Сажетак: Ови огледи садрже покушаје тумачења невјероватних политич-
ких процеса у Црној Гори који су унизили достојанство и углед србистике, па и
србокроатистике, грубо отевши питање језика и поступивши на крају по уско-
парламентарној острашћености – проглашавањем „црногорког“ језика као „слу-
жбеног“.
Кључне ријечи: српски језик, „преименовање“, стандард, норма, „црногор-
ски“ језик, службени језик, устав.

Скица за портрет „преименовача“1
Како је интелектулац, а то се у посљедње вријеме, неким чудом, у Црној
Гори ипак чуло, дужан да изнесе мишљење, сходно својим моћима, да не отћу-
ти своју интелектуалност у духу „контролисане демократије“ (Н.Чомски) и
затворене „интелектуалне“ позиције која није ништа друго него утапање у сви-
јест контролисане масе, онда је наша Црна Гора у опасности да се кобно изди-
јели, да појединци или групе ходају глуви. У опасност је, чини се, доведена по-
зиција науке, струке, професије, чијa мишљењa, рекоше, не обавезује државне
институције (а кога обавезују?!), те се усљед „оглувјелости“ сасијеца интелек-
туална моћ ријетких појединаца који су схватили појам интелектуалности, – у
напору понављања не би ли се чула истина. И то тако траје!
Трају и настају нове одлуке Савјета за опште образовање и Министар-
ства просвете и науке, пред којима не престаје чуђење, поготову пред проти-
вурјечним образложењима Mинистра и његовог помоћника и неких чланова
Савјета. Како схватити трајање тих одлука када их је једини академик из обла-
сти србистике и србокроатистике у Црној Гори оспорио2- узмимо само тај по-
датак, уз низ других радова и иступа лингвиста и осталих интелектуалаца, а да
не говоримо о реакцијама студената Филозофског факултета у Никшићу, сту-
дената Одсјека за српски језик и књижевност и њиховог штрајка глађу (обма-
нутих лажним потписима Предсједника Савјета за опште образовање, Благоја
Церовића, Министра и Министарства, на споразум о томе да ће се питање јези-
ка решавати у друштвеном и научном амбијенту), – и неким професорима
средњих школа из Никшића и једног из Херцег Новог, који запалише жртвену
искру правде, одричући се „коре хљеба“ под таквим условимa?!
Најприје је прича о том несрећном „преименовању почела поређењем са
окружењем, у условима кад је Црна Гора већ увелико забасала у економску, а
скопчано с тим и у духовну пропаст. Умјесто обнове друштва на свим нивои-
ма, на дјелу је погађање око суштинских и темељних вриједности најшире ко-
летивне свијести народа Црне Горе, језика и цркве, и то од грчевитих властодр-
жаца „глувих“ за историју народног бића. Ваљда је то одлика нестабилних др-
жавних система и преусмјеравање и превредновање свијести осиромашене ма-
се неоснованим позивањем на окружење, што се језика тиче, под изговором из-
мишљених права и слобода у новој, обећаној „богатој“ земљи. Никоме, и у та-
ко осиромашеној земљи Црној Гори, почев од чобанчета до академика, није ни
на крај памети било неко друго име за српски језик, укодиран у постојање бића
и појединца и народа. То је и она симболичка функција језика, којом се толико
манипулисало у процесима „разградње“ српскога језика, заборављајући на
основну симболичку, објединитељску функцију народа различитих вјера у раз-
личитим државама. Никоме, осим творцима „новог свјетског поретка“ у мале-
ној Црној Гори! Обнављаљање „наводне“ државности са „новим“ језиком у
њој, такође је без икаква основа, јер Црна Гора је у својој историји имала ста-
тус државе, па никоме нијесу сметала „различита“ имена државе и језика. Она
никада не могу засметати здравој народној свијести, а што подразумијева не-
натруњено народно памћење, које траје преко језика и кроз језик, нити онима
који га темељно изучавају, његују и стварају на том језику.
Без иједног ваљаног критерија, тачније без икаквог (јер питања језика,
питања његовог именовања, превасходно су питања лингвистике и лингви-
стичке терминологије, а тек онда друштва, и државе) просвјетној власти је ду-
нуло у (не)памет да, прво обезличи име српскога језика „путем“ матерњег је-
зика, а онда и да резултате пописа становништва, који нема много везе са име-
новањем језика, „овјерава“ у наставно-образовном систему доименовањима
српскога језика, који, у крајњем, имају сврху „сужавања“ и потискивања њего-
вог имена, па и садржаја. То се све чини злоупотребом социолингвистике која
је рубна лингвистичка дисциплина и бави се различитим односима друштва и
језика, а у здравим друштвеним системима истражује функције језика у социо-
контекстима те, на извјестан начин, потпомаже развој лингвистичке науке. У
нашем друштву није тако него се значење ове дисциплине злоупотребљава за
испразну промоцију имена „црногорски“, „српско-црногорски“ паушалним и
неоснованим поистовјећивањем социо и језичких простотра. Без обзира на та
настојања, једна, за лингвистику небитна и узгредна чињеница, попис станов-
ништва у Црној Гори нуди рјешење идеолошке дилеме око именовања језика у
Црној Гори (око двије трећине грађана Црне Горе изјаснило се да говори срп-
ским језиком!). Накарадна аргументација или, боље речено, одсуство било ка-
кве аргументације за тзв. доименовање српскога језика тјера на постављање
апсурдних питања: ако у загради пише „црногорски“, зашто не би могло писа-
ти и „муслимански“ пошто се ради о непостојећим језицима, а и муслимана на
посљедњем попису становништва у Црној Гори има више него Хрвата
(4,7:1,2), и зашто баш само „четвороимени језик“, када, на примјер, у разигра-
ној машти, у обзир долазе комбинације: бошњачко-муслимански, муслиман-
ско-црногорски, хрватско-црногорско-бошњачки... Све се то догађа у условима
када се питањима језика баве они који, осим као носиоци тог језика, са науком
о језику немају никакав додир, чак је и њено мијешање „непрофесионално“ и
непожељно, јер „све треба посматрати одвојено!": одлуке министарства препу-
стити Министарству, мишљење Одсјека за српски језик и књижевност пово-
дом тих одлука Одсјеку, и тако редом... Нешто попут затворских карантина,
али и тамо постоје неки видови сарадње.
По принципу „глувих доскочица“ Министар објашњава јавности да је
све како је у Уставу записано јер неће да разумије значења термина службени
и стандардни језик, неће да разумије правни поредак, јер да хоће не би уносио
такву анархију у наставно-образовни систем, за почетак у вези с предметом
српски језик и књижевност, придавајући „програме“ за бошњачки, хрватски и
црногорски језик. Лингвистички лаик на одговорној државној функцији може
то рјешавати неком простом логиком: да један исти језик, тј. српски зове како
хоће, али свакако не и да назива језиком нешто што језик није, као што је слу-
чај са црногорским. „Бркају“ се нивои поимања језика и његових функција, са-
мо да би се увео у почетку на папиру, црногорски језик, највише стога што
„нема“ државе, у заблуди, да језик обавезно има своју државу, и држава има
свој језик, – па макар језик и не функционисао у досљедној службеној употре-
би. Од Министарства долази и ово објашњење: дошло је вријеме да се име јези-
ка не прописује, него бира по сопственим хтјењима људи свих узраста и свих
профила. А да је среће, као што није, државно уређење, по природи ствари,
требало би припасти здравој државној политици, а лингвистика лингвистици...,
па „сити вуци и овце на броју"!
Ето, познато је да неке државе чак не уписују у Уставу име стандард-
ног, службеног језика, просто зато што је то нешто толико познато, укодирано
и јеванђељско, али је по мишљењу Министарства просвјете и науке и за пита-
ња именовања језика дошло сасвим „ново вријеме“. То „ново вријеме“ су на-
жалост прихватили и неки лингвисти, који су најмалобројнији у Савјету, раде-
ћи по „инструкцијама Министарства“, а не по своме знању.
Овај „случај језик“ у Црној Гори махом држе под контролом медији у
служби политике, црногорски државници као представници те политике, те
„грађански послушни“ директори школа, „управљачи“ факултета и институци-
ја културе. Из кругова власти долази „помирљива“ варијанта српско-црногор-
ски, чиме се разоткрива намјера просвјетне власти о пошто-пото увођењу цр-
ногорског3, те је низање имена других језика форма за показивање „демокра-
тије“. А та конструкција, било као сложеница, или полусложеница, у овом, па
скоро и у свим другим контекстима је апсурдна, јер се не може тумачити ни по
принципу начина, како то познати хрватски лингвиста Далибор Брозовић
предлаже за српскохрватски „хрватски на српски начин“ и „српски на хрват-
ски начин“, па ма како начине схватили, јер црногорског начина за језик нема,
а језичко благо Црне Горе припада српскоме језику.
Али, добивши државу, политичку творевину, црногорски властодршци
и њихов естаблишмент, ухватише се још чвшће за флоскуле о тзв. политичким
језицима у окружењу, за које је вријеме показало, и на лингвистичком, и на
друштвеном плану, да нијесу добра донијеле, па би мудрим државницима биле
огледало како се треба оставити надијевања и предијевања имена српском је-
зику у Црној Гори и бринути о сваковрсном напретку државе, народа и језика.
Језик и култура 4
Сва нас историја рода људскога учи да је човјек у језику и кроз језик чо-
вјек и да му је моћ у „бивању и дјелању“ и личне и народосне, саборне, па и
васељенске историје. Сво памћење сабира се у ризницу наслијеђене и стварају-
ће, културе у изградњи, те се на тај начин култура у доброј мјери супроставља
цивилизацији управо својом независношћу од укупних животних нужности и
природних потреба путем невидљивих механизама преношења и преузимања
традиција, у чему је извор човјечанства и акт духовног рађања човјека, тј. ка-
рике културе и просвећености обухватају цијелу Васељену.
На тај начин се доживљаји садржаја и смисла културе на васељенском
плану, у духу Достојевског, „сабирају“ у низове свијетлих тачака на свим по-
љима човјековог дјелања. Отуда је култура и срце Васељене али и израз ума,
срца и душе, тј. духа појединца и народа. Што се пак језика тиче он и јесте нај-
суштинскији израз освјетљавања мостова међу људима и народима, а прожи-
вљена (опитна) ријеч човјекова дубљи и виши ниво његовог постојања.
Откривање „тајни“ језичког стварања и стваралштво у језику двије
су кључне линије развоја културе језика, у једном правцу науке о језику, а у
другом, кроз језик наук о постојању, чији је највиши ниво стваралачки пишчев
акт.
Тако се сливају у срце Васељене и Његош, и Достојевски, и Де Сосир, и
Радосав Бошковић, и...
Међутим, покушаји стварања назови културе, и назови језика данас у
Црној Гори, има значење које у биологији имају вјештачке културе, настале
разним калемљењима. Такве културе временом нестану или вјештачки трају.
Дође у Црној Гори тешко вријеме, као да не може да поднесе и понесе
то велико бреме насљеђа у култури језика, почев од народних пјесама с би-
блијским мотивима, и гусала које их прате, преко „неподношљиво тешких“
филозофско-теолошких универзалија Његошевих, па све до љепоте изворног,
народног говора.
Идеологија као тешка болест нападе и сам језик, споља и унутра, споља
као губа – брисањем имена његовог гдје је год могуће, смањеном употребом
ћирилице као изворнога писма српског језика,5 а унутра, кроз процес брисања
и разарање живота и истине језика.
Никнуше преко ноћи „нови људи": књижевници на „четвороименом је-
зику“, лингвисти-преписивачи, лингвисти-идеолози, политичари-глобалисти
који дијеле с ТВ екрана поруке народу: Не иде се с гуслама, но с компјутером
у Европу (као да они који имају компјутер треба да забораве на гусле, а уоста-
лом какву ли је то везу између гусала и компјутера успоставио наш високи др-
жавни функционер поријеклом из Пиве!).
Олако и ћутке прелази се преко рушења фундаменталних научних исти-
на о језику и свјетских, и што је посебно отужно, научних постигнућа лингви-
ста поријеклом из Црне Горе и овдашњих, у шта спада, на примјер, и основна
структурна дистинкција језик – говор(и), па су црногорски говори6 наспрам
српког језика код неписмених лингвиста и нелингвиста ступили у нове односе:
1. неке особине црногорских говора = црногорски језик, или, исувише лаички,
2. црногорски језик = српски језик. Феномен језика злоупотребљава се у кон-
тексту демократије и људских права, и „право на матерњи језик стиче се рође-
њем“, а тај језик, такав, матерњи, записује се у дневницима, ако их у будућно-
сти и буде, и ако се школски систем не претвори, а то би и приличило таквом
„језику“, у једно велико забавиште. И заиста, све би се ово могло „уписати“
под Какопедију Умберта Ека.
Ту би се могло уписати и обраћање назови митрополита, назови цркве
ријечима: Драги Црногорци и Црногорке (заиста у црквеном духу!) што је и по-
учно за пројекат Родна равноправност...7 Родна равноправност је један, у су-
штини, феминистички покрет, који није никаква новост и ништа необично, а
који се у Црној Гори уплиће и у лингвистичка питања, злоупотребљавајући
своје дјеловање у сврху „грађења“ тзв. црногорскога језика (наспрам, нпр. Цр-
ногорца-филозофа стоји Црногорка-филозофеса, лингвисте-лингвисткиња и
лингвистица, судије-судијница, и сл). Неке од тих „пријеко“ потребних творе-
вина језик може и поднијети, а неке могу послужити једино за разноразне ре-
кламе, а говорна пракса ће их одбити или исмијати.
Зато и болесна друштвена стварност језика бива „лијечена“ пером, јези-
ком и говором оних (мада их је, на велику жалост, мало!) којима је мисао и је-
зик ослобођена сваке идеологије која је, прије свега, основ за стварање и неких
назови институција и института, цркава, пројеката..., директно усмјерених на
стварање назови културе.
Замисли таквих потхвата у „култури“ су тако конструисане да приличе
иронији на културу, али то и није чудо, пошто обично настају у судару глоба-
листичких тенденција и локалних идеологија.
Опомена је то свима да се осврнемо и прозремо да смо и у језику и кроз
језик слика сопственог лица пред Богом јер „језик је доказ да везе између неба
и земље никад нијесу прекинуте“ (Бећковић) или да се саберемо на испиту од-
носа према култури, без обзира на државна уређења и пролазне национали-
стичке идеологије јер „градити“ језик који ствара нелагодност у живом језику,
деформисан и отуђен, језик против науке о језику и језичког стварања, демон-
ски је посао. Ипак, „будимо људи“!
7 Прије свега, овај назив, родна равноправност, значењски, лингвистички пробле-
матичан је; ако претендује на равноправност полова, онда је само значење конструкције
заправо негира јер може значити равноправнст рода (природног и граматичког) која, у
суштини, и није спорна, једино у неким случајевима конгруенције у множини можемо
говорити о предностима мушког рода над осталима (Мајка, отац и дијете су дошли).

Црногорски устав и „црногорски“ језик 8
Најава уписивања у Устав црногорскога језика само је огранак шизо-
френо-аутистичне визије Црне Горе, креација која се чак ни не претвара да ко-
респондира с било чим, стварање модела без поријекла.
Ми смо заправо друштво и народ који је дубоко забасао, ликвидирајући
сопствене референце, чија ће назови култура моћи да ужива у хиперстварно-
сти, тј. симулираниој стварности9, друштво суновраћених субјеката и идеја,
којима истина није мила категорија.
Та и таква идеја о уписивању у Устав назови језика, језика иза чијег на-
зива не стоји ништа, без значења и садржаја, израз је таквог суноврата субјека-
та који их објелодањују, јер је сопство сваког појединца уписано и у функцију
језика. А када једно друштво срља у пропаст оно и посеже за питањима као
што је језик, а језик је „кућа бића и дом људских бића"10 е да би затрпало своје
неуспјехе на плану елементарне политичке одговорности према свом народу.
Мислећем створењу, попут човјека, које је есенцијално лингвистичко ја-
сно је да постоји контраст између истине и огрјешења о њу.11 Готова је истина
да је језик у Црној Гори, и дијахроно и синхроно посматран, и стандардни и
нестандардни- српски, у свим доменима његове употребе.
Но, у оквиру модела тзв. генетских инжењеринга, о питањима језика од-
лучују неуки, приучени и политички маркирани. Истински, на тај начин, други
стварно не би ни могли!
Заиста се мора поставити питање каквим се то мисаоним критеријама
служе политичари и преобучени у њих који, благо је рећи, непримјерено пре-
сликавају форме „језичке“ стварности окружења заливеног крвљу страшних
етничких сукоба. То је, вјероватно, демократско одсуство, радо призивајуће,
назови демократије. И каквим се мисаоном логиком руководе у оцјени да по-
зивање на 64% говорника српског језика, тј. грађана (ист. Д.Б.), има некакав
национални предзнак?!
Податак о несумњивој већини говорника српског језика у Црној Гори на
посљедњем попису, за лингвистичку науку и здрав друштвени поредак, више
је него општепознато, јесте узгредна екстралингвистичка, али не и пресудна,
чињеница која је поспјешење стаменитости српског језика у Црној Гори. Зато
се поставља питање за кога, којим легимитететом, „играју ”посланици, послије
једнопартијски (али ни толико!) сценираног питања именовања језика на
Скупштини, у новом уставу. Међутим, и посланици различито „играју”: један
просто тврди да је културни идентитет у Црној Гори заснован на црногоском
одн. српском језику, да је jезик једнак имену државе, и да је језик једнак имену
народа…Могли би да и даље нижу и комбинују да би показали језичку „уче-
ност”? Други посланик каже да je језик овдје: ”Једноимени језик који се зове
црногорски одн. српски. То је дио свакодневног понашања. Врло често кажем
српски језик, а кад размислим –црногорски”?!? Трећи: „Сваки човјек има право
да се изрази како хоће ... да моје дијете говори његошевским језиком , а да га
ја називам како ја сматрам за сходно. Зашто не ревитализовати тај језик?“
„Ревитализација језика“ коју овај посланик предлаже јесте у извјесном
смислу, технолошки гледано, у дисхармонији са тзв. неоархаизацијом „црно-
горског“ коју заступају неки надриострашћени посланици владајуће партије
који би, ако би икако могли, језик назвали „црногорскији” од црногорског.
A шта са стандардизацијом и нормом назови језика?
Ваљало би се подсјетити шта наука о језику каже о језичком стандарду
и нормама које га сачињавају.
У квалификацији социјaлно-историјских категорија језичка норма јавља
се на нивоу норме и обичаја.
За стабилност норме битна су њена следећа својства: континуитет
(историчност), традиција, некa „ограничења“ могућих колебања и варијанте,
реализованa на различитом степену у различитим областима језика, релативна
територијална једнообразност норме и др.12 Та својства показују се у књи-
жевном језику у виду тенденција; „мјера стабилности“ књижевнога језика
огледа се у утицају културно-историјске ситуације и посебне генезе његове
форме.
Истовремено, књижевна норма није само релативно стабилна и унифи-
цирана него у знатној мјери и диференцијални комплекс језичких средстава,
који претпоставља „чување“ варијантности. Варијантност језичких средстава
омогућава функционално-стилистичку диференцијацију књижевног језика. Из-
међу норме књижевног језика и реалне употребе језика увијек постоје мања
или већа размимоилажења чији степен зависи од историјске етапе развоја дру-
штва, његове социјалне структуре.13
Основни типови диференцијације норме односе се на: диференцијаци-
је норме усмене и писане форме књижевног тј. стандардног језика, норме ра-
зних функционално-стилистичких сфера употребе језика, територијална усло-
вљеност нормативне диференцијације везано за одређене варијанте језика.
Признавање нормативности језичке појаве или факта заснива се најма-
ње, у крајњој мјери, на три обиљежја: „сагласност” дате појаве језичкој струк-
тури, масовна и регуларна употреба дате појаве у процесу комуникације, на
друштвено одобрење и признање одговарајућих појава нормативном. Најек-
сплицитнија и објективна форма таквог одобрења јесте кодификација која у
односу на норму има ретроспективан каратер, тј. фиксира језичке појаве у про-
цесу језичке праксе. Кодификација књижевне норме може се обнављати (ист.
Д. Б.) по мјери измјена у самом језику као и оцјени његових средстава и упо-
требе од друштвеног колектива.14
У науци о језику, такође је добро позната чињеница да су процеси
стандардизације и нормирања језика дуги и веома сложени и обухватају многе
фазе. Велика је благодат за феномен језика и његових корисника када се ти
процеси, који су у доброј мјери научне апстракције, одвијају спонтано и уз
адекватну потпору друштва и слободу језичког грађења и стварања. Свако на-
силно уплитање политичке природе показује се неоснованим и доприноси
„кварењу“ језичкога израза који је у директном односу са промјеном самога
имена језика. То се очигледно показало у стварању тзв. политичких језика у
окружењу. Међутим, за рaзлику од „језичке“ ситуације у Црној Гори, ти про-
цеси прошли су, какo-тако, неку процедуру политичко- друштвене нарави, и
прије статуса службеног имали некакав стандардолошки облик.
Посматрајући лингвистички статус српског језика у Црној Гори у сми-
слу да сваки језик има своју вертикалу и хоризонталу, а то је она пунота која
чини његов садржај, своју синтагматску и парадигматску перпективу, онда
српски језик на простору Црне Горе не може бити ништа друго до оно што је у
својој бити, именован вјековним постојањем. 15 Ово, поготово стога што књи-
жевно-језичко јединство простора Црне Горе и Србије никада није довођено у
питање као ни континуитет у термину српски језик на овом простору.
Међутим, у нашем друштву све је обрнуто, тј. језичка проблематика
постала је и својина политичке бирократије и политикантских манипулација у
складу са изјавама партијских челника: Језик је политичко питање, што се по-
степено и неминовно одражава на дестандардизацију српског језика у Црној
Гори, јер различита имена производе у свијести говорника по инерцији и раз-
личит садржај, из чега настају многи проблеми и гдје политика једног изми-
шљеног језичког (не)идентитета постаје оквир за политику језичке неслобо-
де.16
Како је јавност упознала декан Филозофског факултета у Никшићу, на-
јављујући и преименовање Одсјека за српски језик и књижевност, тј. Студиј-
ског програма, за њу су у том послу, позвани сви „који искрено желе (ист. Д.
Б.) и могу да помогну и допринесу развоју ових универзитетских студија...“.17
То само говори о ништавности таквих намјера јер прво, самовољно увођење у
школски систем, евентуално уписивање у Устав, преименовање Одсјека, па за-
тим ноншалнтно нормирање – искључује сваки академизам, обесмишљава зна-
чење и самог појма језик, језичко грађење и стварање, његову моћ и саму пер-
цепцију таквих патолошких резова. Како ли ће на то реаговати Министар про-
свјете и науке који је рекао да ће се „српски звати црногорски“ и да ли ће се
неко, као политички слуга, усудити да само измијени, што је далеко испод ни-
воа Никчевићевог преписивачког заната, наслов на корицама граматика, рјеч-
ника и правописа српскога језика?! Или нешто треће? И шта са осталим „ма-
терњим“ језицима који се могу утркивати за статус службеног, јер су синоними
српском језику („ради се о једном језику, са четири имена“), донекле с правом,
јер су макар како-тако нормирани. Но, помоћник Министра просвјете и науке,
исказа намјеру или (не)знање па у јутарњем програму на 1. каналу Државне те-
левизије Црне Горе (30. август, 2006) изрече: „...уџбеници на службеним јези-
цима (ист. Д.Б.) српском, црногорском, бошњачком, хрватском...“
О чему се ту суштински ради? На политичком плану, то је сасвим очи-
гледно, ради се о инструментализовању народа наметањем овог питања, по-
тресању његовог бића, е да би се имао у власти, а на пољу науке и културе,
што може имати трагичан епилог, инсртрументализацију самога језика, по-
што он одређује наше биће и сопство наше човјечности. Он може доћи у опа-
сност да престане бити „дом људских бића“, као што то престаје бити кућа
онима који немају дома јер им је она зграда за неки боравак и скривање, инве-
стирање капитала, а језички знаци могу бити доведени у опасност да буди
истински језик и постану, у добром дијелу, пуко оруђе.18
Имати такав однос према језику значи постати бездомник, удаљити је-
зик од нас самих, надзирати га и контролисати, умјесто да га сви, као свој дом,
према својим моћима, сагледавамо као примарно одређење бића и народа.
Остаје да се види да ли ће се тим евентуалним уписивањем десити „кра-
ђа и прекрађа звона“ или ће се правити кула од карата коју ће срушити сама је-
зичка стварност и како ће изгледати превођење са српског на „црногорски“ ко-
је (гле чуда!) може бити једино само превођење-преузимање, без преводилаца,
или „фирмирано": „панталоне у хлаче“, како се сада већ среће, јер панталоне је
„српско“, хлаче – „хрватско“ и „бошњачко“, – а све је дио најнезамисливијег
нереда!
„Црногорски језик“ и његов код
Такозвано именовање (црногорски, српско-црногорски) праћено је наго-
вјештајима нормирања и покушајем дестабилизације норме, што је груба
спољна интервенција на природан језички ток, и резултат замагљене представа
о језику и његовoj улози у друштву, стихиjним одређивањем ријечи и кон-
струкција по (не)jeзичкој припадности, ради потпоре нечему што са језиком,
његовом природом и улогом у друштву није ни у каквој вези. Тако, примјера
ради, у средствима масовног информисања срећемо примјере: неђељно, али не-
дјеља, с’утра, али сјести, предсједник, али видјети... и сл., у неким књижев-
ним дјелима, ретроактивну корекцију са новим штампањем с’ и з,’19 а ѕ20 се не
појављује зато што у u у књижевном тексту и нема ријечи са тим гласом, а ње-
гова употреба је и у дијалектима ограничена на неколико лексема.21
Захтјеви за „преименовањем“ и новим именовањем српског језика у Цр-
ној Гори постали су замка малом проценту становника, а под утицајем полити-
кантске машинерије, у чијој власти се нашао и занемарљив дио интелигенције.
Оно што је ову ситуацију направило потпуно ишчашеном је то да је, идући
принципом друштвене, а самим тим и политичке прихватљивости, изневјерена
воља народа – говорника српског језика), која за саму науку о језику није ни од
примарне важности, а онда се под плаштом назови демократије политичари
надмећу у знању о језику, умјесто да то питање врате на достојно мјесто – про-
цесима надградње стандарда српског језика. „Знања“ политичара и исполити-
зираних, међу којима је и један лингвиста, сежу и до констатација да тзв. црно-
горски језика одавно постоји, али да се за то није знало?!
У вези са овим разматрaњима цитираћемо проф. Божа Ћорића чије виђе-
ње на лијеп начин обједињује општетеоријску мисао и актуелну ситуацију око
језичких питања у Црној Гори: „Не постоји једна, већ више форми језика. По-
стоји, рецимо, такозвана народна форма (дијалекти) и надрегионалне форме
(књижевно-стандардни језик). Обе форме, припадају истом језичком комплек-
су, а разлика је у старости и статусу. Народни дијалекти сежу у далеку про-
шлост, а нормирана и кодификована форма је много млађа. Тај је језички ком-
плекс у прошлости, кад је то било потребно (ист. Д. Б.), именован као српски
језик.
Што се тиче стандардизације језика, тај посао завршио је Вук Стефано-
вић Караџић још прије вијек и по када је добијено надрегионално средство пи-
сане и усмене комуникације којим се и данас служи двадесетак милиона људи
што на Балкану, што у расејању.
У основним својим параметрима тај језик и данас служи као средство
надрегионалне вербалне комуникације у Србији, Хрватској, БиХ, па и у Црној
Гори, наравно. То, дакако, не значи да се и на другим формама језикa, нпр. на
дијалектима не одвија комуникација, али је она сужена, а сама та форма нема
битне карактеристике такозваног књижевног (стандардног) језика. Свака је-
зичка форма мења се континуално, а то важи и за његову надрегионалну фор-
му – књижевни (стандардни) језик. Тиме се осигурава несметана вербална ко-
муникција, али је неопходна спона са културним вредностима претходних ге-
нерација.
Мало је познато да лингвисти не би смели да се мешају и споља (ист. Д.
Б.) интервенишу у такву деликатну материју какав je језик. Такви потези су
својствени само дилетантима. Језик је сјајано средство међуљудске комуника-
ције, а спољашља интервенција може само смањити његову ефикасност.“22
А процес и структура аката номинације, у том смислу и именовања јези-
ка, уобичајава се описивати и изван трочланог односа „семантичког троугла“
реалија – појам – име. Свака од компоненти тог универзално-логичког односа
номинације у конкретноj језичкој оваплоћености обогаћује се особинама, кара-
керистичним за поимање свијета у датом језику. Реалија је денотат имена, тј.
свеукупност својстава, издвојених актом номинације код свих реалија које су
означене датим именом. „Доживљај” укључује у себе категоријално-језичке
особине и наступа као сигнификат (смисао) имена, у који могу ући и експре-
сивна обиљежја . 23
Име се „сазнава“ као ред звукова који је рашчлањив у језичком сазнању
у саодносу са структурном организацијом датог језичког кода. Саоднос сигни-
фиката имена и денотата и правац тог односа у конкретним актима номинације
од смисла имена ка денотирајућем објекту (реалији) сачињавају базну структу-
ру номинације, универзалну за природне језике .24
Назив, термин, као и само име језика, јесте у неку руку „слика“ поглeдa
на свијет његових говорника, као и свако име у том језику, „наука о стварању
језичних могућности”25, тј. наука прије сваке друге науке, па није тешко прет-
поставити какве поремаћаје може изазвати тзв. ново именовање.
Промјена имена јесте „промјена“ језичког кода и погледа на свијет уто-
лико прије што je континуитет имена српског језика у Црној Гори чврст и по-
стојан, и у дијахронији и у синхронији њоговој. Други назив за исти језик (цр-
ногорски за српски), или пак двојни назив (српско-црногорски) изванјезички
мотивисан, сада већ доводи до ситуације да говорници, у неком смијeшно ту-
жном амбијенту говоре: А како се то назива на црногоском или српско- црно-
горском? Такве ситуације озбиљна су опомена да један језик може постати
средсво раздвајања и неразумијевања , а не оно што он по својој друштвеној
функцији јесте, – спајања и разумијевања...
Процес „разимењавања“ једног језика, у нашем случају српског, неми-
новно прати и деструкција језичког система и на функционалном и на супстан-
цијалном плану, па се процеси у језику могу измаћи контроли струке и науке,
и постати необавезна мјешавина свих, и научних и ненаучних критерија. Пита-
ње је онда колико је језик ефикасно средство комуникације и колико је дове-
ден у опасност да то престане бити када се, примјера ради, чују и захтјеви за
„ревитализацијом“ једног књижевног израза (Његошевског) под именом „цр-
ногорски језик”. У вези са овим неминовно се намеће разматрање појаве језич-
ког инжењеринга и неопходност декодирања те, за језички систем и сами жи-
вот језика, погубне појаве.
Стога мислимо да је и сам назив „преименовање“ производ језичког ин-
жењеринга.26 Он се просто увукао као нешто што даје легитимитет и логику
том процесу, а о томе се не може говорити ни на нивоу надлогике. Врло је вје-
роватно да је он настао у репертоару политике, која је већ поодавно оскрнави-
ла питање језика, па се онда, по инерцији, пренио и у науку о језику. Садржај
тог назива обезбеђује могућност немогућег.
Сликовито је објашњење отимања српског језика од црногорских „нор-
мативиста и идеолога“ лингвисте Михаила Шћепановића на научном скупу у
ЦАНУ поводом језичке ситуације у Црној Гори. Он, наиме, каже колегиници:
„Хоћеш да узмеш мој капут, скратиш му рукаве и прогласиш га твојим“ – која
се „дубоко“ замислила која би се дијалекатска основа узела за „црногорски“
стандард. Но, хитрине ради, прескочи се и утврђивање дијалекатске основе,
одуста од копирања Вука, јер слава се данас стиче „експресно, демократски и
глобалано“ и право у Уставу, који „ устави“ све добро у традицији Црне Го-
ре.27
Једну ствар, ипак треба рашчистити: једина „истина“ о „службеном јези-
ку“ је та да га је изгласало самовољно педесетак посланика у Парламенту Црне
Горе. Сходно томе, постоји могућност да се захтијева од Парламента да стави
на гласање све оно гдје „неком нешто у мозгу зашкрипи“. Свакако, ако слиједи
новоцрногорску идеологију.
Надлогика око „преименовања“ навела је творце правописа да малко
„измијене“ стандард српског језика на нивоу језикословних ситница које се у
речницима биљеже као могућности, варијанте, дублети и који су истинским
позанаваоцима језика обиљежје језичког богатстава, на провјери у свим језич-
ким слојевима са прецизношћу закључивања око преимућства одређених лико-
ва. Можда би и о томе требало да се гласа у Парламенту!
Од носилаца новоцрногорске идеологије можете чути у вези са „црно-
горским језиком“ и ово: „Говори ли вам, поштовани слушаоци, ико у кући –
Гдје си?“ То питање поставља уважени професор књижевности, универзитет-
ски пензионер, предлажући да се у „црногорски“ унесе јекавско јотовање28 за-
мјерајући Вуку што то није урадио. Питамо се да ли ико поистовјећује начин
изаражавања у кућној атмосфери и стандард једнога језика? Колико би се онда
могло поставити питања на том нивоу: Говори ли се у кући код куће: дошао,
рекао...вуку... и тако редом?
Замислите данас европску, трансатлантску... Црну Гору са „црногор-
ским“ језиком и дијалекатским јотовањем и гласовима из дијалеката с ’ и з ’
које предалже, не плебејски дух, којему те говорне особине припадају, него ур-
бани, незнатан дио „интелигенције“.
Или, питаће се лингвиста, колика је компетенција „доктора црногорског
језика“ (sic!-непозната формулација за стицање степена стручности за било ко-
ји језик) који каже да је особеност норме „црногорског језика“: „конкретно об-
лик гдје особина штокавских говора, а ђе црногорског говорног подручја“. Ко-
јим критеријима се руководи кад овако „збори“ и прави овакве опозиције и ко-
је и какво је то „црногорско говорно подручје“?
Питање је само како ће се извршити тај „прелом“ када се зна да и мање
образован свијет данас зна да ликови из’ести, с’ести... нијесу „за школу“ и да
би представљали „вулгаризацију“ језика.
Остаје једино да се помисли да је „црногорски језик“ синоним „службе-
ном језику“ (који није постао стандардним прије службеног) у Уставу Црне
Горе, пошто је језик именован као службени. Можда је то само неки затворени
језички систем парламентарне већине за њихова досијеа и документа али и за
оне који су им послушни!? Наиме, постоји могућност да данас парламенти из-
гласају све и свашта, ако изгубе легитимитет. Примјера ради, диктатора Еква-
торијалне Гвинеје (Teodoro Obiang Nguema Mbasogo) парламент његове држа-
ве прогласио је богом који је у дослуху са моћнијим богом и као такав има
„неограничено располагање њиховим животима“.

Умјесто закључка
Иако је већ изнесен јавности, неопходним се показује сумаран преглед
лутајуће логике твораца „црногорског језика“ која доприноси дестандардиза-
цији, разимењавању и деструкцији језичког система језика који се у Црној Го-
ри зове српски.
а) Назови лингвистичко штиво на тему кодификације тзв. црногорског
језика, назови лингвисте које је такво да је норвешки лингвиста Свен Мене-
сланд примијетио: Тешко је изaћи пред народ и саопштити му да говори та-
квим језиком. Узгред буди речено, тај језик је нека неодређена архаизирана
форма језика па се o његовој кодификованости уопште не може говорити.
б) Политикантски, празни називи – црногорски, црногорско-српски који-
ма су назови упоришта објашњења раличитог типа: сваки народ има право да
језик назове својим именом, то је демократско параво народа, сви народи у
окружњу су језик назвали својим именом...
в) Матерњи језик у образовању са различитим називима, опет заснован
на демократском праву родитеља и ђака да бирају назив..., као и на томе да
„српски зовемо црногорски” и сл.
г) На крају аргументација да се име језика изводи од имена државе, гдје
више, по бирократској логици не постоји категорије народа јер се дошло до са-
знања да у Црној Гори живе народи који би језик именовали по националном
приоритету, и као да језик и народ није постојао прије државне твореревине, а
његов назив друштвено провјерен на попису становништва који је у читавом
свијету најаутентичнија слика стварности неке појаве, јер, статистички гледа-
но, обухвата стопроцентни узорак. Репрезентативна је у том смислу изјава по-
сланика: Нијесам чуо да се игдје у свијету попис узима као релевантан за име-
новање језика. Свакако да није, јер је то домен лингвистичке терминологије, а
попис је домен статистике и социолигије, које, у природним околностима сара-
ђују на адекватан начин.
д) Уписивање у нацрт устава (сада у Уставу!) назива некодификованог
језика на првом мјсту, а онда и назива компромисног типа, српско-црногорски,
насталог опет из главе неколико посланика са аргументацијом: „У Црној Гори
је језик који грађани зову српски и црногорски”. Међутим, нико се у Црној Го-
ри није изјаснио да му је матерњи јeзик српски и(ли) црногорски, нити такав
назив има упоришта у простору филологије, лингвистике, културе и народа.
Одвећ, је међутим позната чињеница да „устав не прописује име језика, он га
узима као готову категорију да означи језик чију употребу регулише и пише се
(устав) на том језику”.29
Сагледавањем критерија лингвистичке, социолингвистичке и понуђених
критерија, који се чак не могу назвати ни политичким већ политикантским за-
то што и на елементарном нивоу не кореспондирају са политичким чињени-
цам, по себи се намеће закључак:
a) Да је име и стандард српског језика једина језичка и научна ствар-
ност у Црној Гори, без обзира на којекакве идеологизације, зато што се показа-
ло да је оно матица која окупља најшири друштвени колектив, док су приста-
лице тзв. црногорског језика располућене – на једној страни фолклорном мито-
манијом и архаизацијом језика, а на другој – простом „позајмицом” стандарда
српског језика и површном анологијом имена језика и имена државе. Наравно,
изван наше анализе остали су тзв. мањински језици.
б) Свако прекрајање jезичке стварности изазвало би раскол језичког и
друштвено-политичког јединства народа у Црној Гори, различитих национал-
них и вјерских опредјељења. Неосновано доспијевање, мимо воље струке и на-
рода, на ниво уставног решења имена језика показало је сву театрологију по-
литикантског приступа, почев од острашћене искључивости везане за празно
име црногорски, испразних, а двоструко неистинитих назива (по садржају и
смислу) тзв. компромисног типа (српски и(ли) црногорски), што представља из-
једначавање непостојећег са постојећим језичким идентитетом – па све до из-
разито националистичких захтјева идентичности националног и језичког, па
државног и језичког, превазиђених у модерном свијету, – није ништа друго до
насиље над науком о језику и језичком стварношћу.
в) Такви резови на нивоу именовања усложнили би додатно језичку
ситуацију растакањем српског језичког система и наслеђа у култури различим
идеологизацијама, расколу у оквирима протагониста и „нормативиста” тзв. цр-
ногорског језика и неизбјежном и погубном инструментализацијом језика у
сврху различитих диоба.

РЕЗИМЕ
Социолингвистички огледи у овом раду покушај су тумачења конфузних и
исполитизираних пројекција језичког питања у Црној Гори. Стога се никакав ва-
љан закључак не може извести, поготову онај који би показивао и елементарну
логику у тим процесима. Једно је, међутим, и на крају, очито: У Устав Црне Го-
ре уписан је „црногорски језик“ као „службени језик“ којему обећавају његови
нормативисти будућност. Из службеног у нормативни, па, Бог ће знати, куда да-
ље!?