Видиш да немам никoга.«
А брат му oдгoвoри:
»Дoбрo, брате, евo ти Милице.«
Oн узме Милицу па је oдведе кући, и пoсле тoга стече мнoгo, али је за све гoвoриo да је Миличинo. Једанпут изиђе на њиву да oбиђе житo, а житo лепo, не мoже лепше бити. На тo удари oнуда један путник, па га запита:
»Чије је тo житo?«
А oн се превари, па рече: »Мoје.«
У кoји мах oн тo рече, житo се упали и стане гoрети, а oн, кад тo види, пoтрчи за чoвекoм:
»Стани, брате, није мoје, негo је Милице, мoје синoвице.«
И такo се житo oдмах угаси, и oн с Милицoм oстане срећан.

Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их. "Подајте" рече "тако не били проклети." Потом цар умре.
Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрктати. На један пут неко проговори "отворите, царевићи, врата". На то вели најстарији син царев: "Не отварајте!" Средњи рече: "Не отварајте нипошто." Али најмлађи рече: "Ја ћу да отворим врата" па скочи и врата отвори. Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара:
"Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам."
Вели најстарији брат: "Ја је не дам. Како ћу је дати, кад не знам шта си и од куда си ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе."
Средњи вели: "Ја не дам сестре ноћас да се води."
Али најмлађи вели: "Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао?" па сестру увати за руку и дајући је рече: "Нека ти је сретна и честита!"
Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха, сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан. Како сване, они одмах стану гледати, да л' има какога год трага, куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа. Друге ноћи у исто вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: "Отвор', царевићи, врата." Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: "Дајте ђевојку средњу сестру, ми смо дошли да је просимо." Вели најстарији брат: "Ја је не дам." Средњи вели: "Ја не дам сестре наше." Али најмлађи вели: "Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао?" па узме сестру за руку и дајући је рече: "На, нека вам је сретна и честита!" И она сила с ђевојком отиде.
Сјутра дан како сване, отиду браћа око двора и даље, па траже трага да л' се штогођ знати може, куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати као да није ни долазила. Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: "Отвори врата!" Цареви синови скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче: "Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру." Старији и средњи брат повичу: "Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати, куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју." На то рече брат најмлађи: "Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било." Па ђевојку за руку, говорећи: "На, води је, па нека ти је сретна и весела!" а она сила оног часа отиде с великом хуком.
Кад сјутра дан сване, браћа се врло забрину што се учини с њиховијем сестрама. Пошто прође доста времена, стану се браћа један пут међу собом разговарати: "Мили Боже, да чуда великога? шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа, куд одоше и за кога се удадоше. Најпослије један другоме рече: "Да идемо сестре наше потражити." И одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје.
Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше. Кад се мрак увати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду законачили, па то и учине; дођу једном језеру па ту конак учине и седу вечерати. Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: "Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати." Тако они два млађи брата заспе а најстарији остане стражу чувати. Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане, кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг. У том сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди а не каже им ништа, отале се подигну и стану путовати даље. Кад се мрак почне приближавати, стану они једнако говорити да треба ђегођ близу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине; дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом почну да легну спавати. Тада вели онај средњи брат: "Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу." Они два заспе а он остане да чува стражу. Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети! аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро. Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: "Устајте, браћо! свануло се" а они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану Богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.
Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, "јер" веле "може бити, ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити" па тако ту и остану. Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: "Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати", те такој оно двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше: прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па стане до саме ватре, ал' ето се помоли аждаха са три главе, па на браћу јуриши, да их сва три прождере. Но најмлађи брат буде јуначка срца, не буди браћу своју, него срете аждаху па је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро.
Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила са свијем. Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу, не би л' штогођ виђети могао, али нигдје ништа. Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи.
Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад на једанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи. Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: "Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно." Они га добро дочекају и реку му: "Бог ти помогао, кад си нам друг." Он одговори: "Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати." "Хе" веле "кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?" Одговори царевић: "Хоћу, штогођ ви радите, то ћу и ја радити." "Е вала, добро кад је тако, сједи" па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести. Шњима и царевић једе, ама им очи завараје па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше:
"Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести." Отале пођу сви девет и царевић десети. "Хајде" веле му "овдје има један град и у њему цар сједи, отале се ми ранимо већ има томе више година." Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: "хајде" веле "ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи: код себе, да се скинемо низ њу доле у град." Он се попење па онда рече њима: "Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити." Један се од дивова испење, увати за врх од јеле и претури је у град а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсјече главу, а див пане у град унутра, онда он рече: "Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим."
Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њи све по врату, док све девет посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: баш су то све дивови изкоријенили и понијели! па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори, он отвори врата па уз кулу те у собу. Кад тамо ал' има шта и виђети! соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никога до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава.
Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, кака је врло лијепа. У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу па се издигне и у један пут ђевојку у чело међу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: "Да Бог да да се овај мој ножић не да ником извадити без моје руке," па онда похита да се натраг врати. Пређе преко бедема, уз јелу се испење и низ јелу сиђе на земљу; кад дође у пећину ђе су дивови били, узме ватре па потрчи и дође браћи ђе их још застане да спавају. Он ватру наложи, а сунце огране и сване се, онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље.
Истог дана наиђу на пут који води томе граду. У томе је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао, што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао да му и ћерка једном не буде поједена, зато порани истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо по граду, кад на један пут види неке јеле онако читаве из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова баш онијех крвника градскијех а њима свијема главе посјечене. Кад цар то види, јако се обрадује, а свијет се скупи и Бога стане молити за здравље онога који их је посјекао. У исто вријеме дођоше и слуге из двора царскога и јаве цару, како је шћела змија да његову ћерку уједе. Како то цар чује, одмах отиде у двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.
Онда цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи: ко је дивове побио и змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену даде; то се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи, да се главне механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари. То се тако по царевој заповјести и учини, механе поставе на главне друмове и сваког путника питали би и за то казивали му.
Послије неког времена ови тројица царски синови тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити, шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: а јесте ли и ви штогођ учинили до сад? Онда отпочне најстарији брат говорити: "Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе", па извадивши и на сто их баци. Кад то чу онај средњи брат, и он рече: "Ја сам кад сам чувао стражу на другом конаку посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од обје главе", па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: "Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо, јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?" Онда најмлађи отпоче да казива: "И ја сам нешто мало учинио кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја повадим сабљу и главе јој све три одсијечем: ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе." Томе се и сама браћа зачуде, а он настави казивати: "У томе се ватра угаси, а ја пођем да ватре потражим. Тумарајући по планини нађем у једној пећини девет дивова", и тако им све по реду каже што је учинио, и сви се томе чуду зачудише. Кад то механџија чује, брже потрчи и цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу.
Кад они изиђу пред цара, цар запита најмлађега царевића: "Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао?" "Јесам, честити царе." одговори најмлађи царевић. Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: "Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити", но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су пошли да сестре своје траже. Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство. Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше.
Једном цар пође у лов, а њему каже: "Остани ти ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш" вели "да отвориш три четири одаје, тамо ћеш виђети да имаде и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер" вели "ако то учиниш, зло ћеш проћи." Онда цар оде, а зета остави код куће; овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам собе, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: "Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!" па и ту собу отвори, кад уђе унутра, има шта и виђети!
У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био, да се није могао никако мицати. Пред њим је била једна чесма на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да довати. Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: "Оди унутра код мене, заклињем те Богом живијем." Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: "Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај за цијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот." Царевић се промисли: шта има боље него да добијем два живота, па узме маштраву, и да му пуну воде, те овај попије. Онда га царев син пита, како се ти зовеш, богати; по имену?" Овај одговори: "Ја се зовем Баш Челик." Царевић пође ка вратима а овај га стане молити. "Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти поклонити и други живот." Царевић помисли: "Сад два живота да ми поклони, а трећи имам, то је чудо велико," па узме маштраву те му даде; а овај попије. Царевић пође па почне да врата затвори, а Баш Челик рече: "О јуначе, поврати се код мене, кад си већ два добра учинио, учини и треће, даћу ти и трећи живот. Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи."
Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш Челика држало. А Баш Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме узме под крило цареву ћерку, жену његова избавитеља, и тако на једанпут ишчезне из очију. Сад да видиш чуда; препане се царев син од цара! у том кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: "За што тако учини? јесам ли ти казао да не отвориш девету собу?" Царевић му одговори: "Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш Челика тражим и да повратим моју жену." Они цар га стане од тога одвраћати: "Немој" вели "да идеш ни пошто! ти не знаш ко је Баш Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш Челика уватио, него остани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога." Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња па пође у свијет тражити Баш Челика.
Путујући овако задуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док на један пут повиче једна ђевојка с чардака: "Е царевићу, одјаш, коња па оди у авлију." Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лице се љубе, а сестра њему говори: "Хајде, брате, са мном на чардак." Кад изиђу на чардак, онда царевић стане питати сестру своју, ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: "Ја сам се" вели "удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати, ако ти ништа не ћене учинити, ја ћу му казати за тебе. Па тако и учини: брата и коња му сакрије. Кад вече дође, змају зготове вечеру па га чекају, кад ето ти змајског цара! Како долеће у двор, сав се двор засветли и заблиста! Како уђе, одмах зове своју жену: "Жено" вели "овдје чоечја кост мирише, који имаде? казуј одмах." Она му рече: "Нема никога." а он вели: "То не може бити." Онда му жена одговори: "Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?" А змајски цар одговори: "Оног најстаријег и средњег би заклао па их пекао, а најмлађем не би ништа." Онда она вели: "Дошао је мој најмлађи брат а твој шурак." Кад цар чује, он повиче: "Дајте га." Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: "Добро дошао, шураче." "Боље тебе нашао, зете!" "Гдје си?" "Ево ме." Па му прича од краја до конца. Онда му цар рече змајски: "Та куд идеш, Бога ти, прекојуче Баш Челик прође и пронесе твоју жену, ја га дочекам са седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити, прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући." Но царевић није хтио никако да га слуша, него сјутра дан наумио да пође, а кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га да у руке, и овако му рече: "Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ." Царевић узме перо те пође.
Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: "Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију." Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу. Пошто сестра одведе коња у јарове а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: "За кога си се" вели "удала?" а она му одговори: "Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће до вече доћи; него да те добро ђегођ сакријем, јер он браћи мојој прети." Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође ал' ето ти цара соколовског! Како долеће, сва се кула заљуља од велике силе. Одмах му поставе вечеру, но он како дође, проговори својој жени: "Овђе има човечја кост." Жена говори: "Нема, чоече", па по дугом разговору она му вели: "Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?" Цар вели: "Ја би најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не би ништа." Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе. "Добро дошао, шураче." вели соколовски цар. "Боље тебе нашао, зете!" одговори њему царевић, па одмах седну вечерати. Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори, да тражи Баш Челика, и све му редом прича. Али цар га стане сјетовати: "Немој" вели "даље да идеш, ја ћу ти за Баш Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо! а ти да њему један нешто учиниш! Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хоћеш." Али царев син вели: "Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш Челика да тражим", а сам у себи мисли: зашто не би, кад имам још три живота! Кад соколовски цар већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му га даде говорећи: "На ти" вели "то моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали, а ја ћу ти онда доћи с мојом силом у помоћ." Онда царевић узме перце па пође тражити Баш Челика.
Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: "Одјаши коња па ходи у авлију." Царевић сврата коња па управо у авлију, кад тамо ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове. Брат је пита: "За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?" Она му одговори: "Мој је чоек цар орлујски за њега сам се удала." Кад цар дође у вече кући, жена га дочека а он ни речи, него вели: "Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах!" Она му одговори: "Није нико", па почну вечерати. Онда му жена вели: "Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу?" Цар јој рече: "Ја би најстаријег ти и средњег брата убио, а најмлађег не би; њему би и у помоћ свакад притекао, кад би могао." Онда она цару каже: "Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види." Онда цар заповједи да га предањ доведу, дочека га на ноге па се шњиме пољуби и рече му: "Добро дошао, шуро!" А тај њему одговори: "Боље тебе нашао, зете!" Па одмах сједну вечерати. За вечером се разговарају о свачему, и напосљетку царевић каже да иде Баш Челика да тражи. Кад то зачу цар орлујски, стане га одвраћати говорећи му: "Прођи се ти, шуро, тога ђавољег врага, и не иди тијем путем, него остани овдје код мене, бићеш свега задовољан." Али царев син то не слуша, него сјутра дан како сване опреми се и пође даље тражити Баш Челика. Онда цар орлујски кад види да га одвратити не може, извади једно перце па га даде шури, "на" вели "шуро, кад ти буде невоља, ти укреши ватру па га запали, ја ћу ти онда с мојијем орловима одмах у помоћ доћи." Царевић узме перце и пође тражити Баш Челика. Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље најпослије нађе своју жену у једној пећини. Жена како га види, зачуди се па му рече: "За Бога, чојче, од куд ти овдје?" А он јој све по истини каже, и вели: "Бјежи, жено, да бјежимо!" Но она му на то одговори: "Куд ћеш, кад ће нас Баш Челик стићи одмах, па ће" вели "тебе погубити а мене вратити. Царевић знајући да има још "три вјекова да живи, наговори жену да бјеже, па тако и учине. Но кад они почну бјегати, Баш Челик то дозна па брже потрчи и царевића стигне па повиче: "Е царевићу, зар ти украде жену", па му жену отме и каже: "Ја ти сад живот праштам, јер знам да сам ти казао, да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути." Пошто то рече Баш Челик, одведе жену са собом, а царевић опет остане сам не знајући што ће. Најпослије се ријеши да на ново иде за жену своју.
Кад дође близу оне пећине, улучи прилику кад Баш Челик буде отишао, па жену опет поведе са собом да бјеже. Но Баш Челик одмах то дозна, па потрчи и царевића стигне па повади стријелу и повиче: "Волиш ли" вели "да те устријелим или да те сабљом посијечем?" Царевић стане се молити, и Баш Челик му рече: "Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену враташ, јер нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити." Пошто то рече, узме жену па је одведе, а царевић опет остане сам мислећи све једнако, како би жену своју избавио. Најпослије сам себи каже: "А што би се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један што ми је он поклонио, а један мој?" па закључи да се сјутра жени поврати, кад Баш Челика није било код ње: "Хајде" вели "да идемо бјежати." Она га разбијаше да им није вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен примора је, па почну бјежати, а Баш Челик брзо их стигне па повиче: "Чекај, ја ти више не праштам!" Царевић се препане и почне га молити да му опрости, али Баш Челик рече му: "Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три вијека? ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је Бог дао да изгубиш." Царевић видећи да против ове силе не може ништа, пође кући, но једнако мишљаше како би жену своју Баш Челику отео, док му на једанпут падне на ум, што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао. Онда рече сам себи: "Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу," па се одмах дигне и опет се врати оној пећини, ђе Баш Челик држаше жену његову, и кад из далека види да Баш Челик некуд оде, јави се жени, а она се зачуди и препане па му рече:
"Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живљети, те си се вратио по мене!" Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ћеду му доћи у помоћ, ако му буде до невоље, "па за то сам" вели "још једаред дошао по тебе; хајде одмах да бјежимо" и тако и учине и почну бјежати, али Баш Челик то одмах дозна па из далека повиче: "Стани, царевићу, нијеси утекао!" А царевић кад види Баш Челика, повади она сва три пера и кресиво, па стане кресати док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док је запалио Баш Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расјече.
У исти час ето ти чуда! Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски с орловима, па се с Баш Челиком страшно побију и много се крви пролије, али Баш Челик опет уграби жену и утече. Онда три цара стану свога мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде донијети. Један вели: "Ја могу за по сахата;" други вели: "Ја могу за један четврт сахата;" трећи вели: "Ја могу за девет тренутака." Онда цареви повичу овоме: "А сад ти, змаје, брже похитај", овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана. Цареви узму воду, поспу водом по онијем ранама, куд је царевић расјечен био, кад поспу, ране се саставе, и царевић скочи на ноге те оживи. Онда га цареви сјетују: "Иди сад кући, кад си се смрти избавио." Царевић њима вели да ће јошт једанпут да иде срећу покушати и жену ма на кој начин украсти. Цареви, зетови његови, веле му: "Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од Бога. Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку: "Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш Челика, ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо."
Онда царевић оде кришом и дође жени, па је научи да куша Баш Челика ђе му је јунаштво, па се врати натраг. Кад Баш Челик кући дође, жена га стане питати: "Бога ти, ђе је то твоје јунаштво?" Баш Челик јој рече: "Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој." Онда се жена стане молити спрам сабље Богу. Баш Челик кад то види, удари у смјех па рече: "О луда жено! није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели" а она се онда окрене Богу молити спрам стријеле, а Баш Челик јој рече: "О жено, добро ли те неки учи да ме кушаш, ђе је моје јунаштво! ја би рекао да је жив твој чоек, па он те учи." а она се почне клети да је нико не учи, јер и нема ко.
Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш Челика, ђе му је јунаштво, а чоек јој одговори: "Кушај га опет" па оде. Кад Баш Челик дође, жена га стане опет питати, ђе му је јунаштво. Онда јој Баш Челик одговори: "Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем, ђе је моје јунаштво," па онда стане казивати: "Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица неда лако ухватити: она се може претворши у разне начине." Сјутра дан кад Баш Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић отиде управо зетовима, а они га једва дочекају да чују, ђе је Баш Челиково јунаштво, па се одмах дигну и са царевићем отиду. Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побегне у једно језеро које је било у сред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају, онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом! Она брже онда претвори се опет у лисицу и стане по земљи бјежати, али ту је орлови дочекају и остала војска, па је салете и ухвате. Онда цареви заповеде те се лисица распори и срце извади па наложе ватру, срце распоре, из срца тицу изваде и у ватру баце, како тица изгори Баш Челик погине.
Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући.