И екологија и традиција су појмови које је јако тешко једноставно дефинисати,
али суштина екологије је, између осталог, иако то не изгледа тако на
први поглед – повратак природи тј. традиоционалном, народном животу
уз основно поштовање његове економије, али и прилагођавање савремених
знања тој економији.
У годинама након Другог светског рата, светска жеља за заборавом и обновом
уништеног је у себи носила и жељу свеопштег напретка и просперитета,
јединство народа и, на жалост, трку у наоружању.
У таквим послератним условима европски градови (може се исто рећи и
за северноамеричке градове) су почели да плаћају данак индустријализацији,
технологији и примени помодног и модерног у науци.
Због бржег транспорта, почела је масовна изградња нових путева, а с
тиме и крчење ораница и уништавање традиционалног сеоског домаћинства.
Градови поново постају центри живота, али се у њих слива и све што више
нема дома, посла и придошло са села. Фабрике постају окружене стамбеним
објектима који се неконтролисано умножавају, али са врло мало дрвећа
и зеленила. Шездесетих година са простора Балкана и Мале Азије тзв.''гастарбајтери''
одлазе пут севера да би изграђивали данашњу Европу. Број становника
се сваким даном све више повећава. Да би исхранила те градове, производња,
припрема и потрошња хране организује се као убрзани бизнис. И технолошки
и квалитетно постаје све нездравија.
У току тог процеса Рајна, река у Немачкој постаје мртва река, излива
се нафта из танкера и настаје разлог за оснивање првог значајнијег еколошког
покрета Грин пис (Green Peace). Канализације се изливају у реке Европе,
а оне у светска мора. Лондон и други британски градови живе испод све
већих магли од смога. У Немачкој, Француској, земљама Бенелукса киселе
кише редовно ''једу'' боју на возилима. И све то није довољно - индустрија
расте и загађења расту.
Велике промене захтевају и више енергије. Граде се хидроцентрале, али
и све више и нуклеарне електране. Паралелно, два светска блока Западни
– капиталистички и Источни – комунистички воде трку у доминацији и наоружавању.
Производе се оружја, ратови и нуклеарне бомбе. Ниједну од страна не
брине стање и уништавање природе и исцрпљивање природних добара и ресурса.
Комунистичке земље свој однос ка природи заснивају на једном врло битном
делу из ''Манифеста комунистичке партије'' (написаном 1847. године),
чији су аутори Карл Маркс и Фридрих Енгелс и који гласи: ''... Те мере
биће, наравно, различите у различитим земљама. Међутим, за најнапредније
земље могу следеће мере имати прилично општу примену:
1. Експропријација (присилно одузимање приватне имовине) земљишне својине
и употреба земљишне ренте на државне издатке...
2. Укидање права наслеђа...
6. Централизација целокупног транспортног система у рукама државе...
7. Умножавање националних фабрика, оруђа за производњу, крчење и побољшање
земљишта по општем плану...
9. Уједињавање рада земљорадње и индустрије, утицање на постепено одстрањивање
супротности између града и села...''
У таквој бризи без господара, на истоку, али и са господаром неумереним
у исцрпљивању природе, на западу, ми данас – сви, цела планета плаћамо
данак кроз своју личну неуревнотеженост, болести и немире, климатске
промене, поплаве, орканске ветрове, али и кроз општи хаос – општу небригу
и јавашлук.
Чини се да ће у годинама које предстоје тај јавашлук постати опасност
број један ове планете – јер је то стање човека у којем он не разграничава
стварност од маште и обавезу од небитног и нема свест о могућим последицама
свога дела, нити га је за то брига. Али код многих данашњих људи и све
их је мање брига и за себе саме, и шта ће бити након њихове смрти.
Ситуација на просторима послератне Југославије није се у многоме разликовала
од осталих комунистичких земаља, али је захваљујући томе што је била
између запада и истока, а ни запад ни исток, имала пуно већу слободу
и пријем информација, а самим тим и свест о брзим светским променама
и њеним последицама.
Ипак, ни ми нисмо успели да сачувамо свој традиционални живот, и најчешће
смо скоројевићки уништавали своју прошлост, напуштали своја села и живели
у собама ''два са два'' у Београду, Загребу, Скопљу, Нишу, Ријеци, Сплиту,
Новом Саду, Крагујевцу, Краљеву, Чачку... При томе кријући своје порекло
и срамећи га се.
И док је било родитеља на селу, и док се одлазило по храну, било је
добро. Није било инфлације и имало је где да се оде на одмор. Али села
су почела да остају пуста. Дотадашњи лагодан живот је постао мора за
грађане – дојучерашње сељаке и њихов подмладак. Нису били ни тамо –
ни овамо. Градски живот је постао економски незадовољавајући, а село
је било сувише далеко и прљаво; куће трошне и склоне паду.
Након година инфлације, када су потрошене и последње психичке, физичке
и материјалне резерве, дошле су године за које се мислило да ће отворити
врата ка тој капиталистичкој, доминантној и напредној Европи.
У међувремену - Европа се променила. Није ни она више што је била. Укрупњавање
капитала спајањем индустријских гиганата, откупљивањем бивших фабрика
источног блока и пребацивање производње из загађених западноевропских
капиталистичких држава на територије загађених источноевропских држава,
није променило карактер небриге за заштиту животне средине. Једино ју
је пребацила у мање битне земље по принципу: ''ништа лично – то је само
бизнис''. А затим ју је пребацило и у још даље земље, на исток Планете.
Иза себе је оставила пустош, прво у великом броју незапослених, а онда
и збуњених људи који су се почели осећати као странци у сопственим земљама
и у сопственим породицама.
И понуда коју Запад нуди земљама бившег источног блока, па и нама, била
је да се определимо да ли желимо бити земља ресурс или земља потрошач;
а пристајање на само једну могућност, свакако је морало изазвати последице...
Та понуда није ништа ново ни посебно, сличну је добила Немачка од стране
Сједињених Америчких Држава још 1945. године, и зато је тек 1964. године
остварила право на формирање Немачке националне филхармоније и право
оглашавања највећег Фестивала пива - Октоберфест. Добила ју је и Француска
након смрти Шарла де Гола и француски певачи и глумци постају познате
светске звезде. Падом Франка у Шпанији и обарањем диктатуре у Грчкој
обе се окрећу националном – туризму.
И ми смо након свих ратова, избеглица, распарчавања, продаје имовине
и банака, отпуштања, тактике ''завади, па владај'' - остали жељни Европе
која се економски распада и у којој су све традиционалне вредности постале
маркетинг. На жалост, европски капитал је највећим делом амерички, тако
да је и Европа највећим делом у власти тренутног светског империјалисте.
Пре другог светског рата је то била империјалистичка Велика Британија,
неких двесто педесет година. Пре ње и паралелно с њом и Аустро-Угарска
царевина, Француска под Наполеоном, Немачка под кајзерима... Ништа ново
и непролазно.
И ми данас (и Бугари, Румуни, Хрвати...), исто као што су пре тридесет
година Грчка и Шпанија, откривамо и нудимо туризам, здрав живот и здраву
храну; враћамо се и истражујемо своје корене, спајамо традиције наших
простора у жељи да нађемо себи финансијско задовољење, надајући се да
ће Европљани, Американци, Јапанци – туристи, доћи жељни наше традиције.
Гледајући традиционалистички сваки дан се, што на медијима, што кроз
рекламе, представљају нове етно неспојиве комбинације које уништавају
истинитост сопствене традиције и постојања. У новосаграђеним етно кућама
изложени су предмети скупљени са разних крајева Србије, Босне и Херцговине,
Хрватске. Стоје једни до другог – далматинска чутура и чобанска торба
из средњег Баната, уз образложење: ''ма шта знају ти странци – то није
битно''. А у мање - више сваком националном српском ресторану су пљескавице,
мешано месо, ражњићи, шопска салата, турска кафа и слично. Није боље
ни у националним ресторанима националних мањина, нпр. у Бачком Петровцу,
у Војводини, све што се од националне словачке кухиње може наручити
је - кулен. Остало је као и у сваком другом ресторану, тзв. националном
српском ресторану.
У том етно правцу иде и наша свест и музика. Сећамо се Клајдермена из
Немачке који је светску популарност постигао обрадом романтичних светских
хитова на клавиру, али и немачких народних песама. Десетак година после
њега је то радио и грк Јани, потоњи муж Силвије Кристел из ТВ серије
''Династија''. Вероватно се то догађало и у другим европским државама.
Код нас су то данас Саша Илић и Балканика, Биљана Крстић, бројне певачке
етно групе и многи, многи други.
Но, без обзира на све ове економске и политичке услове који нам постављају
савремени тренуци живота, ти нееколошки услови нас принуђују да економски
почињемо да промишљамо коришћење ресурса, енергије, начина исхране,
важност здравља.
![](pec_salas.jpg)
Пећ на салашу која служи за печење хлеба, припрему
хране
и у исто време греје неколико просторија
Фото: А. Обровски
Ако погледамо уназад, у време које је до пре двадесетак година било
наш саставни део живота, видећемо да је сеоски живот био врло економичан
и осмишљен. Без обзира на богатство сељака, хлеб се пекао једном недељно,
месо се јело једном недељно, ређе или када је то морало из неког разлога.
Живело се у заједницама, где је на челу била глава породице која је
управљала имањем. Остали чланови задруге били су распоређени на друге
послове, према добу и могућностима.
С грађевинске стране, куће су биле заједничке, а млади су као што је
то било у ужој Србији обично градили себи посебну кућу у дворишту или
су као у Војводини ишли да живе на салашима. Зими се током дана грејало
у једној великој просторији, а само би се пред спавање палиле пећи у
собама за спавање, или би се преносила ватра у вајат, или посебну зграду.
Много је примера економичног или мудрог газдовања, јер је то значило
опстанак породице и наредне године - као што дрво у сушном периоду не
троши храну на плодове (одбацује плодове) и штити лишће и гране.
Данас не морамо да живимо на селу у беди и немаштини. Технологија је
учинила своје и скоро све погодности, осим смога и буке, могу се пренети
из стана у сеоску кућу (или градску кућу, викендицу), са баштом, двориштем,
цвећем. У селу није неопходан клима - уређај и може да се лупа и ради
до касно у ноћ. На кућу се могу ставити соларни панели, а у дворишту
може да се ископа или очисти постојећи бунар. Вози се бицикл до продавнице
или пешачи, зими чисти снег и романтично греје поред ватре. Ако је лепо
време могу се видети и звезде.
Може се имати коза, краве, пилићи и друге животиње које су одрасле од
сопствене руке и за које се зна са сигурношћу да нису храњене нездравом
храном. У башти се може посадити разно поврће и воће, довољно за сопствене
потребе или бар део потреба; могу се гајити печурке. Индустрија ''здраве
хране'' је одавно почела продавати разне врсте не-белог брашна. У сопственој
рерни и са мало маште може се пећи сопствени хлеб. Још увек се лети
могу правити џемови, пекмези, компоти и сокови... Можете се дружити
са комшијама до касно у ноћ, плести џемпер, радити ручни рад, резбарити,
сликати, ићи на пецање или у госте примити блиска родбина, пријатељи,
да помогну или праве друштво... Принудно решење у предстојећем времену,
за очување породице, здравља и животне средине. Решење које може, у
тако благом облику, да уз помоћ технологије, технике и релативно мало
пара – за текуће трошкове, прихвати градски човек. Ако су то старији
људи, то је пуно лакше. А млађи, већ доста њих су по селима почели да
организују сељаке – староседеоце у производњи сира, хране, других производа.
Полако, до бољих времена.
Чини се да је будућност града у селу.
И тако је тај нееколошки пут савременог доба довео и нас да се вратимо
ка еколошком традиционалном народном животу. Да га се поново присетимо
и економски постанемо еколози.