|
СРПСКЕ
НАРОДНЕ ТУЖБАЛИЦЕ |
Ката Илић тужи за братом
Ђе си ми се опремио
Ко ће орат пусте њиве
Кажи, сестро, мајци мојој
Ти си своју крв видео
Не дај младост црној земљи
Тужбалица једне Рисанке
Јој, што си мни се данас, брале,
јој, тако успавао, брале?
Јој, куда си ми се данас, брале,
јој, тако опремио, брале?
Јој, зову ли те данас, брале,
јој, наши роодитељи, брале?
Јој, они су нас, мили брале,
јој, давно оставили, брале.
Јој, а тебе се данас, брале,
јој, они пожелеше, брале,
јој, и себи те приведоше, брале!
Јој, што остави сеју, брале,
јој, сеју сиротицу, брале;
јој, сеју сиротицу, брале,
јој, црну кукавицу, брале,
јој, док је жива, мили брале,
јој, да јадује, мили брале,
јој, ничем не радује, брале!
Јој, зар је мало, или брале,
јој, што ћу туђег оца, брале,
јој, својим оцем звати, брале;
јој, зар је мало, мили брале,
јој, што ћу туђу мајку, брале,
јој, својом мајком звати, брале;
јој, зар и туђег брата, брале,
јој, морам својим звати, брале!
Јој, не ваља ти данас, оцо,
јој, што преведе браца, оцо,
јој, баш када је сеја, оцо,
јој, хтела да га жени, оцо!
Јој, кажи мени, мили оцо,
јој, кад си данас, мили оцо,
јој, брала позивао, оцо,
јој, јеси ли му тамо, оцо,
јој, нашао девојку, оцо!
Ђе си ми се опремио?
свекре бане!
тако диван и оружан,
мој витеже!
што л' с одјелом наресио,
дивни боре!
Ал' ћеш јутрос у градове,
граде свекре!
да с господом саборишеш,
мудра главо!
Ил' у брацко кметовање,
биран кмете!
Ил' за свата од сватова,
дични свекре!
Што си очи затворио?
зло ми јутро!
мудра уста подвезао,
мудри свекре!
дуге руке прекрстио,
снахи леле!
круту снагу оборио,
снажни громе!
нити караш ни милујеш,
зашто, свекре!
Неста кући домаћина,
аох дому!
четницима четовође,
мој четниче!
Куку Петко – мило чедо!
Што нам кућу ти затвори!
Што ојади тату твога!
Што сагоре мајци срце!
Што остави младу љубу
без никога нигде свога!
Оца нема, мајке нема –
ко ће ти је прихатити?
Кукај, сна'о Петковице,
у тој кући затвореној!
Ко ће орат пусте њиве!
Ко ће копат винограде!
Ко ће чуват беле овце!
Куку туго, тужна туго!
Куку ране на све стране!
Куку муке боловане!
Осташе ти родитељи,
саморани, самојадни,
као главње опаљене!
Куку сна'о – мила кћери!
Што ти ово би суђено
да останеш удовица
да поцрни младост твоја!
Куку мене, сестро моја,
куку сестро – мученице!
Погледај ме јоште једном,
погледај ме, послушај ме!
Ја ћу тебе замолити,
О Румена, сестро мила!
Ти ћеш тамо нашој мајци,
она ће те дочекати!
Рећи ћеш јој ''добро јутро!''
пољуби јој десну руку!
Поздрави ми мајку моју!
Кажи, сестро, мајци мојој
да сам жива мученица
од свекрве и од мужа!
А од мужа – пијанице,
што ми псује моје мртве!
Он ноћива по крчмама!
Што имасмо - све продаде,
остаде ми кућа празна!
Кажи, сестро, мајци мојој
нека жали муке моје!
Нек се мајка богу моли
да ја умрем прије вакта,
да не трпим ове муке!
Куку мени – сиротици!
О Румена, сестро мила,
још ми кажи нашој мајци
за брата нам за Спасета!
Спасо нам је много добар,
делија је међу момке!
Често мени он долази,
кори зета пијаницу,
теши сестру у невољи!
Ја све тужна бога молим
да ми Спасо здраво буде!
Ја ћу Спаса оженити
а из дома богатога,
богатога, завидннога,
а девојком много лепом!
О Стојане – домаћине!
Шта учини зла судбинаа
да погинеш изненада!
Да ти умреш на мукама,
у рукама душманскијем!
О Стојане, домаћине,
ти си своју смрт видео!
Ти си своју крв видео
како тече испред тебе!
Леле, леле домаћине!
на мукама мучениче,
од куршума жестокијех
што ти срце сагореше!
што ти кости издробише!
Домаћине – мучениче!
А на чем ти завидјеше,
те ти живот украдоше!
мене црну оцрнише!
Еј крвниче, бог т' убио!
Бог ти очи ослепио!
У пеп'о те претворио!
О ти боже, вишњи боже,
а виде ли са небеса
ко Стојана мучки уби?
ко његову крвцу проли?
О ти боже, вишњи боже,
чу ли писку мученика?
Је ли Стојан кликовао,
је ли бога призивао
да убије зле крвнике?
О ви моја сирочади,
примакте се вашем тати!
Пољубите вашег тату,
са њиме се опростите!
Одсад тату ви немате,
одсад сте ми сиротице!
Немој, кћери, немој, слатка!
Што си тако по'итала
да оставиш мајку твоју –
да ти кука без престанка
Не дај младост црној земљи!
е је ледна црна земља!
У земљи је црна змија,
црна змија тројеглава –
попиће ти очи твоје!
Кажи, кћери, мајци твојој,
кажи мајци шта те боли,
те си тако намрђена?!
Знаш како ми говораше:
'' 'Ајде, мајко, за доктора,
неће ли ме извидати!''
Па све гледаш са прозора
кад ће теби доктор доћи
к'о да ће ти здравље дати!
А лекове када узе
много ми се овесели:
''Сад је, мајко, мени боље!''
А кад трећи данак мину,
ти ми проли вруће сузе
и окваси бело лице!
''Еј ти мајко, слатка мајко,
знаш како нам доктор рече,
оздравићу за три дана!
Ево дана три прођоше,
а мени је много горе –
на очи ми тама пада!''
Па се нешто присетила,
па узела пусто ру'о,
пусто ру'о девојачко!
Све је ру'о прегледала
и сузама покапала!
'' 'Ајде, мајко, окити ме,
за невесту припреми ме –
узеће ме да ме нема!
Молим ти се, мила мајко,
немој, мајко, продавати
то свилено ру'о моје!
Но га даруј, мила мајко,
сиромашним девојкама –
нек га носе и нек зборе:
''Бог да прости Разделину!''
Куку мени, слатка кћери!
Е како ћу заборавит
твоје мудре разговоре!
Како ли ћу, тужна, гледат
твоје младе другарице
Када пођу на саборе!
Ево данас треће јутро,
Зло ми јутро!
Да те зовем и призивљем:
Синко Вуко!
Испред куће затрњене,
Ух ми вазда!
Не би ли ми долетио,
Мој соколе!
А ти ми се не озивљеш,
Крилат сине!
Траг ти не знам, јав не чујем,
Јад ме чуо!
Ођедох те, оружах те,
Мој делијо!
И цвијећем наресих те,
Мој цвијете!
Мајци пође, пак не дође,
Мајци куку!
Брзо мајку заборави,
Зашто синко?
Озови се, кажи ми се,
Вријеме је!
Да разбереш мајку твоју,
Мајци леле!
Како си се научио,
Пуни доме!
Саморану без никога,
Куку ђецо!
Сва у црно без биљега,
Куку синко!
Ал' си пош'о у сватове?
Дивни свате!
За ђевера уз ђевојку,
Вило синко?
Ал' за сватског старјешину?
Пристоји ти!
Ал' у коло међ' ђевојке?
Мој делијо!
Да их бираш и вијераш,
Мој младићу!
Себе љубу, мајц' измјену,
Мајци празно!
Ал' рад мира у кметове?
Шјајни кмете!
Ал' с господом у дослуку?
Гранат боре!
Моја вило над вилама,
Дивна дико!
Мој соколе под крилима!
Мајци леле!
Мој стечниче и доношче!
Пунан доме!
Ја јадујем, ти не видиш,
Очни виде!
Ја јаучем, ти не чујеш,
Јад ме чуо!
Смрт т' уграби приђе рока,
Бог је клео!
Црна земља сад т' ужива,
Њојзи благо!
Ђе је твоја крута снага?
Крути синко!
Рсом срзни, руком врзи,
Људски рсу!
Отреси се од земљице,
Синко Вуко!
Као соко од росице,
Мој соколе!
Не дотрчи, но долети,
Кам да ми је!
Саморану мајк' ућеши,
Вила у јад!
Али ти се много бојим,
Срце синко!
Да се мајци вратит' не ћеш,
Куку леле!
Ти су пути недоходи,
То знам дивно!
Него кукам, и кукаћу,
Жива док сам!
Извори
''Драгачевке – руковет народних умотворина из Драгачева'', сакупио: Никола Ника
Стојић. ''Калиопа'', Чачак, Гуча 1995.
''Антологија народних тужбалица''. ''Народна књига'', Београд 1962.
''Етнографски списи; о Црној Гори'', сакупио Вук Стефановић Караџић. ''Просвета''
– ''Нолит'', Београд 1987.