Путујући Балканским полуострвом током деветнаестог века, један део
путника оставио је занимљива етнографска запажања о народима на тим про-
сторима, њиховој култури и језику. Ово је нама данас занимљиво највише ради
тога да сазнамао како су они тада видели језичку стварност у овим крајевима,
како су разликовали народе и њихове културне тековине. Међу овим путници-
ма било је доста веома упућених и учених људи, који су спремни долазили у
ове крајеве са доста знања и података из њихове историје. Неки од ових путни-
ка доносе сазнања стечена у изворима западне књижевности, а неки су добро
познавали и балканске историјске документе. Међу тим путницима било је и
правих стручњака и великих зналаца наше културе и језика, па су нам њихова
мишљења тим више драгоценија. Неки од њих су били гласовити слависти, чи-
ја се научна реч високо ценила у словенским наукама, међу којима се истичу
Французи: Луј Леже (Louis Leger), Андре Вајан (André Vaillant), Сипријан Ро-
бер (Cyprien Robert), а добар познавалац балканских језика био је и Емил Пико
(Emile Auguste Picot). Међу истраживачима и путницима било је и учених ет-
нографа, историчара и археолога. Све су то били људи богатих знања и солид-
ног истраживачког искуства. Знатан број њих био је и члан наших највиших
научних установа, Српског ученог друштва и касније Српске академије наука
и уметности. Такви су били Сипријан Робер, Луј Леже, Емил Пико...Неки су
имали драгоцена искуства у истраживању других цивилизација па су тим боље
и стручније уочавали наше особине. Такав суд о народима на Балкану, њиховој
култури и језику немогуће је, не само оспоравати, него ни заобилазити у сти-
цању знања о нама самима.
За нас је занимљиво и то што се они крећу овим крајевима половином
деветнаестог века, нешто раније или касније, управо у времену када се на овим
просторима, као и свуда у Европи, стварају националне свести, које се често
прожимају или преклапају. Последице ових додира оставиле су многе нера-
шћишћене рачуне међу словенским народима на Балкану, чије су последице
биле крвави ратови и међусобна сатирања до највећих размера. Такви неспора-
зуми још увек су веома живи између Срба и Хрвата, постајући све трагичнији
и већи што се више понављају. Али неће бити овде разлог нетрпељивости само
због неспоразума око језика; постоје много давнији и дубљи засеци, који све
више постају непремостиви.

Хрватска присвајања и оспоравања
Код темељитијих хрватских језикословаца превладава мишљење да Ср-
би и Хрвати сачињавају један народ и да говоре истим језиком. Ипак, нико од
њих није објаснио, а најмање научно истражио и доказао, како то да на тако
малом географском простору постоје већ хиљадама година два народа, чије се
културе прожимају, а да се већ нису сјединили. Ово се, свакако, односи и на
српске заговорнике српскохрватског заједништва. Нама се чини да се у разре-
шавању ових односа увек прилазило с политичке стране, а да језикословци ни-
када нису били политички независни и слободни како би ово питање решили
научним поступцима. Тако су политичка решења била увек само привремена
уобличења нечега чији се садржај знатно разликовао од онога чиме су га одре-
ђивали. Зато су и настајале увек нове кризе, нови неспоразуми, враћање на по-
четак или на половична решења.
Да су Хрвати били заиста незасити у присвајању српских културних те-
ковина види се из неколико књига српских писаца које то јавно и научно дока-
зују1. С хрватске стране сличних одговора није било, што ће рећи да то нису
ни могли оспорити. Напротив, кад већ нису могли оборити овакве поставке и
чињенице, они су наступали радикалним отпором, негирајући уопште постоја-
ње Срба, па тиме и њихова језика. Срби су претварани у Хрвате, чија је држава
заузимала читаво Балканско полуострво, продирући чак у Албанију и Грчку.
Такво је било мишљење правашке политике, која је за највећи део Хрвата била
будница националне свести. Да Хрвати дуго времена нису били свесни који им
је језик, види се по томе што су током деветнаестога века употребљавали чита-
во мноштво назива, тражећи како да њима обухвате и означе свој национални
идиом. У Срба такве појаве нема. Вук је Караџић још на почетку деветнаестога
века, када у Хрватској још нико није био национално свесан2, свим својим ра-
довима стављао српско обележје: српска граматика, српски рјечник, српска
1 Napomenućemo samo nekoliko veoma učenih autora koji nesporno dokazuju hrvatska
prisvajanja srpskih kulturnih tekovina, pa i samih delova srpskog naroda. To su: Dimitrije Ruvarac,
Eto što ste nam krivi!, Zemun, 1895; Radoslav Grujić, Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj
i Slavoniji i njegova glavna obeležja, Novi Sad, 1904; Vasilije Đerić, O srpskom imenu
po zapadnijem krajevima našega naroda. Drugo vrlo povećano izdanje, Beograd, 1914.
Ovde, svakako, dolaze i monumentalna dela o srpskim spomenicima Konstantina Jirečeka,
Frana Miklošiča, prote Karano-Tvrtkovića, Meda Pucića. Tu bi došli i radovi Vlatka Bogićevića,
Anonima (Luko Zore), Vladimira Skarića i mnogi drugi domaći i strani pisci.
2 Grga Novak, Narodni preporod u Dalmaciji, u: Hrvatski narodni preporod u Dalmaciji
i Istri, Zagreb, 1969, str. 77 ; Grga Novak, Dalmacija na raskršću 1848, Zagreb, 1948, str.
55.
народна пјесмарица...Хрватска још знатно касније лута у потрази за називом
свога језика, комбинујући разне облике од којих неки немају никакве везе с хр-
ватским именом. Све ово наводи на закључак да се хрватска етничка садржина
у историјском процесу једноставно расточила. Моћна католичка црква, која је
и дала Хрватима основну одредницу, покатоличавањем је претворила у Хрвате
све оне изданке других народа, који су доспели под њену моћну руку3. Тако се
у Хрвате претапају не само Словени, већ и други европски народи, било које
вере да су претходно били.
Једна читава група хрватских историчара и теоретичара, не поштујући
никаква друга научна достигнућа, непрестано је покушавала да на Балкану
оспори сваки словенски народ, осим у неким случајевима Бугаре. Такви су би-
ли Иво Пилар (пишући под псеудонимом фон Сидланд), Керубин Шегвић, ко-
јему је сличан Јанко Шимрак, а у томе се нарочито истакао фра Доминик Ман-
дић читавим низом књига. У својим делима, не могавши да оспоре постојање
српског језика, они су оспоравали свако постојање Срба, или их у крајњем слу-
чају сводили на безначајну скупину. Искључивши тако Србе из балканске ци-
вилизације, они су присвајали њихов језик, давши му хрватско име.
Други део хрватских историографа, који није следио тако радикалне
ставове својих претходника, није их научно ни оспоравао. Они су махом ћутке
прелазили преко њихових радова, покушавајући да уз њихову крајње непри-
хватљиву теорију провуку своје тврдње. Ови су други били много неугоднији
и прикривенији у својим намерама. Пристајући уз југословенство и прилагођа-
вајући се његовим основним идејама, они су „неприметно“ провлачили и наме-
тали своја „историјска достигнућа“. Такви су, углавном, сви познатији хрват-
ски научници, осим неколико часних изузетака. Разни хрватски зборници с на-
учних скупова пуни су таквих идеја и закључака. Нама је у оваквим случајеви-
ма врло занимљива чињеница да нико са српске стране није ни критиковао, а
камоли оспоравао таква излагања. А кад се дешавало да се неке наопаке по-
ставке научно у потпуности оспоре, наша их културна јавност није прихвата-
ла.4
Политичке државне творевине на простору замишљене Југославије нису
дозвољавале, из чисто практичних разлога, да се покрећу било каква научна
питања у погледу језика или писма, јер је то могло да се претвори у стару, већ
одавна познату националну свађу између Срба и Хрвата. У научној јавности
ово питање никада није озбиљно постављано нити је ико до данас упућен у
„свету тајну“ наше етнографије и филологије која објашњава односе ових два-
3 Luis Leger, La Save, le Danube et le Balkan. Voyage chez les Slovènes, les Croates,
les Serbes et les Bulgares, Paris, 1884, str. 62 : „Les Croates obtien le type assez rare aujourd’hui
en Europe, d’une nation absolument religieuse et ou le libre pensée est completement
inconnue, Qui dit Croate dit catholique”, str. 62.
4 Iako je prof. Petar Kolendić osporio naziv „bosanica“ još pre nego što je to objavljeno
u knjizi „Iz starog Dubrovnika“, Beograd, 1964, naše enciklopedije i danas pišu o „bosančici“.
ју народа или овога народа. У новије време појавила се оправдана мисао једног
броја професора Новосадског универзитета да се расправа о том питању већ
започне и да се образложи, научно докаже и унесе у тековине савремене срби-
стике. Ово решење је веома потребно јер је, ваљда сваком јасно да се размак
између Хрвата и Срба све више повећава, разлике продубљују, а могућност бу-
дућег „братског загрљаја“ и заборава свега што је било, постаје све више само
голо сновиђење. Наука о језику, непристрасно и непобитно, мора донети за-
кључке о етнографији и језику Срба и Хрвата. То је дуг и обавеза према поко-
љењима, која не би смела више да упадају у замке неизвесности и лажне при-
мамљивости, те би их плаћало ненадокнадивим губицима живота и простора.
Српско име и језик на простору Босне и Херцеговине
Босна и Херцеговина одавно су непреболна рана која крвари на зами-
шљеном простору некакве Велике Хрватске. У свим политичким кризама Хр-
вата први су се жељни погледи упирали према Босни и Херцеговини, као про-
стору који би испунио велику празнину на телу савремене Хрватске државе.
Како не постоји могућност да се она физички отме и присвоји, хрватски „знан-
ственици“ безобзирно и грубо намећу мисао да на тим просторима живе само
искључиво Хрвати, макар они и не били свесни тога. Похрваћивањем тих кра-
јева освежио би се и обогатио хрватски језик, а то би дало снажан потицај за
даља наступања. Деведесетих година прошлога века, за време грађанског рата
приликом рушења Југославије, академик Далибор Брозовић поручивао је с го-
ворнице у Сабору да се Хрватска брани на Дрини. Понављао је исту мисао и
жељу, коју су исказивали усташки градитељи Независне Државе Хрватске. Ни-
је онда чудо што овај, иначе познати лингвист, торлачки говор сврстава у „хр-
ватска нарјечја“.5 Он, говорећи о језику Андрије Качића-Миошића, хоће да ис-
такне како су и Хрвати, једнако као и Срби, стварали књижевни језик на што-
кавској основи. Као да Качић није писао и говорио српски, а не хрватски. Вра-
тићемо се Качићу када буде реч о Србима у Далмацији, а сада одмах да рашчи-
стимо с мишљењем академика Брозовића.
Учени балкански путник и дописни члан САНУ, Аустријанац францу-
ског порекла, Ами Буе (Ami Boué), осврнуо се на стваралаштво Андрије Качи-
ћа-Миошића још у првој половини деветнаестог века.6 Он с веома добрим по-
знавањем грађе о којој говори пише: „Једна велика збирка српских песама на-
стала је око половине прошлога века (осамнаестога, Б. Ј.), коју је објавио фра-
њевачки опат Андрија Качић-Миошић, рођен у Бристу, у Далмацији. Фратар
Антон Пуарић објавио ју је 1801. године у Венецији, као друго издање, лати-
ничним словима. Њен је наслов Разговор угодни народа Словинскога итд. У
5 Dalibor Brozović, O Makarskom primorju kao jednom od središta jezično historijske i
dijalekatske konvergencije, str. 40, u: Zbornik znanstvenog savjetovanja o Makarskoj i Makarskom
primorju : 28. do 30. juna 1969. Pokrovitelj JAZU, Makarska, 1970, str. 381 – 405.
6 Ami Boué, La Turquie d’Europe III, Paris, 1840.
Млетцима 1759 у 4º. Качић је не само повећао збирку бројним познатим песма-
ма, као што су оне о Скендербегу, о опсади Беча итд, већ је тражио да међу
њима нађе везу помоћу додатака, који су представљали историјске песме у
прози да би тако створио један вид српске националне историје. У овој збирци
је 261 јуначка песма.“7
Дакле, један странац, који није био ни славист ни језикословац, опазио
је у Качића оно што је и тада означавало српску националну свест, за коју ће
хрватски повјесничари казати да у Далмацији није постојала до половине де-
ветнаестога века. А ето, за њу је знао један католички редовник чак половином
осамнаестога столећа, а она је још много раније постојала у српским песмама.
То је уочио и један Француз8, само академику Брозовићу то „није било позна-
то“.
Да бисмо земљу Босну одредили језички, треба да утврдимо који је је
народ у њој живео. Исте године, 1840, када се појавило познато дело ученог
француског путника, изишла је у Београду књига докумената Србски спомени-
ци, чији се аутор потписао именом Павла Карано-Твртковића. Документ под
бројем 66, на страници 80. казује: „Стефан Твртко в Христа Бога Краљ Ср-
бљем и Босње и Приморију“. Наравно да читава ова књига сведочи да су ту до-
кументи који говоре о српским владарима у Босни и о српском народу у њој.
Потврду за ове податке наћи ћемо знатно касније код једног мало познатог бо-
санског историчара, католичког фратра Анте Кнежевића. Говорећи о правом
босанском грбу, поред оних који то нису могли бити, фра Анте Кнежевић пи-
ше: „На два у сриди прикрижена ступа на великом грбу-пољу – дви су главе
овинчане, и значе дви краљевине: босанску и србску, јер су се владари босан-
ски сматрали јединим, и самим заклетим господарима краљевства србскога,
које јим је остало од старих њихових; оли како вели славни Твртко I, пријестол
мојих преродител господе српске’“.9 Доктор Ћиро Трухелка, босански нацио-
налист и католик, није био наклоњен мишљењу да је Босна била друга српска
држава, већ ју је схватио више одвојено, не само политички, већ национално и
културолошки. Да би потврдио своју сагласност с мишљењем фра Анте Кне-
жевића и да би истакао његову научну вредност, он даље наглашава да је „ста-
рина фра Анте Кнежевић, босански хисторичар и родољуб, један од најистак-
нутијих босанских интелектуалаца прошлог столећа, који уз фра Јукића, фра
Гргу Мартића сачињаваше личну триаду међу културним прегаоцима свога до-
ба“.10
7 Isto, str. 525 – 526.
8 Ami Boué bio je dopisni član SANU.
9 Ćiro Truhelka, Jedno zanimljivo pismo bosanskog historičara fra Ante Kneževića, u:
Narodna starina, 1930, str. 231.
10 Isto, str. 227. Svoje tvrdnje fra Ante Knežević ovako objašnjava : „Ovo pravo isti
spomenuti Tvrtko i činom je posvojio. Na 2. Pros(inca) 1364. umro je car Uroš, i u njemu muška
loza Nemanjića. Tvrtko nije htjeo ništa znati za kneza Lazara niti za Mrnavića (Mrnjavčevića,
B.J.), koji nisu izlazili od kuće kraljske, nego je sebe jedinog za zakonitog gospodara
srbskoh smatrao ; tim više što je proizlazio od Jelisave kćeri srbskog kralja Stjepana Draguti-
na ; zato on godine 1386. hoda u Mileševo, i nad moćima S. Save srbskog prosvietitelja okruni
se za kralja Srbskog i tako oba kraljevstva sebi prisvoji ; a to mu pravo i ostale vlade, kao
Dubrovačka, Mletačka, Ugarska itd. priznadoše”, str. 231. Tekst navedene Tvrtkove povelje
nalazi se u : Franz Miklošić, Monumenta Serbica, str. 186.
Познати француски славист Сипријан Робер (Cyprien Robert)11 у Босни
је видео Србе, мада нешто другачије нарави. Он их назива Босанцима, али Ср-
бима по језику и обичајима, „који се од својих подунавских земљака разликују
нешто грубљом нарави“. Они би хтели да се разликују од осталих Срба отме-
ношћу и чистотом порекла. Познати у Византинаца под именом Бошњака (Botsinaki),
као подунавски Срби под називом Трибали, они верују да претходе
свим осталим Словенима Источног царства... Они се међу собом деле на више
самосталних држава, као што је бановина Далмација, краљевина Рама или ви-
сока Босна (La haute Bosnie).12
Говорећи о језику на југословенским просторима, овај познати славист
наводи: „...у Југославији су три различита дијалекта, или чак три варијанте
истога језика: српског, хрватског и словеначког. После дуговременог препира-
ња око књижевног језика, ова три идиома престала су да се надмећу. Два сла-
бија добровољно су прихватили надмоћ јачег, српског идиома. Прихваћен сада
као њихов јединствени књижевни језик за осам милиона људи, овај илиро-срп-
ски дијалект има пред собом лепу будућност“.13 Један други француски пут-
ник, што га често помињу наши познати историографи, Жозеф Лавале (Joseph
Lavallée), за Босну изричито каже: „Босна је део Краљевства Србије, коју су
одвојили мађарски краљеви“.14 Ваљда је и тај одвојени део Србије говорио
српски! Још једна добар зналац наших народа и наших крајева видео је у Бо-
сни Србе и чуо српски језик; то је био Андре Бар.15 Наводећи статистичке по-
датке по вери, он за босанско становништво каже: „Већина становништва при-
пада српском имену,16 које се настанило у овим областима још од VII века. Је-
11 Takodje clan SANU. Cyprien Robert, Le monde Slave I, Paris, 1852.
12 Isto, str. 2: “Serbes de langue et de moeurs, les Bosniaques se distinguerent cepandant
toujours de leurs compatriots danubiens par un caractère plus rude; ils prétendent aussi
l’emporter sur les autres Serbes par la noblesse et la pureté de l’origine. Connus dans l’histoire
Byzantine sous le nom Trivalles, ils croient avoir précédé tous les autres Slaves dans l’empire
d’Orient…ils diviserent d’eux même en plusieurs états souverains, comme le banat de
Dalmatie et le royaume de Rama ou de la haute Bosnie…”.
13 Isto, str. 96 :”…il y a dans Jugo-Slavie trios differents dialecte ou plutot trios varietés
de la même langue : le serbe, le croite et vende. Apres s’être disputé durant des siecles la
domination literaire, ces trios idiome ont enfin cessé de se combattre. Les deux plus faibles
ont volontairement reconnu la suprematie du plus fort, de l’idiome serbe. Proclamé maintenant
comme leur seul langue literaire par huite millions d’hommes, le dialecte illiro-serbe a
devant lui bel avenir”.
14 Joseph Lavallee, Voyage pitoresque de l’Istrie et de la Dalmatie, redigé d’après l’itineraire
de L. F. Cassas, Paris, 1802, str. 170.
15 Andre Bar, Bosna i Hercegovina. Austrijska uprava od 1878-1903. godine, Beograd,
1906.
16 On u Bosni pod okupacijom nalazi 673.246 pravoslavaca.
зик је српски у целој земљи, изузевши Хрвате чије се наречје мало разликује, и
које преовлађује нарочито у пределу Крајини...Српска народност не може се, у
осталом, ни спорити староседиоцима Босне и Херцеговине. Сам Калај, који је
некада написао Српску историју изјављује ,да у Босни и Херцеговини, и ако
има три вере живи само један – српски народ’“.17
Истражујући више Херцеговину, још један француски путник је нагла-
сио да су „године 639. јужни Словени, звани Срби, запосели су земље што им
их је дао цар Ираклије, где и данас живе“.18 Он је добро приметио расцепка-
ност српских средњовековних земаља, примећујући да се Херцеговина некада
називала Хум и сачињавала је посебну жупу, као што је било и Требиње, ми-
слећи на Травунију. И Сент-Мари говори само о верама, али не помиње нијед-
ну народност осим српске, говорећи да су Херцеговину населили „Словени,
звани Срби“. Да у Херцеговини није било националне свести осим српске све-
дочи нам један поуздани докуменат из турских извора. Наиме, у обраћању цр-
квеним управама на балканским просторима, они све немуслимане називају
неверницима; али наводе само „српске невернике“, али не и хрватске, већ само
„католичке неверенике“ – Френк кефереси. У једном спору око плаћања цркве-
ног пореза православној цркви, у тужби мостарских католика, 8. априла 1673.
наводи се: „Ми спадамо у латинске невјернике. Од давнина наша вјера нема
никакве везе са вјером поменутога тужиоца Јологе, Грка, Влаха и Срба. Осим у
католичку, ми не идемо ни у какву другу цркву“.19 У свим оваквим документи-
ма само се за припаднике православне цркве каже да су Срби, за остале, като-
лике, не наводи се национална припадност. За Србе се каже Сирф кефереси –
српски неверници, док се за католике каже само Френк кефереси – католички
неверници.20 Тако је било на подручјим Босне, херцеговине и Далмације.
Говорећи о верама у Босни, франциски путник П. Кокел (P.Coquelle) ка-
же да је становништво Босне углавном задржало римски обред после раскола
1054, што су учинили и Мађари, док су Срби једнодушно прихватили грчку
(православну, Б. Ј.) веру. Писац наглашава да је верска разлика у Босни и Хер-
цеговини толико велика да не постоји могућност организације неке самосталне
државе.21 Ж Рајнах (J.Reinach) наводи да су Срби запосели Херцеговину, Бо-
сну, Рашку, Дубровачку Републику, све земље које се налазе између Врбаса и
Тимока, Јадранског мора и Дунава.22 У прегледу словенских народа23 Рајнах
17 Andre Bar, n.d., str. 11.
18 E. de Sainte-Marie, L’Erzégovine. Etude geographique, historique et statistic, Paris,
1875, str. 20.
19 Vančo Boškov, Turski dokumenti o odnosu katoličke i pravoslavne crkve u Bosni,
Hercegovini i Dalmaciji (XV-XVII vek), u : Spomenik SANU CXXXI, 1992, str. 52.
20 Naziv Frenk keferesi u Turskoj je označavao uopšte Evropljanina, unutar carstva samo
katolika, bez ikakvog nacionalnog određenja.
21 To se i danas u potpunosti potvrdjuje. P. Coquelle, Histoire du Monténégro et de la
Bosnie depuis les origins, Paris, 1895, str. 80.
22 J. Reinach, La Serbie et le Montenegro, Paris, 1876, str. 8-9.
23 Isto, str. 292.
наводи: „Тако се у Европи броје три велике словенске породице: источни Сло-
вени или Руси, Јужни Словени, у које спадају Срби и Бугари ; западни Слове-
ни које сачињавају Пољаци, Чеси и Словаци“.24 Дакле, нема Хрвата.
Из ових бројних навода што смо их нашли у западних истарживача и
путника, који се односе на Босну и Хецеговину, види се да је основа становни-
штва српска, која је по вери православна. Онај део који је остао непромењен од
старине као католик, или је касније прихватио латинску веру, не помиње се
као припадник хрватске народности, већ се само верски одређује, како са стра-
не, тако народ сам по себи. Види се да католицима није познато никакво наци-
онално одређење. Они знају само за припадност вери, што је последица пока-
толичавања, којом приликом су им мисионари истискали из свести сваку наци-
оналну традицију, те им је национална свест остала потпуно празна.25 Језик
нису заборавили нити га изменили јер су остали да живе уз своје сународнике,
а других језика није било да би преко вере утицали на њихов. Дакле, језик је
остао као непобитни чинилац који сведочи о заједничком, српском корену вер-
ских припадника у Босни и Херцеговини. Вером су лако раздвојени и омраже-
ни, али је остао језик што га није могла изменити никаква папска „конгрегаци-
ја за промакнуће вере“. И он је данас семе раздора једног те истог народа, који
га, не знајући како да дубље продуби међусобне разлике, називају својим
„припадничким“ именима. Овом приликом се проводи европска замисао за
раздвајање Српства, његове духовне и културне снаге, што их је нека друга
културнија Европа с нескривеним дивљењем прихватила почетком XIX века.
Руско виђење Босне и Херцеговине
Босну и Хецеговину је обишао и добро упознао половином деветнаесто-
га века руски научник А. Хилфердинг (А. Гильфердинг). Он је веома пажљиво
проматрао народни живот, обичаје, традицију и веру насељених земаља. Од-
мах је запазио да читав простор насељава један те исти народ, истог језика и
порекла, раздељен трима верама: православном, католичком и муслиманском.
Он је приметио и убедљиво поткрепио научним доказима да су се муслимани и
католици издвојили од православаца, јер их за њих вежу многи заједнички об-
лици традиције, а језик им је потпуно истоветан. Зато у потпуном убеђењу за-
кључује:
„Становници Босне сачињавају, како по свом сопственом поимању, тако и
по службеном признању, три народа, мада сва три припадају једном те истом
24 Isto.
25 Videti o tome i u: Frano Jukić, Zemljopis i poviestnica Bosne, Zagreb, 1851, str. 19:
“Narodni običaji kod kristijana gotovo su iztriebljeni, jer svetjenici, držeći jih za praznovierje,
ukinuli su i izkorienili su jih samo gdikoji ostali su; tako u oči Ivana Kerstitelja pale se Lile…”
Za pravoslavce kaže da su “riečju: sve kriposti svojih starih kano i kerstijani poslieduju
; a i narodne običaje, kano i praznovierje sami su izderžali. Slavljenje kerstnog imena t.j.
svog odvietnika, i ovdie je običajno kod rišćanah…” (19).
српском племену и говоре једним језиком. Та три народа су: Турци, т.ј. мусли-
мани ; латини (звани кршћани или погрдно Шокци) т.ј. католици ; и Срби (иначе
ришћани), погрдно Власи,26 т.ј. православни“.27
Хилфердинг је уочио да је српску народност сачувало јединство с ве-
ром. Будући да су се католици и муслимани издвојили верски и у њој утопили
сву своју националну традицију – име и обичаје, они су изгубили сваки појам о
националној припадности. Ово мишљење прихватили су сви непристрасни ис-
траживачи Босне и Херцеговине, па и сами католички редовници. Хилфердинг
је то овако образложио:
„...у православних се идеја вере отеловила с идејом народности тако да су
име Србин и назив православац постали синоними. Вера се у народу одржава не
толико црквеном организацијом, колико сопственим сазнањем и осећајима. У
католика вера је уништила идеју и само име српске народности и одражава се
првенствено хијерархијом“.28
Хилфердинг истиче да је утицај фрањеваца на католике у Босни огро-
ман јер се налазе непосредно под управом за ширење вере (propaganda fidei).
Они су својим утицајем успели да у потпуности одстране из народа традиције
као „свети и вољени српски обичај крсног имена“.
Многе Хилфердингове поставке потврђује и добар познавалац Босне и
Херцеговине, њен житељ и католички редовник фрањевац Иван Франо Јукић.
Мада се чини да он нерадо саопштава нека своја сазнања, не би се рекло да их
заташкава или намерно изоставља. Зна му се десити да му умакне контроли
мишљење да у Босни нема народности већ само вера. Тако је записао причу
једног свог пратиоца на путовању по Босни, који му саопштава да ће наврати-
ти на конак „код мог знанца премда је Срб, ал је поштен човјек“.29 За Србе у
Србији каже да су „гране стабла славјанског, а огранак јужних Словена-Илира.
Нарјечје њихово јест једнако с босанским, словинским, далмнатинским, црно-
горским итд, с мало разлике у изговору“.30 Примећује се да овде не помиње
Хрвате. Говорећи о Ришћанима (Србима) у Босни, каже да их Италијани зову
Морлацима, а онда напомиње:
„Ја под овим именом разумијем све Бошњаке у свој Босни, Херцеговини,
Крајини, Посавини, Подрињу и Прекодрињу, ми смо сви Бошњаци, ова цијепа-
ња нас и јесу до ништа дотјерала“.31
26 Jukić kaže da “Svi Osmanlije drže bošnjake turske za polu-vlahe”, u: Putopisi i isrorisko-
etnografski radovi, Sarajevo, 1953, str. 77.
27 А. Гильфердинг, Босния, Герцеговина и Старая Сербия . Сборник. С. Петер-
бург, 1859, стр. 416.
28 Isto, str. 450-451.
29 Jukić, Putopisi, str. 69.
30 Isto, str. 201. Ovo je pisano 1847. godine.
31 Isto, str. 214.
У даљем излагању о Босни Хилфердинг наглашава такав утицај фрање-
ваца да су они, настојећи да наметну католичку веру и помоћу ње држе их у
потпуној покорности, тако убили сваки трачак националне свести да су се
управо припадници католичке вере у Босни рачунали као најзаосталији део
њеног становништва, што су и муслимани примећивали. Колико је насиље ве-
ре било над католицима види се и по томе што су фрањевци били најобразова-
нији део босанског живља, али су они, које су они „просвећивали“, остали кул-
турно најзаосталији. Какав је то био однос види се и по томе што православно
свештенство готово ни у чему није било ученије од сваког сељака ришћанина.
Па ипак, и Јукић истиче њихову предност у култури над католицима. Католич-
ки редовници били су потпуни господари душа својих поданика. Међу фратри-
ма је просто постојала јагма ко ће покрстити више душа и превести их у като-
личку веру. Они нису ни одобравали, ни дозвољавали било какво национално
буђење, па су били привржени поданици свакој власти.32
Да су Срби у Босни били као код куће својих блиских рођака примећује
и руски научник А. Мајков. Он каже да је Босна сачувала најдуже своју само-
сталност и да је зато, после пада под Турке српске државе, послужила као уто-
чиште српске писмености, која се у њој још више развила и проширила. Мај-
ков каже да је њено издвајање и осамостаљивање било само део велике српске
трагике у трошењу народних снага и одржавања самосталности. Осврћући се
на повеље разних херцеговачких главара каже да оне припадају „оном делу
Србије која се назива Хумом и Травунијом, који касније добијају назив ‚Вој-
водства од светог Саве’, а под турском влашћу добија назив Хецеговина“.
Да би приближно одредио место настанка ових писаних споменика, који
би могли представљати неке тешкоће у истраживању језичких својстава поје-
диних крајева и њихових говора и одређивању простирања српских земаља, он
је распоредио све повеље на поједине групе или породице. Овај поглед на про-
стирање српског језика, који је сачинио један велики и признати језикословац
и славист, показује нам уверљиво на којим се просторима развијао и ширио
српски језик, који се данас вољом тамошњих политичких власти, потискује
или потпуно одстрањује.
„1. Породица сопствених српских повеља;
2. породица босанских повеља, које су писали босански банови и краљеви;
3. херцеговачке или хумске и требињске. У историји језика било би поде-
сније спојити обе ове породице под заједничким босанским називом; али поне-
кад смо дужни да их разликујемо, чак хумске од травунских;
32 Dešavalo se da semeništarci iz katoličkih samostana beže u Srbiju, gde se slobodno
živelo i mislilo. Tako je šezdesetih godina devetnaestoga veka pobeglo iz samostana Široki
Brijeg devet semeništaraca na čelu sa fratrom Grgom Škarićem. Oni su mahom pohvatani i
vraćeni u samostan.
4. турске, међу којима су четири које се тичу деце Стевана Косаче, писане,
једна у Дубровнику а друга у Хочи,33 затим још четири турске послане Дубров-
нику, од којих су две писане у Једрену а једна у Цариграду;
5. зетске повеље, у које такође спадају оне које су писали Балшићи у Алба-
нији, Ђурађ Кастриота Скендербег, а затим најновије, које припадају времену
Црне Горе;
6. дубровачке, које су писали сами Дубровчани;
7. приморске, које се односе на оне које су писане јужније и северније од
Дубровника“.34
Поред осталих тешкоћа у одређивању граница језика, Мајков истиче по-
јаву честих ратова, услед којих су се пресељавали читави народи и њихови го-
вори. Лом у националној култури и језику Мајков види у падовима српских
држава Србије и Босне, с којима је пало и јако средиште словенског правосла-
вља на југу. После тога, каже Мајков, римски католици погодније су могли
уводити латинско писмо, јер више није било јаких хумских и травунских вели-
каша, који су напустили православље заједно с богумилством. Слична судбина
задесила је и српске исељенике у Аустрији, где су били ограничени царским
грамотама, напуштајући ћирилицу.35 Занимљиво је да Мајков и народну песму
веже за српско стваралаштво.
Значајна је напомена, којом нас Мајков упућује на радове Павла Шафа-
рика, где каже да је Шафарик открио у најстаријим далматинско-хрватским
листинама трагове српског језика. Тиме је доказао да је српски језик још у са-
мом освиту историје поседовао оне особине, које су га касније издвајале од
словенобугарског.36
Блискост српске и босанске државе огледала се и у томе што су босан-
ски краљеви настојали да се уклопе у низу заједничких владара да би тако
учврстили свој престо и јаче привезали за себе друге српске земље. Ово је ко-
ристило и Дубровнику ради одржавања бивших односа што их је развијао с
краљевима и царевима Србије. Признајући босанске владаре законитим на-
следницима босанског и српског престола, Дубровник их је тако обавезивао да
обнављају и потврђују раније уговоре својих претходника, српских владара.
Зато у повељама босанских господара не налазимо ничега новога, било у трго-
вачким, било у судбеним расправама.37
Мајков је одлучан у одређивању Влаха као српског становништва. Кад
им одговара њих присвајају и Хрвати, нарочито ако су били католици. Али,
њима називају и Србе, који су у знатном броју долазили на просторе Хрватске,
оспоравајући тако присуство Срба што су се у масама насељавали у Славони-
33 Ovde se svakako misli na Foču.
34 А. Майков, История себского языка по памятникам писанных кирилицею в
связи с историей народа, Москва, 1857, стр. 31.
35 Isto, str. 44. Videti Glasnik društva srbske slovesnosti I: L. Mušicki, Srbska ćirilica u
Austriji.
36 Isto, str. 55.
37 Isto, str. 72.
ји, Хрватској и северној Далмацији. Они су тако запосели читав онај простор
на коме се касније појавио штокавски говор, за кога Хрвати тврде да је њихов,
те тако својатају кроз то и српски језик. Мајков не оспорава да су се Власи пр-
венствено бавили сточарством, како некада у својим крајевима, тако и у Срби-
ји. Али се не може тврдити да би се ово основно словенско занимање могло
наћи искључиво у рукама странаца. Пре свега истиче Мајков, Власи су пред-
стављали само најбезначајнији део пастира. Међутим, као и све остало, сточар-
ско становништво се састојалао од чистих Срба. На тај начин је ова старинска
навика условила да се српски сточари назову именом једног туђег народа.38 То
су касније хрватски историчари и језикословци обилато користили, оспорава-
јући присуство Срба тамо где су се насељавали Власи, који нису били ништа
друго него управо Срби, па су и говорили искључиво српским језиком.

Домаћи путници и познаваоци Босне и Херцеговине
Врло занимљив и доста прихватљив поглед на Босну и Херцеговину са-
општио је др фра Мијо Вјенцеслав Батинић у три књижице под заједничким
насловом: Дјеловање фрањеваца у Босни и Херцеговини за првих шест виекова
њихова боравка, св. I-III, Загреб, 1881, 1883, 1887. Нарочито је непатворено
пренео садржај путописа царскога гласника из Беча у Цариград, када је беле-
жио своје утиске што их је видео и запазио по Босни.39 Наравно, и Батинић из-
оставља нека тумачења, која је био дужан да објасни, па су овако многи њего-
ви погледи остали нејасни и непотпуни. Ми данас морамо признати да он то
тада једноставно није могао рећи, мада му је све било добро познато. Сврха
његова писања томе би се значајно умањила. Треба истаћи да је Батинић, нај-
више што је могао, следио стварност Босне и Херцеговине. Чинио је то можда
и због тога што су ове његове књиге настале после окупације, па се, ваљда, ми-
слило да ће те земље вечно остати унутар Монархије, где је и Хрватска гледала
своје место, надајући се чврсто да ће Босна и Херцеговина припасти управо
њој. Можда су и ове чињенице условиле да се фра Батинићу развежу мисли у
реалнијем тумачењу босанске историје.
Из Батинићевих истраживања видимо да „И прије XIII виека био је да-
кле разширен по Босни грчки обред“.40 Подразумева се да су носиоци овога
обреда имали и свој језик, који је био српски, што ће се касније видети из кази-
вања фра Батинића. Врло је занимљиво Батинићево тумачење разлога доласка
фрањеваца у Босну, о чему ће он касније писати опширније у другом раду. Он
каже да су фрањевци дошли у Босну због појаве Богумила, значи да их пре њи-
38 Isto, str. 160.
39 Reč je o putopisu Benedikta Kuripešića iz XVI veka, objavljenog u Radu JAZU LVI,
1881. godine.
40 Mijo Vjenceslav Batinić, Djelovanje franjevaca u Bosni i Hercegovini za prvih šest
viekova njihova boravka, Zagreb, 1881, sv. I, str. 22.
хове појаве није било.41 Да је у Босни било „кривовјераца“ види се и у Батини-
ћеву причању о мисионарском раду фрањевачких духовника, не само у Босни
већ и у Србији: „Као што у Босни, исто тако и у Србији трудили су се фрањев-
ци, да узпоставе правовјерје...“42
Нама је овде занимљиво казивање путника Венедикта Курипешића и
његово виђење Босне и њеног народа. Он јасно препознаје Србе међу осталим
становништвом и верски их одређује:
„Ми смо у Босни видели многе србске цркве, свећенике и манастире а у
њих србске и грчке калуђере, видјесмо крстове по гробљу и друге кршћанске
знакове, па дођосмо на мисао, као што нам и они кашње потврдише, да су они и
њихови краљеви и господа за вјеру кршћанску водили јуначке бојеве, којих раз-
бојишта многа видисмо, и тако се витежки бранили, да их Турчин доиста немо-
гаше другчије освојити, него остављајућ им вјеру њихову. Још има у земљи кра-
јева, којим сами Турци сваку славу дају, да јих доселе никоја сила не могаше
освојити, већ да су се сами покорили, ако им се вјера остави“.43
Ми можемо само наслућивати са каквом су дрскошћу наступали фра-
њевци у покатоличавање свега становништва, ма које народности или вере би-
ло, осим католичке. Фра Батинић наводи случај у Рашкој, после пада ове зе-
мље под Турке, где је православно српско становништво намлатило и протера-
ло католичке мисионаре, који су дошли да искористе безвлашће у цркви и др-
жави. Том приликом се позива на писмо управника фрањевачког реда фра
Марка Фантучија (Fantucci) од 25. ожујка (марта) 1454. године. Ово писмо фра
Батинић овако пропраћа:
„Прогонство, о којем се у овом толи заноситом писму говори, жалостан је
појав у сувременој србској повјести и ударац по фрањевце, ничем заслужен, кој
одарива окорјелу мржњу бизантинизма проти свему, што је западно...“44
Да фрањевачки мисионари нису посустајали и да су у свом послу имали
највећу подршку врховне црквене управе, види се и у овом делу фра Батиниће-
ва излагања:
„Папин поузданик увјерио се у активност босанских фрањеваца, видјевши
да су особито они у Хрватској и Далмацији, лијеп број нововјераца сваке године
приводили у крило католичке цркве... Ова ревност у ширењу правовиерја потвр-
ђује се и некими изправами, које су учуване до данас у далматинских самоста-
них.“45
У својим записима фра Батинић је потврдио много тога што се о језику
и народности Босне знало и пре њега. Наведимо један његов већи запис о томе,
што ћемо касније потврдити другим изворима.
41 Isto, str. 23.
42 Isto, str. 113.
43 Isto, str. 30.
44 Isto, str.114.
45 Isto, sv. III, str. 19-20.
„... нису босански фрањевци заборављали ни свога народнога језика и пи-
сма, већ као синови пука брижно су чували народне светиње. Колико су циени-
ли босаницу, види се из окружнице провинциала фра Луке Карагића, издане 1.
српња (јула) 1737, гдје у 6. точки на своје и свога дефиниторија име забрањује
писат хрватски латинскими слови, пак ни за приватну порабу, приетећи, да ће
постом и покором предписати оне који би се то више усудили чинити, а тому за
разлог навађа: ‚Пошто су и слова дар божји народом и језиком ванредно подие-
љена, која су многим узкраћена, ако их будемо презират, лишени ћемо бит и ве-
ћих милости’.“46
Седамдесетак година касније босански фратри показивали су последњи
отпор све вишој навали латинице, али је виша црквена управа осећала да је ри-
зична даља употреба „српских слова“, која се никако нису слагала с даљим
плановима католичке цркве. Али Босна је упорно чувала своја вековна насле-
ђа. Ћирилица је већ почетком деветнаестога века давала последњи отпор уз
свесрдну помоћ католичког свештенства и духовништва.
„Старобосаница истина уступала је мјесто у матицама и приватном жи-
воту латиници, но државно старјешинство47 будно је пазило, да се непребора-
ви ово народно писмо, те је исто окружницом од 24. липња (јуна) 1800. године
наредило свим учитељем, да уче младеж сäрмски читати, будући би велика
срамота била, домаћег, родног славенског језика нашем питомцем слова не
знати’. А слиедеће године провинциал фра Лука Дропуљић обзнањује да ће
пригодом визите изпитиват младеж‚знаду ли писат сäрмски ’“.48
Примећујемо да фра Батинић једва пребацује преко језика неки назив
који би најрадије заобишао кад би могао, али кад већ не може, онда га треба
изговорити некако да се бар „Власи не досјете“. Иначе у практичној употреби
образованих босанских фратара јасно се изговарало да је, на пример, књига
Матије Дивковића Наук карстјански писан језиком словинским слови сарпски-
ми. Још 7. априла 1611. фра Стипан Марковац или Марковић Јајчанин штам-
пао је у Млецима књигу ћириличким словима, јер највећи део Босанаца није
знао латиницу: „И то сам све промислио и отлучио ови труд учинит зарад убо-
ги отнаука коих неумиу разлики језика, неумиу штити књига ни слова латин-
ски, да се не могу извитоват да немаиу књига и слова и у језик босански“.49
Што се подразумевало под „језиком босанским“ и „босаницом“, коју не-
ретко хрватски извори још називају и „хрватско-босанска ћирилица“,50 посред-
но, али врло јасно казује нам управо фра Мијо Батинић. Говорећи о појави
Илирског покрета у Босни, фра Јулијан Јеленић наводи колико је још био јак
46 Isto, str. 102.
47 Misli se na ustanovu katoličkog reda franjevaca.
48 Isto, str. 220-221.
49 Ćiro Truhelka, Drzavno i sudbeno ustrojstvo u doba prije Turaka, u: Glasnik Zemaljskog
muzeja Bosne I Hercegovine, XIII, 1901, str. 338.
50 Ovaj naziv su počeli da uvode bosanski franjevci. Po Jeleniću prvi je to počeo fra
Mato Mikić prilikom prepisivanja Divkovićevih dela na latinicu. Petar Kolendić ovo pripisuje
Ivanu Kukuljeviću Sakcinskom.
национални осећај босанских муслимана и Срба, мада у његовом запису има
доста површности и лабавости.
„Исто тако има много извора,51 који свједоче, да се је православни а ди-
јелом и муслимански живаљ признавао Србима, што је донекле по себи схва-
тљиво. Источни су дијелови Босне, па и Херцеговине од давнина напучени
српским живљем. Босански су банови и краљеви те босански великаши ради
женидбене везе са Србима били у уској вези. Послије пораза на Косову и за па-
да српскога краљевства Срби су листом бјежали на запад: у Босну и Херцего-
вину, Далмацију, Славонију и Бановину. Па и сами ‚дијаци’, ‚граматици’ и ‚ло-
готети’ на дворовима босанских владара могли су чешће бити из Србије.52 А
нећемо ни то занијекати, да је на источној страни Босне неки уплив играла и
моћ српске културе. Из свега нам овога бива јасно, зашто баш у источним кра-
јевима Босне и у Херцеговини осјећај српства много више на површину избија,
него ли у западној Босни, гдје је хрватски характер вазда превлађивао.“53
Ми не располажемо документима који би изричито говорили о томе ко
је и зашто био покретач преласка с босанске ћирилице на латиницу, али знамо
да је тај прелазак био врло тешко прихваћан и с доста муке провођен. О томе
пишу и сами босански фратри. За њих је латиница још поткрај осамнаестога
века била „туђе писмо“ и веома тешко су се на њу привикавали. Она није има-
ла нити одговарајућих слова нити било каквог правописа. По исказима самих
фратара види се да ради преласка с босанске ћирилице на латиницу није било
никаквих припрема и прилагођавања, већ је она увођена непосредно из латин-
ског језика. Отуда и тешкоће у примени.
„Јер у Латинах нејма онолико словах, колико би се отило за моћ писат под-
пуно, и управ у наш језик. Другох. Видили смо све књиге штампане у наш језик
латинским словима, и не видисмо ни једнога да једнако пишух.“54
Да је латиница увођена не само ради пуког писања, већ и ради тога да се
босански фратри отргну од патриотског духа, којим је највећи број њих био за-
дојен. Није их управо случајно издвајао из босанске средине и сам Штросма-
јер. Он је наслућивао што би се с католичком црквом у Босни могло десити
ако би неким случајем она потпала под Србију или њен јачи утицај. То се јасно
види из једног записа фра Јакова Групковића, насталог послије окупације Бо-
сне и Херцеговине:
„А сад ћемо доћ на треће што је теже негли све што досад рекосмо: бива на
ушуткану intelligenzu. Ја и Д. р Рачки и Д. р Доршак, и О. Јурицео и славни Буга-
да у Ђакову ходемо походит самостан фратара Босанских. Причекавши нас туте
старешина самостана (огроман некоји фратар босанки), и причевши њему Д. р
51 Šteta što ne navodi izvore.
52 Teško da su srpski dijaci znali da pisu “bosanski” i to ikavicom. Biće da su to pisali
domaći pisari – logoteti.
53 Julijan Jelenić, Kultura i bosanski franjevci (1780-1878), Sarajevo, 1915, str. 165.
54 Isto, str. 497.
Рачки нешто навијат за Хрваство Босанско, издрие се тај босански фратар, ни
пет ни шест – већ овако: ‚Ај бога ти маните се ви тога Хрваства. Ви ће те с тим
Вашим Хрваством упропастити и србе и хрвате! Та ми знамо да ниесмо Хрвати
него Срби, а ма не смиемо од Рима звати се србима55. Страх! Страх! Није мала
шала страх56 господо!’“57
Ми сматрамо да је после овога записа све много јасније и свако друго
расправљање о томе ко је живео у Босни и којим се језиком и писмом служио
само је пука потреба присвајача и отимача српске националне културе и срп-
ских простора да проводе нечију туђу вољу.

Ћирилица као знак српског писања и говора
Ватрослав Јагић је још у уџбеницима за хрватске гимназије, мада се на-
ма чини унеколико неспретно, записао поделу словенских писама: „Словјени
имају за писање свога језика, точно и право говорећи, не двоје, него троје пи-
смо: а) писмо чисто-словјенско, илити напросто словјенско тј. глаголицу, б)
писмо герчко-словјенско, илити тако звану ћирилици и ц) писмо латинско-сло-
вјенско илити тако звана херватско, чешко и т. д. – латиница“.58 Овде се не по-
миње латиница као српско писмо, како би, на жалост, хтели и многи данашњи
Срби. Ми смо видели како је латиница потискивала ћирилицу из Босне и Хер-
цеговине. И данас је са тог истог места покренут налог да се ћирилица протера
и из Србије, па тако редом и даље... Ту су идеје претходнице, а за њима долазе
други програмим, када за то буде дошло време.
Говорећи о листини Кулина бана из 1189. године, Јагић прихвата и
утврђује чињеницу да је босанска држава била српска и да се у њој говорило и
писало српски: „Ту се још смије примијетити, да су и најстарије србске листи-
не нешто чистијим народним језиком писане, него-ли касније у XIV и XV в. На
пр. даровнице Немањине из год. 1199“.59 О том истом документу говори на
једном другом месту с нескривеним одушевљењем: „Ту се види толика сигур-
ност и окретност у писању језика србскога слови ћирилскими; толика елеган-
ција, да управо већа него ли у потоње доба, од уплива црквене словјенштине,
да ние могуће вјеровати, да неби били у Босни, Захумљу, Далмацији и тд. већ
одавна прије Кулина бана почели писати ћирилицом а народнием језиком срб-
ским“.60
55 Podv. B.J.
56 Istaknuto u izvorniku.
57 Jakov Grubković, Gospodinu Odvjetniku Jozi dr Paštroviću u Zadar, 6. rujna 1879,
str. 14.
58 Vatroslav Jagic, Primjeri starohrvatskoga jezika I, Zagreb, 1864.
59 Isto, str. XXIV-XXV, podv. B.J.
60 Vatroslav Jagić, Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga I, Zagreb, 1867,
str. 142.
Ово Јагићево мишљење и тврдња важни су нарочито за оне, који оспо-
равају постојање Срба у Босни пре Косовске битке и њихова доселења после
пропасти српске Државе.
О употреби ћирилице у Босни налазимо доста података који говоре да је
она била писмо свих вера и народа на подручју Босне, Херцеговине, Далмације
и других крајева. Неки учени Босанци, као што су Ћиро Трухелка, сматрају да
је „босаница“ била писмо само муслимана, што је научно конвертитство и не-
доследност. Ево што нам каже један податак, објављен управо у часопису који
је уређивао господин Ћиро Трухелка. Навешћемо га у целини због обиља по-
датака:
„Нека ми је дозвољено овдје уврстити, што сам ја на овом путу и приго-
дом једне екскурзије у Фочу у јулу 1908. дознао о распрострањењу ‚Босанчи-
це’ по Пљевљу и у најјужнијој Босни. Ова посебна врст ћирилице, која је оста-
ла из средњег вијека, употребљује се и данас спорадично код свију трију кон-
фесија култивира се и дан данас више, него се је очекивало. Ту предају чува
овдје, далеко разграњено племе Ченгића на својем посједу у Ратају, Оџаку, Хо-
товљу, Јелашцима, Кули, Боријама, Локвама, Фочи и т. д. У интерном писме-
ном саобраћају служе се овим писмом, осим жена, старији Ченгићи, као сада-
шњи фочански начелник Хусејин бег Зулфикарпашић-Ченгић, који такођер
истим и потписују јавне листине. Турско писмо било им је мало познато. И
отомански достојанственици племена Ченгића, као из ратова са Црном Гором
познати Дервиш Паша, од народа прозван Дедага, син славног Смаил аге Чен-
гића, писао је само босанчицом; за турску кореспонденцију држали су писаре.
Подучавање услиједило је и слиједи у фамилијама; у пошљедње вријеме спре-
чава школа његовање тога писма. Овјде се зове ово писмо Стара Србија. Осим
племства пишу у Фочи овим писмом такођер и фамилије, у које су се удале же-
не Ченгића, надаље поједини муслимански свеченици и трговци, међу овим та-
кођер и православни. Из остатака архива могао сам у Фочи разабрати, да су се
Срби у Фочи и Гацку много служили тим писмом четрдесетих и педесетих го-
дина 19. стољећа. У Пљевљу зове се босанчица ‚Стара јазија’ или ‚Тембелска
јазија’, а колико сам могао сазнати помоћу господина вицеконзула Л. грофа
Драшковића, служе се њоме и фамилије Бајровић и Корјенић и неколико му-
слиманских свећеника. По свој прилици је тамо импортирана била, јер је ста-
родревне беговске фамилије Селмановићи и Друде не познају, а Бајровићи по-
тјечу из Никшића а Корјенићи из Корјенића источно од Требиња.61 Кроз Бо-
санце је писмо доспјело такођер и до Цариграда, гдје је дапаче и на двору упо-
требљавано било, тако да су приморани били и тајни агенти да ју науче, да би
могли надзирати дописивања.“62
Сви истраживачи Босне и Херцеговине, етнографи и путници, уколико
нису били национално и верски оптерећени, па у великом броју случајева и
61 Pre pada Hercegovine 1483, Korjenići su bili srpska vlastela u Neretvi.
62 Karlo Pač (Patch), “Bosančica” u pljevaljskom kraju, u: Glasnik Zemaljskog muzeja
u B i H, januar-jun 1909, str. 119.
они, забележили су да у тим земљама живе Срби, да се увек тамо говорило
српски и писало ћирилицом. Али је свакако неспорно и то да су босански фра-
њевци, дуготрајним и упорним радом, користећи све слабости православне цр-
кве, велики део њих превели у католичанство, одакле није био далек пут до хр-
ватства. О томе нам убедљиво пише управо један од учених фрањеваца, др фра
Мијо Вјенцеслав Батинић, у већ наведеном делу Деловање фрањеваца у Босни
и Херцеговини...: „... радећи међу Татари и невјерници или разколници око раз-
ширења вјере, пошто они у истом послу уз једнаку богибељ, не с мањим тру-
дом раде у Босни“.63
Велик део хрватских историчара виде Србе у Босни и Херцеговини тек
после Косовске битке, када су се пред навалом Турака преселили у западне
крајеве. Али, ваљда, онај слуга Радослава Павловића, о чијим „јуначким дјели-
ма још много пјевају Бошњаци и Хрвати“ и на чијем је гробном „камену нат-
пис у српском језику и писменима изрезан“,64 живео је у Босни још и пре тога,
а и стећци су свакако настали пре турског освајања.
Далеко би нас одвело писање ради тврдње да је у Босни и Херцеговини
живео српски народ и да се у њој говорило и писало спрски. Али овде морамо
навести само још један необичан запис Влатка Богићевића, због неуобичајеног
позивања на истинистост својих навода и због једне њихове потврде управо из
наших дана. Богићевић на једном месту каже да би сваком, ко би у старим бо-
санским споменицима нашао Хрвата, дао да му „обадва ока ископа, јер сам та-
ко темељито прочитао све те наше споменике“.65 При крају књиге ће рећи:
„Овдје сам им изнио историјске чињенице за српско име у Босни и Херце-
говини, а њима свима, што их је Бог дао, чикам, по сто пута чикам,66 нека то
учине за хрватско ако могу“!!!67
Потврда ових Богићевићевих излагања, као и свих оних који су слично
писали, дошла је управо у наше време, и то из оне средине, коју су Хрвати на-
зивали „својим цвећем“. Познати босански филозоф и у својој земљи признат
научник и академик Мухамед Филиповић – Туњо оспорио је поводом предста-
вљања његове књиге Босански дух лебди над Босном 18. новембра 2006. било
какво постојање Хрвата у Босни и Херцеговини пре деветнаестога века: „Зами-
слите, урађена је Антологија хрватске књижевности од 15. столећа наовамо.
Ма, откуд? Како? Нека ми неко докаже да су икакви Хрвати у Босни постоја-
63 Batinić, Djelovanje franjevaca, str. 55, podv. B.J.
64 “in surffischer sprach und buchstaben”, kako je zapisao Kuripešić prilikom putovanja
kroz Bosnu, gde ovo “surffischer” znači isto sto i dans serbische. Na jednom mestu kaže: “U
Srbiji (Serbia) koju mi Nemci Surffer zovemo”. U: Rad JAZU, LVI, 1881, str165, 168.
65 Vlatko Bogićević, Bosna i Hercegovina su srpske zemlje po krvi i jeziku, Mostar,
1908,
str. 27.
66 Isto, str. 84. Istaknuto u izvorniku.
67 Isto, str. 84., podv. B.J.
ли пре 19. столећа“.68 Не знамо како су Хрвати реаговали на овакву изјаву, али
је она пример још живе свести да су босански Хрвати онај покатоличени део
Срба и муслимана, који су национални придевак добили тек под притиском
Аустро-Угарске, а нарочито после окупације ових земаља 1878. године. Том
приликом је у Босну и Херцеговину довођено мноштво разних чиновника из
католичких словенских народа, нарочито из Хрватске. Путујући тим крајевима
под крај деветнаестог века, ђенерал Јован Мишковић је приметио да су аустро-
угарске власти удаљивале Чехе из службе јер су били сувише меки према Ср-
бима. Својом грубошћу су се истицали Пољаци, а нарочито Хрвати.69
Српско име и језик у Дубровнику и Далмацији
Познати хрватски историчар Фердо Шишић, пишући о настанку гео-
графског имена Далмација, објашњава: „И тако је у то вријеме поткрај XVI и
на почетку XVII вијека географски назив ‚Хрватска’ ишчезао из данашње Дал-
мације између ушћа Неретве и Велебита“.70 Из чланка се види, а и логички за-
кључује, да је с приморских простора, који се назвао Далмацијом, нестала ма-
тична хрватска држава. Зна се да држава добија име по народу који ту државу
ствара и да име те државе траје све док тај народ постоји. Држава нестаје само
у крајње трагичним решењима: као последица ратних освајања или коренитих
политичких решења. У Далмацији се дешавало и једно и друго, нарочито као
последица унутрашњег урушавања државне организације.
И док по Далмацији витлају ратни сукоби, који као последицу имају не-
станак читавог једног народа са тих простора, Дубровачка Република је остала
на свом поседу, вешто се одржавајући старим трговачким везама, савезима и
дипломатском вештином. Дубровник се као вид средњовековнога града-држа-
ве дуго одржавао војничком, економском и дипломатском снагом, а културом
је надмашивао све околне државе, знатно веће од њега. Међутим, етнички није
био у стању да одржава репродукцију становништва, па су околни Срби све
више, кроз дуже времена, продирали међу зидове, стварали младу грађанску
класу, док су стари госпари све више нестајали и одлазили у историју. Ту не-
миновну природну трагику смене поколења дивно је опојао Иво Војновић у со-
нету „На Михајлу“, гробљу дубровачке властеле. Тако је Дубровник, безболно,
етничком сменом становништва и развојем другачије свести, постао простор
српске културе. Његови најдаровитији синови осећали су се Србима, али су за-
држали дубоко укорењену припадност католичкој вери.
Дубровник представља пример смене култура током векова. Култура не-
кадашње хрватске државе, изражаване чакавским говором, крајњим деловима
68 Politika, 19. novembra 2006, str. 2, podv. B,J.
69 Jovan Mišković, Kroz Bosnu, Hercegovinu i Boku Kotorsku, Beograd, 1896, str. 51-
52.
70 Ferdo Šišić, Kako je postao geografski pojam “Dalmacija”. U: Almanah Jadranska
Straža, 1927, str. 101.
је дотицала дубровачко подручје и оставила трагове у говору старог Дубров-
ника. Али, док је дубровачка књижевност била на успону, чакавска култура се
већ била угасила, остављајући спорадичне лексичке трагове у ствралаштву Ду-
бровчана. Уто већ наваљују и велике масе становништва из источних српских
крајева, које су покорили Турци, па се српски утицај све више осећао. Већ у то
време, пише знаменити француски славист Андре Вајан, чакавски говор је већ
знатно био у опадању. Осто је само у мањим скупинама уз далматинску обалу,
око градова Задра, Трогира и Сплита, протежући се испрекидано до насеља
Трпањ на Пељешцу. Опћенито, чакавски говор се потпуно повукао пред што-
кавским.71
Заговорници старе филолошке школе образлажу појаву икавизама и ча-
кавизама у дубровачким текстовима петнаестога века, истичући да је првобит-
ни дубровачки говор био чакавски, али је касније превладао штокавски. Ово је
став хрватских филолога који они заступају и данас. Али, истиче Вајан, језик
дубровачке канцеларије од тринаестог до петнаестог века је чисти штокавски
ијекавски.72 Дубровачки говор, који је настао у прожимању говора „романско-
га града“ с католичким становништвом и говора Херцеговаца, који су насеља-
вали околни простор и постепено продирали међу градске зидине, славизира-
јући тако градско становништво. Тако је настао посебан, дубровачки говор.
После једног века дубровачки говор постаје само један локални дијалектални
облик. Од деветнаестога века херцеговачки говор је сасвим освојио простор
Дубровника и наметнуо се као књижевни језик.73
Српски културни утицај осећао се у Далмацији знатно пре турских осва-
јања и преселења становништва. Хекторовићеви рибари, Паскоје и Никола пе-
вају „на српски начин“ бугарштице. За њих је недвосмислено утврђено, због
садржаја и тематике, да припадају српском, православном стваралаштву. Гово-
рећи о продору српског епског народног стваралаштва, Вајан пише да су пе-
сме, „прешавши на западне просторе добиле један нов облик у развоју, посеб-
но у Далмацији и Босни. Али, оне чувају своје чисте трагове и остају верне
старом наслеђу једне дугачке традиције, која је заједничка с руским билина-
ма.“74
Врло слично говори пољски језикословац Мјечислав Малецки (Mieczysław
Małecki). И он истиче да се у тринаестом веку хрватски књижевни је-
зик исказивао чакавским наречјем. Колевка тога језика и књижевности било је
Хрватско приморје са суседним острвима. Током времена ово чакавско огњи-
ште преноси се у средњу Далмацију, на простор даље и ближе околине Спли-
та. Скоро до шеснаестог века за изворни језик хрватске књижевности може се
сматрати чакавско наречје, у прво време северне, а затим средње Далмације.
71 André Vaillant, Les origins de la langue literaire ragusain, U: Révue des études slaves
IV, 1927, str. 224.
72 Isto, str. 226.
73 Isto, str. 230.
74 Isto, str. 242.
Управо се у то време дешава промена чакавске основе у штокавску. Ту и на-
стаје поступак прелаза једнога говора у други. Хрватски народ, који се готово
четири века служио чакавским наречјем као јединим изворним књижевним је-
зиком, почиње у шеснаестом веку постепено да мења основу свога књижевног
језика, прелазећи из чакавске у штокавску.75
Из ових примера се види да је чакавски дијалект био у основи књижев-
ног језика и стваралаштва у Хрвата од тринаестог до шеснаестог века. У то
време постепено уступа језичку и књижевну основу штокавском дијалекту.
Али, ова лингвистичка промена, мада у дужем трајању, није настала као уну-
трашња еволуција, у којој се постепено мења читаво језичко ткиво, прерастају-
ћи из једне вредности у другу. Нису овде, као што је то био случај у српском
језику, два идиома живели упоредо: варијанте староцрквенословенског и срп-
ског народног језика. Није то био ни случај реформе, као што је урадио Вук
Караџић, заменивши један језик другим. Овде се, једностано десила смена, ма-
кар и поступна, једног језика другим. Уместо једних дошли су сасвим други је-
зички и књижевни садржаји.
Овде се сада треба присетити оних навода Федра Шишића, који каже да
је управо у време, када нестаје и чакавска основа хрватскога књижевног језика,
нестаје и Хрватске као државе управо с тих простора. Нестала је етничка садр-
жина која је неговала језик и културу. Они приобални и растрзани остаци уз
обалу и на острвима, нису могли да буду довољан ослонац главном национал-
ном обележју. С народом је нестао и његов језик, изгубила се и његова држава.
Долазе нови насељеници који доносе свој другачији језички израз, ново духов-
но стваралаштво; долазе у великим масама, као јако, снажно и отпорно племе,
способно да опстане у суровим условима. То су највећим делом били Срби, ко-
ји тек што су били напустили бојишта по Старој Србији, Рашкој и Босни. Мле-
тачки извори називају их свакаквим именима, не знајући заправо ко све то до-
лази на просторе пресветле Републике. Хрватски историографи касније такође
се „не сналазе“ у разазнавању тих нових дошљака, иако им је познато из којих
земаља пристижу, како се те земље зову и који је народ живео у њима.
Део тих досељеника српског етничког порекла био је покатоличен већ у
старом крају, нарочито један део становника Босне и Херцеговине, а један је
део покатоличен у новом завичају. Сву ту бежанију из Босне и Херцеговине
пратиле су гомиле фрањеваца, преобраћујући их, у свакој згодној прилици, у
католичанство. У новој средини то је ишло још и лакше јер их је дочекала уре-
ђена и спремна католичка црквена организација, с јаким ослонцем на државну
млетачку власт. У каснијим временима наступа измишљено „хрватско држав-
но право“, које све становнике на тлу Хрватске, без обзира на веру и нацију,
претвара у Хрвате.
75 Mieczyslaw Malecki, Znaczenie Dubrownika dla jednośći jezykowej Serbów i Chrowatów,
U : Rešetarov zbornik iz dubrovačke prošlosti, Dubrovnik, 1931, str. 478.

Далмација у записима Жозефа Лавалеа
У изванредно приређеној књизи, која и данас, после двеста година, мо-
же послужити као пример штампарске вештине и техничке опреме, уз прави
уметнички ужитак у илустрацијама предела и објеката који више одавно не по-
стоје, овај искусни путник нам је описао своје виђење Далмације пре пуна два
века. Нас у књизи посебно интересује кога је он видео у Далмацији и како је
разумео то њено становништво у етнографском смислу. Одмах се види да се
писац добро припремио пре путовања, проучивши потребну и доступну грађу
о крајевима куда ће се кретати. Не може се порећи његова упућеност у истори-
ју балканских Словена, али је нама све већ отпре познато. Он је само гледао,
запажао и записивао; не баш увек са срећним закључцима. Али, морамо схва-
тити у ком времену је све то посматрао.
Види се да му је основне податке о Далмацији дала књига Алберта Фор-
тиса,76 али се служио и својим искуством и закључивањем. На простору Дал-
мације он запажа Морлаке и Ускоке. За Ускоке каже да је то становништво,
настало у временима честих сукоба међу великашима и касније ратовима с
Турцима, приморано тако на сталне селидбе ради спасавања голог живота. У
том смислу објашњава и етимологију њихова назива: од речи „скоко“, чије
право значење је пребег, што је касније искривљено „било изговором, било
превођењем у садашњи облик УСКОЦИ“.77
О Морлацима даје она тумачења, која су већ била позната у његову вре-
мену. Прво наводи мишљење како су Моралци пореклом из Албаније, али их
многи познаваоци вежу за Бугаре због њихове говорне сродности. Њима је, ка-
же, немогуће одредити право порекло, због таме векова који га покривају. Они
насељавају јужни део Хрватске „од Венецијанског залива, између Истре и Дал-
мације, део који се посебно зове МОРЛАКИЈА, мада не треба веровати да је то
једини простор на коме живе Моралци. Они су раширени по свој Далмацији, а
највише по планинама унутрашње Далмације. Заузимају равнице Котара, оба-
ле река Крке, Цетине и Неретве, ширећи се према Немачкој и Мађарској, па
према Грчкој“.78 Аутор је се ово назначио и на лепо израђеној карти, где се ја-
сно виде простори означени називом Мораклија. За Босну јасно каже да је „део
Краљевства Србије, коју су одвојили мађарски краљеви“.79 Понекад Србе на-
зива Словенима, а чешће двоструким именом: „Срби или Словени“.80 Не по-
миње нигде име Влаха.
76 Alberto Fortis, Put po Dalmaciji, Zagreb,1984.
77 “…et ce nom , soit par une pronunciation corrompu, soit par sa traduction en d’autre
langues, se forma celui d’USCOQUE (39).
78 Lavallée, str. 45-46.
79 “Bosnie, partie du royaume de Servie, qui en fut demembrée par les rois de Hongrie”
(str. 170).
80 “…les Croates d’une part, les Esclavons de l’autre”, “…le pays occupé par les Esclavon”,
“…la Dalmatie aux Servièns”, “…quand’aux Serviens ou Esclavons”. Za isti narod razliciti
nazivi
За Хрвате каже да заузимају простор дуж обала од Истре до Либурни-
је81 и до Далмације, идући до реке Цетине, а по дубини до Саве и Уне. Остави-
ли су Грчком царству Трогир, Сплит и нека острва.
.
За Морлаке даље казује да „сачињавају народ врло различит од старосе-
делаца“ и лако је препознати да је он доспео82 у ове крајеве због неких вели-
ких политичких догађаја чији су се трагови изгубили. Између даламатинских
Талијана и Морлака постоји нека врста несношљивости, један вид презира
Не знамо да ли је хрватски историчар Фрањо Рачки читао или користио
ову књигу путописца Лавалеа, али неки су им делови веома слични. Рачки ка-
же да је латинско становништво у далматинским градовима било издвојено и
живело засебним животом, а словенско се становништво није мешало с њи-
ма.83 Говорећи о државама које су настале на простору римске Далмације, Рач-
ки наводи: Хрватску, Србију, Захумље, Травунију, Неретљане. Објашњавајући
становништво Далмације, Рачки опширно приказује Влахе или Моровлахе, ко-
је су талијански становници, према свом изговору, назвали Морлако (Morlaco).
Да су Морлаци досељеници а не старије становништво, Рачки се позива на је-
дан докуменат из 1488-96, где пише да је први поседник својине државе Хр-
ватске Словен а не Морлак.84
Рачки исправно тумачи касније има Влаха као пренесено значење са за-
нимања на народ. Власи су били романско становништво, које се бавило ис-
кључиво сточарством. Кад су се претопили у Словене, односно Србе, онда су
се и Срби, чије је најчешће занимање било сточарство, називали Власима.85
Ово потврђује и Мајков, говорећи о Власима у Србији:
„Истина је, Власи су се првенствено занимали сточарством, како код куће,
тако и у Србији; али није могуће да би то главно словенско занимање било јед-
ноставно препуштено у руке странцима. Пре свега, Власи су представљали само
најмањи део сточара, али, као и све остало сточарско становништво, сачињавали
су чисти Срби.“86
Рачки казује да су се Власи претопили у Словене, „примивши полагано
словенски језик (српски, бугарски)“. Затим наводи да су се они појавили на хр-
ватском земљишту нешто касније. „Почам од почетка XIV виека долазе Власи
на видик... од Цетине до Велебита..., а понајвише у далматинском загорју. Вла-
си су становали у залеђу приморја од Цетине до Истре“.87 Како, дакле, Влаха,
односно Морлака, није пре XIV века било у Далмацији и Хрватској, Рачки нам
81 Današnje Hrvatsko primorje.
82 U izvorniku se kaže da su “bačeni događajima (zbivanjima)”.
83 Rad JAZU LVII, 1881, str. 106-107.
84 “…che el primo patron della possession sia stato Corvato cioè Schiavon e non Morlaco”
(114)
85 U Dalmaciji su pre ovoga rata sve poslastičare zvali Makedoncima, iako su oni svi
odreda bili Šiptari, ne samo iz Makedonije (Prenošenje značenja).
86 Майков, н.д., стр. 160.
87 Rački, n.d., str. 142-143.
објашњава „да су они онамо (у Далмацију, Б. Ј.) доселили из сусједних покра-
јина, именито из србских и босанских земаља“.88 Затим још подробније:
„Одавде (јужно од Дунава) су се ти Романи населили и на западни диел бал-
канског полуотока, и то најприје на земљиште србско и босанско, па онда хр-
ватско“.89
Неће бити противно логици рећи да те селидбе нису биле тако брзе и да
су се Власи задржавали у појединим областима ко зна колико. Њих је нешто
потакло на селидбе у западне крајеве тек почетком четрнаестог века, како на-
води Рачки. То је већ врме турских продора са истока на Балкан, почињу неми-
ри и ратни сукоби, те се то, лако помично становништво90 почело кретати пре-
ма западу. Али, оно је, свакако, у Србији примило веру и језик, многе обичаје
и навике. Све су то донели собом, доспевајући на просторе Далмације и Хрват-
ске. Врло је вероватно да су они пренели у Далмацију и прве облике српског
народног стваралаштва и особине језика. Нема сумње да је онај први број до-
сељеника покатоличен, а могуће је да се то некима десило још у Босни. У но-
вој средини они су се брзо снашли и организовали живот, задржавши свој је-
зик и обичаје.
Задарски историограф, Иван Каталинић, који је писао на талијанском је-
зику, такође помиње Морлаке, називајући их словенским народом (populazione
Slava), који су се појавили на просторе Далмације у четрнаестом веку. Писац
казује да су за време владавине брибирских и островичких кнезова Шубића и
приора Вране Палижана „сишли у Далмацију неки наоружани људи рашкога
краља, и који су запосели били велик део Босне под влашћу познатог војводе
Хрвоја, мало по мало је почео да се усељава други словенски народ, познат
под именом Моралци (Morlacchi)“.91
Далматински писац, историчар и етнограф Шиме Љубић, помиње овај
део Каталинићева казивања, али га не наводи тачно. Он у свом наводу додаје
да су Моралци дошли „исходећи од державах код церног мора и приходећи
Булгарију и Босну, у вријеме Ерцега Хрвоје мало по мало настанише се у Дал-
мации на источној страни, те потле то веће размножавао се, колико веће и
страшние Турци хараху по Босни и прид собом тјераху ње пребиваоце, дије-
лом Морлаке“.92
Без обзира на то што аутор не наводи прави садржај Каталинићевих ме-
моара, ми ћемо се послужити овде његовом књижицом о Морлацима, да бисмо
потврдили досадашње наводе претходних аутора и што поузданије одредили
ко су то били Морлаци и какав су живот донели у Далмацији. Писац Морлаке
приказује као бујан, плаховит народ, изузетно поштен и гостољубив, склон да
88 Isto, str. 145, podv. B.J.
89 Isto, str. 146, podv. B.J.
90 Rački kaže da su živeli pod šatorima i priručno napravljenim staništima.
91 Ivan Cattalinich, Memorie degli avvenimenti successi in Dalmazia dopo la caduta
della Republica Venezia, tomo unicio, Spalato,1841, str. 15-16.
92 Šime Ljubić, Običaji kod Morlakah u Dalmacii, Zagreb, 1846.

потроши све што има за своје кућне прославе и свечаности, али исто тако бор-
бен и непокоран. Овај се свет увелико разликовао од староседелачког станов-
ништва, те је највише његовом заслугом млетачка војска ослободила Далмаци-
ју од Турака и проширила је до данашњих граница.93

Говорећи о разним обичајима и светковањима, аутор нас упућује на ра-
дове Вука Караџића о Србима, истичући: „Зато у описању њих твердо слиједит
ћу Вука Стефановића, будући да што код Србљах у обичају јест, исто с малом
разликостју находе се код Ерцеговаца и код Морлаках“.94 У читавом овом ет-
нографском раду аутор нас подсећа како је исто такве описе о Србима бележио
и Вук, али, он нам овде описује католичко становништво Далмације, чији су
обичаји у свему, осим у неким појединостима, којих код католика нема, исто-
ветни са онима у Срба. Љубић нам овде то није објаснио, али не верујемо да
није знао што се десило са становништвом Морлака те су тако само верски по-
дељени. Он то посредно и казује: „Али међу Морлаким има не мали број Гер-
ках (православаца, Б. Ј.), који, утврђени у полувирство, не живу у склади, како
и баш наравно је код ове наслидбе (да речем с Фиртисом), с католицима. И
овај јест најглавнии узрок, кои опречује се напредовању Морлака к изображе-
њу и опћинскоме добростању“.95 Љубић истиче као посебну вредност духовно
стваралаштво Морлака, у коме се истиче „јунаштво и љубав и природан дух у
њима живи. Али извесности овога писништва није треба да изводим, будући да
о њима прем добро и бистро узбесидио је славни наш Томазео“. А Томазео је
писао: „Три доба, моме по мнењу имало је пјесничтво пука сербскога (далма-
тинскога), која треба добро разликовати...“96 Хајдуци у песмама Морлака „су
прослављени као сјајни витези..., и у њихову спомену велекрат много народ-
них пјесамах изпјевају...“97 Љубић наводи да се код Морлака слави крсно име,
али не видимо да ли је овде реч о православцима или католицима, али се зна да
је било и католика који су још задржали бар помен крсне славе. Такође истиче
обичај када се о Ивањудне пале лиле. Овај обичај наводи и Франо Јукић, као
реткост коју су задржали босански Латини од старе вере: „Народни обичаји
код кстјанах готово су изтриебљени, јер светјеници держећи јих за празнови-
ерје, укинули су и изкоренили су јих, само гдикоји остали су, тако у очи Ивана
Керститеља пале се Лиле...“98
Љубић је говорио мало о језику Морлака, напомињући: „Језик кога
Морлак говори, Славјански јест, исти онај, кои код осталих Далматинаца, Хер-
ватах, Истрана, Бошњаках, Сербљах и тд. јужних славјанских народах находи
93 Ovde valja navesti Kuripešićev opis Srba u Bosni, koji su slika i prilika ovih Morlaka
u Dalmaciji.
94 Ljubić, n.d., str. 33.
95 Isto, str. 32.
96 Isto, str. 92-9
97 Isto, str. 48.3.
98 Ivan Frano Jukić, Zemljopis i poviestnica Bosne, Zagreb, 1851, str. 19.

Љубић је овде много тога заокружио, јер се Моралци и Бодули (острвља-
ни) теже разумеју него Срби и Словенци или Македонци. Ваљда као пример
језика наводи једну лирску песму, записану на Хвару, али она ничим не подсе-
ћа на говор Хварана, већ спада у најлепше примерке српскога народног песни-
штва. По тематици би се рекло да је настала у Босни или Херцеговини.100
Дајући тако слику живота далматинских Морлака, он је описао српске
обичаје, нашто је и скренуо пажњу, ослањајући се на рад Вука Караџића.
Не мање подсећа на све ово и књижевни рад далматинског писца Динка
Шимуновића. Њега је српство Далматинске загоре просто опчињавало. Из тога
света настали су сви његови ликови. У његову причању су католици и право-
славци два различита, потпуно супротна света. У свему томе се препознају они
горди Босанци војводе Радослава Павловића једнако као и далматински Мо-
ралци или котарски Ускоци Илије Смилјанића или Стојана Јанковића.101
Иако не даје пуно података о Моралцима, Луј Леже пише да су они до-
мородачко словенско становништво, „они које данас исправније зовемо Србо-
Хрватима“.102 У белешци ипак попуњава своје мишљење па каже: „Моралци
представљају првобитне моровлахе, то јест Влахе (хришћане грчког обреда)“.
А хришћани грчког обреда су овде свакако Срби. О Ускоцима говори да су до-
шли после пропасти српских земаља, јер „велики број православних и католич-
ких домородаца нису прихватали да потпадну под муслимане. Они су преска-
кали границу продирући у Далмацију, која је већ била под млетачком окупаци-
јом, и сакупљали су се око тврђаве Клис“.103
Словенац Јосип Мал даје читаво обиље грађе о Ускоцима.104 Он каже да
су Ускоци врло рано пребегли у Далмацију и на острва, тражећи под млетач-
ком власти заштиту од Турака. Реч Морлак била је у далматинском приморју
назив за избеглице испред турске навале. Највећи део био је православне вере
а сами су себе називали староверцима. Мал указује да се под именима Влах,
99 Ljubić, n.d., str. 73.
100 U članku o poreklu književnog jezika u Dubrovniku Andre Vajan govori o bugaršticama
na Hvaru, pa kaze: “Etnografi sasvim odbacuju mogućnost da se ta pesma pojavila posle
Kosovske bitke, bežanjem Srba ispred Turaka. Za ovu se pesmu to ne bi moglo reći, ali je sigurno
nastala izvan Hvara i njegovog jezičkog uticaja.
101 Dinko Šimunović, Mladi dani, Zagreb, 1919.
“Ipak sam imao nekakvu religiju koja se u meni razvila dolazeći u manastir Dragović.
Tamo kaludjeri ne govorahi o svojoj svešteničkoj vlasti, ni o Trojstvu, pače i o Bogu i
Bogorodici vrlo rijetko: pripovijedali su o ‘narodu’, o njegovoj prošlosti, junaštvu i veličini,
pa sam narod zamišljao nekakim božanstvom, a vragovima njegove dušmane. Slično govorahu
momcima i djevojkama u kolu, a zimi uz vatru, te su mi kolo, gusle, umetanje kamenom,
hrvanje i pucanje u nišan bili isto što crkva i liturgija” (54-55).
102 Louis Leger, Serbes, Croates et Bulgares, Paris, 1913, str. 143.
103 Isto, str. 114.
104 Josip Mal, Uskočke seobe i slovenske (slovenačke, B.J.) pokrajine. U: SKA, Naselja i
poreklo stanovnistva, knj. 18. Po arhivskim dokumentima. Priredio Jovan Cvijic, Ljubljana,
1924.
Моровлах, Морлак и Ускок подразумева једно те исто становништво. Већина
је касније напустила православни обред и прихватала католички. Одрицали су
се свог старог влашког имена и прозивали се Хрватима.105 Писац истиче да се
у изворима врло често изједначавају имена Влаха и Срба, означавајући – Ср-
бе. 106
И Мал им приказује обичаје као што су описани у Вука, односно касније
у Шиме Љубића у књизи о Морлацима.
Колико је Ускока било у Далмацији види се по томе што је млетачка
власт послала као помоћ опсађеном Бечу 15.000 ускочких војника.107
Према подацима доста бројне грађе о сеобама с југоистока према западу
и северозападу види се пресељење једне велике масе народа, међу којом су
бии најбројнији Срби. На просторе где су се населили они су донели своју кул-
туру и језик, мада је велики број њих подлегао притиску преверавања108. Међу
тим преверцима било је касније високих службеника католичке цркве, који су
највише и радили на покатоличавању својих сународника.109

Необориви докази Хенриха Бидермана
Нико тако до сада није Далмацију етнографски претресао као Хенрих
Бидерман (Bidermann). Оно што је рекао, сигурно се није свидело хрватским
истраживачима, те га зато у својим делима и не помињу, нити се на њега кри-
тички осврћу. То је најбољи знак да нису имали никаквих услова да му се, на
основу неке друге грађе, супротставе или га и у чему оспоре. Чак и онда, када
се непосредно претреса питање становништва Далмације, Бидерманова „Етно-
графија Далмације“ се заобилази, мада се помињу други, познати аустријски и
талијански истраживачи. Ово је добр знак да је савесни професор говорио
истину, што је он истакао у свом раду. Овај предани сакупљач података о на-
родима са простора Далмације ишао је често и до најситнијих појединости да
би оправдао своју тврдњу. Он даје податке, не само о већим групама пресеље-
ника, већ више пута, и о појединим породицама, па и појединцима. Мора се
схватити колико је труда уложено у овакав подухват.
Бидерман је пошао од основне језичке разлике између штокаваца и ча-
каваца, на основу става који је о том питању била заузела европска филолошка
школа, у коју спадају њени класици: Фран Миклошич, Павле Шафарик, Јернеј
Копитар, Вук Караџић... Он је, дакле, пошао од разлике у изговору упитне ре-
105 Isto, str. 147.
106 “Serviani sive valachica”, “nation Valacho sive Serviano”, str. 181.
107 Emile-Auguste Picot, n.d., str. 62, beleska 2.
108 Biskupija križevačka. Historični članak posvećen gospodinu I.K.Sakcinskom,predsjedniku
družtva za jugoslavensku povijest i starine. Od Milana Dimitrieva. Beleška na str.
396.
109 Istorijski arhiv SANU (ASANU) 11211/8. Videti takodje u : Arhiv Srbije, Društvo
Svetog Save (AS DSS) 3560. Crkva je osveštana u novembru 1933. godine. O tome podrobnije
u: Glas privredno-kulturne matice za severnu Dalmaciju, Sibenik, 17. novembra 1933.
чи ЧА, уместо које Срби имају облик ШТО. У комбинацији може још доћи по-
јава гласа Ј у чакавском, уместо Ђ у штокавском. Ту су још и неки протетски
облици у чакавском, којих нема у штокавском говору ( јагла – игла, јема – има,
јавал – ђаво, пој – пођи, јуста – уста; генитив женског рода без наставка: жен,
кућ; облик на –ов именица мушког рода: бродов, снигов умј. снегова, и бројни
други лингвистички и лексички облици). Али чакавци се још деле на чакавце
икавце, у Далмацији, и чакавце екавце, више у Истри и Приморју. Појава што-
кавског изговора у овим крајевима неоспорно сведочи о преселењима штока-
ваца, што је етнографија и доказала.
Има још доста других националних ознака, које говоре о пореклу ста-
новништва на многим острвима Далмације. Није згорега напоменути да су ста-
новници неких села на Вису двадесетих година прешли у православље и поди-
гли веома лепу цркву. Њу су срушили хрватски комунисти шездесетих година
двадесетога века, о чему је својевремено писала „Дуга“.110 О драматичним до-
гађајима на Вису нису писале ни новине Краљевине Југославије, нити касније
комунистичке Југославије. Све се заташкавало ради „братства и јединства“,
којега, углавном, никада није било, а све ће га мање бити.
Позивајући се на своју чакавско-штокавску поставку у разлици, не само
говора већ и народа, Бидерман се ослањао искључиво на хрватске изворе, за-
право на најугледније зналце тога времена, Дубровчане: Милана Решетара и
Петра Будманија. Поред овога, писац је навео бројну другу литературу као из-
воре за одбрану својих тврдњи. И ту су или Хрвати или странци. Основу своје
опширне и документоване расправе аутор је дао у објашњењу назива Срби и
Моралци.
Бидерман је, дакле, преко језика расправљао питање становништва Дал-
мације, односно његове националне припадности. Како му је било познато ра-
сељење највећег дела хрватског становништва из Далмације, на његово место
доселило се становништво из Босне и Херцеговине, али исто тако и из других
предела Балкана. Он преко босанских досељеника решава загонетку да ли су
они били Срби или Хрвати, па каже: „Ја тврдим да су они по поријеклу и кул-
тури били Срби.“111 Затим образлаже:
„Кад би они били Хрвати, онда не би било имало смисла, да их њихови
једноплеменици, кад су исти к њима дошли и с њима се помијешали, називљу
Бошњацима, и тиме их од себе разликују, а не би такође имало смисла, да и
они сами задржавају и даље једно име, које ставља у питање њихово народно-
сно поријекло. Осим тога, није ништа познато о хрватским племенима, која би
у 14 и 15 вијеку имала сједишта своја у Босни.“112
Ми додајемо овоме да се ни у једној листини или било каквој повељи
босанских владара не помиње хрватско име, док је српско готово редовно, што
110 Duga, br. 1623; 2 – 15. septembra 1995, str. 81.
111 Henrich I. Bidermann, O etnografiji Dalmacije, II izdanje, Zadar, 1893, str. 31,
podv. B.J.
112 Isto, istaknuto u izvorniku.
нису оспоравали ни хрватски научници. Без обзира на све то, многи од њих Бо-
сну сматрају хрватском земљом, а Босанце Хрватима, не презајући ни од тога
да присвоје босанску ћирилицу, коју су одмах преименовали у „хрватско-бо-
санску“.
Бидерман се није упуштао у питање језика којим су говорили Моралци,
али се подразумева, ако их је држао за Србе да су и говорили српски. Уоста-
лом, видели смо то у многим документима које су оставили босански фратри, а
међу њима и фра Грго Мартић.
Дубровчанин Луко Зоре, наводећи познатог историчара Енгела, испису-
је његове речи поводом неких тврдњи да су Златарићеве песме писане „илир-
ско-хрватским“ језиком: „Ако неки као Златарић у предговору к својим пјесма-
ма, Мљетци 1597, далматинско-илирски (српски) хрвацкиј језик називају, то
није тачно речено, то се само збило због политичке свезе с Хрвацком“.113
Додајмо још овоме само једну напомену Викентија Макушева, који се
такође бавио становништвом Далмације. Он је на основу званичних докумена-
та Далматинског сабора извео податке о броју Срба.
„Сматрам корисним да саопштим поузданије статистичке податке о
Далмацији на основу књиге коју је објавио Далматински сабор 1863. године.114
Становништво Далмације састојало се у 1860. години (на 232 km2) од 427.600
становника, од којих је било 20.000 Талијана, 1.000 Шиптара (код Задра), око
400 Јевреја и 406.200 Срба. Мноштво становништва припада католичкој вери
(333.800 становника 1857. године); православних је било 77.144, унијата
341...“115
...