Ако бисмо заиста хтели да на објективан начин судимо о наивној уметности,
не би ли највише одговарало да признамо како је она најстарија од
свих уметности? Неки је називају наивном, други фолклорном, трећи
руралном. Најчешће је, ипак, повезују са самоуким сликарима и егзотичним
етничким групама које стварају унутар питорескних сеоских средина.
Чињеница је, међутим, да су наивци изразити индивидуалци, без формалног,
академског образовања, условљени готово искључиво својим личним доживљајем
и ликовним језиком који сами стварају. Њихова уметност настаје подједнако
и у сеоским и у урбаним срединама као комплексна стваралачка форма
инспирисана природом, етно-мотивима, наслеђем, заборављеним ритуалима,
сновима и магијом, или једноставним сећањем на свет виђен очима детета.
Свет наивних стваралаца шаролик је, узбудљив,
често колористички интензиван,
али пре свега изразито индивидуалан. Ако је академска уметност
у тренутку кад се побунила против важећих правила пожелела да се ослободи
одређених стега,
никада то није успела на начин како је то успело наивној уметности.
Пре свега, наивни уметник није оптерећен
академском вештином, као што његов избор тема није условљен ничим
другим до његовом вољом. Зато је наива стваралачко поље
неспутаних, креативних духова, као на платну Пала Хамонаја
насловљеном „Вашар“ из 1969.
Анонимни уметници који су комадом угљена цртали крда
животиња у Алтамири и Лескоу пре неколико хиљада година осећали су
само жељу да забележе тренутке важне за племе ком су припадали. Формалну
обуку, наравно, нису имали. У вековима који ће уследити склоност човека
да се усавршава у одређеним областима, као и да ствара нарочите радионице
у којима ће уметници, испрва третирани као занатлије, учити своју
вештину, испољила се знатно касније. Прве праве сликарске школе настале
су у XVIII веку, тако да су према лабавој дефиницији да су наивни
уметници они ствараоци који немају академско образовање заправо неки
од највећих стваралаца свих времена – наивци. Међутим, у којој мери
је заиста реч о комплексном стваралачком феномену, који није тако
лако сместити у неку од бројних стручних „фиока”, јасно указује чињеница
да се ова изразито раскошна и вишеструко занимљива уметничка форма
појавила у XIX веку као особена грана у односу на такозвану уметност
примитивних на тлу Африке, Америке и Аустралије, а да би експанзију
доживела тридесетих година XX века.
Чисто срце и мудрост детета
Поједини стручњаци сматрају да је за наивну уметност било пресудно
то што је Пабло Пикасо између два светска рата открио наивне, али
узбудљиве слике Анрија Русоа Цариника. Истовремено, угледни ликовни
критичар Вилхелм Уде почео је да сакупља слике француских наиваца
Андреа Бошана и Серафине де Сенли. Права помама за наивцима на Западу,
међутим, настаје појавом такозване хаићанске школе, која ће свету
представити радове Алфреда Волиса и Ане Мари Робертсон – Баке Мозес.
У исто време, тридесетих година XX века, на српском тлу појављује
се Јанко Брашић, наивни сликар из села Опарић надомак Рековца, у Левчу.
Самоук, реалистичан, заокупљен ликовима сусељана, али и историјским
композицијама, мобама, свадбама, пољским радовима и свим што чини
сеоски живот, Брашић постаје родоначелник наивне уметности у Србији.
Као и његове иностране колеге, без формалног образовања и склоности
ка прихватању утицаја са стране, овај уметник заокупљен је темама
које интерпретира на себи својствен начин. Захваљујући управо тим
особинама, примарно индивидуализму у избору тема и њиховој обради,
наивна уметност је нарочита у односу на друге уметничке форме и стилове.
Колико год наивни ствараоци били заокупљени прошлошћу, сеоским светковинама,
народним бајкама, сопственим доживљајем религије, фантастичним бићима
или сновима, и у извесном смислу дистанцирани у односу на такозване
велике уметничке токове, академска уметност је као магнетом била привучена
темама и посебно начином на који су наивци те теме сликали.
Стварати чистим срцем и мудрошћу детета једно је од могућих полазишта
за тумачење наивне уметности, коју многи радо поистовећују са аутоматизмом
у смислу инстинктивног преношења несвесних садржаја и личних симбола
на платно. Такође, уврежено мишљење да су наивци по правилу сељаци
из питорескних села какво је Ковачица, још једна је у низу општих
и само делимично тачних премиса о овом стваралачком жанру. Сликари
поратне генерације српских наиваца, Душан Јевтовић, Милосав Јовановић,
Милан Рашић, Добривоје Стевановић Пеца и Мирослав Живковић, иако дубоко
прожети носталгијом за изгубљеним рајем завичаја, на мотиве из сеоског
живота гледају кроз специфични ракурс градске вреве. Рашић ствара
платна са згуснутим мотивима готово поентилистички прецизним потезима.
Стилски сличан, Јовановић се много више
бави својим расположењем и доживљајем, као да слика пејзаж сопствене
душе. За разлику од двојице својих савременика, Душан Јевтовић има
у свом поступку готово гогеновску магију чврсто укорењену у загаситој,
али јаркој боји и егзотичном споју фигура с декоративно обрађеним
позадинама које дословно трепере од детаља. Стевановићево стваралаштво
има аутентичан лирски набој, док дело Мирослава Живковића краси нарочит
осећај за простор, хармоничан однос маса и особена техника наношења
боје.
У сликарском поступку Миланке Динић, видљивом
и на платну
„Вилински подмладак” из 1985, очигледан је утицај поморавског
народног веза и ткања.
Илија Босиљ је својим делом изазивао праву неверицу
међу стручњацима
који су сматрали да један академски необразован уметник
не може имати толико талента.
Његово платно „Мис Илијаде” настало је 1969.
Наива у пуном цвету
Прве поратне деценије на тлу Србије представљају време правог процвата
наивне уметности. Та чињеница допринеће прво оснивању Галерије самоуких
ликовних уметника, из које ће 1960. настати национални Музеј наивне
и маргиналне уметности у Јагодини. То је епоха у којој се формира
особен круг јагодинских наиваца, чији су водећи представници Доброслав
Милојевић, Слободан Живановић, Животин Николић, Миланка Динић, Душанка
Петровић, Милорад Николић, Бранко Динић и Љубиша Јовановић Кене. Милојевић
је мајстор идеализованих сеоских пејзажа, а Живановић, пасторално
топао у свом исказу. Животин Николић је сликар села, изразито декоративан
и стилизован, док Миланка Динић, окупирана светом бајки и предања,
попут везиље стрпљиво шара амбијент својих нестварних вртова. Душанка
Петровић је сликар специфичног колорита и атмосфере, док Милорад Николић
радо користи смеле комбинације јарких боја. Бранко Динић је изразито
занимљив у начину компоновања фантастичних сижеа, док је Љубиша Јовановић
Кене српски пандан славном Фламанцу Хијеронимусу Бошу.
У тренутку кад настаје јагодински круг, увелико постоје специфичне
групе наивних сликара чије стваралаштво почива на словачком етничком
наслеђу. Карактеристична је школа из села Ковачица у Банату,
чији су најзначајнији представници Јан Сокол, Михал Биреш, Мартин
Палушка, Мартин Јонаш и Зузана Халупова. У сличном маниру сликају
и Анујка Маран, Флорика Пуја, Софија Доклеан, Марија Балан и Мариора
Моторожеску у банатском селу Уздину. Стваралаштво ових група је много
ближе фолкарту и битно се разликује од наивног сликарства, чији су
поједини ствараоци постали класици на међународној ликовној сцени.
Kад наивна уметност пређе на план индивидуалне креативне енергије,
појављују се блистави генији какви су Сава Секулић, Илија Башичевић
Босиљ, Емерик Фејеш, Јуре Гргин Милош, Пал Хамонај, а у новије време
Предраг Милићевић Барбаријен.
Секулић, Босиљ и Фејеш фасцинирали су својим делима светску ликовну
критику. Босиљ је, по природи особењак уроњен у свет личне, магичне,
али и магијске авантуре насликан у циклус под именом „Илијада”.
Секулић, с друге стране, готово кубистички оријентисан у својим формама,
интригантан у приказима људи и животиња, имао је обичај да каже како
слика само оно што му његова природа налаже.
Декоративно раскошан, Фејеш као да бојом тка сопствене визије карактеристичних
грађевина светских метропола, док Пал Хамонај стилизованим, једноставним
потезима и чистим бојама слика сеоске литије, процесије и вашаре.
Јуре Гргин Милош је надреалистичан на бајковит начин, слично раном
Марку Шагалу. На средокраћи сна, бајке и магијског наратива стоји
Предраг Милићевић, код кога се наслућује необична синтеза која евоцира
Гогена, Наталију Гончареву и Мунка.
Милосав Јовановић је прави надреалиста међу
наивцима у начину
на који посматра и представља свет својих снова и маште – платно
„Рода” насликано је 1969.
Милан Рашић је у наивну уметност увео
готово поентилистички поступак сликања тачкицама боје,
као на „Калемегдану” из 2000.
Дрво и камен
Скулптура у српској наивној уметности, аутохтона у исказу и разиграна
у интерпретацији, равноправни је такмац сликарству. Углавном усмерена
на дрво као примарни медиј, близак и размерно лак за обраду, појављује
се током педесетих година XX века. И овде је лични доживљај од прворазредног
значаја док истанчани осећај за естетику, разиграност маште и раскош
мотива отварају простор ствараоцима изразите индивидуалности.
Међу првима је ту Богосав Живковић из села Лесковац код Степојевца,
мајстор високих, дуборезаних стубова-тотема који прослављају његов
свет стварности и снова.
Наивни вајари најчешће раде у дрвету, исказујући
своје идеје изразито
индивидуалним симболима. Богосав Живковић изрезбарио је „Капију“ 1963.
Милан и Драгиша Станисављевић, Илија Филиповић, Драгутин
Алексић и Ференц Калмар, неки су од најзначајнијих представника наивног
вајарства на тлу Србије. И док Алексићеве скулптуре асоцирају на линеаризам
стећака, а оне Драгише Станисављевића на протороманику, Милан Станисављевић
дубоко поштује унутрашњи говор дрвета, а Илија Филиповић волумен и
гранулацију камена. У дрвету ради и Ференц Калмар заокупљен бојама
и формама које на експресивно вибрантан начин удахњују живот његовим
скулптурама. Иако стилски ограничени, па и статични у свом исказу,
наивни вајари су раскошни у мотивима и порукама.
Напослетку, колико је велика привлачност наивне уметности и константан
њен раст показује углед ових уметника у свету. Прихваћени од публике
и ликовне критике, они су доживели пуну афирмацију, предњачећи
на међународној уметничкој сцени у односу на своје земљаке, академски
образоване уметнике.
Важност доживљаја
Српска наивна уметност комплексно је ликовно ткање, у чијој потки
лежи далеко сећање на народну уметност у прошлости. Стварна естетика
наслеђа није пресудна у оној мери у којој је важан доживљај наивног
уметника.
Схватање лепог може бити потакнуто средњовековном декоративношћу појединих
здања или предмета, као и
богатством украса народних везова и ткања, који су често само средство
да се искаже нека сопствена идеја. Мимо увреженог схватања, стваралаштво
наиваца не мора бити везано за сеоски начин живота, сећање на родни
крај или пасторалне мотиве. Штавише, иза мотива који на први поглед
подсећају на рурални или сеоски амбијент могу се скривати слике унутрашњег
предела духа или несвесни садржаји, сликани аутоматски, онако како
то најчешће чине деца.
Без дубоког промишљања и анализе, без претходног искуства, бојећи
према сопственом укусу и према личном нахођењу. То је чудесни свет
препун најразличитијих људи, животиња, биљака, грађевина, украса,
симбола и јаких, чистих боја које му дају посебну енергију.
Душан Јовановић,
„Лето у мом селу“, 1986.
