“Нас и Руса триста милиона!” говорили су информбировци, док су их трпали у логоре, понижавали, тукли и убијали. Припадништво таквој сили давало је многима снагу да истрају и издрже што по себи не би могли.

“Нас и Арапа, Турака, Пакистанаца, Иранаца, Индонежана и прочих, две милијарде!” претпостављам да говоре муслимани словенског порекла, данашњи “Бошњаци”, с презиром посматрајући десетак милиона каура од којих су потекли.

“Нема ништа без евроатлантских интеграција!” кличу чланови Атлантског клуба, разне демократе, либерали, реалполитичари, грађани и малограђани.

“Не може се без Савезника!” као да се слажу и једни и други и трећи.

Али: “Највећа је част борити се сам!” веле Шиптари; “Само је појединац у праву!” говоре Јевреји; “О истини се не гласа!” тврдио је и империјалиста Радјард Киплинг. “Човек је најјачи кад је сам!” поручују Курди, стално се подсећајући да немају пријатеља.

Заиста, за разлику од појединаца, ниједан народ нема пријатеља. Енглези зато и себе и друге стално подсећају да су им савезници и “пријатељи” променљиви, али интереси вечни.

Но, да се позабавимо заблудом евроазијства – најопаснијом по нас, будући је дели највећи број Срба. Парадоксално, њом се руководи и највећи број наших западних непријатеља, видећи у нама само пионе Русије. Наруку су им ишли и Руси попут Николаја Данилевског, још од средине 19. века залажући се за руско царство готово истоветно са совјетским, до 1948.

Али, да се подсетимо: Срби су, после Скита и Сармата, а пре Варјага, предводили Словене. У средњем веку подарили су им ћириличну писменост и православно хришћанство. Слово о полку Игорову, из 12. века, препуно је србизама; између осталих, и мајка Ивана Грозног била је Српкиња. Од повратног утицаја, само су руски калуђери Растка Немањића одвели у Свету Гору.

Етнолог Нико Жупанић тврдио је да су Срби кавкаског порекла; језички трагови нас упућују да је макар делимично у праву – до појединости да, рецимо, Чечени, говоре руски као Срби: тврдо и отворених самогласника. Наш словенски удео, у сваком случају, мањи је него у других Словена: и површни поглед на Динарце потврђује сличност са Кавкасцима. Јесу ли Адиге (Черкези), Осети (Алани), Чечени или кавкаски Авари (“Дагестанци”) дошли са Балкана, или ми са Кавказа академско је питање. Мимо суровости Кавказаца, и однос према себи и другима умногоме нам је исти: гостопримство, крвна освета, витештво, цене се једнако међу свим европским горштацима. Завист, саркастичан хумор, суревњивост и љубомора су друге особине које делимо с њима. Словенска је једино наша повремена душевна мекоћа, из жеље за животом у доброти а не у сталном рату. Жупанић нас подсећа да је првобитно становништво јужне Европе било иберско: то јест, црномањасто, жустро, и домишљато. Будући, међутим, Словенац српског порекла, такође тврди да је између Ибера и Арија дошло до безмало геноцидних сукоба, што изглед Срба и већине Балканаца оповргава, и без антропометрије или проучавања ДНК. Јасно је да је до мешања дошло много пре османских освајања, којима неки истраживачи и идеолози тумаче све промене на овом тлу. (Значајно је, такође, да су већина “турцизама” на нашем тлу заправо иранизми, блиски старосрпском.)

Другим речима, евроазијство засновано на некој етничкој сродности неутемељено је: Баски, Балканци и Кавкасци су првобитни Европљани и дан данас чине основу иберских, италских и балканских народа, Нордици су тек временом постали Арији и то више тежњом него крвљу, западни и источни Словени су мешавина Нордика и иранских номада, турски и угро-фински народи су монголског порекла, Кинези своји одувек, Индуси никад нису постали белци, Семити се одвајкада крве са свим суседима. Мимо “европејства”, и “азијство” наших геополитичара стоји на слабим темељима. Наиме, наше могуће споне са Средњом Азијом, Индијом па и Далеким Истоком не оличавају суштину нашег духа: ми смо били и остали делатници са вером у Бога, то јест, у Живот. Песимизам Азије, из старости и слабости, код нас се није узаптио. Уморни Срби су пали Срби; вешти и преучени, такође.

Свако опредељење осим “у се и своје кљусе” доносило нам је помор и духовни пад. Приклонивши се Византији постали смо другоразредни Ромеји, потурице су Турци користили али презирали, покатоличени Срби прочули су се као кољачи, русофили су се међусобно сатирали заљубљени у народ који ни за себе одвише не мари. Јер, Руси су дошли главе Карађорђу а не Турци: после предугог чекања на аудијенцију код Цара, Црни Ђорђе није имао где до куму Вујици. И пуковник Рајевски погинуо је пред Алексинцем из незнања; руски официри су сабљама пљоштимице тукли наше сељаке, не би ли на турске шанчеве јуришали као мужици. Србин тада још није пио да заборави шта се догађа, а српска војска није знала за дневно следовање вотке – не бисмо ли лакше бежали из несносног живота. Донедавно, Срби се нису одрицали ни свог језика, за разлику од Руса, који већ дуго немају својих речи за “озбиљан” (серјозан), “стан” (квартир) и сличне појмове. Ми још имамо народна имена, Руси безмало ниједног. Од свих Европљана најближи смо искони и највише је поштујемо: српског сељака још куде због “затуцаности”, то јест, оданости предању и провереним обичајима. И мада се све то нажалост мења, ако човечност преживи биће то на Балкану, на Кавказу, или у планинама Блиског Истока и Средње Азије.

Јер, мешавина звана Арији су били и остали мрки, кошчати, високи, жилави, борбени и поносити горштаци. Ваља, само, упоредити ликове Авганаца са Херцеговцима, Ваљевцима или Книњанима, Чечена и Авара са Озренцима или Ужичанима. Како су настали Арији, нико не зна; поистовећивати их са Нордицима плод је “снила баба што јој мило било” нацистичких и сличних идеолога. Плави људи, као и црномањасти, огранци су основног, смеђег стабла коме огромна већина Срба припада; претпостављам да нас и зато многи мрзе, јер их собом подсећамо на њихово место у Постању.

Што би се првородније, самобитније и осведоченије уливало у изведеније? Зар се због тренутне превласти једног трговачког светоназора одрицати сопства? Шта ће Западу остати кад им поплаве, урагани и климатске промене одузму материјално богатство? Зар ће филмовима и видео игрицама одагнати од себе пропаст? Чиме сe могу похвалити Руси, пошто им је одрођена “елита” распродала совјетско царство? Године 1988. за амерички Крониклс написао бејах уводник у похвалу, како ми се чинило, америчке доброжелеће империје. Уредник, Томас Флеминг, убеђивао ме је да нема царства до људождерског, но поредећи САД са СССР-ом мислио сам да није у праву. Флеминг је веровао и туђим очима, ја, Србин, понајвише својим. Сударивши се на ратиштима са америчком империјалном политиком према нама, схватио сам да ни ми не смемо, никад, градити империју, нити постати део иједне. Спартанци су наиме своју пропаст запечатили подјармљивањем Месењана, ми Југославијом, док Американци тек почињу плаћати своју незајажљивост.

Јер, и евроатлантизам и евроазијство само су различити видови исте тежње за недосежном сигурношћу: Римљани су своје царство градили из страха од суседа, а наши русофили, франкофили, англофили, германофили или туркофили би да се трајно обезбеде прикучивањем некој премоћи. Нажалост, одрицање од слободе ником није доносило много – римски порезници и легионари теретили су домаћине колико и варвари, турске и аустроугарске власти штитиле су само своје, Немци су проповедали и упражњавали етноцентризам до геноцида, Енглези ниподаштавали све небританце, код Совјета је свако морао говорити руски, бриселска Европа поданицима намеће и врсте расада а Американци одлучују о животу планете до најбаналнијих подробности.

Престанемо ли бити Срби – што нам је главни налог са Запада, као и претходно са Истока (изгледа да су многи заборавили размере русификације до Информбироа), сврстаћемо се у ред лешинара попут Хрвата, Шиптара, Словенаца, или муслимана. Продоран поглед заменићемо “глупим очима” послушника, пратиоцима туђих занимања. Са повремене, одбрамбене дивљачности спашћемо на свеобухватну свирепост одрода, острвљених на сопствено порекло. Заборавићемо и да је Запад бездушан, повремено геноцидан, али да је Исток одвајкада страхотан. Наиме, Европљани су једни друге неописиво убијали и мучили, али било је и раздобља када су се тога гадили, док Турци, Монголи, Татари, Арапи, Индуси и Кинези још памте телесне и друге казне нама одурне. Довољно је погледати фотографију јавног погубљења у Кини из прошлог века, с ножем на располагању сваком пролазнику, и телом црним од наживо сечених одрезака; ко је заборавио асирски изум набијање на колац, турско вешање на ченгеле, намотавања утробе на преслицу, бацање међу гује и акрепе; коме дописница са низовима Београђана 1813. натакнутих на ниске колчеве од Калемегдана до Теразија ништа не говори, ни Катинска шума из 1939, коме Голи Оток није непојаман, или су му бомбардовање Србије, или Фалуџа с гомилама побијених цивила прихватљиви, нека хрли у евроазијско, евроатлантско, пантурско или неко друго империјално решење.

Јер, Евроазију су историчари, географи и геополитичари одавно описали као море: талас покренут с једног краја неминовно иде до друге обале, понекад нарастајући успут. Тако је кинеска победа над Хунима довела до Велике сеобе народа од 5. до 7. века; да Џингис Кана суседи нису дирали, ко зна да ли би ордија његовог унука, Батуа, доспела до Истре; Селџуци и Османлије првобитно нису кренули у освајање света, већ у бег од глади. Кинеска револуција још није завршена а њене наплавине већ гледамо и по нашим градовима; руска је пропала, и њено урушавање осетили смо још кроз делатност Козирјева, Јељцина и других.

Лађе добрих бродоградитеља, наиме, сачињене су од непропусних одељака; ако вода продре у део брода, неће у цео. Но, империјалисти обично немају ништа противу потопа после њих. Али, свима нама на жалост, потапања се дешавају и за њихових живота: данашње несреће су глобалне и постају све општије. Прекид, рецимо, производње одређених вентила на Тајвану може да угрози свет; навала биљне губе на једну од четири врсте јабука масовно гајених свугде може довести до потпуног нестанка тог воћа. Од таквих пошасти, својевремено су нас штитиле засебност и подвојеност; зато је, претпостављам, Бог и створио народе, да цело човечанство не би полудело попут већине гледалаца планетарне кабловизије.

Једини начин да српска историја, а тиме и судбина, остану смислени јесте да и даље будемо своји. То се плаћа, али, што казали Јевреји: “Ко не зна шта вреди, нека гледа шта је скупо!” Нажалост, сопство се не може сачувати у царствима, где га губе и хегемони. Ваљало би питати Енглезе шта мисле о већинском пакистанском, јамајчанском, или афричком становништву многих својих градских четврти па и целих градова, или Французи о утицају милиона муслимана из Северне Африке на њихов начин живота. Београђани одавно знају шта значи водити рачуна о свачијим осећањима, мишљењима, ставовима, захтевима и прохтевима осим својим; из Југославије, мини-империје, остао нам је нанос странаца и ниједна повољност.

Свака добит за земана, а губитак образа и части за векове. Дуго пошто се склопе таласи неког новог мора над добрим делом Северне Европе и Северне Америке, остаће осећање горчине у устима народа који је за вође имао Динкиће, Тадиће, Коштунице, Милошевиће и сличне, а тражио спас у придруживању царствима под слепим предводништвом газда Буша старијег и млађег, Клинтона, Блера, Ширака, Солане, Горбачова, Јељцина, Путина, или кога ли већ.

Идеолошки, геополитички, привредни, културни и други мега-системи врло су заводљиви. Нема живог човека да бар једном у животу није озбиљно разматрао њихову пробитачност. Но, животу на Земљи нема Крајњег решења; утопије се неминовно завршавају антиутопијама, идеолози најчешће постају пропагандисти зла. Чињеница да Евроазије никад није било, до неких десетак година пре разлаза Кинеза и Совјета, говори да је Творац неће; од Британске империје остали су само планетарна хипокризија, увреда и повреда, и болесна тежња за њеним повратком у виду Pax Americana. Насиље над чудесним шаренилом света које би да спроведу разни либерални или фашистички космоградитељи, историјски није успевало; ако и јесте, тај део повести запамтили смо једино као мит о Атлантиди, Лемурији или, просто, о Потопу.

(9. 10. 2005.)