И екологија и традиција су појмови које је јако тешко једноставно дефинисати,
али суштина екологије је, између осталог, иако то не изгледа тако на
први поглед – повратак природи тј. традиоционалном, народном животу
уз основно поштовање његове економије, али и прилагођавање савремених
знања тој економији.
У годинама након Другог светског рата, светска жеља за заборавом и обновом
уништеног је у себи носила и жељу свеопштег напретка и просперитета,
јединство народа и, на жалост, трку у наоружању.
У таквим послератним условима европски градови (може се исто рећи и
за северноамеричке градове) су почели да плаћају данак индустријализацији,
технологији и примени помодног и модерног у науци.
Због бржег транспорта, почела је масовна изградња нових путева, а с
тиме и крчење ораница и уништавање традиционалног сеоског домаћинства.
Градови поново постају центри живота, али се у њих слива и све што више
нема дома, посла и придошло са села. Фабрике постају окружене стамбеним
објектима који се неконтролисано умножавају, али са врло мало дрвећа
и зеленила. Шездесетих година са простора Балкана и Мале Азије тзв.''гастарбајтери''
одлазе пут севера да би изграђивали данашњу Европу. Број становника
се сваким даном све више повећава. Да би исхранила те градове, производња,
припрема и потрошња хране организује се као убрзани бизнис. И технолошки
и квалитетно постаје све нездравија.
У току тог процеса Рајна, река у Немачкој постаје мртва река, излива
се нафта из танкера и настаје разлог за оснивање првог значајнијег еколошког
покрета Грин пис (Green Peace). Канализације се изливају у реке Европе,
а оне у светска мора. Лондон и други британски градови живе испод све
већих магли од смога. У Немачкој, Француској, земљама Бенелукса киселе
кише редовно ''једу'' боју на возилима. И све то није довољно - индустрија
расте и загађења расту.
Велике промене захтевају и више енергије. Граде се хидроцентрале, али
и све више и нуклеарне електране. Паралелно, два светска блока Западни
– капиталистички и Источни – комунистички воде трку у доминацији и наоружавању.
Производе се оружја, ратови и нуклеарне бомбе. Ниједну од страна не
брине стање и уништавање природе и исцрпљивање природних добара и ресурса.
Комунистичке земље свој однос ка природи заснивају на једном врло битном
делу из ''Манифеста комунистичке партије'' (написаном 1847. године),
чији су аутори Карл Маркс и Фридрих Енгелс и који гласи: ''... Те мере
биће, наравно, различите у различитим земљама. Међутим, за најнапредније
земље могу следеће мере имати прилично општу примену:
1. Експропријација (присилно одузимање приватне имовине) земљишне својине
и употреба земљишне ренте на државне издатке...
2. Укидање права наслеђа...
6. Централизација целокупног транспортног система у рукама државе...
7. Умножавање националних фабрика, оруђа за производњу, крчење и побољшање
земљишта по општем плану...
9. Уједињавање рада земљорадње и индустрије, утицање на постепено одстрањивање
супротности између града и села...''
У таквој бризи без господара, на истоку, али и са господаром неумереним
у исцрпљивању природе, на западу, ми данас – сви, цела планета плаћамо
данак кроз своју личну неуревнотеженост, болести и немире, климатске
промене, поплаве, орканске ветрове, али и кроз општи хаос – општу небригу
и јавашлук.
Чини се да ће у годинама које предстоје тај јавашлук постати опасност
број један ове планете – јер је то стање човека у којем он не разграничава
стварност од маште и обавезу од небитног и нема свест о могућим последицама
свога дела, нити га је за то брига. Али код многих данашњих људи и све
их је мање брига и за себе саме, и шта ће бити након њихове смрти.
Ситуација на просторима послератне Југославије није се у многоме разликовала
од осталих комунистичких земаља, али је захваљујући томе што је била
између запада и истока, а ни запад ни исток, имала пуно већу слободу
и пријем информација, а самим тим и свест о брзим светским променама
и њеним последицама.
Ипак, ни ми нисмо успели да сачувамо свој традиционални живот, и најчешће
смо скоројевићки уништавали своју прошлост, напуштали своја села и живели
у собама ''два са два'' у Београду, Загребу, Скопљу, Нишу, Ријеци, Сплиту,
Новом Саду, Крагујевцу, Краљеву, Чачку... При томе кријући своје порекло
и срамећи га се.
И док је било родитеља на селу, и док се одлазило по храну, било је
добро. Није било инфлације и имало је где да се оде на одмор. Али села
су почела да остају пуста. Дотадашњи лагодан живот је постао мора за
грађане – дојучерашње сељаке и њихов подмладак. Нису били ни тамо –
ни овамо. Градски живот је постао економски незадовољавајући, а село
је било сувише далеко и прљаво; куће трошне и склоне паду.
Након година инфлације, када су потрошене и последње психичке, физичке
и материјалне резерве, дошле су године за које се мислило да ће отворити
врата ка тој капиталистичкој, доминантној и напредној Европи.
У међувремену - Европа се променила. Није ни она више што је била. Укрупњавање
капитала спајањем индустријских гиганата, откупљивањем бивших фабрика
источног блока и пребацивање производње из загађених западноевропских
капиталистичких држава на територије загађених источноевропских држава,
није променило карактер небриге за заштиту животне средине. Једино ју
је пребацила у мање битне земље по принципу: ''ништа лично – то је само
бизнис''. А затим ју је пребацило и у још даље земље, на исток Планете.
Иза себе је оставила пустош, прво у великом броју незапослених, а онда
и збуњених људи који су се почели осећати као странци у сопственим земљама
и у сопственим породицама.
И понуда коју Запад нуди земљама бившег источног блока, па и нама, била
је да се определимо да ли желимо бити земља ресурс или земља потрошач;
а пристајање на само једну могућност, свакако је морало изазвати последице...
Та понуда није ништа ново ни посебно, сличну је добила Немачка од стране
Сједињених Америчких Држава још 1945. године, и зато је тек 1964. године
остварила право на формирање Немачке националне филхармоније и право
оглашавања највећег Фестивала пива - Октоберфест. Добила ју је и Француска
након смрти Шарла де Гола и француски певачи и глумци постају познате
светске звезде. Падом Франка у Шпанији и обарањем диктатуре у Грчкој
обе се окрећу националном – туризму.
И ми смо након свих ратова, избеглица, распарчавања, продаје имовине
и банака, отпуштања, тактике ''завади, па владај'' - остали жељни Европе
која се економски распада и у којој су све традиционалне вредности постале
маркетинг. На жалост, европски капитал је највећим делом амерички, тако
да је и Европа највећим делом у власти тренутног светског империјалисте.
Пре другог светског рата је то била империјалистичка Велика Британија,
неких двесто педесет година. Пре ње и паралелно с њом и Аустро-Угарска
царевина, Француска под Наполеоном, Немачка под кајзерима... Ништа ново
и непролазно.
И ми данас (и Бугари, Румуни, Хрвати...), исто као што су пре тридесет
година Грчка и Шпанија, откривамо и нудимо туризам, здрав живот и здраву
храну; враћамо се и истражујемо своје корене, спајамо традиције наших
простора у жељи да нађемо себи финансијско задовољење, надајући се да
ће Европљани, Американци, Јапанци – туристи, доћи жељни наше традиције.
Гледајући традиционалистички сваки дан се, што на медијима, што кроз
рекламе, представљају нове етно неспојиве комбинације које уништавају
истинитост сопствене традиције и постојања. У новосаграђеним етно кућама
изложени су предмети скупљени са разних крајева Србије, Босне и Херцговине,
Хрватске. Стоје једни до другог – далматинска чутура и чобанска торба
из средњег Баната, уз образложење: ''ма шта знају ти странци – то није
битно''. А у мање - више сваком националном српском ресторану су пљескавице,
мешано месо, ражњићи, шопска салата, турска кафа и слично. Није боље
ни у националним ресторанима националних мањина, нпр. у Бачком Петровцу,
у Војводини, све што се од националне словачке кухиње може наручити
је - кулен. Остало је као и у сваком другом ресторану, тзв. националном
српском ресторану.
У том етно правцу иде и наша свест и музика. Сећамо се Клајдермена из
Немачке који је светску популарност постигао обрадом романтичних светских
хитова на клавиру, али и немачких народних песама. Десетак година после
њега је то радио и грк Јани, потоњи муж Силвије Кристел из ТВ серије
''Династија''. Вероватно се то догађало и у другим европским државама.
Код нас су то данас Саша Илић и Балканика, Биљана Крстић, бројне певачке
етно групе и многи, многи други.
Но, без обзира на све ове економске и политичке услове који нам постављају
савремени тренуци живота, ти нееколошки услови нас принуђују да економски
почињемо да промишљамо коришћење ресурса, енергије, начина исхране,
важност здравља.
Пећ на салашу која служи за печење хлеба, припрему
хране
и у исто време греје неколико просторија
Фото: А. Обровски
Ако погледамо уназад, у време које је до пре двадесетак година било
наш саставни део живота, видећемо да је сеоски живот био врло економичан
и осмишљен. Без обзира на богатство сељака, хлеб се пекао једном недељно,
месо се јело једном недељно, ређе или када је то морало из неког разлога.
Живело се у заједницама, где је на челу била глава породице која је
управљала имањем. Остали чланови задруге били су распоређени на друге
послове, према добу и могућностима.
С грађевинске стране, куће су биле заједничке, а млади су као што је
то било у ужој Србији обично градили себи посебну кућу у дворишту или
су као у Војводини ишли да живе на салашима. Зими се током дана грејало
у једној великој просторији, а само би се пред спавање палиле пећи у
собама за спавање, или би се преносила ватра у вајат, или посебну зграду.
Много је примера економичног или мудрог газдовања, јер је то значило
опстанак породице и наредне године - као што дрво у сушном периоду не
троши храну на плодове (одбацује плодове) и штити лишће и гране.
Данас не морамо да живимо на селу у беди и немаштини. Технологија је
учинила своје и скоро све погодности, осим смога и буке, могу се пренети
из стана у сеоску кућу (или градску кућу, викендицу), са баштом, двориштем,
цвећем. У селу није неопходан клима - уређај и може да се лупа и ради
до касно у ноћ. На кућу се могу ставити соларни панели, а у дворишту
може да се ископа или очисти постојећи бунар. Вози се бицикл до продавнице
или пешачи, зими чисти снег и романтично греје поред ватре. Ако је лепо
време могу се видети и звезде.
Може се имати коза, краве, пилићи и друге животиње које су одрасле од
сопствене руке и за које се зна са сигурношћу да нису храњене нездравом
храном. У башти се може посадити разно поврће и воће, довољно за сопствене
потребе или бар део потреба; могу се гајити печурке. Индустрија ''здраве
хране'' је одавно почела продавати разне врсте не-белог брашна. У сопственој
рерни и са мало маште може се пећи сопствени хлеб. Још увек се лети
могу правити џемови, пекмези, компоти и сокови... Можете се дружити
са комшијама до касно у ноћ, плести џемпер, радити ручни рад, резбарити,
сликати, ићи на пецање или у госте примити блиска родбина, пријатељи,
да помогну или праве друштво... Принудно решење у предстојећем времену,
за очување породице, здравља и животне средине. Решење које може, у
тако благом облику, да уз помоћ технологије, технике и релативно мало
пара – за текуће трошкове, прихвати градски човек. Ако су то старији
људи, то је пуно лакше. А млађи, већ доста њих су по селима почели да
организују сељаке – староседеоце у производњи сира, хране, других производа.
Полако, до бољих времена.
Чини се да је будућност града у селу.
И тако је тај нееколошки пут савременог доба довео и нас да се вратимо
ка еколошком традиционалном народном животу. Да га се поново присетимо
и економски постанемо еколози.
