Сажетак: Предмет овог рада, према наслову, тражи интердисциплинаран
приступ. Зато овај рад треба схватити као иницијативу за шире ангажовање на-
учника различитих научних дисциплина и институција које се баве овим про-
блемима. Стављање ових питања пред научне раднике, дајући овој теми научни
карактер, значајно је не само за садашњост него и за далеку будућност.
Кључне речи: србистика, српски језик, етнички односи.

Братоубилачки ратови које смо имали 1941-45. и 1991-95. намећу обаве-
зу да наука да свој допринос у смислу одговора: ко смо, шта смо, где су нам
границе (међе) језика којим говоримо (српским, хрватским, бошњачким, црно-
горским , крајишким – Ћопићевим, ...) ? Шта се то са нама десило, где су били
фалсификати и где злоупотребе науке у интересу политике, у корист страних
завојевача или било којег народа односно етничке или верске заједнице на
истом језичком подручју? Без јасног научног одговора на питање зашто се зло
међу нама десило, а дешава се и даље, неће бити међу браћом мира. На несре-
ћу, тај немир ће и даље за себе користити други, као што је то у прошлости би-
ло, рачунајући и овај задњи рат. Туђини, не само да су користили несрећу на-
рода него су је директно подстицали, материјално и војно помагали. Ми смо
међусобно крварили, а они од тога корист за себе извлачили. Задњи рат између
етничких група (Срба, Хрвата, Муслимана-Бошњака) који говоре истим јези-
ком био је тако жесток и ишао тако далеко да је претио међусобном униште-
њу. Показало се да у злочинима које су чинили појединци или групе није било
велике разлике између људи припадника три зараћене стране. За разлику од
овога, на плану државне политике постојале су велике разлике. Тако, државна
политика Хрватске према Србима у рату 1991-95. била је иста као и 1941-45.
године – геноцидна. Срби нису имали нити имају такву политику према Хрва-
тима нити према Муслиманима. Овде се изузимају злочини који су чињени у
име српског народа, а који су били изван српске државне политике. Чак у про-
шлости има примера да су Срби (мисли се на православне Србе) помагали сво-
јој браћи Србима римокатолицима и Србима исламске вероисповести. Ево јед-
ног карактеристичног примера из давних времена. Српски патријарх Рајачић је
код Бечког двора ургирао и успео да помогне Хрвату, војсковођи Јелачићу да
постане бан Хрватске. Бан Јелачић се Патријарху захвалио и захвалницу напи-
сао ћирилицом. Ово је познато, јер и данас тај документ постоји. (Бану није
било тешко да писмо напише ћирилицом јер му је мајка била Српкиња). Први
споменик бану Јелачићу на тргу у Загребу био је сабљом окренут према Ма-
ђарској, а погледајмо како је данас постављен и зашто? Са друге стране, ника-
да у историји један владар Србије није говорио о Хрватима онако како су гово-
рили (и Србима радили) Павелић и Туђман. Језик којим говоримо има и имао
је своју улогу у кохезионом повезивању Срба, Хрвата и Муслимана али, исто
тако, он је био и камен спотицања. Ових неколико уводних напомена биле су
нужне како би се у даљем излагању лакше могло истаћи оно што се односи на
ову тему.
Почнимо од РОДА као друштвене категорије која карактрише једну
истојезичку групацију на одређеном простору. У нашем случају ради се о је-
зичком и крвном (генетском) сродству народа који се међусобно завадио до
граница међусобног уништења. Историја народа који говоре српским или, како
се доскора говорило, српскохрватским односно хрватскосрпским језиком, тра-
гична је. Пођимо редом. Прво су Турци освајачи исламизирали Србе, а исто та-
ко Млетачка Република и Аустроугарска монархија их је католичила и унија-
тила. Тако се десило да од једног истог народа постане народ три вере, право-
славне – веран светоотачком предању, римокатоличке и исламске. Али тиме
нису постала и три народа како се то данас представља. И после крвопролића у
два рата на овом простору, језик је остао исти, презимена везана за род такође
су остала иста, крвна веза иста, многи обичаји, чак и неки верски обреди, по-
себно код унијата, остали су исти или слични пређашњим – православним. Ка-
ко је и зашто дошло да се данас не говори о Хрватима и Муслиманима српског
порекла? Где, када и како су они нестали? Постоје ли они биолошки и данас?
То су кључна питања на које наука мора дати одговор. Оно што је наука о томе
већ рекла, народу се мора презентирати без прећуткивања и политизације чи-
њеница. Где нам је род, где крвна веза, где генетика? Зашто је дошло до крва-
вих обрачуна патолошког карактера? Како овакво понашање објаснити са пси-
холошко-социолошког становишта? Ово су изазовна питања на које науке, које
се баве језиком, социологијом, социопсихологијом, генетиком, политиком ,
филозофијом, дакле – читав сплет научних дициплина, тек треба да одговоре.
Трагична ситуација која је задесила Србе, Хрвате и Бошњаке на овим
просторима захтева коректан научни приступ без злоупотребе науке како је то,
сведоци смо, досад чињено. Кад се ради о роду и корену народа који говори
истим – српским језиком или, како Хрвати данас кажу – хрватским, Бошњаци
– бошњачким, а Црногорци – црногорским, подстакнут свим оним што се де-
шавало, настојао сам да, колико је то било у мојој моћи, сам себи дам неки од-
говор. Пошао сам овим путем. Узео сам за пример добро познате историјске
личности са презименом Петровић. Зна се да је Карађорђе Петровић био Ср-
бин, вођа Првог српског устанка. Петар Петровић-Његош био је Србин право-
славне вере, владика и владар Црне Горе. Ово је познато и око тога нема спо-
ра. Поставља се, међутим, питање шта је са Мујом Петровићем, чији се гроб
налази у Добрим Водама код Бара у Црној Гори? Шта је са Фрањом, Јуром,
Стипом Петровићем и многим другим именима чији се гробови налазе на под-
ручју Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Босанске Крајине? Иста је ствар и са
другим мјестима и презименима као што су нпр. Ковачевићи, Медићи, Малба-
шићи... и многа друга. Ако знамо да су Срби исламизирани и католичени не
мењајући језик и презимена, онда је јасно где нам је корен и да је све то српски
род и корен, да је вера само надградња наметнута Србима ради интереса оних
који су покрштавање проводили. Ово су историјске чињенице које нису спор-
не. Овде се одмах поставља питање да ли је српски и хрватски народ исти по
роду, корену, крви и језику како се то врло често говори. И јесте и није. И Ср-
би и Хрвати стари су словенски народи, као што су рецимо Чеси, Бугари, По-
љаци. Али данашњи Хрвати, који су унијаћењем и католичењем преведени од
Срба у Хрвате, прави Хрвати нису. Иста је ствар и са Бошњацима. Ако ово не
би било тачно, одмах би се поставило питање: шта је било са потомством толи-
ких Срба који су католичени, унијаћени или исламизирани и где је оно данас?
Је ли оно нестало биолошки, што свакако није, или је вештачки преименовано
у другу нацију захваљујући вери коју су преци примили милом или силом.
Многи историјски документи домаћих и страних аутора говоре да се ради о
истом народу – српском, али са три вере. Бењамин Калај, министар Аустрије за
БиХ који је написао Историју Срба каже: „У Босни и Херцеговини, иако има
три вере, живи само један – српски народ .“ (Кallay – Geschichte der Serben von
den altesten Zeiten bis 1815, 1876:170). Други свежији пример односи се на нор-
вешког дипломату, високог представника УН за БиХ после Дејтонског миров-
ног споразума, Торвалда Столтенберга који је изјавио да у БиХ нема других
народа осим српског, само што ом има три вере. Познато је да све дипломате
које долазе на дужност детаљно и темељито изучавају историју земље у коју
долазе, па је стога разумно очекивати да је његова изјава ваљана. Без обзира на
све чињенице које ово потврђују, он је због тога у Хрватској од стране Туђма-
нове власти проглашен „персоном нон грата“.
Постоје и примери истакнутих и по друштвеном угледу познатих лично-
сти које су знале своје порекло и јавно га исказивале. Књижевник Иво Андрић,
добитник Нобелове награде за књижевност, опредељивао се као Србин римо-
католичке вероисповести. Ту је и познати историчар др Лујо Бакотић, први ам-
басадор Краљевине Југославије у Ватикану који је у књизи Срби у Далмацији
од пада Млетачке Републике до уједињења, као Србин римокатолик, указао на
многе личности таквог идентитета: свештеника, фратара, попут дум Ивана
Стојановића (1829-1900) и дум Јакова Групковића. Дум Иван Стојановић пре-
ко листа Дубровник, поручивао је народу дубровачком: „Србин си по роду и по
обичајима, у српсву ти је једини спас, вјера ти ни најмање не пријечи да будеш
Србин“. Меша Селомовић, познати српски књижевник и добитник многих на-
града за књижевност, у књизи коју је посветио себи и свом роду јасно је пока-
зао и доказао своје порекло човека српског рода и исламске вероисповести.
Данас имамо живог и добро познатог уметника Емира Кустурицу који каже да
је његова лоза и род српски, а вероисповест мухамеданска. Срби римокатоли-
ци и Срби исламске вероисповести требало би да смогну храбрости и ураде
оно што су урадили њихови великани и светски признати умови: вратити се
свом роду, корену, језику, придружити се својој браћи и окренути леђа непри-
јатењу – то је будућност народа на овом простору.
Питање мултиконфесионалности народа треба разрешити на исти начин
како је то рађено код друхих народа Европе. Добар и поучан пример за нас мо-
же бити Немачка у којој живе Немци католици и протестанти, али сви су они
Немци, јер говоре истим немачким језиком. Намера да се они заваде по верској
основи у модерном добу није успела. Тамо је, међутим, дошло до уздизања на-
ције изнад свега. Позната је катастрофа Другог светског рата коју је човечан-
ству нанео националсоцијализам и Хитлер. Такве примере не треба следити.
Никога не треба присиљавати на одређено национално опредељење. Шта онда
значи то да су у нас данас сви људи који припадају римокатоличкој вери – Хр-
вати, а сви људи који припадају исламској вери – Бошњаци?
Основно на што овде треба указати јесте да узроке наше трагедије треба
тражити у изневеравању европских принципа да се народност, односно етнич-
ко порекло одређује језиком а не вером. Можемо имати и више вера и више
држава, чак и више државотворних нација, али нам је језик један – српски.
Епископ Никодим Милаш јасно је показао у својој књизи Свети апо-
столи Ћирило и Методије и истина православља (1881) да је бискуп Штро-
смајер лукаво водио уску верску и уску националну политику под маском југо-
словенства. Могуће је да се основни корени раздора између Срба православаца
и Срба риомокатолика налазе управо у оваквом Штросмајеровом залагању за
југословенство.
Оно што је Римокатоличка црква урадила по Штросмајеровом рецепту
изазвало је велики раздор који и данас траје међу Србима и Хрватима. Ево са-
мо два карактеристична примера пропагирања мржње међу људима различите
вере. У Војнићу на Кордуну после овог рата католички свештеник забранио је
деци римокатолицима да се друже и играју са српском православном децом.
Кад се то ипак догодило, мала девојчица упозорила је дечака католика да ће га
тужити пресветлом (свештенику) да се игра са српском децом. Свештеник је
унапред одредио ригорозне казне за “преступнике” којима је и овај дечак био
подвргнут. На несрећу, овакво понашање је данас ушло у систем васпитања и
образовања младих људи у Хрватској. Други карактеристичан пример десио се
током рата у БиХ. Ово је најбоље описао генерал Маjкл Роуз, командант УН-
ПРОФОР-а током рата у БиХ, у својој књизи Мисија у Босни. На стр. 278 он
пише: „Те ноћи сам присуствовао миси у сарајевској катедрали. Надбискуп
Пулић је почео службу добродошлицом народима свих религија и опредељења
изузев оних који славе Христово рођење другог дана. То је било очигледно
вјерско подвајање и искључивост. Срби, који су такође били хришћани, значи
нису добродошли... На крају службе је црквени хор отпевао божићну песму на
немачком језику Stille Nacht, heilige Nacht“. Није певано на језику присутних
верника него на немачком! Мржња према Србима није изражена само код ри-
мокатолика. Она је изражена и код припадника исламске верске заједнице. Не-
трпељивост према Србима види се и на другим странама. Та нетрпељивост
злоупотребљена је у политици која настоји да се од једног народа и језика на-
прави читав низ народа и језика.
Пропагирање данас неког заједничког суживота у оваквом стању је
слично пропаганди и пароли братства и јединства које је било и није опстало.
Нема ваљаног живота на овим просторима без међусобног уважавања, толе-
ранције и поштовања људских права, како је то дефинисано Декларацијом УН
о људским правима. Односи међу Србима различитих вера, који данас имају
различито национално осећање и име, морају се тражити у темељним вредно-
стима, без политизације која даје страном фактору могућност да подстиче ме-
ђу народом свађе и раздоре. Кад не би било спољњег утицаја, народ би лакше
могао заједно живети. То су показали многобројни мешани бракови, пријатељ-
ства, заједнички послови и слично. Нажалост, пракса је показала да кад почну
ратни бубњеви, свако иде под свој барјак и лако се кидају пријатељства па и
брачне везе. Живи смо сведоци онога шта се дешавало у последњим ратним
сукобима и тога коју улогу је имао (има) страни фактор. Они који су растурали
Југославију знали су како се то ради. Чињеница је да је растурање југословен-
ске заједнице вршено по вјерској основи уз растакање српског језика, повреде
рода и корена, мимо свих критерија.
Што се тиче књижевног језика, најбоље би било на овим просторима да
остане српски језик, без обзира да ли га користили Срби, Хрвати или Бошња-
ци, баш онако како је остао енглески за Енглезе, Шкоте, Американце или не-
мачки за Немце, Аустријанце . За све друго нема научне подлоге већ су то са-
мо политичке калкулације које, како смо видели и доживели, доносе само зло
на овим просторима.

Шта нуди србистика
Кад се говори о србистици, најбоље је поћи од њених дефиниција у ши-
рем и ужем смислу. Изворна дефиниција у најопштијем смислу, коју је у својој
књизи Српско питање и србистика дао проф. др Петар Милосављевић гласи:
„Србистика је научна дисциплина која се бави Србима ма где живели. Искљу-
чено је да би таква дисциплина у принципу смела да маргинализује било који
део српског народа, поготово његов највећи и најзначајнији део као што је на-
род Србије. То је могла и стално је чинила сербокроатистика... Сербокроати-
стика је, на жалост, још увек доминантна дисциплина у Србији“. Србистика
строго води рачуна о целовитости српског народа без обзира на веру и без об-
зира да ли су у Србији, БиХ, Хрватској, Црној Гори и другде. Велики је број
Срба ван Србије који су значајни за језик, историју, културу, науку, политику
српског народа као што су: Никола Тесла, Руђер Бошковић, Милутин Милан-
ковић, Марин Држић, Иван Гундулић, Јован Бјелић, Петар Прерадовић, Бран-
ко Ћопић, Алекса Шантић, Скендер Куленовић, Меша Селимовић, Мирослав
Чангаловић, Јован Дучић, Св. Василије Острошки, Емир Кустурица, Петар Пе-
тровић Његош, Михајло Лалић, Миодраг Булатовић и многи други. Сви наве-
дени и многи други служе српском роду на понос и сви су они говорили срп-
ским језиком. Нажалост, по Штросмајер-Јагићевој подели народа по вери један
део њих би припадао Хрватима а други део Муслиманима, иако су се они сами
изјашњавали као Срби. На тај начин они би без своје воље били лишени своје
личности и свог корена, рода и крви, чега у свету нема. Има доста примера где
се у литератури наводи да је Никола Тесла Хрват рођен у Хрватској. А Тесла
није Хрват и није рођен у Хрватској. У време кад је Тесла рођен, његово родно
место Смиљан код Госпића није било у саставу Хрватскe. Кривотворење чиње-
ница вршено је не само у политици већ и у науци. Да није било онако значај-
ног обележавања 150. годишњице рођења Николе Тесле и давање назива аеро-
дрому Београд по Теслином имену, и да му отац није био православни свеште-
ник, највероватније да би и он био проглашен и прихваћен као Хрват.
Вратимо се прецизнијој дефиницији србистике и наведимо дефиницију
онако како ју је дао проф др Петар Милосављевић у књизи Српско питање и
србистика. Он каже: „Србистика је филолошка дисциплина која се бави срп-
ским језиком и српском књижевношћу.У ширем смислу она се бави српском
културом и залази у дисциплине као што су: граматологија, етнологија, антро-
пологија, митологија, историографија, политологија. Србистика би требало да
изгради систем знања о стваралаштву Срба или да чини исто што и друге ди-
сциплине“. Даље парафразирам ставове Петра Милосављевића: Српски језик
постоји као што постоји мађарски, енглески, немачки, чешки , бугарски и дру-
ги. Дефиниција србистике говори да се она бави српским језиком, српском
книжевношћу и српским темама. Србистици је место у систему филолошких
дисциплина као што су хунгарологија, германистика, румунистика и други је-
зици. Наша досадашња стварност србистику је елиминисала из система науч-
них дисциплина и заменила је србокроастиком. Тако нешто другде у свету је
непознато и излази из критерија који у Европи важе. Полазни став србистике је
да никада реално није постојао нити је могао да постоји српскохрватски језик.
Назив језика са два национална имена не постоји нигде у свету. Не постоји
случај у свету да су два, три или четри народа, како се то хоће рећи у нашем
примеру, створили један исти језик, а остали посебни народи. Схватање да Ср-
би, Хрвати, Бошњаци, Црногорци имају свако свој језик научно је неутемеље-
но, исполитизовано и ван је свих критерија који важе у Европи. Творци стрби-
стике у смислу модерне филолошке науке су Вук Караџић и Павел Јозеф Ша-
фарик, али после Вукове смрти србистику је почела да потискује и потиснула
ју је србокроатистика. У данашњем времену нужно је да научни радници, слу-
жећи се коректно научном методологијом, доведу српски језик на оно место
које му припада и да јасно и недвосмислено кажу да манипулација српским је-
зиком не може проћи. Нужно је ово урадити, пре свега, у наставним плановима
и програмима свих степена образовања и у средставима јавног информисања.