Резонојући као историчар међународних односа Југославије, посебно српске димензије ових односа, из угла епилога нововековног процеса, мислим да је ових дана са српског државног нивоа изречена уравниловачка критика таква која изједначује српске добровољце на ратишту у Новоросији (у Доњецкој и Луганској Републици), са муслиманским добровољцима из Босне и Херцеговине (БиХ), са Косова и Метохије (КиМ) и из Рашке области (Санџака). Изрекли су је, прво Подпредседник Владе Др Расим Љајић, потом Премијер Александар Вучић и Председник Републике Томислав Николић. Све оне су незасноване јер суде на основу конкретне ситуације, а по српски народ су у целини и врло штетне. Председникова изјава садржи еквидистанцу према неупоредивим чињеницама: изједначује однос према Русији према Европској Унији (ЕУ), а то значи да на исти начин третира утицај западних чинилаца који су Србима нанели највеће зло са новом препорођеном Русијом, од које Срби данас могу очекивати спасење, одноцно поништење западних намета. Изјаве објективно говоре да српски званичници за свагда прихватају западне намете као свршене чинове.

Немогуће је правити симетрију са онима који бране руско становиште, чиме објективно бране и српско, јер је то вештачка симетрија, изједачава их са исламским плаћеницима, правити паралеле између убице и пријатеља који нуди излазак из ћорсокака у који је Србе убацио запад. Познајући наведене званичне критичаре, верујем да су им намере конципиране као национално-политички-реалистичне, датој ситуацији одговарајуће, односно да им је циљ да свој са свих страна опкољени народ спасу тешке ситуације. Ипак, мислим да се ради о наивности, јер добро знам да је за запад ЕУ предвођену САД-ом српски ћорсокак, готова ствар. Да је он саставни део оне глобалистичке политике која треба да стаса на развалинама старих друштава, држава и нација, која је усклађена и са ватиканских прозелитизмом. Она се деценијама очитавала: у Европи, у Латинској Америци, на Блиском и Средњем Истоку, у Либији, Ираку, Авганистану, као и деведесетих година у Југославији. Данас се она огледа у Сирији и Украјни. Свуда је на делу и скоро иста провокативна методологија у функцији стварања повода за разне натовске интервенције, какви су поводи Сребреница из јула 1995., на Ким Рачак из почетка 1999. На истој линији делују и разне експонентске хорде у виду разних невладиних организација, љубичасте револуције које су се опробале прво у Србији, затим у Грузији и пред јушченсковој Украјни. Све ове активности користе духовно расточена и национално неформирана друштва, односно ретроградне снаге ових друштава. На подручју Хрватске то су Неоусташе, следбеници оних павелићевских из времена Независне Државе Хрватске (НДХ). Њихови идеолошки "деривати" данас се огледају у Сирији, као муслимански фундаменталисти против режима Башара Ал Асада, који представља складну мулти цивилизацијску целину.

На КиМ данас окупирану земљу српског државног и духовног идентитета, албански експоненти актуелне западне политике дуго су се припремали на овај начин: у османлијска времена као ударне предходнице против срба и данас незахвалне Европе, потом у време Мусолинијеве диктатуре, када је КиМ било спојено са Албанијом, потом у време хитлерове антисрпске страховладе 1943.-1944., када је против Срба као албанска употребљавана и дивизија "Скендербег", злоупотребљавајући јуначке подвиге овог српског средњевековног витеза. Потом у време Титове диктатуре, када је на државном нивоу узгајен албански-муслимански фундаментализам да би се створио "јужни фронт" за неутрализовање Србије и српства и да би била отворена врата за стварање "независне" Хрватске. Иза Тита су се налазили Стаљин и Комитерна са вишедеценијским планом да се света српска земља КиМ припоји Албанији. Они су у минулим догађајима после НАТО агресије 1999, добијали пуну америчку подршку. Мирослав Лазањски наводи да је из Америке на КиМ пребачено 7.000 Албанаца. Српске добровољце у Новорусији није довела Москва.

Срби који су преживели сва ова искушења, између два светска рата и током рата 1941.-1945. као и током титовског и неотитовског диктаторског антиспрства 1945.-1991. и у грађанском рату 1991.-1995. (који је био наставак незавршеног Другог светског рата), после свега упућени су да пронађу упоришта која могу да их коначно ослободе ових калкулантских и манипулативних намета. Такви су српски добровољци у Украјини, они добро знају, да се не боре против украјинског народа, знају да је то изманипулисани део Руског света, него да се боре против разних туђина који настоје да ову руску грану одвоје од свог словенског и православног стабла.

Неупоредиви су следбеници Александра Кравченка и Игора Стрељкова, који су се 1991.-1995. борили у БиХ на страни Срба, угрожених са свих страна, са муслиманским фундаменталистима који су се борили у Сирији. Први су ангажовани не због политике него због определења српском народа, други (снаге Десног цектора, клерикаристички занесењаци Галиције) се боре за туђина који угрожава виталне интересе њиховог народа. Први нису плаћеници, јер само њихове породије добијају од 1.000 до 1.500 долара ради преживљавања, док су други за свој ангажман плаћени око 6.000 долара. Први су национални патриоте и могу бити упоређивани са шпанским борцима 1936.-1999, који су се борили за социјалистичко-комунистичке идеале.

Не слажем се ни са оценом ангажмана Драгослава Бокана, који се инкриминише као лидер "Белих орлова" у грађанском рату у БиХ, јер њега лично добро познајем, а знам и то да је ова формација више застрашивала муслимане него што се оружано огледала. Застрашивала их онда када су Срби марта 1992. избегли муслиманско-хрватску мајоризацију, и када је писац "исламске декларације" Изедбеговић све позвао у борбу против Срба. Да су се боканoвци злочиначки експонирали не би избегли казну хашког трибунала.

Стога изјава србијанских званичника којима се изједначују српски слободарски добровољци са ретроградним мухамеданским фундаменталистима у Сирији може имати неки политичко-реалистички смисао само када би иза ње стајао неки тајни договор са западом да ће његови намети Србима, укључујући и оне нацифашистичке и оне титовско-стаљинистичке и оне америчко-глобалистичке, бити уклоњени. У противном то је политички мазохизам који се граничи са велеиздајом. Слажем се са Министром Љајићем да треба донети Кривични Законик којим се санкционише учешће наших људи на страним ратиштима, јер је то принципијелан став, али се не слажем ако би он изједначавао оне који за то имају национално-патриотске разлоге са фундаменталистичким плаћеницима.

Ово моје неслагање са ставовима наведениџ српских званичника не доводи у питање њихове заслуге на економском плану, којима су уклоњени намети српских западних измећара после 2000. године.

Учешће за сада малог броја српских добровољаца на подручју Доњецке и Лугањске Републике не може бити упоредиво са муслиманским фундаменталистима. За разлику од њих српски добровољци су укључени у онај покрет отпора руског народа који је препознао да му се припрема исто оно што је задесило његову српску браћу у двадесетом веку. Зар није очигледно да данашњи украјински сепаратисти наступају са развалина бољшевизма, који је ову древну руску земљу прво регионалистички федерализовао, одвајајући је од целокупног Руског света? Потом је Кијевску Рус6 (Малу Русију - Новорусију), у том оквиру и језички и црквено дезинтегрисао. И све је то урађено у име социјалистичког интернационализма. Потом су стаљинисти и неостаљинисти уништили моћну Руску православну цркву и тако произвели духовну пустоту, на чијој основи је стасао галицијски-унијатски синдром. А потом је уследила и подела целог православног стабла, на украјинско и руско, а потом су на основу лењинско-стаљинског федерализма на основу изворишта руског православља произведени разни синтетички национи. Иза се несумњиво крила ватиканско-прозелитска политика чији је циљ био да ове делове превери и однароди.

Зар Тито, следећи Стаљина и Комитерну, то исто није урадио српском народу, злоупотребљавајући његово традиционално русофилство?

Није чудно што је појава руског поктера отпора у Украјни подигла на ноге читав католичко-протестантски свет, посебно његове невладине трансмисије, какве су у Србији већ биле стасале, да би се 2000. године антидржавно огледале. Један од таквих "другосрбијанаца" Иштван Каић окомио се ових дана на главну уредницу Политике Љиљану Смајловић тврдњом да она "манипулише чињеницама" када тврди да је Запад "на нама вежбао оно што сада ради Путин", да су Срби "ни криви ни дужни били покусни кунићи туђих експеримената". Каић каже да Смајловићка прелази преко оног што се радило у Сарајеву и у Сребреници, игноришући чињеницу да је већ доказано да се ради о показатељима оне западњачке злочиначке методологије која се огледала у Ирану, Ираку, Либији, Авганистану, Сирији; и да је то исто оно што се данас огледа и у Украјни. Зар није таквог карактера и обарање малезијског авиона код Доњецка? Да би се наслонио на нека наводно српска "признања" тврди да је у питању оживљавање милошевићевско-радикалске политике, каква је сада и сада путиновска. Тако ставове главне уреднице наслања и на Шешеља, на његов позив "сви Срби у једној држави", а не смета му што су на од Срба испражњеним просторима створене разне натовско-западне државне творевине. Тамо где је некада била компактно православно Република Српска Крајина данас завијају вукови и српска земља се у бесцење продаје онима који су Хрватима дали државу. Наводе Смајловићке деле и Лазањски и Вукадиновић, али верујем и 90% православних Срба. Каић би био огорчен да је знао да је ових дана једна делегација црногорских Срба посетила београдску сиријску амбасаду и изразила пуну солидарност са борбом сиријског народа против западне напасти.

Овај пропагандистичко-структуирани интелигент зна да су његове газде много забринуте због онога што се данас дешава у Украјни; да се боје да овај процес пошто ослободи Русију од њених идеалозаторских намета може да угрози и западне намете на нашем подручју. Јер велики калкуланти знају да су овде напокон извучени прави закључци из натовско-америчких најезди, да су - и сам лидер украјинских ослободилачких снага Игор Стрељков и Александар Кравченко добро спознали све ово ратујући на српским слободарским ратиштима, да су видели да се ради о истом анти-словенском, односно анти-православном сценарију. Стога и појава српских добровољаца на украјинском ратишту несумњиво доноси ово отрежњавајуће искуство, али и оно које упућује да Западу не треба веровати, односно да процес ослобођења треба довести до краја, безкомпромисно. Слободан Милошевић је веровао Западу и због тога је завршио у хашком трибуналу. Радован Караџић није и стога је помоћу непоколебивих Срба остварио Републику Српску. Није случајно што се Каић окомио на Путина јер зна да је којим случајем изговорио оно што је изговорио у Србији изговорио у Русији на леђима би носио плакат "инострани агент".

Данас се на истоку Украјне наставља Други светски рат. Руски слободари Новорусије добро знају да оно што су по католичким српским земљама представљале хрватске усташе то су у поунијаћеној Галицији данас главни протагонисти данашње антируске политике. Хрватски крволок Анте Павељић идеолошки је рођак руском Стјепану Бандери, а отац им је исти - Адолф Хитлер. Први је био патолошко-конвертитски успешнији јер је успео да уништи око милион Срба и више десетина хиљада Јевреја и Цигана. Други Фиреров ученик био је "скромнији", али су им погледи на будућност били подједнако далекосежни; павелићевци су се регенерисали преко Фрање Туђмана у грађанском и верском рату 1991.-1995.; бандеревци то раде преко Турчинова, Јацењука, Парашенка. Туђмана и његовог наследника С. Месића (чији је стриц командовао хрватском легијом код Стаљинграда) Москва је 1995. и 2005. окитила победничким ордењима за борбу против фашизма.

Србофобска војска првог надовезала се на оно што је урађено између два светска рата, и током рата 1941.-1945., и после рата, у доба титовске диктатуре. То је омогућила чињеница која спаја српску и руску судбину, потискивање нјиховог идентитета: српство је потиснуто југословенством, а росијанство Совјетизмом, што је југословенским сепаратистима омогућавало да систематски у свој оквир утопе и сиве зоне српског етникума: на основи Срба римокатолика. После Бискупске конференције у Загребу 1900., настали су Хрвати на српско-римокатоличком подручју (Дубровчани, Далматинци, Истрани, Славонци). На основи Срба мухамеданаца Павелић је под Хитлеровим подкровитељством муслимане прогласио за "цвијеће хрватског народа", и геноцидно их употребио притив матице. После рата их је Тито федерализовао у оквиру БиХ да би их употребио за отуђење ове исконске српске земље.

Нешто слично дешавало се тада у Украјини; нека подударност огледала се и на верском плану, показујући да се иза кулиса стварности налазио исти прозелитски чинилац. У НДХ иза Павелића је стајао "Хитлеров папа" Пија XII и бискуп Степинац, под чијим утицајима су насилно покатоличене десетине хиљада Срба јер је то била једина могућност да и они не буду поклани као и милион њихових сународника, пошто је постојао план "једну трећину Срба побити, другу покатоличити, а трећу прогнати". С тим у вези направићу и једну другу хрватско-украјинску паралелу ове врсте: Павелић је формирао хрватску православну цркву и за њеног поглавника поставио украјинца Гермогена. Овај је у хитлеровска времена добио своју браћу у Украјини на челу са Стјепаном Бандером, који се конвертијски доказивао против православних сународника.

После Другог светског рата Бандера је имао мало мање учинка него павелићевци, јер су хрватски католици захваљујући Титовој политици јавно наставили своју активност, док су српски православци на различите начине спутавани. У хитлеровским казаматима тамновали су и српски Патријарх Гаврило Дожић и Бискуп Николај Велимировић, којима је после "ослобођења" свестрано спутавана духовна активност. Тада је идеолог хрватског геноцида Бискуп Степинац "тамновао" у свом самостану.

И после разбијања СССР-а и СФРЈ обновљена је украјинско-хрватска католичка солидарност. Сада су се иза њих налазили Папа Јован Павле II и америчко-европски антиправославци. Њен производ на српском тлу била је од православаца очишћена Република Српска Краина (РСК), њен производ била је од Срба очишћена Света српска земља КиМ.

Нажалост, Русија дуго није сагледала суштину ове српске трагедије; Јељцин је представљао по Србе заваравајуће упориште западне политике. Тај утицај осетио се и у првим годинама Путинове власти, посебно у њеном односу према сада независној Хрватској, у којој је без икакве сметње настављана антисрпска политика. Успостављала је неку дипломатску еквидистанцу између Срба, који су и због православља и због русофилства страдали, и Хрвата који су се Русији додворавали, онако како је Тито манипулисао са стаљинском Русијом. Руски туристи сунчали су се на јадранској обали без икаквог сазнања да је то море око хиљаду година носило српско име, и да је оно отргнуто од Срба умногоме и због руске стаљинске и постстаљинске политике.

Зар није апсурдно да и данас Русија са Хрватском не само одржава него и развија своје односе, са овом ватиканско-западном творевином у којој се прогањају и православље и ћирилица? Зар се не ради о оној еквидистанци која меша бабе и жабе, пријатеље и непријатеље?

И овај процес преверавања и однарођавања Срба сличан је ономе што се данас дешава у Украјни. У оба случаја однарођавање се остварује преко језика и путем разбијања руске Православне цркве, што се на српским подручјима већ десило. Код Срба се то огледа на подручјима Македоније и Црне Горе, где српски језик, који је по лингвисти Јозефу Добровском "основа свих словенских језика", постао је и хрватски, и македонски, и бошњачки, и црногорски. Српске развалине национализоване су на синтетичан начин, у виду разних сурогата. Вековна "српска Спарта" (Црна Гора) 2006. године отргнута је од српства и препуштена политикантима, који су јој, признајучи независно албанско Косово, већ поништили основе идентитета. Српски мухамеданци постали су бошњаци, са националном одредницом клерикаристичког карактера у постбољшевичкој Украјини обављају се исти овакви социјални експерименти. Национално-сурогатско украјинство предпостављено је целокупној руској традицији. Руски језик је подељен, а ради се и на његовом потпуном потискивању. Гране су и уставно одвојене од стабла, а то је оно што је довело до грађанског рата, јер неидеологизирани Руси нису могли да прихвате сумрак, која поништава њихову православну духовност и душевност, а ствара убилачког-homopoliticusa, човека без аутентичног, комплементарног културно историјског идентитета. Оваква идеолошка сировина постала је "етничко тесто" из којег су настали сирови људски производи. Коло ове руске деструкције повео је Ватикан, као и у српским земљама, на прозелитски начин, и то преко својих галицијских експонената, код којих је од једнојезичког стабла отргнута украјинска грана претворена у неку антируску творевину. Да би ово социјално инжењерство постало друштвено политички стабилно подстакнута је и црквена дезинтеграција. Један део пастве Светог Владимира Кијевског отеран је украјинску православну цркву, постајући ближи галицијском-унијатском сународнику од "Москаља". Други део је прихватио линију компромиса: створена је Украјинска Православна Црква, која признаје московски партијархат, али је задржана подела која може да је променом општих околности отргне од овог покровитељства. Те околности су настале после кијевског преврата 2013.-2014., када је Америка успела да продре у "трбух" Русије. Њен избраник Председник Петар Порошенко је од новоустоличеног митрополита Онуфрија тражио да се отргне од московског патријархата. Зар то није исто оно што се и данас тражи од Охридског митрополита Јована у Македонији, зар то није исто оно што се тражи од "црногорске православне цркве"? Зар све то не говори да је и у Украјини на делу ватиканско-презелитска стратегија?

Иза свих ових намета налазио се, подвлачим, Ватикан у служби западне антиправославне политике; он је преко нововековног националног синдрома настављао стару политику преваравања у функцији однарођавања, провоцирањем верских сукоба да би се путем братоубилаштва од стабла отргнуте гране на убилачки начин национализовале. Тако су се у Хрватској огледали римокатолички конвертити, а у БиХ муслимански; у титовска времена настајали су секуларни конвертити који су Бога употребљавали на линији његове антисрпске политике. Украјинске "усташе" тако се огледају у Новорусији, нападајући православне сународнике свим средствима, онако како су то радили хрвати у операцији "Олуја" када су и авионима убијане избегличке српске колоне.

Да није дошло до побуне у источној Украјини била би извршена национална хомогенизација око украјинске идеје, а процес би затим захватио и Велику Русију. А тако нешто је могуће постићи само у случају да Запад уништи Лугањску и Доњецку Републику, и да се прошири на простор целокупне Кијевске Русије. Тиме би био уништен Руски свет. Данас су, у том циљу, у току планови трговине са Кримом, која укључује отуђење Новорусије, и што неминовно отвара врата за западни продор на територији целокупне Велике Русије.

Да је тако нешто било могуће показује српски пример, јер Срби нису имали "брата у свијету да пожали како би помого"; ни њихова православна Русија није им била брат. Стога су после војничке победе доживели пораз који је поништио читаву њихову нововековну историју.

Шта се десило РСК, потом и на КиМ? Разлика између две судбине је битна: србе су протерали и Папа Јован Павле II и Клинтон и Блер и Солана и Олбрајтова, али и уз помоћ идеалогизованог Руса Јељцина. Десило би се то и Малорусима да на њиховом небу засијала звезда В.В. Путина.

Зар овакво сазнање српске добровољце који се боре на простору дезидеалогизованог дела Украјине, Новорусије не упућује у онај поход солидарности који ће после ослобођења земље Светог Владимира ослободити и земљу Светог Лазара косовског, који ће објединити јуначке легенде Димитрија Донског и Војводе Милоша Обилића? Зар српски добровољци, којима ће се ускоро прикључити и многи протерани крајишки и косовски мученици (данас растурени по српским земљама и по свету) немају право да помогну оне који ће им сутра то узвратити ослобођењем српских земаља од натовско-западних насилника? Зар то није и пут који треба да спречи могуће екстренистичке нагоне гнева према Загребу, неискључујући и диверзантске, пут који води уразумљењу оног већинског дела хрватског народа који зна шта му се десило, и стрепи од онога што му се може десити? Срби римокатолици Приморја такве опасности јасно виде, па журе да се отргну од загребачких пургера. Знајући да неће ови, ношени идеологијом србофобије, сваког туђина прихватити за господара, па ће се пре или касније Хрватска наћи на периферији периферије ЕУ. Историјски орјентисани Хрвати добро знају да их пут изласка из таквог ћорсокака води преко установљења етнојезичког заједништва, које би их сјединило са православним сународницима, а на њеној територији подстакло стварање неколико српско-римокатоличких целина, у Далмацији, Дубровнику, Истри, Славонији; које би биле спојене заједно са православном РСК.

Зар после свега за Србе није логично прихватити ону политику која их ослобађа од данас шпенглеровског Запада, ону која следи духовне и политичке узоре какви су Хајне, Гете, Џеферсон, Де Гола, Пинтер, Хандке? Стога тврдим да она на почетку навадена симетрија порока, коју су изрекли поменути српски званичници, не одговара датој ситуацији, јер не истиче цивилизацијеске константе Старе Европе јер се не наслања на она упоришта која могу да помогну ослобођење данас полу-поробљених Срба. Само је трагедија Свете српске земље, КиМ, довољан разлог да се прихвати руско упориште, и то уз истицање обавезе ове велике земље да Србима притекне у помоћ, јер су и њени предходници криви за српску трагедију, и Стаљин, и неостаљинисти, какви су Горбачов и Јељцин. Српски добровољци у Украјни све то добро знају и спремни су да после ослобођења уз помоћ Запада идеологизаторски отргнутих руских земаља, крену и у ослобођење српских земаља. Њихов циљ је да и на КиМ и у РСК успоставе ону етничку ситуацију која је владала пре муслолинијевске, хитлеровске, титовске и нато-албанске диктатуре.

Српско органско јединство са РФ неминовно води уклањању данашњих етничких неравнина, уклањању мањинског проблема, помоћу кога се неутралише целокупна Србија.

Само следбеници распамећеног Запада могу веровати да су на југословенском простору завршили свој насилнички програм. Зар није тешко веровати да ће Црна Гора за свагда престати бити српска, у којој се њени предводници, и позициони и опозициони, надгорњавају у једном затвореном ретроградном кругу. Зар није очекивати да ће престати да ради њена синтетичко-сурогатска радионица, и да ће се сви Срби Црне Горе, све три вероисповести, наслонити на одредбе Законика Кнеза Данила. Зар није тешко веровати да ће стара Србија и Македонија престати бити изворишта српске духовности, да ће изаћи из сфере митова и легенди, и хеленских и српских, помоћу којих данас гради свој синтетички идентитет?

*

У закључку бацићу један само сумаран поглед који се односи на фаталитет српско-руских односа у двадесетом веку, јер су поремећаји тих односа један од узрочника данашње српске трагедије. Несумњиво је да се судбине два народа преплићу. У двадесетом веку, после октобарске револуције, један део Срба, предвођен секцијом Комитерне КПЈ, утопио се у стаљинистичко-идеализаторско море. У рату 1941.-1945. на овој основи Хрват Тито, за којег су следбеници мислили да је Рус, ставио се на чело русофилског, односно партизанског покрета, да би пред крај рата своје Хрвате превео на страну победника и то без плаћања ратних репарација. Да се то није десило остварила би се намера америчког Председника Рузвелта да их као геноцидни народ стави под покровитељство ОУН. Преко негације српског националног покрета отпора окупаторима, којим је руководио Ђенерал Михајловић, Тито је путем обмане Стаљина, а преко њега Черчила и америчког Председника, манипулативним путем своје Хрвате представио као антифашисте. Генерала М. Недића, човека који је колаборацијом са окупатором спасио српски народ од уништења, који је на Хитлеров захтев да пошаље Србе на Источни фронт одговорио речима: Срби никада неће ратовати против Руса!, Тито је представио као фашисту.

Титовске послератне манипулације са стаљинистичком Русијом онемогућиле су да Совјети спознају праву истину о југословенској стварности. На тој основи стасала је политиканска идеологија која је Србе изједначавала са њиховим хрватским убицама, која је функционисала и у току грађанског рата 1991.-1995. и у току Нато агресије 1999., и на којој почивају антисрпске манипулације и обмане, које и данас трају.

Верујем да све што је Русима учинила неруска Русија, учинила је и Србима, који су и у такву Русију веровали. Зар то данас препорођену Русију, коју персонификује Б.Б. Путин, не обавезује да уклони последице својих претходника?

Налазим за сходно да у закључку свих ових закључака истакнем да су се у предходним идеалогизаторским временима на различите начине очитавала заједница руско-српских односа, као заједница злих судбина. Поносан сам што је у предговору за једну моју књигу то истакао свестрани руски геније И.Р. Шафаревич. Та заједница судбина огледала се и у аткуелној завршници ових односа, која се код Срба показује као сумрак, а код Руса као свануће. И у том смислу очитује се српско-руска паралела, данас на украјинском тлу, нарочито у случају Крима и КиМ. Идеологизатор Н.С. Хрушчов испоручио је лењински дезинтегрисаној Украјни светионик руске славе и духовности. Тито је преко српских измећара испоручио западним калкулантима Свету српску земљу КиМ, припајајући јој после рата и део Србије који раније није припадао овом делу Старе Србије. Српски титоисти испоручили су непријатељу и северни део Старе Србије и Македоније, Куманосвку област, светионик српске херојске победе над Османлијама. У Москви су комитерновци за ову област "измућкали" и посебан језик, на основи дијалекта који ју је највише одвајао од српства.

Резонојући на нивоу нововековног процеса, на основу поука и порука српске историје, а у ширем међународном контексту, тврдим да наведене изјаве српских званичника не одговарају национално-политичком реализму, јер прихватају западне намете, јер не рачунају на будућност. Оне понављају српску политику из "круга двојке", ону коју је српски геније Слободан Јовановић истакао као по народ фаталну, политику која је показатељ сталног српског повлачења пред искушењима, према "ужасу" (ужој Србији) или тзв. Београдском пашалуку. Ове изјаве могу бити увод у још веће српско сужавање. Завршићу његошевском поруком: "Нека буде што бити не може", огледајући је у историјском контексту, који показује да су Србе разарали они који су се увек наслањали на јака спољна упоришта. Данас је то за Србе несумњиво безрезервни наслон на Русију.