О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици
и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије ста-
новништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скор-
дици...), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом
и седмом столећу после Христа.
Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним доку-
ментима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству
Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске,
много пре појаве Турака на Балканском полуострву. Срби се помињу у време
кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама.
Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина:
Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрват-
ској. Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски
кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом
Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на тери-
торију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације – не
Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији
је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска. Ове
чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске др-
жаве (1918-1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Ба-
нији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Ср-
бије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака – у
четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима. Истовремено, и у енциклопе-
дијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку
Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у ше-
стом и седном столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије
(редовно) не ослањају на историјска документа. Тако, Енциклопедија Лексико-
графског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на
Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и сед-
мом столећу, „доселили Словени и Хрвати“. Оне не објашњавају како је у тој
словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба – ма-
да су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата. Очигледно, у питању је извесна
произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија про-
гласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не пот-
крепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истражи-
вач античке и средњовековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о
науку:
Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недо-
статку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи
домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога вре-
мена.1
Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости
Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа – с
циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после
турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

Средњовековна документа о Србима на територијама
данашње Хрватске

1. Ајнхардов летопис – девето столеће
Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка
држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, по-
дигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај
су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена
– што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске
устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис,
уопште, не спомиње Хрвате. Описујући ово време, франачки хроничар Ај-
нхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. годи-
не, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема споме-
на о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људе-
вит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата. У исто време, по-
тоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гу-
дускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена
о Хрватима, или хрватској држави. Супротно овако недвосмисленом историј-
ском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а
Кнежевину Далмацију преименује у „Приморску Хрватску“, или „Далматин-
ску Хрватску“.2 (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза
Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхар-
дов летопис – мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима. Тако,
Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. го-
дине, цара Лудвига „поздравили неки хрватски изасланици“3, мада то Ајнхард
није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати
не спомињу у овом Франачком летопису).
Ајнхардов летопис не спомиње ни представнике Срба у Херисталу, али
бележи да Срби живе јужно од реке Саве и у данашњој Лици. То је година 822.
и Ћоровић то овако записује:
Бежећи испред Франака, Људевит је, прича франачки аналист, пребегао
Србима 'за који се народ казује да заузима велики део Далмације'.4
Нико од наших историчара не расрпавља о овој чињеници – да Срби на-
сељавају Далмацију у деветом столећу, и то њен велики део, а да се она про-
глашава хрватском државном територијом. Да је у питању неопростив про-
пуст, сведочи и нелогичност око кнеза Борне. За њега се каже да је Хрват, а
влада том српском земљом у Далмацији – коју наши историчари прекрштавају
у „Приморску Хрватску“. А ако Борна влада земљом коју насељавају Срби, зар
је могуће да је он Хрват, а не Србин? Ово је питање још занимљивије зато што
записи из почетка деветог столећа потврђују да је Борнин ујак српски племић!
То значи да је и Борнина мајка Српкиња.
Проф. Реља Новаковић је био на прагу да реши ову загонетку о раној
распрострањености Срба на западу Балкана следећим закључком:
Ако, по причању Ајнхардовом, смемо да наслутимо да су Срби, којима је
Људевит пребегао 822. године, становали негде у области Срба, а можда и не-
што западније, онда бисмо, узимајући у обзир и Паганију, Захумље, Травунију,
а можда и Босну, могли рећи да је првобитно језгро српске државно-племенске
заједнице настало у западном делу континенталне Далмације.5
Држећи се података у Ајнхардовом летопису, проф. Новаковић пронала-
зи територије насељене Србима, где се склонио Људевит Посавски и на којима
се сукобио с франачким подаником кнезом Далмације Борном:
Сасвим, међутим, другачије звучи када ове Ајнхардове Србе замислимо на
подручју које је за све време било или непосредно укључено у описана збивања
или се налазило негде у близини. Врло је вероватно да је на том подручју један
део племена био противан политици коју је Борна водио, као франачки штиће-
ник. Људевит је можда то знао и када је из свог средишта отишао међу Србе, ве-
роватно долином Глине или Уне, могао је покушати да уклањањем противника
у новој средини учврсти своје позиције. Он је такав подухват могао да предузме
само на подручју које је добро познавао и где је још од раније имао известан
број својих опробаних присталица, док би такав потез негде у средишту Босне,
или још источније, био раван безумљу... Сасвим, међутим, другачије звучи кад
под том српском земљом разумемо подручје недалеко од границе Паноније, не-
где, рецимо, од Плитивичких језера према Србу, или дубље према Лици, или
према Уни и Сани. Та српска земља није морала бити просторно мала чим Ај-
нхард каже да је Људевит убио једног од њихових кнезова. Најпре ће бити да је
реч о више жупанија.6
Ајнхардов летопис још једном потврђује присутност Срба у западним
деловима Балкана, тамо где су власт држали Франци. Видели смо да на сабору
у Херисталу (818) представници Срба нису били, али су позвани на сабор у
Франкфурту (822):
Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Або-
дрита, Сораба, Вилаца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара.7
Ни овог пута се не спомињу Хрвати, мада су Франци тада владали де-
лом Далмације, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, Барањом и Сремом.
Пошто су представници Срба (Сораба) позвани на сабор у Франкфурту, очи-
гледно је да су Срби живели у овим покрајинама, или у некима од њих.
Овај историјски докуменат с франачког двора, мада не објашњава све
детаље тадашњих збивања, неоспорно потврђује да су Срби живели у наведе-
ним подручјима (данас у саставу Републике Хрватске) и да су неутемељене
тврдње којима се присуство Срба у овим крајевима приписује њиховом досе-
љавању од 15. до 19. столећа.

2. Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)
Расправљајући о овом документу, проф. Реља Новаковић каже да њего-
ве делове историчари различито тумаче – често се не слажу. Посебно је у њему
нејасно где се тачно простирала Хрватска а где Србија, где су тачне границе
српских, а где хрватских насеобина. Ово је још нејасније кад Порфирогенит,
као и неки други средњовековни хроничари напишу: „Срби, које зову и Хрва-
тима“, или „Хрвати, које зову и Србима“. Оно што нас интересује – насеобине
Срба на територијама данашње Хрватске – неоспорно је. Порфирогенит, у 34.
глави свога списа, наводи:
Земља Травуњана и Конављана је једна: тамошњи становници воде поре-
кло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који је пребегао ца-
ру Ираклију из некрштене Србије, до српског архонта Властимира. Овај архонт
Властимир даде својој кћерци за мужа Крајину, сина Белоја, жупана Травуније.8
Овде проф. Новаковић обавештава да Порфирогенит наводи да су у Па-
ганији (Неретљанска област) насељени Срби и да Пагани држе острва: Корчу-
лу, Мљет, Хвар, Брач, Вис, и Ластово. Паганија је постала узрок размирица
Србије и Хрватске у време Порфирогенита, када ће Хрватска да се шири на ра-
чун Србије и да запоседне и раније речене српске области: Лику, Крбаву и
Гацко. Тако ће границе Хрватске стићи, реком Уном, до Ливна и реке Цетине,
што подвлачи и Порфирогенит.9
Овај податак о Србима у Далмацији, на отоцима, у Лици, Крбави и Гац-
ку (у десетом столећу), не даје за право оним историчарима који наводе да се
из ових области иселио само хрватски народ пред турском најездом у 15. и 16.
столећу. Ако су Турци из овог краја прогнали становништво, онда је оно било
и српско.

3. Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби
Крајем деветнаестог столећа је хрватски историчар Натко Нодило проу-
чавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишље-
ње изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски
језик. Дословно пише:
У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се
српски; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и рас-
правни језик.10

4. Срби Дубровника (римокатолици) о хрватском плану за истребљење
Срба, XIX век
Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Ср-
бе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко
новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Во-
дећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика под-
разумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе
Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Дал-
мацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским краје-
вима. Дубровчанин Лука Војиновић је преко српских дубровачких новина, у
чланку 1897, тачно предвидео хрватски геноцид над Србима, спроведен у ве-
ликим размерама у Другом светском рату. Пророчки је написао:
Срби преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног
усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све
умјетне ограде, или... или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске
зграде и тада ће – Хрвати бити задовољни!11

5. Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских
освајања Србије
Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докуме-
ната и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV сто-
лећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насе-
љена, десетине хиљада Срба:
Далматинска кроника бељежи да је 1371. године Твртко преселио у Далма-
цију много српског народа, и да су заузели и утврдили се у бријеговитим стра-
нама. За 1373. годину, Фарлати спомиње да је тог народа било толико на грани-
ци Босне, спремна за пријелаз у Далмацију, да су на себе обратили пажњу и па-
пе, јер су били досељеници православне вјере... Од Тврткова времена, Книн по-
стаје српски град.12
Стицајем историјских догађаја, Далмација је изгубила ово српско ста-
новништво – бежало је пред Турцима у петнаестом столећу, склањајући се чак
и у Италију. Далмација је била поново насељавана у XVII и XVIII столећу. И
тада, у Далмацију, долазе Срби православне вере, из: Лике, Херцеговине и Бо-
сне. О овом досељавању је прикупио податке Марко Јачов у Ватиканским ар-
хивама.13

6. Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини – од X
дo XIV столећа
Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском ста-
новништву у Панонији (која захвата и данашње делове Хрватске) и о српским
православним црквама од деветог до четрнаестог столећа – значи, много пре
него што су Турци почели освајање Балканског полуострава. Ова чињеница
сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, поко-
рити азијски Мађари у X столећу после Христа. Пејин то објашњава:
Захваљујући хришћанским Словенима у Панонији, 1001. године, Мађари,
за владе Стевана Првога прихватају хришћанство и ударају темеље држави која
ће одиграти значајну улогу у историји овог дела Европе. Успостављање мађар-
ске државе, спречило је развој српксих држава у Банату, Срему, Барањи и Срему
и њихово уједињење са средишним српским областимаа. Једино је Срем, повре-
мено, улазио у састав српске средењевековне државе за време краља Драгутина
Немањића (1284-1316), а према неким изворима и за време цара Душана Нема-
њића (у четрнаестом столећу).14
Пејин наводи да су већ тада Мађари све крајеве насељене Србима звали
на свом језику Raszyorsyag – што значи: Србија. У време турских освајања део
Срба из планинских предела Балкана бежи у Мађарску. Пејин то бележи ова-
ко:
Доласком балканских Срба у Подунавље, дошло је до њиховог мешања са
српским старинцима... Причају се исте приче и певају исте песме. Јунаци који су
живели у Подунављу, које знамо из Вукових песама, кроз десетерац, постају ју-
наци и придошлих Срба, а јунаци новодошлих Срба, такође кроз десетерац, по-
стају блиски старинцима. Правосалвна црква одиграла је велику улогу у ствара-
њу брзог стапања једнородног народа у целину.15

7. Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима
у Славонији
Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник ца-
рице Марије Терезије – 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрват-
ској и Славонији староседелачко становништво:
А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли би-
ли право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима стану-
ју, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су
Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају ужи-
вање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној
или другој од ових двеју краљевина.16
Овде је све јасно – аустријски цареви и мађарски краљеви сведоче да су
Срби бранили Славонију од Турака у 16. столећу и да су одгађали турска осва-
јања и сад, кад је Славонија ослобођена – крај 17. столећа, признају им власни-
штво над бившом имовином – и у Славонији и у Хрватској.
Гроф Бартенштајн демантује да је већина данашњих Срба на територи-
јама северне Србије (Војводине), Мађарске и Хрватске пореклом од оних Срба
који су из Србије дошли под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића
1690. године. Бартентштајн, тиме, понавља да је већинско српско становни-
штво у овим крајевима староседелачко. То чини на занимљив начин – Аустри-
ја је одлучила да се награде сви Срби који су у овој сеоби дошли са својим па-
тријархом, али то државни органи нису могли да спроведу, јер је био у питању
незнатан број породица, у односу на староседелачке, међу којима су се дошља-
ци изгубили. Ево тог описа Бартенштајна:
Одмах године 1701, хтедоше уклонити митрополита са границе и наредити
му стан у Сент-Андреји, више Будима, и доказати да Леополодова обећања при-
падају само оним породицама што су прешле овамо с митрополитом Чарноје-
вићем – које би, после дванаест година, тешко било пронаћи.17
Бартенштајн сведочи да су у осамнаестом столећу сви становници Сла-
воније Срби – једни су православни, а други, такође, православни али признају
римског папу и за свог поглавара (унијати):
Још се једна разлика појављује код граничара у том – што су једни од њих
унијати, други пак нису. У ове последње (православне) броје се особито Вара-
ждинци и у Славноји становници у Земунском срезу, а насупрот – остатак је ме-
шовит, и у Градишчанском срезу наћи ћеш далеко више унијата, него ли неуни-
јата.18

8. Аустријски цар о Србима као староседеоцима Славоније
У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ста-
ве под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи
аутономија – и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су
одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао пору-
ку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и
Бачке. Ево те поруке:
Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео
у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању
истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и најви-
ше права има.19

9. Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији
Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једи-
но аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Краји-
не (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја – чак
до Арада у Румунији.
Прилажемо Српски устав Војне Крајине и привилегије аустријских ца-
рева српском народу на самоуправном подручју, на српском и енглеском јези-
ку – објављено у часопису Сардонија, излази у Чикагу и Београду.
Српски устав и привилегије са законском снагом говоре о томе да су
Срби у крајинама традиционално имали своје државне институције у прошло-
сти и да су на основу тога желели само да их обнове у врме хрватске сецесије
из Југославије 1991-1995. Народ с тако богатом државотворношћу није треба-
ло нико да подстиче са стране на тако нешто, како то хрватски државници же-
ле да објасне и како су такве тврдње преточене у хашке оптужнице против
српских државних и војних првака Савезне Републике Југославије и Републике
Српске Крајине.

СТАТИСТИЧКИ ПОДАЦИ О СРБИМА У АУСТРИЈИ У XIX СТОЛЕЋУ

1) Павле Јосиф Шафарик је 1840. године написао у Словенском народо-
пису да је у Аустрији 2.590.000 православних Срба. То су биле обла-
сти: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Срем, Ма-
ђарска и Војводина. У исто време, Хрвата је у Аустрији било само
1.153.000, иако је Шафарик у ову бројку унео и Србе католике. Тада,
Срби католици нису знали да ће се њихови потомци, заиста, убрајати
у хрватску нацију, па ће Срби, од двадесетог столећа, бити једини
народ на свету који неће имати ни једног католика.
2) Руски професор Пипин и пољски Спасевич разврстали су Србе право-
славне вере у Аустрији (како их је набројао Шафарик) на следећи на-
чин:
А) Војводина и Банат 532.000
Б) Славонија и Славонска војна граница 738.000
В) Хрватска и Хрватска војна граница 629.000
Г) Јужна Крањска (данас Словенија) 40.000
Д) Истра и Мађарско приморје 254.000
Ђ) Далмација 391.000
Укупно православних Срба у Аустрији 2.584.000
3) Брахели, бечки професор статистике упоређује Србе и Хрвате у
Аустрији:
Х р в а т и
А) У цивилној и војној Хрватској 625.000
Б) У Хрватској војној граници 480.000
В) У Крањској 17.583
Д) У Истри и Кварнеру 88.343
Ђ) У Мађарској 71.962
Е) У Војводини 2.860
Ж) У Аустрији 6.460
З) У Моравској 720
И) У војсци 36.000
Укупно Хрвата у Аустрији 1.329.000
С р б а
А) У Далмацији 378.676
Б) У Војводини 384.046
В) У Славонији 222.062

*