СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

ЗАБЕЛЕЖЕНЕ 2004-2005. г.

| Песме |

| Подаци о казивачима |

| О сакупљачу |

Два се млади оглеђују

у шарено огледало,

чије лице поубаво.

Невестица се расрдила

...

а он њојзи одговара:

''Ћути, ћути невестице,

ћу да идем у Совију,

да ти купим бембелију,

да избелиш лице твоје,

па да буде као моје.

 

Два се орла на планине бију.

Едан вика моја је планина.

Други вика моја је старина.

Сас нокти си очи повртеше.

Сас кљунице главе покидаше.

Па потече река руменија,

па отече у црне тамнице.

У тамнице нигде никој нема,

само један Ђура Тамничарац,

и при њега два сиви соколи.

Проговара Ђура Тамничарац:

''Еј бре сиви соколи.''

Проговара два сиви соколи:

''Еј бре Ђуро Тамничарац!

Ел ни раниш тавру да ни чиниш?

Ел ни раниш на далеко да ни праћаш?''

''Ја ви раним да ви праћам у моји дворови.''

''Јучер смо били у твоји дворови,

туде нема нигде ништа.

Само три дрва огорела,

и на њи до две, до три кукавице.

Една кука никад не стањује.

То је њојно мило дете.

Друга кука ујутру, па навечер.

То је њојна мила мајка.

Трећа кука кд год се сети.

То је њој мили муж''.

 

Добар јунак воду гази.

Кад је дошо до сред реке,

нешто га је сузбивало.

Дал је брена ел камена?

Није брена, ни камена

већ је млада невестица.

Сас очи га устрељала.

Сас шивке га соплитала.

Сас руке му муке дала.

 

Изникла ми конопљица,

у мајкини равни двори.

Није мајке конољица.

Но је мајке мила ћера.

Мајке кућу да измете.

Сестре шиве да исплете.

Брата бело да опере.

 

Ја гором, гором, гором

а девојче долом, долом.

Ја идо, идо, идо

и девојче стиго.

Опаде лишће, лишће са горе.

Потеци водо, водо студена,

да покријеш моје трагове,

да мене драги више не нађе.

Варала сам га три године дана.

Прву годину реко му ја:

''Чекај ме драги још сам малена''.

Другу годину реко му ја:

''Чекај ме драги нисам спремљена''.

Трећу годину реко му ја:

''Жени се драги нећу те ја.

Нашла ми мама бољега''.

 

Љуби момче девојче,

у зелене ливаде.

Чим га љуби побеже.

Стој бре момче не бежи,

остаде ти долома.

На доламу џепови.

У џепови писамце,

у писамце писује:

Ми два да се узнемо.

 

Марамице госпођо,

што ми двори миришу,

на алене ружице

на зелени босиљци?

Дал си ћеру давала,

ел си сина женила?

Нисам ћеру давала,

нисам сина женила,

већ сам млада невеста.

Зато двори миришу,

на алене ружице,

на зелени босиљци.

 

Марко коси траву детелину.

Често мајка Мару дозиваше:

''Ајде Маро Марку леб да носиш''.

''Нећу мајко Марку леб да носим.

Марко мене за сестру не хаје''.

Љуто мајка Марка проклињаше:

''Да искочи змија испод откос,

да испије Марку црне очи.''

Тек што мајка у ријечу беше,

искочила змија испод откос,

па испије Марку црне очи.

Достигла га клетва материна.

 

Нишнула се Љиљана,

по два свилни гајтани.

У руке ве марама,

у мараму јабука.

Склопише се облаци,

да ве отну јабуку.

Усту, усту облаци,

није моја јабука,

но царева јабука.

Цар ме проси за брата.

Ја му нећу за брата,

но му оћу за сина.

 

Овде камен камени,

брат и сестра ергени,

што ги мајка не жени?

Што ги татко не даваш?

Даво би ги, даво,

но ги нема прилика.

Прилика им прилика,

Лазарева еглика.

 

Овој момче папуџиче,

у папуче потрупкује,

у девојче погледује.

У девојче црне очи,

а у момче граорасте.

Момче вели дај ги мени,

а девојче бре не дава.

Нису очи за мењање,

но су очи за гледање.

За гледање, за варање,

за варање момчедију,

момчедију аџамлију.

 

Орач оре равно поље.

Волови му два јелена,

два јергена.

Рало му је чудно дрво

довиново,

а прут му је струк босиљак.

Брана му је ситно мреже,

да замрежи равно поље.

Па се жито преродило,

амбари је прељиљало,

да је газди домилело.

 

Проблејала Бела Беца

међу струке овчареве.

Што ми блајиш Бела Бецо?

Дал си гладна, 'ел си жедна,

'ел по толко некрмена?

Нисам гладна, нисам жедна,

ни по толко некрмена,

но си блајем за овчара.

Докле беше млад, нежењет,

он ме пасе поред реке.

Кад се млађи оженио,

он ме пасе поред села,

па ме поји на језера,

куде гуске воду пију,

а невесте лице мију.

 

Казивач Зорка Ђорђевић, рођена Стојановић (71 година) из села Преданче. Рођена у селу Преданча и удата у истом селу. Неписмена.
Казала је три песме 9. јула 2004. године: ''Орач оре равно поље'', ''Проблејала Бела Беца'' и ''Два се млади оглеђују'', а 24. јула 2004. још три: ''Ово момче беденче'', ''Нишнула се Љиљана'' и лирско-епску ''Два се орла на планине бију''.
На слици: казивач Зорка Ђорђевић са сакупљачем Зораном Д.Станковићем.

Казивач: Гмитра Илић (84 године), рођ.Стоиљковић, 84 године. Рођена у селу Јаковљево, а удата у село Јаворје, где и сада живи. Неписмена. Казала песму: ''Овде камен камени''.

Казивач Миријана Мицић, село Градиште, засеок Доња Река. Рођена је 1935. године (70 година) у Градиште, удата у истом селу. Нема ни дан школе; зна да пише и чита. Казивала следеће песме: ''Добар јунак воду гази'', ''Изникла ми конопљица'', ''Овој момче тужно, јадно'', ''Овој момче папуџиче'', ''Овој момче ђаволито'', ''Марамице госпођо'', ''Љуби момче девојче'', ''Седе момче да вечера''.
Песме записане: 03.03.2005. године у кући казивача.