Шта рећи? Ако се довољно уживите у мој положај Српкиње која је дошла у госте Кијеву, Украјини и родновернима, и самима вам може бити јасно какве су биле моје реакције на оно што сам видела.
Дочекали су ме људи који живе са идејом о живом словенству и то им се види на лицима. Та радост сусрета ме је потпуно очарала и увукла се под кожу. Тих дана ми се чинило као да на свету ништа друго не постоји осим Словена, а ми да живимо Велесову књигу у садашњици.

Било ми је драго да међу учесницима уживо сретнем неке људе за које знам преко интернета. Ето, на пример, А. Журављов. Веома волим његов сајт Курган Кијев јер је озбиљан и имам утисак научно заснован, што је за нас Словене веома важно. Ту је и Межимир са којим сам се месецима пре доласка дописивала, али и Волхвина Зореслава, Павел Тулајев – дивни људи према којима осећам необичну блискост. Морам да признам да је и сусрет са господином Шиловом за мене била велика част, а познанство са Јарославом Бабићем магично. Може се чинити као прејака реч, међутим у том упознавању стекли су се као згуснути сви симболи словенских и српких миграција, ратова, окупација...

Ипак, приметила сам и нешто што узнемирава, а веома подсећа на ситуацију у Србији. Ми, као Словени, кроз историју смо изгубили нашу аутентичну веру, губили смо царства, поново их добијали и губили, робовали смо и освајали. Међутим, управо сада када смо суочени са кризом свих вредности, гледајући чак и свет уопште, пружа нам се јединствена прилика да на темељу озбиљних реконструкција обновимо веру и наше односе на најбољи могући начин.

Чини ми се да се томе не поклања довољна пажња. Све је међу нама као и свагда у нашој историји и неслагања и суревњивост, има ту и каријеризма и сепаратизма и себичности. И остатака комунизма. Као да нисмо спремни да учимо на грешкама и будемо мало мудрији. А прилика се може опет пропустити...

У Вас була можливість порівняти ситуацію з відродженням Рідної Віри в Україні і в Сербії. Що Ви можете із цього приводу сказати? Чи існує в Сербії більш-менш організований рідновірський рух?

И сличности и разлике су велике и условљене околностима у којима се наше две земље налазе. Украјина је уистину пространа и ту бити Словен, Украјинац или Рус чини се веома безбедно. Имала сам утисак да се странцу који се нађе у Кијеву готово на сваком кораку ставља до знања да се налази у земљи Словена, што је мени било нарочито пријатно.

Са друге стране, Срби су своју знатно мању кућу саградили на сред пута који је стратешки веома интересантан великим силама, па је Србија под сталним притиском и већи део своје историје у ратовима или у опасности од рата. У тој непрестаној несигурности није лако бити Србин, иако је то наша матична земља. (Поменућу само Косово и Метохију, ту колевку српске државе на Балкану, где Србе свакодневно муче најгрознијим мукама и убијају на најгоре начине, само зато што су Срби. И јуче је двоје стараца претучено до смрти.) Уз то, нама се стално са телевизије и са позиција власти указује да је бављење прошлошћу нешто супротно тенденцијама државе да уђе у европску унију, нешто анахроно што ће нас и даље држати у изолацији од осталих народа. Ето, у таквим околностима се одвијају све људске активности, па и оне које се тичу словенства.

У Украјини се, дакле, родна вера у последње време несметано развила са тенденцијом даљег јачања, док у Србији она сада ни формално ни правно не постоји. Међутим, одувек су постојале извесне групе које су се бавиле и баве се проучавањем наше старе религије и прошлости. Оне су мање-више неформалне, а ослањају се на достигнућа великих прегалаца који су читав свој живот посветили проучавању српске прошлости. Они (поменућу само неке од њих: Милош С. Милојевић, Веселин Чајкановић, Радивоје Пешић, Спасоје Васиљев, Реља Новаковић, Светислав Билбија, Олга Луковић Пјановић, Бранислава Божиновић...) нису спроводили обред, али њихова дела на ову тему као звезде обасјавају пут онима који читајући их, настављају и сами да истражују. Неко се томе посвећује професионално, неко то чини за своју душу. Има ту оних који скупљају, знају и певају песме старе и више од хиљаду година, или, рецимо, са лакоћом тумаче симболику обредних пешкира, тканица и сл. Ја, ето, проучавам прошлост и правим интернет презентацију о томе.

А организација? Верујем, да ће се и то десити /можда сутра, прекосутра, или за годину/, али је апсолутно најважније да то буде у правом тренутку и испровоцирано од људи чији су мотиви чисти.

Александро, Ви говорите про людей, які займаються або займалися дослідженням народного звичаю в силу професійного обов’язку і за покликанням душі. Розкажіть про себе. Хто ви за професією? Як Ви прийшли до усвідомлення того, що Вам слід займатися Рідною Вірою?

Најкраће, током бурних 90-их година апсолвирала сам на Катедри за општу књижевност и теорију на Београдском универзитету. Радила сам годинама као новинар у неколико београдских листова, а највише у веома угледном Недељном телеграфу, где сам уз новинараске обављала и уредничке и преводилачке послове. Учествовала сам у превођењу неколико књига и слично, а онда одлучила да се повучем из света који је само на први поглед препун сјаја и свој живот организујем према традиционалном моделу. Тај традиционални модел се, према мом уверењу, нама Србима и Словенима показао као беспрекоран. Тако су се личне потребе и убеђења поклопили са лектиром која је одувек чинила мој свет.

Не могу а да не поменем мог професора са факултета др Сретена Петровића чије је дело Српска митологија у 5 томова имало одлучујући утицај, али и моје пријатеље који се не истичу јавно, ево сад овако као ја, али су веома озбиљни писци, издавачи, уметници, певачи и свирачи, археолози и изучаваоци наше повести и културе. Свако од нас на свој начин доприноси српству и словенству.

Ваш сайт називається Свевлад (http://svevlad.org.rs) Якщо я правильно розумію, українською це буде – Всеволод? Чому така назва, сайт присвячений комусь особисто?

Уопштено говорећи Свевлад је, као што знамо, традиционално словенско и српско лично име које значи ''онај који свима влада''. Дакле, на првом нивоу, овај назив симболизује нашу распрострањеност која практично значи како квантитативно тако и квалитативно словенско утемељење Европе.

С друге стране, и сасвим конкретно, Свевлад је и име два изразито важна српска владара из времена пре примања хришћанства. Онај ко има довољно стрпљења да чита на српском на сајту може наћи помен о њима. Укратко: Свевлад 1. /Самовлад или Само 1/ је био владар Срба крајем 5. века нове ере. Када то кажем, не мислим на српске територије данас познате, већ на оне у близини данашње Немачке где још увек живи један народ кога многи зову Венди, Милчани, Лужичани, Сорби, Полабљани, а они сами себе – СЕРБЈА /погледајте http://luzicane.boom.ru, www.runjewonline.info, www.serbski-institut.de, http://ski.sorben.com/! Са њима ми, балкански Срби, по крви чинимо целину. Стога, на другом нивоу назив сајта је Свевлад јер је важно да памтимо некадашње етничко јединство Срба из Лужице и са Балкана.

Свевлад 2. или Самовлад 2, живео је у 6. веку нове ере и био познат као храбар, често суров ратник који је врло истрајавао у одбрани традиционалне словенске религије. То је уједно и трећи разлог за назив сајта: морамо познавати и бранити нашу исконску веру, да бисмо познали и одбранили наше биће!

Александро, ви належите до народу, який донедавна був державоутворюючим у колишній Югославії. Сербів у Югославії іноді порівнюють із Росіянами в СРСР. І недолюблюють. Що Ви можете на таке сказати?

Истина, улога Срба и Руса у формирању обе савезне државе је била одлучујућа, пре свега због државотворног принципа који краси ова два народа. У темеље нових држава они су уградили своја стара државотворства, своје војничке победе, издржљивост народа у тешким приликама, своје укупне вредности. Међутим, улог се није вратио. Данас се многи Срби питају да ли је стварање Југославије било историјска грешка погубна за наш народ. У сваком случају циљ је био племенит, а ми Срби, из заједничке државе изашли смо праћени страшном медијском хајком, неистинама да спроводимо репресију у исто време док се наше писмо – ћирилица истискује, наше археолошко благо пљачка и кријумчари на Запад, а сировине буд-зашто узимају; лажима како смо ратни злочинци у исто време кад европска статистика тврди да у Србији живи највећи број избеглица. Остали смо и остајемо и даље без наших историјских и етничких територија. Протерани смо, поубијани...

Примећујем да неке Русе уљуљкује њихова бројност. Ипак, многи знају да у историји оно што се прво деси Србији, после неминовно задеси и Русију. Западу је Србија увек полигон за оно што спрема Русији. За свет и Европу ми смо исто и ако ми тога нисмо свесни, Запад јесте!

Яке Ваше ставлення до тих народів які із Югославії “пішли”?

Исувише лако су презрели брата. Повели су рат за отцепљење стављајући се у функцију католичанства и германске, те англосаксонске Европе с једне и мухамеданства са друге стране... Ето, највећи и најозлоглашенији терористи Алкаиде своје искуство су стекли ратујући против босанских Срба.

Що Ви особисто вкладаєте у поняття слов’янської єдності?

Нема ту пуно филозофије. Избор који одвајкада стоји пред нама веома је лак: хоћемо ли бити своји господари или туђе слуге. То је најелементарније питање нашег, словенског јединства.

Спасибі за змістовну розмову!
Слава Рідним Богам!