|
"Знаменита композиција лова на јелене на
окапини у Липцима, која се данас налази на око петсто метара
од морске обале, уважи ли се мишљење П Мијовића, настала је
у VIII вијеку прије нове ере, иако има и других претпоставки
о њеној старости. Она можда и није у цјелини сачувана, јер је
један дио те окапине срушен. Својом величином и бројем, сачуваним
дијелом сцене доминирају јелени у ходу, или трку. У окружењу
већих и мањих орнамената са унакрсним крацима, стилизовано повинутих
на начин свастике (сruх gammata) која симболизира окретање сунчаног
точка, као и приказа једне лађе са разапетим једрима, као најмање
фигуре, уочљива су и два ловца на коњима, са копљима, или можда
затегнутим луком у рукама. У овој сложеној сцени, чија иконографија
миленијумима одолијева ћудима природе, Мијовић радије уочава
култни обред жртвовања убијене дивљачи, него реални приказ сцене
лова. (...)
На основу чињенице да је сцена у Липцима исликана
на самом улазу у некадашњу окапину, да је и сама стијена, посебно
њен дио са свастикама као религијским и соларним симболима,
окренута истоку или југоистоку, дакле првим јутарњим зрацима
сунца, као и на основу општег утиска о знатном присуству култних
симбола, Мијовић такоде сматра да је на овом мјесту, као основна
религиозна и култна преокупација праисторијског човјека, могао
бити вршен обред обожавања Сунца. У том смислу, он и окапину
у Липцима претпоставља као једно од најмонументалнијих илирских
светилишта sub divo на овом простору.
Сликарство у Липцима сматра се најкомплетнијим
ансамблом балканске праисторијске умјетности. Његов култни репертоар
указује на још увијек недовољно познату сложеност духовног живота
те давне епохе, али и подстиче увјерење да су, у динамици култа,
пјевана ријечи покрет могли да имају доминантну функцију."
Мања Радуловић Вулић,
Музички симболи
на илирским пећинским цртежима
|
