СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

Постављено у сарадњи са аутором
*
Тамара Огњевић, "Благо Србије"
Младинска књига, Београд, 2012
.
http://tamaraognjevic.com/

Тамара Огњевић
КАМЕНА СЕЛА СРПСКИХ ДУША
- НАДГРОБНИЦИ И КРАЈПУТАШИ -

Поштуј ауторска права, наведи назив дела, име аутора и извор са интернета: "Благо Србије" - Тамара Огњевић / http://tamaraognjevic.com и www.svevlad.org.rs
 

Надгробни споменици су код Срба од најстаријих времена права институција. Сматра се да се дух покојника везује за камен, па се обликовању споменика приступа с посебном пажњом.
Свака форма, боја, уклесани симбол имају своје значење.
С временом споменици постају и питање престижа, а добри мајстори путују од места до места како би направили последњи знамен покојнику. Ипак, сваки крај Србије има
своју нарочиту естетику и схватање лепог и светог, па се лако по облику и украсу препозна да је овај надгробник направљен на југу Србије крајем XIX века.


Жене су на споменицима у
Драгачеву клесане у најбољој одећи и с накитом.


Текст на споменику говори и о покојнику и о његовим
најближима.

Коњ, голуб, јелен и кукавица
Појаве животиња на надгробницима показатељ су древности одређених веровања. Пре свега коња, који је хтонско биће погребних обреда и света мртвих још у далекој преисторији. Не појављује се тако често, али кад се појави на надгробницима у околини Студенице или Драгачеву, обавезно је оседлан и има јахача. Сматра се да присуство коња на овим споменицима служи да нагласи високи друштвени ранг преминулог. За разлику од коња, јелен и голуб су ближи хришћанској симболици. Иако је јелен древни келтски симбол богатства, плодности, али и смрти, у хришћанској Србији он је у најтешњој вези с Христом, чија је инкарнација. Као и голуб, симбол Светог Духа, и јелен на надгробним споменицима пре свега указује на то да је преминули био добар хришћанин. Међутим, осим голуба, на надгробнику се могу појавити и кукавице – симболи тужбалица и нарикача. Кукавице се по правилу клешу на споменике много жаљених покојника, врло младих људи и деце за којима се дуго и тужно плакало.

 

 
Од истог аутора...

Мистрија самоуких неимара - народно градитељство

Наивна уметност - светковина природе магије и сна

 

Подићи споменик преминулом претку и на тај начин обележити његово последње пребивалиште једна је од најзначајнијих обавеза потомства у нашем народу. Још већу одговорност представља подизање крајпуташа – вечне куће за душу мртвог чије се тело не може пронаћи како би било сахрањено, јер душа без споменика у ком би отпочинула бива заувек проклета у беспућу вечног заборава. Камена саборишта преминулих, постала на просторима у првом реду сеоских и манастирских гробаља унутар променљиве границе српских земаља кроз време, својеврсно су састајалиште мртвих и живих, место сећања, туговања, практиковања често загонетних обреда, али и тачка на којој се стварају нераскидиве везе међу генерацијама унутар једног народа. Спона између живих и мртвих, између земље и неба.

Надгробни споменик – знамен, студен-камен, плоча, белег, мрамор – представља нарочиту везу с покојником, подсетник на његово пређашње постојање и тачку с које ће се у часу Христовог другог доласка његова бесмртна душа вазнети пред престо Судије, где ће се одлучивати о њеном успењу или коначном паду. Отуда и потреба народа да се некоме „зна гробно место”, јер онај без гроба се заувек упокојио, нестао у ходницима пролазности, унеповрат закључан у тами заборава.

Архитектонски и ликовно најзанимљивије сачуване хришћанске некрополе на тлу српских земаља у средњем веку данас су познате под називом стећци и највише их има по Херцеговини и источној Босни. У питању су надгробни знамени, а не неки камени саркофази намењени сахрањивању покојника. Њихов интригантан али никад до краја разлучен украс – од сумарних представа човека под оружјем или с рукама испруженим ка небу до ратника и коњаника, паганских симбола сунца или хришћанских знамења, и данасзагонета истраживаче и очарава модернисте. Диљем читаве територије Србије, а нарочито у портама средњовековних манастирских цркава или заосталим некрополама некадашњих већих урбаних средишта срећу се ови надгробници, међу којима поједини, попут оних пронађених у Милићима код Студенице или Кончулићу на Ибру код Рашке, представљају највиши домет апстрактне надгробне пластике овдашњег споменичког наслеђа у целини.

Небескоплава за војника, девојку и дете
Иако на први поглед боја на надгробним
споменицима и крајпуташима делује као да има
искључиво декоративан карактер, њено значење је
пре свега симболично и у тесној вези с најстаријим
народним веровањима. Црвена на надгробницима
поред алузије на вечни живот има и одређена
заштитна значења, служи да одагна зле силе. Бела је
боја смрти и туге, отуда су лица с драгачевских
споменика често кречнобела. Позадина споменика
може бити окераста, жућкаста или ружичаста, у неком од тонова који симболизују земљу, али и потпуно црна, као што је то случај с последњим циклусом споменика насталих у Драгачеву, као симбол безнадне туге и прамрака. Најзаступљенија боја после црвене јесте плава. Она је боја господства и богатства, али и јунаштва, отпора и духовности. Њом су често обојене војничке униформе, иако у стварности нису биле плаве. Небескоплава је боја невиности и бесмртности, моралне и телесне чистоте, истине и наде. Она се увек појављује на надгробницима младих војника, девојака и деце.

 


Највећи број споменика крајпуташа из XIX и првих деценија XX
века носе на себи лик војника, јер је то епоха непрестаних
ратова, у којој бројни ратници немају познато гробно место.

Први усправни споменици

Права експлозија креативности у обликовању надгробних споменика, а потом и за Србију карактеристичних крајпуташа, тих гробних белега одсутних покојника, одиграће се почетком XIX века, у епохи Првог и Другог српског устанка, да би свој климакс доживела током балканских ратова и Првог светског рата. Иако је средњовековни надгробник обележен махом тешком, често не до краја обликованом каменом плочом која се из крајње практичних разлога полагала хоризонтално на хумку, као што се то види на многобројним примерима у Сопоћанима, Расу, Кончулићу, Дежеви, Градцу, као и областима западно од Новог Пазара и на Сјеничкој висоравни, први подигнути споменици јављају се у XIV веку у Ариљу, а форме у облику стубова, касније раскошно украшене и бојене, постају доминантне у првој половини XIX века и најрепрезентативније и најмногобројније су у Драгачеву.

Најстарији и најраспрострањенији облик надгробног споменика на тлу Србије јесте крст. Има га у Рашкој, где посебну целину представља ванредно раскошна и добро очувана некропола око Петрове цркве у Расу, као и у долини Јужне и Велике Мораве, у источној Србији, на Косову и Метохији. Посебно су занимљиви и раскошно обликовани крстови који се појављују у XVII и XVIII веку у источној Србији, у Трњану и Неготину, као својеврсна реминисценција на византијске разлистале крстове, симболе васкрснућа и вечног живота.

 


На српским гробљима, као на овом у Такову,
крст је кроз време најчешћи знамен.

Камене књиге

Срби својим умрлима понајвише граде гробне белеге од меког, податног кречњака, који дозвољава лако обликовање, али и од пешчара и мермера, а у долини Јадра и од врло тврдог вулканског камена – гранита. Међутим, велики проблем у изучавању ових споменика представља одсуство писаних трагова. Споменици су најчешће обележавани сликовним симболима у непосредној или алегоријској вези с религијом коју исповеда преминули. Потреба да се надгробници и крајпуташи претворе у камене књигепредставља новину устаничке Србије, њен напор да се након векова ропске тишине покличем огласе са зидова вечних кућа јунаштво или врлине
преминулог.

Драгачевски мајстори су у томе „најопширнији”. Код њих писмено на камену постаје разиграни орнамент, интегрални део слике, као неко нарочито, бојено ткање. Они се међу првима, свесни свог умећа и на њега поносни, потписују на споменицима које клешу. Међу њима се посебно истиче Радосав Чикириз из села Рти, мајстор фигуралних представа гиздавих јунака и лепих сељанки у свечаном, народном оделу с обавезним оружјем за мушкарце, односно минђушама и сунцобранима за жене.

„Приђи ближе, мили роде мој, те прочитај тужни спомен мој, дична Срба, храбра ратоборца”, обраћа се намернику двадесетшестогодишњи војник Драгољуб Мјаковић из Негришора, који погибе 1914. С пушком у руци и гиздавом супругом Стојаном под руком, одевеном у либаде, с тепелуком на глави,сунцобраном и кокетном ташницом, Драгољуб је један од многих на вечној стражи у драгачевском крају. Нигде другде у Србији нису камена села покојника добила такву колористичку снагу и тако експресивну форму а да су притом остала есенцијално народна у уметничком исказу. И управо на овом обрасцу почива армија крајпуташа, јединствених белега и светог знамења оних чије су кости заувек расејане у туђини.


Понекад се на крстовима појављују необична,
стилизована лица покојника, као на споменицима из Каоне.

 


Догађало се да уместо покојника, најчешће ратника
чије су кости развејане негде у туђини, као „замена”
буде сахрањено његово најбоље одело.

 

Оријентири душама у туђини

Велике погибељи балканских ратова и Првог светског рата одвешће српског војника први пут да ратује изван отаџбине. Та чињеница по себи довешће или до необележавања гробних места у изнудици, као што је рецимо био прелазак преко Албаније, или до сахрањивања у масовним гробницама какве су оне на Куманову, у Солуну или на Крфу. Крајпуташ настаје као део потребе да се непостојање тела које би било укопано у гроб с одговарајућим белегом, надокнади подизањем споменика с ликом преминулог и текстом који даје основне податке о њему. Овај концепт, унутар којег се врло често одело покојника уместо њега сахрањује испод спомен-обележја, недвосмислено указује на снагу веровања да душа покојника живи у надгробнику. Он тако постаје оријентир души која лута далеко од дома и кућног огњишта, знак да за њу увек постоји стан, без обзира на то где почивају земни остаци покојника. Ту по свему судећи лежи и кључни разлог зашто се овакви споменици подижу поред путева или у близини раскршћа. Иако на први поглед изгледа као да служе спомену на страдалника у туђини, што јесте једна од њихових функција, чини се да су они у близини друмова пре свега зато да би покојникова душа лакше нашла пут кући. У камена села српских душа. Међу своје.

Објављено: јануар, 2013.

Повратак на Народни живот