Апстракт: У раду се издвајајују (готово) сви лингвистички и политички
критеријуми идентитета једнога језика, који се су међусосбно супротстављени
највише по (не)нужности објективног и субјективног приступа. На основу ана-
лизе свих издвојених објективно-лингвистичких и субјективно-политичких кри-
теријума идентитета језика, аутор закључује да нема никакавих основа за издва-
јање некаквог „црногорског књижевног језика“ из српског књижевног језика.
Кључне ријечи: лингвистика, политика, идентитет језика, објективни крите-
ријуми, субјективни критеријуми, научни приступ, емоционални приступ

0. У разматрању језичких питања лингвистика и политика критеријално
су готово инкомпатибилне. Лингвистика, будући наука, своје анализе и за-
кључке мора темељити искључиво на научним критеријумима. Политика, као
ненаука, у својим анализама и закључцима уопште се не мора ни дотицати би-
ло којих научних, па сљедствено, ни лингвистичких критеријума. А основна
разлика између ненаучног и научног приступа било ком предмету сазнања је-
сте примјена објективних, што истовремено подразумијева искључење субјек-
тивних (емоционалних) критеријума анализе. Лингвистика као наука подразу-
мијева, дакле, откривање и сазнање истине као једино релевантног циља, и то
на основу научних критеријума. А таман колико је научном критеријуму има-
нентна објективност, толико му је, ако не и више, несвојсвена емоционалност.
То, међутим, не значи да и научни критеријум не може бити емоционално
представљен (изложен), него значи да емоција не може бити ни основ ни замје-
на научном критеријуму. „Емоција као критеријум стоји дакле насупрот науч-
ном приступу, што не значи да сама емоција не може бити предмет научне рас-
праве, или пак њен повод“ (Ковачевић 1999:150). Та инкомпатибилност науч-
них (објективних) и политичких (субјетивних, емоционалних) критеријума бје-
лодано се показује у лингвистичким и политичким погледима на статус књи-
жевног (стандардног) језика у Црној Гори, гдје се емоционално-жељни однос,
чије је искључење предуслов научности саме лингвистике (Ковачевић
1996:121), узима не само за нужни него и за довољни услов тобожњег постоја-
ња „црногорског језика“.
У овоме раду ћемо зато показати како се статус књижевног језика у Цр-
ној Гори „огледа“ у лингвистичким а како у политичким критеријумима, одно-
сно колико су једни а колико други релевантни за одређене лингвистичког ста-
туса било ког, па самим тим и стандардног језика у Црној Гори.

1. Књижевни језик у Црној Гори у огледалу лингвистичких критеријума
1.1. Дискусија која се у Црној Гори распламсала око статуса књижевног
језика изазавана је прије политички неголи лингвистички. Због тога и није чу-
до што у њој политички критеријуми или заглушују лингвистичке, или се пак
они у дискусијама нелингвиста1 проглашавају за (социо)лингвистичке крите-
ријуме. Из тих је разлога у овоме раду најприје неопходно издвојити неспорне
и општеприхваћене лингвистичке и социолингвистичке критеријуми идентите-
та једнога језика и примијенити их на књижевни језик у Црној Гори, како би се
на основу њих могло доћи до научно утемељеног закључка о томе постоји ли
лингвистички основ за тако често понављану – истина не од стране лингвиста
– тврдњу о постојању некаквог црногорског књижевног (стандардног) језика.
1.2. Два су неспорна и општеприхваћена чисто лингвистичка критерију-
ма идентитета језика, а то су: а) структурни, и б) генетски (уп. нпр.: Бугарски
2001:11; Кордић 2006:325). Генетски се, што нико не спори, књижевни језик у
Црној Гори не разликује од српског јер за основицу има источнохерцеговачки
дијалекат. Граматичка и лексичка структура књижевног језика у Црној Гори
подударна је са структуром српског књижевног језика. Књижевни језик у Цр-
ној Гори се – како то примјећује и Иван Клајн – „не разликује од српског ије-
кавског, осим у два безначајна детаља. Ми кажемо сутра, они сјутра, ми ка-
жемо нисам а они нијесам. Они, даље, покушавају да задрже онај стари облик
падежа лијепијех, добријем, што више нико не каже ни у Црној Гори него кажу
лијепих, добрим, као што и ми кажемо у српском ијекавском. Ту нема разлике
и ако би неко успоставио посебан црногорски језик, то је искључиво ствар по-
литике, то нема везе с науком“ (Латиновић 2007:52).
1.2.1. А с науком засигурно нема везе ни покушај најватренијег заговор-
ника „црногорског језика“ Војислава Никчевића да црногорски од српског ди-
ференцира бројем фонема. Никчевић, наиме, каже да „за разлику од српскога
језика, који има 31, те хрватског и босанског језика сa по 32, црногорски језик
поćедује 34 фонема“ (Никчевић 2001:37), наводећи, уз ијекавску замјену јата,
као ексклузивно црногорске фонеме „црногорског језика“ умекшано ш (ć),
умекшано ж ('з) и умекшано з (s). Да је којим случајем читао Вука Караџића,
Никчевић би примијетио да је и Вук уочио те гласове, али их није сврстао у
„гласове књижевног језика“, него их је оставио међу дијалекатским ("некњи-
жевним“) гласовима, односно гласовима који немају статус фонема. У Српској
граматици уз Рјечник из 1818. године Вук, наиме, каже да «у Српском језику
има 28 прости гласова», па иза њиховог набрајања упућује на фусноту, у којој
1 Под којим свакако треба подразумијевати не само оне који по професији нису
лингвисти, него и све оне који нису лингвисти по знању, макар то по звању и били, јер
у својим иступима негирају критеријуме науке чији су тобожњи представници.
додаје: „Осим ови општи гласова могу се чути у Српском језику још неки осо-
бити гласови: 1) Ерцеговци кашто изговарају с пред ј као Пољско ś, а з као ź,
н.п. шјекира [śеkira], шјутра [śutrа], ижјео [iźео]“ (В. Караџић 1987:XXIX). У
дескрипцији и кодификацији српског књижевног језика Вук, дакле, за књижев-
не није прихватио специфичне источнохерцеговачке умешане гласове ш и ж
(тј. ś и ź) настале јотовањем сј и зј. Разлог неприхватања тих гласова за књи-
жевне очито је био тај што наведени гласови немају дистинктивну функцију,
тј. немају улогу фонема. А Вук под «бројем гласова“ управо подразумијева
гласове са дистинктивном функцијом у књижевном језику, тј. фонеме. (Кова-
чевић 2006:281). Иако није знао за термин фонема, Вук је очито под „књижев-
ним гласовима“ подразумијевао оно што данас фонологија сматра фонемама.
Никчевић очигледно зна за термин фонема, али не зна шта тај термин подразу-
мијева, што се види не само по томе што наведене гласове сматра фонемама
„црногорског језика“, него и по самој дефиницији фонеме, која је за њега „ми-
нимална дистинктивна јединица исказа у разликовном смислу“ (Никчевић
2001:14), што ће нонсенсно рећи: разликовна јединица исказа у разликовном
смислу. Управо због таквих са науком дубоко завађених ставова, којих је, ус-
пут буди речено, пуна Никчевићева књига (о чему се опширно говори у Кова-
чевић 2003:163-199), Никчевићеви ставови о „посебитостима црногорског јези-
ка“ тешко да могу завређивати пажњу било кога ко се лингвистиком критери-
јално бави.
1.3. Из свега наведеног јасно је да према структурном и генетском кри-
теријуму књижевни језик у Црној Гори јесте српски књижевни језик. Ни по
трећем неспорном, али сад не чисто лингвистичком него социолингвистичком
критеријуму идентитета језика – а то је комуникативни критеријум – књижев-
ни језик у Црној Гори не може се одвојити од српскога језика, нити пак издво-
јити из њега, јер не постоје чак ни најминималније комуникативне сметње из-
међу говорника српскога језика у Црној Гори и осталих говорника српскога је-
зика. „Та узајамна разумљивост је социолингвистички корелат структурној
сличности утврђеној у системској лингвистици“ (Кордић 2006:326), а истовре-
мено још један недвосмислен аргумент непостојања некаквог посебног „црно-
горског језика“.
1.3.1. И структурни, и генетски и комуникативни критеријум – а то су
три једина лингвистички и социолингвистички релевантна критеријума у одре-
ђењу идентитета једнога језика – јасно и недвосмислено показују да се у Црној
Гори не може говорити о неком посебном црногорском језику, или друкчије
речено: потврђују да је у Црној Гори у употреби српски књижевни језик. У не-
достатку лингвистичких, „црногорски језик“ жели се у Црној Гори васпостави-
ти уз помоћ политичких критеријума, који су, будући научном ригорозношћу
неусловљени, нормално кудикамо бројнији од лингвистичких.

2. Књижевни језик у Црној Гори у огледалу политичких критеријума
2.1. Од свих политичких критеријума призиваних у помоћ при покушају
инаугурисања „политичких“ језика без сумње је најпознатији и најспомињани-
ји (психо)социолошки критеријум самопроцјене говорника датога језика у
оквиру одређене друштвене заједнице, односно критеријум „вредновања јези-
ка од стране његових говорника“ (Бугарски 2001:11). Тај критеријум неки сма-
трају социолингвистичким критеријумом, доводећи га чак у исту раван са
структурним и генетским као неспорно лингвистичким критеријумима иденти-
тета језика.2 Наведени критеријум нема, међутим, ама баш никакве везе са
објективним критеријумима лингвистике, па ако је и социолингвистика дио
лингвистике, онда он нити може нити смије бити релевантан у лингвистичком
одређењу идентитета некога језика. Говорници некога језика могу, што је са-
свим нормално, језик сматрати својим зато што њим говоре, али тај њихов
емоционални однос лингвистику као науку која почива на објективним крите-
ријумима не само да при процjени идентитета језика не обавезује, него чак не
мора ни да занима. Он једино може бити битан за социолошка или боље рече-
но психосоциолошка истраживања, која с лингвистичким критеријумима иден-
титета језика нису ни у каквој вези. Узимање наведеног критеријума у обзир
значило би да би за лингвистику „социолингвистички“ релевантан критеријум
било нпр. изјашњавање становника Шумадије, Крајине, Пиве, Боке Которске и
сл. да свако од њих говори посебним језиком!? Је ли то (социо)лингвистички
релевантан податак о броју различитих језика? Умножава ли се тиме број јези-
ка? Не, него се само бјелодано показује да наведени критеријум не може бити
сврстан међу објективне научне критеријуме3, па самим тим ни међу социо-
лингвистичке, ако социолингвисти себе сматрају лингвистима!
Примијењен на ситуацију у Црној Гори, наведени емоционални крите-
ријум вредновања језика од стране његових говорника не иде, међутим, на ру-
ку заговорницима „црногорског језика“, јер се на посљедњем попису станов-
ништва апсолутна већина говорника (чак 63,9%) изјаснила за српски као свој
језик, док се за „црногорски“ опредијелило тек 20% становника Црне Горе.
2 Уп. „Постоје бар три компоненте тог идентитета: структурна (какав је неки је-
зик), генетска (из чега је настао) и социолингвистичка (како га вреднују његови говор-
ници“) (Бугарски 2001:11).
3 А карикатуралност примене тог критеријума можда најбоље одсликава актуелна
језичка стварност у Црној Гори, са идентификацијом „матерњег“ језика уз потпис. Тако
нас новине обавјештавају да „Министарство просвјете и науке Црне Горе од родитеља
ученика шестих разреда тражи да испуне изјаву и о називу језика за програм матерњи
језик и књижевност у следећој години. У понуди су: српски, црногорски, бошњачки и
хрватски! Анкета није анонимна. Уколико не желе да се изјасне, родитељи имају и дру-
гу могућност да потпишу изјаву да не желе да се изјасне!?“ ( Језик ал' уз потпис, Вечер-
ње новости, 28. 3. 2007, стр. 6). Ако се не изјасне, остаје им, дакле, безимени језик, или
ће то умјесто њих само Министарство урадити, будући да оно зна који је коме поједин-
цу језик „матерњи“ у Црној Гори, али неће да зна који је службени језик у Црној Гори!
Тим је чудније онда позивање заговорника „црногорског језика“ на овај нелин-
гвистички као лингвистички критеријум, будући да тај критеријум не само да
не даје никакву потпору, него одагнава сваку сумњу о могућности постојања
чак и некаквог политичкога „црногорског“ језика, који би био аналоган нпр.
„хрватском“ или „бошњачком/босанском језику“, који су своје постојање бази-
рали на наведеном као једном од упоришних критеријума.
2.2. Уз психосоциолошки критеријум самопроцјене говорника о иденти-
тету језика међу социолингвистичке критеријуме, посебно кад је ријеч о бал-
канским језичким приликама бившег српскохрватског језичког подручја – по
правилу се убраја и један правни, а заправо опет политички, критеријум. Ријеч
је о тако често навођеном критеријуму права свакога народа да свој језик назо-
ве властитим именом. На то право неријетко се позивају и заговорници „црно-
горског језика“. Тако нпр. Сретен Перовић каже да „сваки црногорски грађа-
нин има право да свој језик назове својим националним именом“ (Перовић
2006). То непостојеће право, никад и нигде непримијењено у свијету сем на
Балкану, и то на српски, односно српскохрватски језик, ad hoc су измислили
Хрвати 1967. године у познатој Декларације о називу и положају хрватског
књижевног језика пласиравши тврдњу да је „неотуђиво право свакога народа
да свој језик назива властитим именом, без обзира ради ли се о филолошком
феномену који у облику засебне језичне варијанте или чак у цијелости припада
и неком другом народу“ (Декларација 1967:164). Познато је, међутим, да такво
„право“ не прописује ниједан правни документ ОУН или УНЕСКО-а, као ни
документи Савјета Европе или ОЕБС-а (Грешел 2003:164). Тим је онда чудније
да се на то право не позивају само политичари него и (социо)лингвисти. Тако,
нпр. Ранко Бугарски каже да „уобичајени аргумент да сваки народ има право
да свој језик назове својим националним именом начелно је неспоран, али уз
двије битне ограде. Прво, ту је реч о само некаквом обичајном праву, односно
пракси која одавно постоји у свету, а не о праву које би било загарантовано у
међународним институцијама и кодификовано у њиховим документима, јер
тога напросто нема“ (Бугарски 2006). Питање је одакле Бугарском то као „оби-
чајно право“, јер обичај подразумијева да се нешто често понављало. А будући
да да дато „право“ није постојало, није могло ни бити „праксе која одавно по-
стоји у свету“, јер се дато право потезало као аргумент искључиво у преимено-
вањима српск(охрватск)ог језика. Зато ваљда данас и хрватски лингвисти
„правни“ аспект стандардног језика ипак условљавају лингвистичким. Наиме,
хрватски филолози сад тврде да је „питање о положају хрватског језика у пр-
вом реду правно питање, а језикословна аргументација предувјет је правној са-
мо утолико што треба одговорити је ли хрватски језик посебан језик, различит
од српског, од бошњачког или црногорског“ (Изјава ХАЗУ 2005). Будући да је
одговор на „предувјет“ негативан, ни правни се критеријум, јасно је, не може
примијенити! Тако „правни критеријум“ у лингвистичкој аргументацији остаје
без свог ("предувјетованог“) садржаја, па самим тим политичким „језицима“
не може обезбиједити статус посебних лингвистички утемељених језика.

2.3. Непостојеће право о слободи именовања језика углавном је као по-
стојеће коришћено у преименовањима српског, односно српскохрватског јези-
ка, зато што се и име језика узимало за један од битних социолингвистичких, а
заправо опет политичких, критеријума идентитета језика. „У појам идентитета
... иде и назив језика“, каже Јосип Силић (2006). „Назив језика у службеној
употреби у једној држави ствар је политичке одлуке, која може у већој или ма-
њој мери бити утемељена у чисто лингвистичким чињеницама“, рећи ће Ранко
Бугарски (2006), док је за Новака Килибарду то искључиво „државно-политич-
ко питање“, јер „као што политичари не могу рјешавати синтаксичке пробле-
ме, тако ни лингвисти не могу одређивати име једнога језика у конкретној др-
жави“ (Килибарда 2006). Примјећује се да је степен неупућености у лингви-
стику и њене критеријуме управо пропорционалан са степеном заступања по-
литичког права на име језика. Зар томе најбољу, парадигматичну потврду не
дају нетом изречене ријечи Новака Килибарде, а чак и више сљедеће ријечи
црногорског сликара Рајка Тодоровића Тодора: „За мене нема никакве дилеме.
Мислим да то више није лингвистичко питање. Сматрам да језик треба назвати
именом државе, а све остало не води ничем добром“, јер је „ријеч о идентите-
ту. Нећемо се ваљда презивати по комшијама“, „Црна Гора не би смјела да се
стиди свога имена“ (Тодоровић 2006). Као да се САД, Канада, Аустралија,
Бразил, Мексико и толики други стиде свог имена тиме што га не ставише у
назив „свог“ службеног језика?
А име језика јесте историјска, дијахрона категорија. Оно настаје на по-
четку стандардизације једнога језика, и нема никаквог научног основа за мије-
њање историјско-(етно)лингвистички задатог имена језика. Тешко је не сагла-
сити се с мишљењем данског лингвисте Пера Јакобсена да „нема рационалних
објашњења за споменуто [балканско] придавање значаја називу језика. Ми-
шљење да 'свака земља има право на свој језик' представља исувише упрошће-
но схватање односа између народа и језика. Народа који немају 'свој' језик има
толико да их не треба ни набрајати, и нема према томе никаквих разлога због
којих би Хрвати или Бошњаци, на пример, одједном имали 'право на свој је-
зик'„ (Јакобсен 2006: 319). А ако такво „право“ немају нити га могу имати Хр-
вати и муслимани/Бошњаци, како ли га тек могу имати Црногорци?!
2.3.1. Најгоре је што се различито име узима, чак и код социолингвиста,
за критеријум идентитета језика. Тако Стјепан Бабић каже да „Срби сада свој
језик називају српским“ и да „Срби у Хрватској траже наставу на своме срп-
ском језику, чиме се најочитије признаје да су српски и хрватски два језика“
(Бабић 2004:12). Превласти политичких над лингвистичким критеријумима,
који се најбоље одсликавају у изједначавању „политичких“ и „лингвистичких“
језика, наклоњен је и Милорад Радовановић, који каже да је „у крајњем, сваки
'лингвистички' језик истовремено и 'политички' језик, барем у том погледу што
до распознавања његове посебности, тј. 'лингвистичкога' идентитета, долази
кад-тад, овако или онако, више 'политичком' вољом но научним суђењем. То
практично значи да је, ипак, онолико језика колико се ауторитети неке сорте
„договоре“ / „одлуче“ / „пропишу“ да их је.“ (Радовановић 2001:170). Радова-
новић, као што видимо, у социолингвистичке критеријуме уводи и критеријум
договора нелингвистичких, односно политичких ауторитета. Тај критеријум он
чак сврстава у критеријуме „лингвистичког идентитета“ језика, као дa не зна
оно што је Роман Јакобсон давно констатовао: да „научне и политичке конфе-
ренције немају, срећом, ничег заједничког. Успех једног политичког скупа за-
виси од општег споразума већине или свих учесника. Међутим, употреба гла-
сова и вета страна је научној дискусији, где се несагласност у целини показује
продуктивнијом од сагласности“ (Јакобсон 1966:285). Пренесено на план иден-
титета језика, то значи да политички и лингвистички критеријуми идентитета
језика „немају, срећом, ничег заједничког“, из чега онда нужно слиједи да „по-
литички језици“, који су језици само по имену, али не и према било ком лин-
гвистичком критеријуму нису нити могу бити језици које би лингвистика као
објективна наука могла уважавати. Социолингвситику као науку нормално не
обавезује ни политички критеријум „компромиса“, који се често могао чути у
расправама око назива језика у уставу Црне Горе. Тако су новине пренијеле да
је црногорски опозициони Покрет за промјене предложио „као компромисно
рјешење да назив службеног језика у уставу буде: 'јединствени језик којег гра-
ђани називају црногорски односно српски'"4, а и сам предсједник Црне Горе,
Филип Вујановић, је изјавио: „Залажем се за црногорски језик, слиједећи оно
што су урадиле државе бивше СФРЈ, које су именом своје независне државе
назвале своје службене језике,5 али сам, такође, констатовао и да унутар црно-
горског парламента сада нема двотрећинске подршке за то рјешење и зато тре-
ба покушати постићи компромис."6 Да ли се та „компромисна“ политичка рје-
шења могу сматрати релевантним (социо)лингвистичким критеријумима у од-
ређењу идентитета језика? Нормално да не могу, јер изневјаравају основно на-
чело научне критеријалности, којему се лингвистика попут свих других наука
мора повиновати.
2.3.2. Већ је у озбиљној (социо)лингвистичкој литератури констатовано
да „назив језика било у народу било у уставу и политичким круговима није
лингвистички критериј за утврђивање да ли се ради о једном или о неколико
језика. То је потпуно разумљиво јер ни народ ни политичари не приступају је-
зичним питањима знанствено, дакле, објективно, неутрално, с лингвистичким
знањем, него приступају субјективно, емоционално, руководећи се политич-
ким или неким другим, често приватним интересима“ (Кордић 2006а:169). За-
то се код назива језика мора правити разлика између назива у народу и назива
у лингвистици, пошто, како то тврди Б. Грешел цитиран код С. Кордић, „народ
4 Дан, Подгорица, 6. 4. 2007, интернет издање, Политика: Може црногорско-срп-
ски
5 Стварно је интересантно како су то према имена Србија или Хрватска добијени
називи хрватски, односно српски језик. И о томе, по мишљењу политичара и оних који
уважавају њихове политичке као лингвистичке критеријуме, треба да се пита политика,
а не лингвистика?!
6 Vijesti, Podgorica, 4. 4. 2007, internet izdanje, Politika: Crnogorski, pa srpski
смије називати свој језик како год хоће, али лингвистика не смије без преиспи-
тивања преузети такво именовање“ (Кордић 2006:327). Лингвистика не смије
ни уставно одређење језика у једној земљи узимати као језички релевантан
критеријум у одређењу идентитета једнога језика. А код новонасталих држава,
зар то најбоље не показује садашња расправа о имену језику у новом уставу
Црне Горе, сматра се да само уставно именовање представља довољан крите-
ријум идентитета датога „језика“. Тако се чак и од неких који себе сматрају
лингвистима, попут извјесног Аднана Чиргића, у Црној Гори могу прочитати с
лингвистиком као науком добрано посвађана тврђења, попут сљедећег: „Распа-
дом бивше СФРЈ распао се и њен званични тзв. српскохрватски језик на чети-
ри социолингвистичка, у славистичкоме свијету призната (sic!) језика: босан-
ски, црногорски, хрватски и српски, од којих једино још црногорски чека своје
уставно признање. Остали језици су, осамостаљењем држава у којима су у упо-
треби, по аутоматизму (sic!) стекли статус посебних језика“.7 Да је наведена
тврдња саткана од произвољности заснованих на самим нетачностима, није се
тешко увјерити. Социолингвистичка утемељеност „статуса засебног 'језика' не
може се – како то наводи С. Кордић исцрпно цитирајући Б. Грешела (Кордић
2006: 326) – добити самом чињеницом проглашавања службеног језика и прав-
ном фиксацијом политички пожељног имена (и обрнуто, не може нестати ад-
министративним мијењањем статуса идиома и његовим преименовањем)“
(Грешел 2003:177). Јер „проглашавање неког идиома службеним језиком и тип
његовог именовања нису ни лингвистичког ни социолингвистичког карактера,
него изванлингвистичког“ (Грешел 2003:149): „Код избора службених језика и
њиховог именовања руководе се гране права које су за то задужене искључиво
према смјерницама политике односно дотичних владајућих елита у држави.
Стога нема никаквог оправдања код описивања постјугославенских језичних
односа наводити проглашеност службеним језиком и административно фикси-
ран облик имена као наводно 'социолингвистичко' обиљежје у корист језично-
партикуларистичке аргументације код српскохрватског језика“ (Грешел 2003:
149). Уз то „Грешел (2003:151-159) наводи примјере устава из 21 европске и
изваневропске државе када устави именују језик на један начин, а (социо)лин-
гвистика на други зато што уставне одредбе о језику нису знанствено утемеље-
не. Такви примјери доказују независност (социо)лингвистике од политике“
(Кордић 2006:326). Каква супротност убијеђености балканских социолингви-
ста који социолингвистику виде као дио политике, а не као дио лингвистике, а
што најбоље репрезентују, не само наведене Чиргићеве него и сљедеће ријечи
Бранка Брборића, дуго времена најистакнутијег политичког лингвисте у Срби-
ји, а који каже да се у идентитету језика заправо и не пита наука него полити-
ка, будући да је „наука немоћна у евентуалном покушају да докаже аксиоме
или очигледности, чак и кад су оне потпуне, а није ни надлежна да утврди до-
кле се протеже један језик и где настаје други. Није моћна ни да утврди колики
је ступањ разлика међу појединим идиомима неопходан да би се они могли
7 Vijesti, Podgorica, 3.6. 2007, internet izdanje, Art dodatak: Ustavni položaj jezika
или морали сматрати оделитим језицима. О количини за то довољних разлика,
које уопште не морају бити велике, одлучује политика, моћна да размножава
ако јој се прохте, и називе истог језика на сасвим малом простору. Наука може
доприносити разјашњавању чињеница и тврдити да су оне тврдоглаве, али се
она, што јој се неретко и догађа, може упрегнути у кола збуњивања и слуђива-
ња недужних људи и њихових народних скупина, подложних сваковрсним ма-
нипулацијама“ (Брборић 2005:41). Чему онда научни критеријуми, замијенимо
их политичким, како то имплицитно и предлажу већ цитирани Брборић, Радо-
вановић, Бабић, или пак Свенка Савић, која поводом „црногорског језика“ ус-
тврди да „службени језик у Црној Гори може бити црногорски, ако тако одлу-
чи власт. Није потребно да се наводе лингвистички докази. Довољни су поли-
тички“ (Савић 2006). Оваквој социлингвистици свакако би много боље одгова-
ра назив „социополитика.“ Али шта онда у таквој дисциплини да траже лин-
гвисти?
2.4. Као што се види, „конфузију око назива језика су створиле политич-
ке елите појединих земаља које су настојале 'одозго' да утичу на промену јези-
ка“ (Јакобсен 2006:320), а још више политички лојални „социолингвисти“ који
су те политичке одлуке сматрали лингвистички релевантним. Тако су се у бор-
би за идентитет језика неријетко износили научно давно напуштени критерију-
ми поистовјећења идентитета језика са идентитетом нације, а који су се та-
ко често могу чути у расправама око статуса књижевног језика у Црној Гори.
Такве су расправе своје упориште могле пронаћи код нпр. Норвежанина Свеј-
на Манесланда, који каже да је „по југословенској традицији право сваког на-
рода на свој језик сматрано је природним, а, с друге стране, без свог језика (и
националног именовања језика) не може бити нације. Дакле, постојање бо-
шњачке нације захтијевало је и национално именовање језика.“ (Манесланд
2005: 485). И он није једини „Балканац“ у таквоме схватању, које примјери по-
стојања нација што национално не именоваше свој службени језик са свих
страна свијета демантују. Зар Американци, Канађани, Мексиканци, Швајцар-
ци, Аустријанци, Бразилци и да даље не набрајамо нису нације зато што нису
национално именовали „свој“ службени језик8?! Или су они ипак мање нације
него Бошњаци или Црногорци, које не желе бошњачки односно црногорачки
као национално него босански, односно црногорски као „земаљско“ име језика.
Из наведеног се јасно види, да негација идентитета језика не значи нити може
значити негацију идентитета неке нације.
8 Кад се то као контрааргумент спомене балканским политичарима „филолозима“,
они посегну за невјероватним „аветним“ диференцијалним критеријумом: „На примјед-
бу да по више народа своје језике називају истим именом, као што су шпански и енгле-
ски, најбоље је одговорити чињеницом да би САД назвале свој језик својим национал-
но-државним именом да им од Велике Британије запријети било каква опасност. А кад
би шпанска конквиста вампирски запријетила неким латиноамеричким државама, оне
се не би устручавале да шпански језик, којим говоре, крсте именима својих нација“
(Килибарда 2006).

2.5. Обично филолози склони домишљању нелингвистичких критерију-
ма у одређењу идентитета језика с критеријумом нације комбинују и критери-
јум културе. Тако потпору посебности „хрватског“ језика Стјепан Бабић жели
да пронађе у томе што су „српска култура и српски језик једно, а хрватска кул-
тура и хрватски језик друго. Може Хрватима Нушић или који други српски пи-
сац бити не знам како драг, али они га опћенито сматрају припадником друге
културе и друге књижевности па онда и другога језика“ (Бабић 2004: 118). На
сличан начин „размишља“ и Норвежанин Свејн Менесланд: „С обзиром да Бо-
шњаци, Срби и Хрвати у Босни и Херцеговини имају сваки своју културу
(укључујући вјеру) и језичку повијест, што је свугдје у свијету саставни дио
стандардног идиома једног народа, није чудо да постоје разлике у стандарди-
ма.“ (Манесланд 2005:518). Исту научну странпутици подупире и мишљење
Новака Килибарде да „политичка пропаганда да се не дозволи име црногорски
језик значи поништавање духовних остварења Црне Горе која су се исказала
током двјестогодишње 'борбе непрестане'„ (Килибарда 2006).
Неподударност културног са језичким критеријумом идентитета готово
је самоочигледна, а њу износи и Сњежана Кордић, која као контрааргумент на-
води чињеницу да ни „Нијемци неког аустријског писца не сматрају њемачким
писцем него аустријским, исто као што ни Британци неког америчког писца не
сматрају британским писцем него америчким9. Осим тога – наставља С. Кор-
дић – Бабић неосновано поистовјећује културу с језиком иако је у знаности по-
знато да су то двије различите ствари и да се језичне границе не подударају с
границама између култура“ (Кордић 2006а:168).
2.6. И на крају, као политички критеријум идентитета језика узима се
постојање независне државе. Као да се новонастале државе на Балкану држе
пароле: самостална држава мора имати самосталан и језик10. Та парола се, на
9 Интересантно је да је Милораду Радовановићу баш „културна историја“ крите-
ријум који „спречава“ Американце да преименују енглески језик у „амерички“. Радова-
новић каже да „не пада то Американцима на памет, будући да би одвајањем језика, као
млада држава, нација и цивилизација, неумитно остали 'краћи' барем за једну дугу кул-
турну историју и традицију. Рецимо, узмимо само један груби пример: остали би без
Шекспира!“ (Радовановић 2004:104, фуснота 5). Радовановић као да заборавља да по-
стоје различите националне књижевности истога језика, па се и на универзитетаима у
оквиру англистика посебно изучава енглеска, а посебно америчка књижевност. Шек-
спир, дакле, нити је икада припадао нити припада америчкој књижевности, па се и не
може узимати као критеријум за који га је аутор узео. Јасно је, дакле, да се критеријуми
идентитета језика не подударају увијек са критеријумима идентитета књижевности и
културе.
10 Тако нпр. високи функционер владајуће ДПС у Црној Гори Светозар Маровић
каже: „У Црној Гори се на попису највише људи изјаснило да говори српски. Међу њи-
ма био сам и ја. данас бих ту анкету другачије испунио, јер мислим да је све то један је-
зик. У Црној Гори се опет највећи број људи изјаснио за независну државу. У одредни-
ци званичног језика Црна Гора треба да стави своје име. Уважавајући обе чињенице
сматрам да је најбоље да стоји црногорско-српски језик, или црногорски и српски“ (Ве-
черње новости, 14. 4. 2007, 7: Језик двојни, црква једна).
жалост, може пронаћи и као критеријум у (социо)лингвистичкој литератури.
Тако већ спомињани Свејн Менесланд, уплићући се, на балкански начин, у
разјашњење идентитета језика каже: „Док су Хрвати и Срби живјели у зајед-
ничкој држави, било је основа за тврдњу да се радило о варијантама једног
стандардног језика, иако су варијанте у суштини имале улогу посебних стан-
дардних језика. Након распада заједничке државе више није било потребно да
се српски и хрватски сматрају варијантама једног стандарда, већ су попримили
статус посебних стандардних језика, сваки у својој националној држави“
(Менесланд 2005:483). Из Менесландове тврдње проистиче да варијанте једно-
га језика не могу постојати изван граница једне државе. А управо је обрнуто.
Варијанте по правилу и постоје баш тамо гдје један те исти језик функциони-
ше у више држава. Случај варијантског раслојавања једног језика унутар гра-
ница исте државе, какав је случај био са српскохрватским језиком и бившом
СФРЈ, готово да је уникатан. Сама рјечничка дефиниција варијантски раслоје-
них језика, који се зато и називају полицентричним језицима, то најбоље по-
тврђује. Полицентрични језик се тако дефинише као „језик с неколико нацио-
налних стандардних варијаната, које се додуше у појединим тачкама међусоб-
но разликују, али не толико јако да би могле конституисати посебне језике,
нпр. енглески (британски, амерички, аустралијски итд. стандардни енглески),
њемачки (њемачки, аустријски, швајцарски стандардни њемачки), португалски
(португалски, бразилски стандардни португалски)“ (Глик 2000:472). Уза све
то, толико је на свијету независних држава које с другим независним државама
дијеле исти језик да је просто невјероватно да овакав критеријум могу заступа-
ти чак и политичари, а камоли лингвисти, па макар се и о Црној Гори радило.
3. Из проведене анализе више је него јасно да ниједан од наведених по-
литичких критеријума нити има нити може имати статус лингвистички реле-
вантног критеријума у одређењу идентитета некога језика, па самим тим ни
„црногорског“. Свако подржавање таквих критеријума, а још више њихово
проглашење (социо)лингвистичким, представља одраз елементарног непозна-
вања лингвистике и научних основа њене критеријалности.

Литература
1. Бабић 2004: Stjepan Babić, Hrvanja hrvatskoga, Zagreb: Školska knjiga.
2. Брборић 2005: Бранислав Брборић, Стандардни језик је увек и свугде у матици
друштвеног живота, у: Српски језик данас: округли сто, приредио Славко Зорић,
Београд: Синдикат образовања, науке и културе, 31-41.
3. Бугарски 2001: Ranko Bugarski, Lica jezika (Sociolingvističke teme), Beograd: Biblioteka
XX vek
4. Бугарски 2006: Ranko Bugarski, Novo ime jezika izazvalo bi nove velike potrese, Vijesti,
dodatak Art, Podgorica, 29. 7. 2006.
5. Глик 2000: Helmut Glück (ur.), Metzler Lexikon Sprache, Stuttgart: Verlag J. B. Metzler
6. Грешел 2003: Bernard Gröschel, Postjugoslavische Amtssprachenregelungen - Soziolinguistische
Argumente gegen die Einheitlichkeit des Serbokroatischen, Српски језик, VIII/
1-2 (Београд) 135-196.
7. Декларација 1967: Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, u: Slavko
Vukomanović, Jezik, društvo, nacija, Beograd: Jugoslovenska revija, 1987, 164-165.
8. Изјава ХАЗУ 2005: HAZU, Izjava o pоložaju hrvatskog jezika, 23. 2. 2005;
http://www.hina.hr/nws-bin/gnews.cgi?TOP=kultura&NID=kultura/H2239330.4yk
9. Јакобсен 2006: Пер Јакобсен, Forum: La situazione linguistica attuale nell'area a standard
neoštokavi (ex-serbo-crvato), Studi Slavistici III, 2006, Firenza: Firenze University
Press, 317-320.
10. Јакобсон 1966: Roman Jakobson, Lingvistika i poetika, Beograd: Nolit
11. Караџић 1987: Вук Стеф. Караџић, Српска граматика, у: Српски рјечник (1818),
Београд: Просвета, Нолит, XXIX - LXXI
12. Килибарда 2006: Novak Kilibarda, Klasici su temelj crnogorskog jezika, Vijesti, dodatak
Art, Podgorica, 5. 8. 2006.
13. Ковачевић 1996: Милош Ковачевић, Суштаствено и мимогредно у лингвистици,
Подгорица: Унирекс.
14. Ковачевић 1999: Милош Ковачевић, У одбрану српскога језика – и даље, Београд:
Требник.
15. Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици, Београд: БИГЗ,
СКЗ.
16. Ковачевић 2006: Милош Ковачевић, Списи о стилу и језику, Бања Лука: Књижевна
заједница.
17. Кордић 2006: Snježana Kordić, Forum: La situazione linguistica attuale nell'area a standard
neoštokavi (ex-serbo-crvato), Studi Slavistici III, Firenza: Firenze University Press,
323-331.
18. Кордић 2006а: Snježana Kordić, Filologija laži (uz knjigu Stjepana Babića Hrvanja hrvatskoga),
Književna Republika, IV/9-10, Zagreb, 154-181.
19. Менесланд 2005: Svein Mønnesland, Od jezičkog standarda do trostandardne situacije,
u zb. Jezik u Bosni i Hercegovini, ur. S. Mønnesland, Sarajevo i Oslo: Institut za jezik u
Sarajevu, Institut za istočnoevropske i orijentalne studije u Oslu, 481-524.
20. Радовановић 2001: Милорад Радовановић, Стандардни језик, његове варијанте,
субваријанте, и урбано-регионалне реализације, у зб. Jezik i demokratizacija, Sarajevo:
Institut za jezik, 169-178.
21. Латиновић 2007: Зора Латиновић, Језик из шешира / Само се Шешељ прави да не
разуме, НИН, 2936, 5. 5. 2007, стр. 49-52.
22. Перовић 2006: Сретен Перовић, Да се у уставу запише: црногорски језик, Vijesti,
dodatak Art, Podgorica, 29. 7. 2006.
23. Радовановић 2004: Milorad Radovanović, Planiranje jezika i drugi spisi, Sremski Karlovci,
Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
24. Савић 2006: Svenka Savić, Za novo ime dovoljni i politički dokazi, Vijesti, dodatak Art,
Podgorica, 22. 7. 2006.
25. Силић 2006: Josip Silić, Crnogorci oduvijek imali poseban „jezični izraz“, Vijesti, dodatak:
Art, Podgorica, 15. 7. 2006.
26. Тодоровић 2007: Rajko Todorović Todor, Crna Gora ne bi smjela da se stidi svoga imena,
Vijesti, internet izdanje: Kultura, Podgorica, 11. 4. 2007.

РЕЗИМЕ
У раду се анализира примјена лингвистичких критеријума идентитета јези-
ка (комуникативног, генетског и структурног) на књижевни језик у Црној Гори,
и његов однос према српском књижевном језику, при чему се посебна пажња
посвећује мјесту и улози „црногорских језичких посебности“. Потом се разма-
тра примјена различитих политичких критеријума, који се неријетко у литерату-
ри неосновано проглашавају и социолингвистичким критеријумима. У анализи
се тако из лингвистичког аспекта анализира вриједност сљедећих политичких
критеријума: 1) самопроцјена говорника, односно вредновање језика од стране
његових говорника, 2) право свакога народа да језик назове националним име-
ном, 3) именовање језика, 4) политички договор, 5) уставно одређење језика, 6)
поистовјећење националног и језичког идентитета, 7) поистовјећење културног
и језичког идентитета, и 8) постојање независне државе. У раду је показано да
ниједан од наведених политичких критеријума нити има нити може имати ста-
тус лингвистички релевантног критеријума у одређењу идентитета некога јези-
ка, па самим тим ни „црногорског“. Свако подржавање таквих критеријума, а
још више њихово проглашење (социо)лингвистичким, представља одраз елемен-
тарног непознавања лингвистике и научних основа њене критеријалности.
РЕЗЮМЕ
В настоящей статье проводится анализ применения лингвистических кри-
териев языковой идентичности (коммуникативного, генетического, структурно-
го) относительно литературного языка в Черногории, а также его соотношения с
сербским литературным языком, причем особое внимание уделяется исследова-
нию места и роли „черногорских языковых особенностей“. Наряду с этим рас-
сматривается применение различных политических критериев, которые нередко
в литературных источниках неправомерно приравниваются к критериям социо-
лингвистическим. Потому в ракурсе лингвистического анализа рассматривается
значимость политических критериев, таких как: 1) самооценка носителями язы-
ка, т.е. оценочные суждения относительно родного языка носителями языка; 2)
право каждого народа называть свой язык национальным именем; 3) присвоение
названий языкам; 4) политическая договоренность; 5) конституционное опреде-
ление языка; 6) отождествление национальной и языковой идентичности; 7) ото-
ждествление культурной и языковой идентичности; 8) наличие независимого го-
сударства. В итоге исследования установлено, что любой из названных полити-
ческих критериев не имеет (да и не может иметь) статус лингвистически значи-
мого критерия при определении идентичности какого-нибудь языка, а тем са-
мым и „черногорского языка“. Следование любого рода политическим критери-
ям и тем более воздвижение последних в ранг (социо)лингвистических служит
ярким свидетельством отсутствия элементарных знаний по лингвистике и науч-
ным основам ее критериальности.