Поздрављам вас у име Друштва руско-српског пријатељства у Москви,
чији сам председник. Поздрављам вас, такође, и у име мојих колега, руских
слависта, који, нажалост, нису могли да дођу на овај Скуп, мада су се одазвали
позиву. Зашто се то десило? О томе смо синоћ дуго разговарали са господином
Милорадом Бухом и са професором Радмилом Маројевићем који добро познаје
нашу ситуацију. Међутим, ипак постоји србистика и у Русији. И најбољи доказ
тога су научни радови руских слависта, бројне публикације, као и преводи на
руски дела српских писаца. Овде, у фоајеу можете да видите, кад буде пауза,
један мали део тих публикација. Ту је и једина антологија српске поезије на
руском језику, модерне српске поезије 20. века. Овде су и прве три књиге
сабраних дела Владике Николаја Велимировића. Ако Бог да, изаћи ће то у 20
књига на руском језику. Тек смо кренули. Сада се ради на Охридском прологу.
Овде у фоајеу су и друге публикације, почев од новина, а и књига које су
преведене на руски језик. Значи, ипак постоји србистика у Русији. Друга је
ствар да већина руских слависта нису довољно упућени. Они су одлични
стручњаци у својој ужој области. Међутим, они слабо познају савремену
српску ситуацију. Због тога долази до многих неспоразума. У ствари, то је
један од разлога зашто неки од њих нису могли да дођу овде. Али постоји
србистика и славистика у Русији. То се наставља, како бих ја рекао, од
Шафарка, преко Караџића до Трубачова. Академик Трубачов највећи је
слависта нашег доба. Добро је познавао српску ситуацију, српско питање и све
ваше проблеме. Овде у српској Атини и у седишту Матице Српске он је
одржао сјајна предавања о прапостојбини Словена на средњем Дунаву. На
неки начин, сви смо ми руски слависти његови ученици. И идемо његовим
путем.
Желим да изразим захвалност, моју дубоку захвалност организаторима
овог скупа, пре свега професору Петру Милосављевићу и његовој супрузи
Вери Милосављевић, који су се толико трудили око организације нашег Скупа.
Захваљујем, не само у своје име, већ и у име мојих руских колега који нису
могли да дођу. Ипак су послали своје реферате, који су објављени у Зборнику
радова. Посебно захваљујем Влади Републике Српске Крајине у прогонству и
лично председнику господину Милораду Бухи. На Балкану постоје три српске
државе, Република Србија, Република Српска, која је иначе једина православна држава

на мапи Европе, од недавно, нажалост и Република Црна Гора, али има
још једна, четврта српска држава. То је Република Српска Крајина, која је од
1995. године окупирана од стране Хрватске, после америчко-хрватске агресије
против српског народа.
Тако ја учим моје студенте на Академији словенске културе у Москви.
Понекад неки од њих, јер то је ипак државна висока школа, није то нека
православна установа, питају зашто ми уопште морамо то да учимо, чак и да
полажемо на испитима? Нисмо се уписали на факултет да студирамо српску
књижевност и историју. Таквим студентима увек одговарам: никад нећете ви
осетити до краја сву лепоту и дубину поезије Јована Дучића, нити постићи
животну филозофију Милоша Црњанског и небеску мудрост светога Владике
Николаја Велимировића ако не будете помно пратили сва збивања на подручју
Далмације, источне Славоније и Српске Крајине, Косова и Метохије, српске
Босне, јер све је чврсто повезано у овом свету. Треба само да вратимо наш
хришћански поглед на свет. А то, вашу ситуацију, много боље од студената,
чак и појединих професора, знају и разумеју ђаци из Православне гимназије у
Москви где предајем већ тринаест година. Руска деца, која уче и српски језик,
и књижевност и историју, знају главно: Срби су наша браћа по вери и по крви.
Од тога треба да полазимо. Али не само то.
Нећу сад да говорим о теми мог реферата пошто је он штампан у
Зборнику. Значи, све је објављено и свако може да види и да прочита.
Међутим, на крају свог краћег наступа, хтео бих да поновим оно о чему
говорим у Русији већ скоро двадесет година. Дакле, полазимо од чињенице да
су Срби наша браћа по вери и по крви, али не само то. Срби су за нас нешто
прастаро. Кад гледамо српски народ, сећамо се своје прошлости. Оно о чему
су најбоље говорили и Свети Владика Николај Велимировић и његова
ученица, најмудрија Српкиња новог доба, Исидора Секулић. Значи квасац,
суштина расна, или као што је лепо рекао Свети Владика Николај
Велимировић, по крви смо Аријевци, по презимену Словени, по имену Срби
(ја бих ту, као Рус, додао Руси) а по срцу и духу смо Хришћани. Значи, од
Светог Владике Николаја долази велика реч утехе за нас. И за Србе и за Русе у
овим тешким временима. Јер, кроз борбу нашу, одавно расну, природну,
дижемо се изнад греха и смрти, а имамо и наду. Царство балканских народа са
царством свете Русије, не данашње Русије, већ Русије свете и православне,
како каже Свети Владика Николај, може донети срећу целом човечанству.
Хвала вам на пажњи. Још једном поздрављам поштоване организаторе
овога Скупа. И ја се надам да ћу пренети ваше поздраве не само својим
колегама славистима, већ целом руском народу преко наше патриотске штампе
и користећи оне мале могућности које ипак постоје. Још једном, пуно вам
хвала.