1. Професоре Милосављевићу, у посљедњој својој књизи „Идеје југословенства и српска мисао“ бавите се политиколошким аспектом филолошких проблема, прије свега кроз анализу идеја југословенства. Можете ли укратко образложити по чему се разликују српска и хрватска идеја југословенства.

Држава Југославија створена је на идеји о једном народу са три имена која је по пореклу хрватска или још тачније: аустрохрватска. То је само преи-менована унитаристичка идеја илирског покрета која је тридесетих година 19. века, у време обнављања српске државе, била уперена против афирмације идеје о српском идентитету и могућем државном обједињавању српског народа. Илирска идеја, антисрпска у својој бити, касније је оживљавана у деловању хр-ватских првака у политици и филологији: Јосипа Јураја Штросмајера, Ватро-слава Јагића, Мирослава Крлеже, Виктора Новака, Јосипа Броза Тита и других.
Српски водећи интелектуалци у доба илирског покрета (Вук, Текелија, Сарајлија, Стерија) нису пристајали уз идеју илирског покрета Људевита Гаја. А критику те идеје су најодређеније изложили тадашњи прваци Матице српске Теодор Павловић и Јован Суботић. Они су рекли: ми, Југо-Славјани, односно: Бугари, Срби, Хрвати и Словенци нисмо један народ, Илири (као што хоће илирци) већ смо посебни народи, али међусобно блиски. Југословенство је за њих било само део словенске узајамности која је у оно време била врло жива, подстакнута нарочито развојем славистике. У илирском покрету они су видели покушај да се од Срба одузме њихова национална традиција и то су и рекли. Пошто пројекат о једном словенском народу који би се звао Илири није успео, са исте стране поново је понуђен исти пројекат, али под новим именом, југо-словенским. Бискуп Штросмајер преузео је од Павловића и Суботића израз Ју-гословени и испунио га другим садржајем имајући у виду првенствено интере-се Аустрије. По њему, Југословени су само Словенци, Хрвати и Срби. Ова три народа, као аустријски поданици, били би у федерализованој Аустрији посеб-на јединица са Загребом као главним центром. На штросмајеровској идеји „једног троименог и троплеменог народа Срба, Хрвата и Словенаца“ који говори једним језиком „српско-хрватско-словеначим“, како је тај језик назван устави-ма из 1921. и 1931. и створена је Југославија.
Српска идеја југословенства била је доминантна међу Србима све до Другог балканског рата. У Београду и у Софији одржавани су конгреси југословенских писаца (1904. и 1905. године). Сликарка Надежда Петровић је орга-низовала више изложби југословенских уметника, Бугара, Срба, Хрвата и Сло-венаца. Када је 1913. Бугарска изненада и неоправдано напала своју дојучера-шњу савезницу Србију, српска идеја југословенства је под тим ударцем покле-кла. На њено место спремно је усклочила хрватска идеја југословенства. Аустрија је започела Први светски рат са циљем да покори Србију и онемогу-ћи државно и национално уједињење Срба, а Србија већ на почетку рата обја-вљује програм југословенског уједињења. Десило се нешто неприродно: ство-рена је Југославија са српском династијом а на аустрохрватским идејним осно-вама.
Разлика између поменуте две идеје југословенства је у томе што је срп-ска била природна и здрава, а хрватска лажна, смутљива, антисрпска. Ова дру-га је пропала, верујем, заувек, а прва и данас у себи чува здраву клицу о бли-скости и узајамности словенских народа.

2. У књизи показујете да се у основи хрватске идеје југословенства налазила сербокроатистичка филолошка парадигма, филологија коју су деценијама и Срби сматрали за своју. Које су суштинске разлике између аутентичне српске филологије и сербокроатистике?

Српску мисао оличавао је у средњем веку Свети Сава; у новије време су је оличавали Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Међу њима нема несагласја у погледу националног идентитета Срба који је одређен језиком. Од 1897. годи-не у порти Саборне цркве у Београду, пред улазом у храм, с једне стране је гроб Доситеја, с друге стране је гроб Вука. Симболички, три стуба српског на-рода нашла су се на једном месту. Мисао ових српских великана је у темељима научне дисцплине којој је право име србистика. Србистика је филолошка ди-сциплина која се бави српским темама, пре свега српским језиком и српском књижевношћу, као што се истим темама код других народа баве њихове националне филологије.
Сербокроатистика има друге и другачије темеље. На Штросмајеровим идејама, али и на његовим парама, основана је 1867. у Загребу Југославенска академија знаности и умјетности. Главни задатак те институције био је да ради на Рјечнику хрватског или српског језика. Сам назив речника открива да су не-здрави темељи сербокроатистике коју овај речник репрезентује, а да југосло-венско име академије служи само као заштитни кишобран. Ако је језик један, онда нема места за два национална имена. И Вук Караџића и други српски и словенски филолози знали су и доказовали да Срби и Хрвати имају посебне је-зике.
Рјечник хрватског или српског језика, на којем се радило све до 1976. године у истој институцији, помешао је дотле у науци раздвајане језике Срба и Хрвата. За Србе је кобно што је први уредник овог Рјечника био Ђуро Даничић, главни Вуков сарадник међу Србима. У југословенском периоду заташка-вана је истина о томе да је Даничић, све до доласка у Загреб за тајника ЈАЗУ, следио мишљење Вука Караџића и оновремених слависта да Срби и Хрвати имају различите језике и да се Вук одлучно одупирао покушајима да се срп-ском језику наметне хрватско име.
Стварни творац сербокроатистике, међутим, није Даничић, већ је то хр-ватски филолог Ватрослав Јагић (1838-1923). У години Вукове смрти, 1864, Јагић је, у Ригеровом чешком Научном словнику (тј. Чешкој енциклопедији) об-јавио обиман чланак под насловом Југословени. У њему је полазио од става да су Југословени, односно Хрвато-Срби, како их он назива, један народ под два имена, који има један језик под два национална имена: хрватски или српски, односно српскохрватски. Овако схваћен језик, по Јагићу, обухвата три нареч-ја: кајкавско, чакавско и штокавско. Даничић као уредник Рјечника половично је прихватио ово Јагићево становиште. Он је мислио да је кајкавско наречје словеначко, као и слависта Миклошић. У Рјечнику који је он почео да ради све до после Другог светског рата није било кајкавске компоненте, већ само што-кавске и чакавске; дакле и по Даничиићу српске и хрватске. У југословенском периоду прећуткивано је да је на Даничићев рад у Загребу било и отпора и критика. Критиковао га је и велики песник Лаза Костић. Српски прваци, са краљем Миланом на челу, схватили су да је Југославенска академија знаности и умјетности, у ствари, хрватска академија. Зато су и основали Српску краљев-ску академију (1886) са главним задатком да ради на Речнику српског књижев-ног и народног језика, чији је скраћени назив био Српски речник (као и код Ву-ка). Већ по имену овог Речника види се да је он постављен на темељу србистике, а не сербокроатистике.
Из свега се да закључити да је србистика аутентична дисциплина која има своје место у систему славистике и европске филологије (иако га је номи-нално и привремено тамо била изгубила) а да је сербокроатистика вештачки створена, лажна наука која није у стању да на научно принципијелан начин де-финише свој предмет.

3. Шта је, по Вама, пресудно утицало на тријумф сербокроатистике и хр-ватске идеје југословенства, која је током свога историјског трајања непре-стано третирана као српска, унитаристичка и хегемонистичка!?

У југословенском периоду у заборав је била одгурнута српска мисао, па и она на којој је утемељена Српска краљевска академија. Два главна српска на-учника из времена стварања Југославије, Јован Цвијић и Александар Белић, следили су Јагића, а не Вука. Цвијић је деценијама био слављен као један од главних идеолога југословенства. Јован Цвијић је био светско име у време стварања Југославије. Треба имати у виду чињеницу да је био бечки ђак из Ја-гићевог круга. Важно је и то да је био и лични пријатељ младог Александра Карађорђевића на кога је пресудно утицао. У свом главном делу, чувеном Бал-канском полуострву, које је настало током Првог светског рата и објављено 44
најпре на француском језику (1918) Цвијић је, такође, заступао јагићевски став да су Србо-Хрвати један народ под два имена који говори чакавским, кајкав-ским и штокавским наречјем. Овај став биће уграђен у прву реченицу Ново-садског договора о језику (1954) која гласи: „Народни језик Срба, Хрвата и Цр-ногораца један је језик“. Питао сам своје студенте: ко од Срба (укључујући ту и Црногорце) говори чакавски и кајкавски, како би требало да буде по цитира-ном ставу Новосадског договора. Одговор је био: нико! Иза става неодрживог и у научном смислу и у практичном погледу, стоје потписи угледних људи из света науке и књижевности. Јасно је да се на научно неодрживим тезама није могла градити озбиљна филологија, па ни озбиљна држава.
Поред Цвијића, који је још од краја 19. века имао склоности ка Јагиће-вим филолошким ставовима и ка штросмајеровској идеји југословенства, и во-дећи српски лингвиста Александар Белић направио је заокрет сличан оном Да-ничићевом. Од ратних година, од 1916, Белић престаје да језик свога народа зове српски и зове га српскохрватски. Од тада он постаје главни следбеник Ва-трослава Јагића међу Србима. Упркос промене оријентације и он се, као и Ја-гић, као и „хрватски вуковци“: Иван Броз или Томо Маретић, представља као следбеник Вука Караџића. У том маниру понашао се фалсификујући историј-ске чињенице и пишући, још између два светска рата, да је Вук Караџић „тво-рац српскохрватског језичког јединства“. То значи да је он објективно ишао ка томе да потре српску мисао, односно да је у пуном смислу подреди хрватској мисли. Чинио је тако, колико сам схватио, са осећањем потребе да лингвистич-ки помогне и стварање и одржање југословенске државе.
Сербокроатистика је, и са Јагићем, а од стварања Југославије и са Цви-јићем и Белићем, постала део југословенског државног пројекта. Она је и у периоду прве, а поготову у периоду друге Југославије, била наметана одозго. Чи-њено је то на штету науке, али и на штету српских интереса. У том периоду српски језик је приказиван као заједничко добро Срба и Хрвата, Срби римока-толичке вере су кроатизирани, српски национални корпус је распарчан тако што је из њега издвојено још три народа. А све је то упаковано у причу о „ве-ликосрпском хегемонизму“, „о српском унитаризму“. Са повиком: „Држите лопова!“ спровођена је антисрпска политика.

4. Професоре, када Срби дефинитивно напуштају србистику и на њој заснова-ну српску мисао?

Не може се казати да су Срби икада дефинитивно напустили Светог Са-ву, Доситеја и Вука. Али се може казати да је однос према њима био мењан. Већ у првој Југославији испред Светог Саве истицан је Штросмајер, као идео-лог југословенства. Његова статуа је постављена у сали Народне скуштине. Свети Сава је био сведен само на српског православног свеца и било је проти-вљена да се његов дан празнује као школска слава у римокатоличкој средини. У Титовој Југославији Свети Сава сасвим је одгурнут и из националне мисли и из просвете. Своје место задржао је само у Српској православној цркви. У најгоре време по ову Цркву, 1953, отац Јустин Поповић, објавио је у иностран-ству (у Минхену), изузетну књигу Светосавље као филозофија живота. По мојим анализама, од појаве ове књиге може се говорити о обнови нашег наро-да на основама српске мисли.
Ни српска мисао коју оличава Вук Караџић никада није сасвим напу-штена. У социјалистичкој Југославији излазе Сабрана дела Вука Караџића у четрдесетак обимних томова. Прихваћена је традиција да се сваке године одр-жава Вуков сабор у Тршићу. Вукова задужбина, која је основана 1986. такође је израз признања овом великану. У Новом Саду је, тих година, заснована ма-нифестација под именом Доситејеви дани. Ово манифестационо испољавање има своју вредност. Међутим, у научном смислу Срби и даље остају верни сер-бокроатистици, а то значи они поништавају учинак и Вука и Доситеја. Али они увек могу да се врате аутентичним вредностима и ставовима свога наслеђа.
Хрвати такву могућност немају. Они су, приликом разбијања Југослави-је, ефикасно срушили властите идеје и југословенства и сербокроатистике, са-секли су грану на којој су седели. Толико су били самоуверени да су скинули маску и признали, имплицитно, да су били преваранти: и Гај је био прварант и Штросмајер, и Јагић, и Иван Броз и Томо Маретић. Били су то и Крлежа и Ти-то. Али, по њима, све је дозвољено ако се чини у корист свога национа. Једно од главних признања јесте: да је ЈАЗУ, у ствари, ХАЗУ и да се та институција само приказивала као југословенска. Први пут се то признање десило у време Анте Павелића. Други пут, на крају двадесетог века. Нешто слично је учињено и са Југославенским лексикографским заводом. Он се сада зове Лекискограф-ски завод „Мирослав Крлежа“. Верујем да неће бити прилике и за треће хрват-ско одрицање од идеје југословенства и братства и јединства.
Сматрам да се и србистика и српска идеја југословенства могу обновити. Те идеје су утемељене на општеевропским основама. Хрватска идеја југо-словенства и хрватска идеја сербокростистике не могу да буду обновљене.

5. У књизи се бавите водећим српским националним институцијама и истиче-те да оне и даље почивају на сербокроатистици, чак и послије распада Југо-славије? Шта је томе главни узрок, зашто је тај повратак сопственој фило-лошкој традицији тако тежак?

Са превратом 1945. све се променило: променио се друштвени систем, војска, полиција, просвета, култура. Промене у Југославији биле су сличне онима у другим земљама у којима су комунисти дошли на власт. Али било је и другачијих. На пример, из српских националних институција изгнана је срби-стика и утврђена сербокроатистика. То значи да је су у српским националним институцијама програме засноване на српској мисли заменили они засновани на хрватској мисли и хрватским интересима. У науци није устројен само нови идеолошки модел, као и у другим социјалистичким земљама, већ је инстали-ран и нови модел међунационалних односа.
Највише знам о променама у Матици српској. У време њеног настанка (а она је настала на темељима идеја србистике и славистике) није било ни по-мена о томе да Срби и Хрвати имају заједнички језик. Све до 1945. године Ма-тица је, углавном, поштовала своју традицију и српску идеју. А онда је дошло до драстичне промене. Нове политичке власти су замениле управљачку гарни-туру у Матици, промениле састав и структуру чланства, а задржале само оне истакнуте личности које су биле подложне идејама сербокроатистике. Тиме је омогућена промена оријентације у овој установи.
Да је у Матици дошло до промене оријентације види се по њена два ка-рактеристична потеза. Први је Новосадски договор о језику (1954) на којем је српски језик и званично преименован у српскохрватски, управо по Јагићевој пројекцији, а супротно Матичиној традицији старој више од једног века. Дру-ги потез нове Матице је едиција Српска књижевност у сто књига (1958-1966) у којој је српска књижевност приказана према туђој пројекцији, према пројек-цији Ђуре Шурмина, хрватског историчара књижевности и политичара. Да је тако заиста било, то сам показао у више својих књига..
Ако је Матица српска заузела став да је српски језик српскохрватски, онда су, у оно време, друге националне институције морале да је следе. Ако је Матица у својој репрезентативној едицији представила српску књижевност без дубровачке, ни други издавачи нису могли да чине другачије. Тако су настале познате едиције Српска књижевност у књижевној критици, Српска драма, Историја српског народа, Српска књижевна критика. У свима њима је изне-веравана српска филолошка традиција (српска мисао), а афирмисана хрватска.
Политика и држава су се промениле. Али поредак у националним науч-ним и културним институцијама и у образовном систему није или није се про-менио у битноме. Показало се да су ове институције и системи много тврдо-корнији од политичких власти. Српски лидери новијих времена, и Иван Стам-болић, и Слободан Милошевић, и Војислав Коштуница, у успону својих каријера долазили су на поклоњење у Матицу српску и одавали јој непримерена признања о њеној безгрешности и политичком умећу. Рекло би се да су поли-тички лидери све више у некаквом односу зависности од ових и оваквих срп-ских институција. Све би то било у реду да су и ове институције промениле своје позиције из титоистичког периода. Али нису. Српске националне инсти-туције – најслабија тачка српског народа – тако сам насловио свој реферат писан за Конгрес српских интелектуалаца у Београду 1994. године који нисам могао да саопштим, јер ми није дата реч. Овај текст сам објавио у својим књигама, а написао сам и више критичких стидија о Матици српској и САНУ. Мо-ји закључци су јасни: српске националне институције треба отргнути од туђин-ске контроле и вратити на пут властите традиције и српске мисли.

6. У књизи анализирате и дјеловање неких људи који су се налазили на истак-нутим позицијама у најважнијим културним институцијама. Да ли се њихов ангажман може сматрати политичким а не научним и културним, како је официјелно квалификован?

Није тачно да Срби нису створили национални програм, како се говори. Он се налази тамо где је једино и могао постојати: у националној филологији, србистици, баш као што су такви програми у других народа настајали и опста-јали у њиховим националним филологијама, рецимо: полонистици, словаки-стици, бохемистици, румунистици итд. Велика је српска несрећа што они који имају политичку и економску моћ неће да знају за аутентичну српску филолошку традицију, као што неће да знају ни за програм њене обнове. Ствари ће почети да се мењају кад се србистика врати тамо где јој је место, као што је то случај са филологијама других народа. Враћање српске мисли, србистике, у си-стем филолошких дисциплина, и у српски национални живот, то значи улага-ње у будућност. То је наш дуг нашим прецима али и обавеза према младима који су сада у школским клупама.
Показало се, међутим, да напуштање програма сербокроатистике и враћање србистици у српским националним институцијама не пролази. А не про-лази зато што су у тим институцијама, у време титоизма, постављени комесари у ликовима елитних интелектуалаца са одређеним задатком и обавезама који су обезбедили одређену кадровску репродукцију. Неколико текстова посветио сам деловању таквих личности. Да би дошло до неопходних промена, требало је и то питање отворити.

7. Један текст у књизи „Идеје југословенства и српска мисао“ носи наслов „Срби и мултиконфесионалност“. Какаве посљедице је, у вријеме доминације сербокроатистике, имало свођење српског народа само на православни дио те популације? Како се данас односити према том проблему?

У оптицају су две тезе: једна је да су Срби само православци, друга је да су и Срби мултиконфесионални народ.
Иза тезе да су Срби мултиконфесионалан народ стајали су Доситеј и Вук Караџић. Караџић је био доследан у ставу о Србима три закона: грчког, турског и римског. У низу текстова показивао сам да је исти став, у основи, морао имати и Свети Сава, да га се држала династија Немањића; да га се изри-чито држала за своје владавине и династија Обреновића. Став о мултиконфе-сионалности једног народа у принципу важи и код свих европских народа. Вук Караџић се у свом ставу изричито ослањао на Немце. Верски ратови су за Европу прошлост. Нама су се десили на крају 20. века, јер у нас ови нормални принципи о мултиконфесионалности, који важе за европске народе, нису по-штовани.
Куда је водио штросмајер-јагићевски став о деоби народа по вери, а не по језику, најјасније се показало на терену Босне и Херцеговине. У Европи би три верске заједнице једног језика биле третиране као један народ. Тако би би-ло и по схватању Вука Караџића. У Титовој Југославији, три верске заједнице једног језика су биле представљене као три посебна народа, тј. као Срби (пра-вославни), Хрвати (римокатолици) и Муслимани (са великим М). Ако стање у Европи сматрамо као нормално, ово на терену Босне и Херцеговине може се 48
сматрати абнормалним, патолошким. То значи да је рат у Босни и Херцегови-ни био предодређен патолошким идејама. Пошто је однос филологије и политике реверзибилан, у новој политичкој реалности арбитрарно је промењен став о језику. Уместо доскорашњег става о томе да три конфесионалне заједнице говоре једним језиком, завладала је нова језичка политика по којој се у Босни и Херцеговини говоре три језика: језик православаца (који се официјелно зове српски), језик римокатолика (који се официјелно зове хрватски) и језик муслимана (који се од 1992. официјелно зове босански или бошњачки). Тако нешто не постоји нигде другде у Европи. Нигде се у Европи језик не зове по држави, већ по имену народа који га је створио. Зашто босански? Зато што је то назив државе. У Црној Гори такође сматрају да језик треба да се зове по имену државе. Па и кад би то било могуће и оправдано, поставило би се питање: а где се у том случају изгубио херцеговачки језик? Зашто њега заобилазе? Зар Босна и Херцеговина не треба да има босанскохерцеговачки језик? Да ли се име херцеговачки изоставља зато што асоцира на источнохерцеговачки дијалекат којим се говори на подручју Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске и дела Србије? Ко ће то знати. Од оваквих бесмислица може да заболи глава.
Не видим други пут за популацију која говори мојим језиком од онога којим иду сви други народи у Европи. И Срби су мултиконфесионалан народ. Онако како су европски народи (рецимо Немци) уредили односе међу верским заједницама, нека тако учине и Срби. Онако како се Немци односе према не-мачком језику који се говори у више држава, нека тако учине и Срби.

(Глас плус, Бања Лука, 30. јун и 1. јул 2007, стр. 6-7)