Сажетак: У раду се даје детаљан преглед уништавања манастирских би-
блиотека и српског рукописног наслеђа на Косову и Метохији у периоду од кра-
ја XIV до почетка XXI века. Аутор сматра да је током средњег века на овим
просторима могло бити око 15 000 рукописа, а данас их је свега 3. Ови подаци
на најбољи могући начин илуструју у каквој је опасности била и остала српска
књига на Косову и Метохији.
Кључне речи: књига, рукопис, библиотека, Косово и Метохија, уништава-
ње, отуђивање.

*
Нема никакве дилеме да је књига, и то не обична, профана, већ света
књига, најбољи параметар за одређивање српских културних жаришта на Ко-
сову и Метохији. Књига на најбољи могући начин сведочи да је тај простор
средиште културног и духовног живота у средњовековној Србији, као и у вре-
мену турске окупације. На њему су формирани многи скрипторији, написана
вредна књижевна остварења и настали значајни преводи.
Упркос уништавању и разношењу рукописних књига, остало је доста
извора који сведоче какав је био однос српских владара, архијереја и духовни-
ка према књизи и библиотеци. О томе говоре не само извори о великим мана-
стирским библиотекама, већ и подаци о библиотекама манастира којима се да-
нас ни темељи не могу распознати. Посебан однос према светој књизи препо-
знатљив је и у ставу верујућег човека – писца, наручиоца или писара, да је сва-
ка свештена књига вечна и божаствена, а рука која је пише трули и нестаје као
прах. Зато се таква књига с посебном пажњом и страхом Божјим преписује и
чува.
Манастири на Косову и Метохији су били највећи књижевни центри у
којима се писало, преводило и преписивало. У њима су стварали познати пи-
сци, као што су: Архиепископ Данило Други, Патријарх Јефрем, Епископ Мар-
ко Пећки, Григорије Цамблак, Зограф Лонгин и Патријарх Пајсије. И град Но-
во Брдо може се сматрати значајним књижевним центром у једном периоду
(XV век). У њему су рођени или стварају Димитрије Кантакузин, Владислав
Граматик, Константин Михаиловић, можда и доместик Исаија, аутор изгубље-
не посланице Димитрију Кантакузину. У бројним манастирима се преводе или
преписују најзначанија дела византијске књижевности, а настају и преписи де-
ла српских књижевника који стварају у Светој Гори и у другим центрима. На-
ведени писци дају велики допринос развоју српске књижевности, а неки од
њих учествују у формирању библиотека.2

Стварање великих библиотека
Међу најстаријим библиотекама на Косову и Метохији је библиотека
Пећке патријаршије, у почетку архиепископска библиотека настала преноше-
њем седишта Архиепископије из Жиче у Пећ, у време архиепископа Арсенија
I, наследника Светога Саве (друга четвртина XIII века).3 Вероватно је и један
део старе архиепископске библиотеке пренет из Жиче у Пећ. За нову библио-
теку су, свакако, биле потребне и нове књиге. Не само Арсеније, већ и потоњи
архиепископи, по чему се нарочито истичу Никодим и Данило Други, стално
су обогаћивали фонд Пећке библиотеке. Обојица су познати као велики књиго-
љупци и писци. Сачувано рукописно наслеђе сведочи и о интензитету духов-
них и књижевних активности на том простору, али и о својеврсној комуника-
цији са духовно матичним византијским подручјем. Интензивна преводилачка
и преписивачка активност имала је за последицу значајан степен рецепције ви-
зантијске књижевности. Дела најзначајнијих светих отаца била су образац ду-
ховног образовања и васпитања и свакодневна монашка лектира. Та дела су
била и поетички и идеолошки узор оригиналној српској књижевности средње-
га века, чији су значајни ствараоци потекли са метохијских простора или су ве-
ћи део свог живтног и стваралачког века ту провели. Још од времена краља
Милутина у Пећи је интензивирано превођење, преписивање и редиговање
грчких књига, што се може повезати и са устројством архиепископа Данила
Другог који је у Пећи поставио устав да га држе црнци грчкога народа и обил-
но у њој постави грчке књиге.4
Друга велика библиотека је библиотека манастира Високи Дечани.5 Већ
у оснивачкој повељи (1330-1331) ктитор, краљ Стефан Дечански, поред других
дарова, прилаже и књиге Дечанској цркви. Из времена првог игумана Арсенија
познате су две књиге: Типик (сада у Руској националној библиотеци у Санкт
Петербургу, Ф.п. I, бр. 93), који је исписао многогрешни Доброта између 1331.
и 1346. године, и Паренесис св. Јефрема Сирина (Архив САНУ, бр. 67), писан
1337. године.
Многе од књига дечанске Библиотеке настале су у Хиландару и писали
су их најпознатији хиландарски писари XIV века: Јосиф-Дамјан, Јов и Јован,
што говори о живој комуникацији Дечана и Хиландара. За дечанску рукописну
збирку се сматра да процентуално садржи знатно већи број рукописа аскет-
ско-мистичке садржине и од Хиландара.6
Велику бригу о попуни књижног фонда Дечана показала је и кнегиња
Милица, која је обновила манастир после Косовске битке, старајући се и о би-
блиотеци. У XV и XVI веку преписивачка делатност се развија и у пустињи
Белаја, изнад Дечана, где раде познати писари тога времена. У веома значајне
делатнике треба убројити свакако и дечанског игумана Јевстатија (XVI век) о
коме је забележено да је желео да створи комплет (стлп) књига по типику, па је
заповедио манастирским писарима да испишу Псалтир саборни, минеје за ја-
нуар, фебруар и октобар, четири пролога и један апостол на пергаменту.7 Забе-
лежио је да су тада времена била тешка, само мало боља од времена првих
прогона хришћана, и тада људи призиваху смрт а не живот.8
О истом времену, изузетно тешком за српски народ на Косову и Мето-
хији, говоре и записи дијака Симона, који је преписивао књиге у Дреници.9 У
запису на јеванђељу писаном 1562. године у Овчареву код данашње Србице он
каже: ''Саписа се ова света и божаствена књига Јеванђеље године 1562, у та
љута и несрећна времена, у дане султана Селима, крвника за хришћане.''10 Пет
година касније он оставља запис на другој књизи, коју је писао у селу Преказе
за Храм Успенија Пресвете Богородице, који сведочи о још тежим приликама:
''Писах у дане цара Селима, крвника, блудника, винопије. Те године је по целој
земљи својој скупљао јаничаре (...) и многа друга зла те године у љута и тешка
времена, те због тога не могах добро писати. Опростите! Амин!''11
Осим у Пећкој патријаршији и Дечанима, преписивачка делатност је
постојала и у другим великим манастирима као што су Грачаница, Бањска, Бо-
городица Хвостанска, Свети Архангели, али и у мањим манастирима и испо-
сницама: Девич, Убожац, Војсиловица, Белаја, Ждрело, Русеница итд. Сачува-
ни записи једног од највећих књигољубаца међу српским архијерејима, патри-
јарха Пајсија, говоре о веома вредним библиотекама манастира Убожац12 и
Војсиловица,13 о којима се нарочито бринуо патријарх Пајсије, трудеђи се да
им се врате отуђене књиге.14
Читаве библиотеке поседовали су и старци који су сами живели у испо-
сницама. Карактеристичан је пример старца јеромонаха Саве, који се преста-
вио у Сухогрлу. Након његове смрти направљен је својеврстан инвентар књига
и других предмета нађених у цркви у којој је служио: ''У лето 7105 (1596), ин-
дикта 10, месеца новембра 29. дан, понедељник... престави се старац јеромонах
Сава, вечна му памет. Да се зна што се нађе црквених књига: једно јеванђеље,
један апостол, два октоиха, два минеја, две литургије, један псалтир, један Зла-
тоусти и још: једна књига слова Богородици, два молитвеника, две књижице,
девет комада свештених риза, један отачник, и још: један псалтир на кожи...''15
Овај попис сведочи да су бројне књигама биле и библиотеке стараца испосни-
ка, али истовремено потврђује одговоран однос према књигама и бригу о њи-
ховом чувању. Један детаљан попис сачуван је и у четворојрванђељу Манасти-
ра Светих Арханђела код села Трпезе (близу Витине). Међу књигама које ста-
новници села предају попу Недељку на чување су: 4 јеванђеља, 2 рукописна
зборника и један штампани, 2 триода, један апостол, служабник, молитвеник,
синаксар и псалтир .16
Током векова заувек су нестали и многи аутографи познатих књижев-
них дела, као и библиотеке самих писаца. Можемо само претпоставити шта је
све садржала, на пример, библиотека новобрдског књижевника Димитрија
Кантакузина. У њој су била свакако и најзначајнија дела византијске књижев-
ности, а претпоставља се да је један грчки зборник са Есхиловим и Пиндаро-
вим делима, преписан у Новом Брду 1474. године, такође припадао њему.17
После ових изнетих података, који сведоче о стварању бројних и вели-
ких библиотека, поставља се једно сасвим логично питање: колико је на Косо-
ву и Метохији могло бити старих рукописних књига? Одговор на ово питање
покушали су да дају Димитрије Богдановић и Милан Ивановић. Богдановић је,
користећи методологију руских научника, проценио да је на Косову и Метохи-
ји било око 7500 рукописних књига.18 Ту процену је дао пре објављивања ре-
зултата истраживања Милана Ивановића, који је на овом простору пописао
преко 1300 манастира, цркава и црквишта.19 Ако претпоставимо да је у једном
храму морало бити бар по 8 литургијских књига, онда се добија број од преко
10 000 књига. Манастирске библиотеке су имале свакако више књига, а највеће
су, као Пећка Патријаршија и Дечани, могле имати и преко хиљаду. У том слу-
чају број рукописних књига на Косову и Метохији могао би достићи цифру од
око 15 000 књига.20
Шта је сачувано од толиког богатства? На Косову и Метохији се данас
налазе само 3 (и словима: три) рукописа и то у једном манастиру у северном
делу покрајине. У Београду се чувају рукописи библиотека Пећке патријарши-
је (113), Дечана (152) и Грачанице (38), што укупно износи 303 рукописа.
Остали су изгорели, пропали, покрадени или нестали заувек. Поменути пода-
ци довољно говоре о размерама уништавања важног сегмента српске културне
баштине на Косову и Метохији. Посебну пажњу заслужује страдање храмова,
фресака и икона у периоду од девете деценије XIV века до 17. марта 2004. го-
дине.

Уништавање књига и библиотека
Историја страдања српске књиге на Косову и Метохији почиње пре Ко-
совске битке, негде 1388. године или нешто раније када су Турци спалили пирг
цркве у Грачаници. Један записивач је о томе и оставио потресан запис у Гра-
чаничком минеју: „...света црква беше порушена од триклетих иноплеменика и
књиге пожежене у пиргу и с њима мноштво људи.“21 Као што се види, препи-
сивач на прво место ставља књиге, па тек онда људе, који су, такође, страдали
у пиргу. Можемо само претпоставити колико је књига тада изгорело – сигурно
на стотине. Сличне невоље ни касније нису биле ретке. Многи рукописи су за-
увек нестали из Грачанице, а за неке знамо да су завршили у иностраним би-
блиотекама.22 Пут одлива грачаничких рукописа углавном се кретао ка Русији
и Бугарској, мада их данас има и у другим земљама. Највише их је у Гиљфер-
динговој збирци у Петрограду, као и у Софији, а најцеловитији су они у Буку-
решту, Загребу и Москви. Захваљујући истраживањима В. Мошина, Х. Кодова,
Б. Цонева, Л. Цернић, А. Младеновића и других у прилици смо да бар дели-
мично реконструишемо инострани фонд грачаничке библиотеке. Реч је о 17
књига, међу којима има и одломака. Најстарији и најзначајнији рукописи пи-
сани су заповешћу грачаничког епископа Симеона. У Државном историјском
музеју у Москви налази се Служабни минеј за октобар писан у Грачаници
1388. године. У Архиву ХАЗУ у Загребу налазе се два пролога-минеја (за сеп-
тембар-новембар и децембар-август) које је преписивао „грешни Драго“ уз по-
моћ још неколико писара.23
Сличну слику грачаничком пожару видео је и у Манастиру Бањска један
монах који је о страдању књига оставио не мање потресно сведочанство: „...ви-
девши запаљен дом Светог првомученика завишћу бесовском, пожежено
књижје, којима се Бог слављаше и свети мољаше...“24 Овај запис се налази у
Минеју, који се данас чува у Париској библиотеци (рукопис бр. 22).
Као што су гореле грачаничке и бањске књиге у XIV и XV веку, тако су
сигурно гореле и књиге других попаљених и порушених манастира. Међу њи-
ма највеће библиотеке су имали манастири Богородица Хвостанска код Истока
и Свети Арханђели код Призрена. Богородица Хвостанска се налази двадесе-
так километара североисточно од Пећи. Назива се још Студеница Хвостанска
или Мала Студеница. Од 1219. године била је седиште Савине Хвостанске
епископије, да би 1381. године прерасла у митрополију. Највероватније је по-
чела да пропада 1690. године. Данас јој се само назиру темељи. Пошто је била
седиште епископа и митрополита, сигурно је поседовала значајну библиотеку
о којој данас скоро да нема трага. Једино је остао један познији запис на Ле-
ствици у коме се каже да су се Цветко и Дабижив из Рудног Брда (код Истока)
старали о повезивању два минеја, једног четворојеванђеља, једног пролога,
једне литургије и Лествице.25
Сличну судбину су имали и Свети Арханђели, који су порушени током
XV и XVI века, што сигурно представља и време пропадања библиотеке овог
манастира. Захваљујући свештеничкој породици Поповић из Дворана код Суве
Реке, чији је један од потомака највероватније био старешина Светих Арханђе-
ла, сачуван је део библиотеке. Он је у тешким временима пренео неке мана-
стирске драгоцености (повеље и књиге) у цркву села Дворане. Захваљујући по-
пу Партенију из исте породице књиге су пренете у манастир Светог Марка Ко-
ришког.26
У ближој прошлости најтрагичнију судбину је имала библиотека Мана-
стира Девич, као и сам манастир. Према неким подацима у манастиру је 1872.
године било преко 100 рукописних књига. Пре тога, 1858. године, у манастиру
је био руски историчар и конзул у Сарајеву А. Гиљфердинг. Он је ту затекао
веома неповерљивог игумана Пајсија, који му нељубазно показује само неке
девичке књиге, па је понео доста суморан утисак о Девичу и његовим духовни-
цима: ''Почео сам питати игумана о књигама. У почетку ме увјеравао да их у
манастиру уопште нема. Али након мог инсистирања и понављања да то не
може бити, коначно је признао да постоје некакви рукописи, али ме није хтио
пустити тамо гдје се они чувају. Наредио је једном од калуђера да их изнесе.
Донијели су ми три до четири рукописна минеја и, поред тога, неколико цркве-
них руских књига штампаних прије XVII вијека.''27 Међутим, Гиљфердинг је
забележио и трагичну судбину овог чувара девичког блага: ''Послије три недје-
ље, тек што сам се вратио у Сарајево, написали су ми да су игумана Пајсија
стријељали Албанци, становници оближњег села, сматрајући да им је он, Бог
би га знао зашто, учинио нешто криво. Убице су остале некажњене, иако су их
тако добро познавали да су ми тада саопштили чак и њихова имена и мјесто
пребивања.''28
У време страдања манастира 1915. године књиге су ипак спашене. Наи-
ме, када је српска војска одступала преко Албаније, Аустријанци су те године
уз помоћ вучитрнских бегова опљачкали из манастира све што се могло
опљачкати, зграде су упропашћене, а неке и до темеља разрушене. Захваљују-
ћи настојањима среског начелника Жеравчића и жандармеријског поднаред-
ника Сретена Радишића књиге су пре повлачења закопане са још неким драго-
ценостима из српских музеја и тако спашене.29
Девичка збирка између два рата ипак је сведена само на десетак рукопи-
са. Тешко је ући у траг осталим рукописима, осим што се зна да се један нала-
зи у Архиву САНУ, један у Библиотеци Патријаршије и један у Народној би-
блиотеци Србије. А оних десетак поменутих рукописа спаљено је априла 1941.
године када су мештани Албанци минирали и запалили цркву и конаке. Међу
спаљеним рукописима је и један на пергаменту (апостол-јеванђеље) из XIIIXIV
века.
Шестог априла 1941. године у Народној библиотеци Србије у Београду,
након бомбардовања запаљивим бомбама, изгорело је још 140 косовско-мето-
хијских рукописних књига донетих у Београд из Призрена, Љубижде, Пећи,
Кијева, Ораховца, Долца и других места. Пепелу грачаничких, бањских, девич-
ких и рукописних књига других манастира и цркава придружен је јуна 1999.
године и пепео једног апостола на пергаменту, који се чувао у Манастиру Све-
та Тројица у Мушутишту, који је тада спаљен и до темеља порушен.
Посебну истраживачку пажњу треба посветити књигама које су отуђене
и данас се налазе у многим светским библиотекама. Познато је, на пример, да
је Александар Григорович, руски слависта и конзул у Сарајеву, однео 25 руко-
писа из Пећке патријаршије, а монасима остави признаницу на само шест.
Александар Гиљфердинг је однео рукописе из Гориоча (6), Призрена (2), Деча-
на (6), Пећи (3) и Грачанице (6) и они се данас налазе у Русији. Други, из раз-
личитих косовско-метохијских манастира, налазе се у Москви, Кијеву, Одеси,
Прагу, Бечу, Берлину, Ватикану, Паризу, Лондону, Даблину, Софији, Араду,
Дрездену, Кракову, Лајпцигу, Минхену, Загребу и Букурешту.
Многим косовско-метохијским рукописима се губи сваки траг у кови-
тлацима историјских догађаја. Постоји, међутим, могућност да ће се неки мо-
жда и пронаћи. Пример за то пружају неки рукописи изгубљени током Првог
светског рата, а потомо пронађени (призренски препис Душановог законика и
Коришки пролог из 1573. године).30
Овим радом смо покушали да илуструјемо историју уништавања и оту-
ђивања српског рукописног наслеђа са Косова и Метохије. Међу тим рукопи-
сима налазила су се и дела најзначајнијих српских средњовековних писаца, као
и многобројни преписи Светога Писма, богослужбени текстови и дела визан-
тијских светих отаца. Данас би свакако имали далеко комплетнију слику о
оригиналној српској књижевности, али и о рецепцији византијске и хришћан-
ске књижевности уопште да није било вишевековног уништавања српског кул-
турног наслеђа на Косову и Метохији. Задатак је српске науке да бар попише
оно што је сачувано у земљи и иностранству и да резултате тих истраживања
презентује јавности. Тиме би бар делимично био одужен дуг бројним прегао-
цима, знаним и незнаним, који су оставили неизбрисив траг у културној исто-
рији Срба.

DESTRUCTION OF HANDWRITTEN LITERARY LEGACY AND MONASTERY
LIBRARIES IN KOSOVO AND METOHIJA
In this paper, we have attempted to illustrate the history of destruction and
estrangement of Serbian handwritten legacy from Kosovo and Metohija. Some of these
manuscripts represented the pieces of the most significant Serbian medieval writers,
there were also numerous copies of the Scriptures, liturgical texts and works of
Byzantine holy fathers. Had it not been for the centuries of destruction of the Serbian
cultural heritage in Kosovo and Metohija, today we would certainly have a much more
comprehensive idea of original Serbian literature, but also of the reception of
Byzantine and Christian literature in general. The task of Serbian science therefore
must be to at least list the things preserved in the country and abroad and present the
results of such research to the public. This way at least a part of the debt would be
paid back to the numerous hard workers, known and anonymous, who have left a shining
mark in Serbian cultural history.

*