СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

Реците нам нешто више о сајту Свевлад. Када је настао? Чиме се бави? Зашто сте одлучили да оснујете сајт Свевлад и почнете да се бавите српском, односно словенском традицијом, културом, обичајима, веровањима...? Који су Ваши циљеви?

Свевлад се, најкраће речено, бави популаризацијом српске и словенске претхришћанске културе - народним обичајима, митологијом... Званично је у осмој години постојања и проистекао је из удружења грађана Еколошко-етнолошки и културни центар ''Сфера'' из Новог Сада. Тачније, из његове секције за етнологију коју је чинила група људи од којих се свако на свој начин већ дуго бавио традицијом, а све то на релацији Београд – Нови Сад. Удружење је организовало трибине о српској и словенској култури (циклус предавања ''Словенска писменост'', потом ''Стари српски музички инструменти'', ''Лужичка Србија'' и др), објављивало гласило у коме је писано о нашим обичајима, археолошким налазима, књигама...

Искуство је, међутим, показало да се на тај начин остварује релативно мали утицај, везан искључиво за локалну средину, што је заправо био недовољан простор да се представи капацитет којим се располаже. Тако је настао сајт, као могућност да се делује на више страна – ка осталим словенским земљама и изнутра. То су уједно били и циљеви Свевлада: повезати се са сарадницима у другим словенским земљама и представити им богатство српске традиције, али то исто богатство представити широј јавности, посебно српској омладини. У тренутку када је сајт настајао, омладина се увелико обавештавала на интернету, док су аутори, старији и средњих година, своја истраживања представљали путем књига; ово је био начин да се тадашње мимоилажење генерација превазиђе и потом, да се на Свевладу нађу окупљени аутори различитих генерација, а са истим циљем – истраживања, откривања, представљања и очувања наше претхришћанске културе.

По вашем мишљењу, какав је данас однос јавности према нашој културној прошлости? Колико је колективна свест оријентисана ка древним временима и истраживању истих?

Данас је на делу, чини ми се, нешто што до сада нисмо имали у историји -потпуно игнорантски однос према најважнијим питањима наше културе. Ми као друштво, заједница, као да немамо више оно што се зове културна јавност, ону која би реаговала – ускомешала се, на најмању назнаку неког поремећаја. Како говорити о односу јавности кад, погледајте, једна од најважнијих културних институција сваке нације као што је национални музеј код нас не ради, сад већ скоро целу деценију. Министарство ћути, Српска академија наука ћути, струковна удружења ћуте... О каквој јавности, онда, може бити речи?

Са друге стране, постоји онај слој у народу који има сасвим јасан однос према томе али, заправо нема капацитет да своје мишљење учини јавним. Тако нам се дешава да као и у ранија времена када смо и стварно били окупирани, мишљења оних који имају стваран утицај, и са друге стране народ – чине два паралелна тока која се међусобно не додирују. Плутамо, свако за себе, као да нисмо припадници истог времена, истог народа, становници исте државе...

Колективна свест данас, уопштено говорећи, није оријентисана ка древним временима. Међутим, древна времена имају свој недвосмислен одраз у колективној свести и она траже свој израз. Колективно ''ми'' постоји и живи, оно проналази своје путеве пре или касније. Колективна свест је одувек била свеприсутна у заједници, било да је заједница слабије или снажније изражава, што опет зависи од историјских и друштвених околности.

Можете ли објаснити, шта је то словенска вера, илити Родноверје? Да ли је то само религија? Које су њене вредности? Да ли сте Ви лично родноверни?

Руси, као што знате, имају један наизглед рогобатан, али врло срећан израз -''јазичник'', што би код нас једноставно било ''језичник''. Ако бих укратко покушала да дефинишем, то би заправо значило: којим језиком говорим, тој култури и припадам; део сам тога народа чији је то језик и верујем оном вером која је изворна вера мог народа; молим се њеним Боговима; са прецима и потомцима чиним јединство, као и са браћом која су део истог рода, на подједнак начин као и ја. Дакле, сви ми, и људи и Богови, у прошлости, садашњости и будућности, са светом који нас окружује и чији смо део, чинимо јединство, а језик, вера и обичаји су одраз и потврда тог јединства. И то су управо највише вредности родноверја.

Из овога је већ јасно да бити родноверан није тек религијски, већ у исто време и филозофски и социолошки и културолошки поглед на свет.

Е, сад, може се десити да неко на сам помен речи ''преци'', ''браћа'', ''народ'' и сл. пронађе неку политичку конотацију... Те конотације једноставно – нема. Никоме на свету ни словенски родноверски покрет, а ни ја, не поричемо право да следи пут својих предака, ком год народу припадао. Напротив.

Што се мене лично тиче, ја сам родноверна, односно језичник. Попут већине, одрасла сам у породици која је изразито хришћанска, православна, пре свега у оном обредном смислу. А вама је познато шта то у ствари значи – да су кроз оквире православног хришћанства настављали старословенску обредну праксу. Ја сам само освестила тај моменат и назвала га његовим именом.

Имају ли симболика, обреди, обредна ношња и храмови велики значај, или је најважнији унутрашњи доживљај?

И једно и друго је важно и има своју улогу. Симболика, обреди, ношња нису тек љуштура која се без последица може одбацити, они су носиоци ритуала кроз који понављамо свој завет Боговима и прецима, као и заједници чији смо део.

Видите, унутрашњи доживљај је увек личан. У вези је са нашим личним поимањем, са личном везом, он је израз појединачног ''вјерују''. Међутим, обреди, ношња, симболи – јесу израз нашег колективног ''вјерују''. Зато су и једно и друго неотуђиви део вере – у њеној целовитости.

Ми у своме срцу чувамо лични однос према Богу, али када обучемо народну, обредну ношњу – онда у тај мах стајемо у ред, заједно са својим сународницима, у том заједништву, као једно – лицем окренути ка Богу. То су они изрази колективне свести коју сте малопре помињали.

Један сунчан дан, или киша, или старо стабло храста и чисто срце онога који верује – довољни су и драгоцени. Међутим, не треба заборавити да је наша стара вера била и државна вера наших земаља у историји, да је постојао свештенички слој, да су и због њеног очувања вођени одбрамбени ратови, да су постојала светилишта о чијем се напретку бринуло... Дакле, имала је и чувала једну веома снажну спољашњу манифестацију чија је сврха била јачање духа заједништва.

Да ли су наши преци веровали у једног или више Богова, односно да ли им је религија била монотеистичка или политеистичка?

Наши преци, пре свега, нису имали потребу да на тај начин дефинишу своје веровање. То је дошло са теоријом религије, апостериори. Понекад, у својој потреби да рационализује појаве, наука их редукује и тиме – осиромашује – како би их лакше дефинисала.

Има оних који нашу изворну религију виде као монотеистичку, а и оних који тврде да је политеистичка. И једни и други могу наћи аргументе и баш та чињеница (да аргументе проналазе обе теорије) најбоље сведочи да то није суштина ствари.

Свемир (природа) постоји у својој јединствености и у исто време – кроз своје разне појавности. Соларни или хтонски Богови се појављују као скуп већег броја Богова, али они заправо представљају појавност природе или, на пример, планета у различитим периодима - у њиховој јединствености. Из овога се види да се наша стара вера опире таквим поједностављењима.

Шта мислите о смрти и животу после смрти (ако мислите да има живота после смрти)?

Човечанство од свог настанка до дана данашњег је у сталном настојању да одговори на ово питање. Очигледно да је то питање свих питања...

Пошто је упућено мени - ето, ја лично, спремам се, како најбоље умем, да једног дана ступим међу претке.

Има код Ибн Фадлана део кад описује словенски обред где девојка пред смрт каже (што је после, уз уметничку надоградњу, искоришћено у филму ''13. ратник''): ''Гле, видим оца свог и мајку своју... гле, видим све умрле рођаке седе... они ме зову...''

Својом смрћу, родноверни заправо остаје у истом јединству – заједници у којој је био и током живота, само мења место; практично ступа у онај део тог јединства који сачињавају преци.

Па и Његош када је написао стихове: ''Су чим ћете изаћ' пред Милоша и пред друге српске јунаке који живе доклен сунце грије'', заправо је изразио део тог схватања о јединству предака и потомака, мртвих и живих, наглашавајући неопходни, етички квалитет.

Постоје ли нека места која су посебно света у словенској вери/родноверју?

Постоје. Кад је реч о природи – то су шуме, извори, ушћа, висови, горе, море... Али и стари градови, места на којима су се одиграле важне битке, места за која се зна да су некада ту била светилишта, или просто места на којима су се вршили обреди. Потом – заједничке гробнице (кургани, могиле – г(р)омиле), али и стабла храста или липе...

Како видите словенску веру у модерном свету? Колико је ова вера жива у Србији, има ли следбеника?

Све религије се данас налазе на прекретници и траже своје место у новим околностима – ове убрзане историје. Словенска вера такође има своја искушења која јој намеће тзв. модеран свет. О томе сведочи и велики број конференција где на ова питања покушавају да одговоре они који највише промишљају о словенској вери и њеној будућности. Међутим, код нас постоји низ специфичности које ово питање чине сложенијим. Док су се велике, дубоко институционализоване религије нашле пред овим проблемом са тзв. развијеном инфраструктуром, родноверје је у ситуацији да сада реконструише основне принципе, да тек сада проналази и оживљава молитве, да скида слојеве туђих религија који су се током времена накупили, да би дошло до свог језгра...

Ако, пак, мислите на појаве карактеристичне за модеран свет попут материјализма, шкртог индивидуализма, тзв. американизацију културе или диктатуру младости као прикривеног оружја потрошачког друштва или новог светског поретка – то дефинитивно нису вредности ни словенске, па ни осталих религија.

У Србији је, попут других словенских земаља, наша древна вера жива на два начина. Један је кроз славе и обреде православног хришћанства које је преузело празнике старе вере, уткало их у свој систем и тако практично продужило, али се ту древна вера свесно не препознаје као таква. А други је, ређи, са пуном свешћу, кроз декларисање, али са врло сиромашном конкретном обредном, верском праксом. Заправо, још не постоји оно што се зове ''критична маса'' или, боље речено, довољан број повезаних а истински верујућих који чине родноверну заједницу у правом смислу те речи. Да би се такве заједнице приликом оснивања поставиле на здраве темеље, ваљало би најпре одшколовати известан број људи, а то би најприродније било учинити тамо где се и у давнини, кад није могло у земљи, школовало српско свештенство – у Кијеву и Москви. То би био тек први и још не довољан корак, после кога би морала да уследи озбиљна реконструкција и примена специфично наше народне верске традиције. Тек са спајањем та два квалитета, могли бисмо да говоримо о родноверју као о озбиљној појави код нас.

Желећи да нагласим важност наше верске традиције, упозорила бих да ако бисмо је пренебрегли и некритички пресликали обред Руса, Пољака или родноверних из других братских земаља, заправо бисмо се огрешили о наше претке. Словенска вера јесте била јединствена, али у својој разноврсности. Сваки народ је имао своје посебности и пред нама је задатак да оно што је наше реконструишемо и поштујемо. У супротном, запали бисмо у својеврсни парадокс - да прокламујемо како славимо наше претке, а уистину их ниподаштавамо.

Што се тренутног стања у Србији тиче, извесних и то крупних помака има. Свакодневно. И то је оно што охрабрује.

Како друштво реагује на родну веру? Србија је већински православна држава. Да ли то представља проблем у стварању задруга, спровођењу обичаја, окупљања? Да ли би таква заједница била изложена дискриминацији? Како се носити са тиме?

Како друштво реагује? Често са подсмехом. То може да растужи, али ни случајно да обесхрабри. Сведоци смо да се највеће вредности свакодневно исмевају, чак да свако свакога исмева и то је постао облик понашања који се јавно фаворизује. Подсмеха нико није поштеђен, па ни родноверни.

Битно је остати искрен, истрајан и свестан да ми данас имамо улогу да својим потомцима пренесемо оно што смо од предака добили. Кад човек пред собом има такав циљ, онда га он у исто време и оснажује. И то је одговор на свако питање, на сваки проблем, на сваку недоумицу, на сваку тренутну слабост – присетити се зашто нешто радимо и зашто је то важно.

Видите ли какве сличности између православног хришћанства и древне словенске вере? Мислите ли да православни хришћани негирају постојање древне вере и зашто?

Да, и то бројне сличности. Осим што је православно хришћанство, као што сам раније навела, из старе вере преузело и у себи сачувало елементе наше народне религије, оно је самим тим, уз то што је врховни поглавар у земљи и из овог народа, такође народна религија.

И православно хришћанство и родноверје су родољубиве религије. Обреди су им на народном језику, па ето, да се нашалим, да су и православни хришћани на неки начин такође ''језичници''. Навешћу тек неке празнике који су подударни, али у хришћанству другачије названи. Перун је постао св. Илија, Мокош – св. Петка, Велес – Василије, Купало – Ивандан итд; да не помињем славу, литије, варицу, бадњи дан, божић, паљење ватре, бојење јаја, прангије и др.

Нису ни сви православни хришћани исти. Ви данас можете срести православног монаха у неком манастиру, или свештеника, који ће вам са потпуном прибраношћу говорити о древној вери као о вери и његових предака, а опет има и оних који се једноставно преплаше на сам помен Перуна или Дажбога – али то је онда питање снаге њихове вере.

Оно што је важно знати је да велика одговорност лежи и на родновернима, какву поруку шаљу и какву слику стварају о себи. Српском народу најмање су потребне нове деобе. Стабилност Српске православне цркве је у нашем најдубљем интересу.

Али је, у исто време, врло важно и да се зна – родноверје није никаква секта, није увезено споља са не знам каквом намером, нити је јерес. Родноверје потиче из најдубљег бића овога народа, саобразно му је и сваки припадник овога народа, или другог словенског народа у овој земљи, има право да све квалитете тог слоја воли и негује.

Колико се данас истражује наша претхришћанска прошлост у Србији? Да ли држава помаже овакве пројекте? Да ли је неко вама помогао у раду?

Наша претхришћанска прошлост се доста истражује и, имајући у виду однос броја становника, истраживача и резултата њиховог деловања - и упоређујући га са односом у осталим словенским земљама – рекла бих да смо веома озбиљни и квалитетни. То, наравно, не важи баш за свакога који се овим бави – али време је најбољи судија.

Кад је реч о нашим савременицима, ми, као Срби, не треба да изгубимо из вида допринос проф. Сретена Петровића проучавању укупне словенске митологије (пет томова!), посебно српске, Ђорђа Јанковића, Бојана Јовановића, Александра Ломе, покојне професоре Рељу Новаковића, Радивоја Пешића и многе друге. Однедавно се појавио и Растко Костић који оставља утисак будућег значајног научника кад је о овој области реч. Зар заборавити Светлану Стевић-Вукосављевић, Виду Томић, Драгана Јацановића, као и велики број тихих стручњака који предано раде у музејима, библиотекама, или ентузијасте који у мери својих могућности чине све да макар трунку предања отргну од заборава?

Држава, познато је, не помаже. Није никоме.

Мени помогну пријатељи са којима делим исте тежње, иста интересовања, сарадници из других словенских земаља или, просто, моји лични пријатељи који често не мисле као ја, али осећају да то има неког смисла. И, природно, супруг.

По вашем мишљењу, може ли српско село опстати, а самим тим и наши народни обичаји и веровања? Ко ће наследити наше претке у преношењу традиције, ако све више заборављамо на исту и концентришемо се на град?

Није нам на корист да се уљуљкујемо - српско село је великим делом већ разорено, и ми смо у исто време сведоци како народне обичаје и веровања покушавају да сачувају, наизглед парадоксално, управо они који су најурбанији.

Не смемо клонути и, што је важније, немамо разлога за то. Наши народни обичаји показали су виталност да преживе далеко веће недаће него што је то пресељење становништва у градове. Наравно да је реч о великом лому, о исклизнућу. Међутим, ако су преживели тзв. северне крсташке ратове, анатемисања, османску окупацију, исламизацију, комунизам – верујем да ће преживети и ово.

Лице читавог света се мења, али ово није први пут. Данас сеоско становништво чак мање осећа важност народних обичаја и веровања, него ли неки слојеви градског, значи оних који су на својој кожи осетили да отуђење од обичаја води у својеврсни безизлаз. Оно што је понудио град није се показало довољним. Све више образованих људи који су одувек живели урбано тражи могућност да се насели на селу, или у некој паланци. Они преносе своје компјутере, библиотеке, компакт дискове и, у исто време, већ одавно зрели, уче како се сади, орезује, ђубри... Таквих појава има и код нас и у другим словенским земљама.

Немамо пуно избора; обичаје морамо очувати – како знамо и умемо – ако хоћемо да се наставимо.

Може ли један народ опстати уколико занемари своје корене?

Је ли ико икада видео дрво како расте, грана се, листа, рађа – а да нема корен? Можемо ли уопште да замислимо ту чудновату творевину?

Може се опстати, али то онда није народ. Пре би то био скуп обезглављених појединаца. Сетимо се Хајдегера који је као егзистенцијалиста видео човека као 'лопту коју прилике ћудљиво бацају тамо-амо'. То би онда био један такав скуп обескорењених, обесмишљених јединки неспособних да створе односе, неспособних за интеракцију и самим тим, пасивизираних.

Из корена тече животворни сок...

Творење заједнице представља активност, дакле – живот. Растакање је једнако смрти. Смрт заједнице уједно је и смрт њеног члана, појединца. Имамо ми у својој народној традицији име за ту појаву – нежит.

Да ли се у школама учи о временима древних Словена и њиховом веровању, или су то потисли римска и грчка митологија? Зашто је то тако? Може ли се то променити?

Митологија Словена се никада у школама није озбиљно проучавала, не можемо рећи да је потиснута јер је није ни било како ваља. Званично изучавање наше митологије као дела школског градива тек треба да добије место које заслужује. Ипак, понекад се дешава да, огорчени због неправде, постанемо слепи и не видимо како се у међувремену нешто променило набоље. Ево конкретног примера: однедавно у уџбенику за историју, мислим за 6. разред основне школе, постоји лекција о старим Словенима и њиховој вери, а лекција је илустрована цртежом збручког Световида. Значи помака има и биће их. Не мора се све десити одмах, али је битно да иде у жељеном правцу. Има наставника, познавалаца словенске митологије, који подстакнути темом из школског програма, пренесу деци делић свога знања, поуче их.

Треба имати у виду да смо до недавно били комунистичка земља, а да су се у прелазном периоду на местима професора универзитета код нас нашли они људи које сам малопре споменула (Јанковић, Петровић, Лома и други). Стасавају студенти на које је њихов рад остварио утицај.

Каква је ваша порука малом броју родноверних у Србији?

Ми често за себе мислимо како смо несрећан народ и бројне чињенице говоре у прилог томе. Међутим, има нешто чиме можемо да се похвалимо – то су наши преци. Ми, заиста, имамо на кога да се угледамо, имамо врло јасне путоказе и то је наша велика срећа. Истрајмо на том путу угледања на најбоље. Тако ћемо бити на понос и прецима и потомцима својим.