Сажетак: У раду се анализира лингвистички статус српскога језика, и по-
казује да он припада полицентричним језицима. Осим Срба, употребљавају га
још и Хрвати, Бошњаци (Муслимани) и Црногорци, па он има и хрватску, бо-
шњачку и црногорску варијанту, које се неосновано називају језицима.
Кључне речи: српски језик, српскохрватски језик, хрватска варијанта срп-
скога језика, бошњачка варијанта српскога језика, црногорска варијанта српско-
га језика, лингвистички језици, политички језици, варијанте.

*
У (социо)лингвистичкој литератури данас се статус српскога језика че-
сто освјетљава кроз његов однос како са српскохрватским језиком, тако и са
„хрватским“, „бошњачким/босанским“ па и са „црногорским“ језиком. При
том су ти термини по правилу хијерархизовани, и то тако што се српскохрват-
ски узима за хиперординирани термин, за својеврсни хипероним, док се остали
термини сматрају координацијски повезаним субординираним терминима, од-
носно својеврсним кохипонимима.
За таква и слична тумачења заслужни су прије свега Хрвати, који су рас-
пад СФРЈ а са њом и српскохрватског језика, дочекали спремљеном теоријом о
српскохрватском као вјештачкој творевини, чијим нестанком његове саставни-
це продужавају самостални живот као посебни стандардни, односно књижевни
језици. Такво тумачење засновано је, међутим, на погрешној великој (основ-
ној) премиси: да су у српскохрватском подједнако партиципирали српски и хр-
ватски, тј. да српскохрватски значи српски и хрватски. А општепознато је да у
случају неистините основне премисе закључак никако не може бити истинит.
Неистинитост основне премисе огледа се у томе што српскохрватски никада
није био „спој“ српског и хрватског. У српскохрватском никада није партици-
пирао хрватски језик, него је тај назив представљао само преименовани Ву-
ков(ски) српски књижевни језик. (То питање смо освијетлили у посебном раду:
Ковачевић 2007).
Најприје у заносу југословенства, а потом на таласу братства и једин-
ства, српски књижевни језик добио је, уз српски пристанак, сложеничко име
српскохрватски, не због тога што је он (етно)лингвистички и хрватски, него
због тога што су га као свој књижевни језик, како би то рекао отац илирског
покрета Људевит Гај, „пригрлили“ и Хрвати. Прихватање тог сложеничког на-
зива наметало је и укорјењивало привид о равноправном српском и хрватском
учешћу у датоме језику. Истовремено тај је назив затамњивао истину да је у
њему хрватски дио без садржаја, јер је српскохрватски једноставно био и остао
само преименовани српски књижевни језик.
Ако је – а јесте – српскохрватски преименовани српски, онда данашњи
српски књижевни језик представља враћање његовом имену прије преименова-
ња у српскохрватски, или из друкчије перспективе посматрано, представља де-
зименовање српскохрватског, уз задржавање истог обима и садржаја. Јер је да-
нас „за Србе најпробитачније решење да прихвате српскохрватски књижевни
језик у оном опсегу и облику како су га употребљавали пре разлаза са Хрвати-
ма“, нормално под именом „српски (књижевни) језик, како и у уставу стоји“
(Симић 2005:46). То је лингвистички једино и оправдано с обзиром на чињени-
цу да код Срба – како је то констатовао и П. Ивић – „замена назива 'српскохр-
ватски језик' називом 'српски језик' није повукла никакве измене у особинама
тога језика“ (Ивић 1999:6). А како би их и повукла када је у питању исти језик
само једном осложњен и хрватским приљепком у имену.
Данашњи српски књижевни језик, за разлику од српскохрватског, име-
ном наглашава етнолингвистичку истину – да је то и етнички и лингвистички
изворно српски језик. То, међутим, не значи да је он и употребно искључиво
српски језик, односно да се њим само Срби служе. Српски језик спада у ону не
тако бројну, али зато врло препознатљиву групу свјетских језика којим се ко-
ристи већи број народа и/или држава, какви су, на примјер, енглески, њемачки,
шпански и португалски, да само њих поменемо. Нико у свијету не спори етно-
лингвистичку једност а употребну вишеструкост тих језика: они етнолингви-
стички припадају једноме, а употребно већем броју народа. Садржај и опсег
појма њемачки или енглески језик, узмимо само њих за примјер, данас нико не
везује само за територију Њемачке или Енглеске. Осим што је њемачки језик
књижевни језик у Њемачкој, он је такође, под истим именом, књижевни језик
и у Аустрији, и дијелу Швајцарске и у Луксембургу и у Лихтенштајну. Њемач-
ки као књижевни језик не употребљавају, дакле, само Нијемци него и Аустри-
јанци и дио Швајцараца и Луксембуржани, и Лихтенштајнци. Сви они га сма-
трају својим књижевним језику, и сви га зову њемачки језик. Енглески још бје-
лоданије потврђује њемачки примјер: њим се говори у десетинама земаља сви-
јета мимо Енглеске, али се у свима њима он зове енглески језик. Употреба ње-
мачког или енглеског језика у различитим земљама и код различитих народа
довела је до нужне варијантизације тих језика. Али без обзира на варијантност
реализације, критеријуми истости граматичке структуре, исте генетског исхо-
дишта и разумљивости (тј. могућности несметаног споразумијевања) као
основни лингвистички критеријуми идентитета језика, показују да је у питању
један њемачки, односно један енглески језик. А та «једност», без обзира на по-
каткад велике варијантске, посебно лексичке, разлике, одражена је и истим,
историјски и етнички задатим, именом (њемачког, односно енглеског) језика.
Енглески, односно њемачки јесте један лингвистички језик по томе што што
има једну (исту) граматичку структуру, и по томе што се сви који га употре-
бљавају лако међусобно на њему споразумијевају. Употребно се, међутим, ти
језици не остварују као у свему подударни у свим државама, односно код свих
народа који их користе за свој књижевни (стандардни) језик. Због тога се они у
лингвистици и сматрају полицентричним језицима. Полицентрични језик се
дефинише као „језик с неколико националних стандардних варијаната, које се
додуше у појединим тачкама међусобно разликују, али не толико јако да би
могле конституисати посебне језике, нпр. енглески (британски, амерички,
аустралијски итд. стандардни енглески), немачки (немачки, аустријски, швај-
царски стандардни немачки), португалски (португалски, бразилски стандардни
португалски)“ (Глик 2000:472).
Научно је са њемачком и енглеском језиком готово подударан српски је-
зик. Наиме, ни он се не остварује само у једној држави нити само код једног
народа. Ни на почетку своје стандардизације српски језик није био језик који
је створен само за Србију, него је то био језик који је Вук Стеф. Караџић стан-
дардизовао за све Србе «без разлике вјерозакона и мјеста становања“. Зато он
и јесте назван српски, а не, на примјер, србијански језик. Временом сви Вукови
Срби (а Вук је, подсјетимо се, Србима сматрао и Србе грчкога, и Србе римско-
га, и Србе турскога закона) нису остали Срби него су неки преведени у друге
народе (Хрвате, Црногорце и Муслимане, односно Бошњаке), а ни све земље у
којима су Срби живјели или живе нису у поствуковом периоду обједињене у
једну српску државу. Тако данас Вуков(ск)и српски језик као књижевни језик
не употребљавају само Срби, него и Хрвати, Црногорци и Муслимани (који се-
бе национално преименоваше у посљедњем десетљећу XX вијека у Бошњаке).
Српски Вуков(ск)и књижевни језик, према томе, јесте књижевни језик и Срба,
и Хрвата, и Црногораца, и Муслимана (Бошњака), и употребљава се не само у
Србији и Републици Српској, него и у Црној Гори, Хрватској и Федерацији Бо-
сне и Херцеговине. Употребљава се, дакле, попут њемачког или енглеског је-
зика, и код више народа и у више држава.
Његова граматичка структура је, без обзира на све те различите нацио-
налне и територијалне употребе, иста, тако да је он на структурном плану и да-
ље један језик. Уз структурну истост српски језик је и на комуникативном пла-
ну (на плану разумљивости његових говорника) такође један језик. Али он је,
због своје националне и територијалне „некомпактности“ нужно варијантно
раслојен језик. Он се остварује у више варијаната, између којих су најпрепо-
знатљивије хрватска и муслиманска, односно загребачка и сарајевска варијан-
та српскога књижевног језика. Савремени српски је, дакле, један стандардно
полицентричан и варијантски раслојен језик.
По свему томе случај српскога језика прије је подударан неголи разли-
чит од поменутих случајева њемачкога и енглескога језика. Зато се он, с обзи-
ром на структурну истост, а варијантску раслојеност остварује и као српски је-
зик и као српски језици (Ковачевић 2003). Чак и више неголи њемачки и енгле-
ски језик. Више, зато што су се његове варијанте, за разлику од варијаната ње-
мачког и енглеског језика, именом од њега «дистанцирале». Тако је хрватска
или загребачка варијанта српскога језика политички преименована у хрватски
књижевни језик, а муслиманска или сарајевска варијанта у бошњачки/босански
књижевни језик. Ових дана је Устав Црне Горе констатовао чак и „постојање“
црногорског језика. Управо у тој неподударности назива варијаната као кохи-
понима и језика као хиперонима српски језик се и разликује од других поли-
центричних језика. Разлика се, дакле, не тиче лингвистичке нити етничке су-
штине српскога језика, него прије свега политичког чина његовог преименова-
ња. А тај (политички) чин преименовања српскога Вуков(ск)ог књижевног је-
зика у тзв. хрватски, бошњачки/босански или пак црногорски језик налази сво-
је упориште у аналогном случају из блиске историје српскога језика: у случају
преименовања српскога у српскохрватски књижевни језик.
И структурни, и генетски и комуникативни критеријум – а то су три је-
дина лингвистички и социолингвистички релевантна критеријума у одређењу
идентитета једнога језика – јасно и недвосмислено показују да се у случају
ових именом различитих „језика“ не може говорити о посебним стандардним
или књижевним језицима, него искључиво о варијантама лингвистички једног
те истог језика – српског.
У недостатку лингвистичких критеријума, статус књижевног језика за
„хрватски“, а потом сљедствено за „босански“ и „црногорски језик“ покушавао
се издејствовати уз помоћ политичких критеријума, који су, будући научном
ригорозношћу неусловљени, кудикамо бројнији од лингвистичких. Изњедрено
је чак осам политичких критеријума за одбрану језичке самосвојности тих на-
зовијезика, а то су: 1. критеријум самопроцјене говорника датога језика, одно-
сно вредновања језика од стране његових говорника, 2. критеријум права сва-
кога народа да свој језик назове властитим именом, 3) критеријум имена јези-
ка, 4) критеријум договора нелингвистичких, односно политичких ауторите-
та, 5) критеријум уставног одређења језика, 6) критеријум поистовјећења
идентитета језика са идентитетом нације, 7) критеријум културних разли-
ка, и 8) критеријум постојања независне државе.
Пошто смо у посебном раду (Ковачевић 2007а) детаљано анализирали
сваки од наведених критеријума и показали њихову ирелевантност за одређе-
ње идентитета једнога језика, овдје се на њима нећемо задржавати, иако су ве-
ћину тих критеријума неки са начелима лингвистике као науке завађени лин-
гвисти проглашавали чак и социолингвистичким (доводећи тиме у питање на-
учни статус саме социолингвистике). Сви ти критеријуми углавном су и сми-
шљани као оправдања за преименовања српскога језика. А колико су ти крите-
ријуми негација суштине постојања лингвистике науке, најбоље показују они
који су њима бранили „постојање црногорског језика“, пошто су они чак и јав-
но захтијевали да се „именовање црногорског језика не смије препустити екс-
пертима“ (Брковић 2004). Зар онда треба да чуди научно несувисла одредба о
језику у новом црногорском уставу, која гласи: „Службени језик у Црној Гори
је црногорски језик. Ћириличко и латиничко писмо су равноправни. У службе-
ној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик“. Овдје су, како
се види помијешане жабе и бабе: црногорским уставотворцима било је битно
да раздвоје „црногорски као службени“ од „српског, босанског, албанског и
хрватског као језика у службеној употреби“. Зар „службени језик“ не значи
исто што и језик „у службеној употреби“?! Очито црногорски уставотворци,
бјежећи од „лингвистичких експерата“, желе инаугурисати нову теорију по ко-
јој, с једне стране, службени језик није онај који је у службеној употреби, а на
другој страни, језици у службеној употреби нису службени (sic!). Зато је и јед-
на од најжешћих поборница црногорског језика, иако је, залажући се за надре-
ђеност политике лингвистици, давно раскрстила с лингвистиком и њеним кри-
теријумима, резигнирано закључила „да ће писци Устава морати да прецизира-
ју на што су конкретно мислили и која права се дају побројаним народима“
(Глушица 2007:8). Очито је да незадовољна „лингвистица“ очекује од уставо-
твораца да пропишу новоцрногорској лингвистици разлику између „службеног
језика“ и „језика у службеној употреби“, као што су прописали да су „црногор-
ски“, „босански“ и „хрватски“ равноправни српском језику, а одвојени од њега
баш као и „албански“, који је с њима равноправан „у службеној употреби“.
Тај „црногорски језик“, који постоји и који ће очито постојати само у
црногорском уставу и нигдје више, не само да није посебан језик у односу на
српски него тешко да може добити и статус његове варијанте, јер се ни по че-
му не разликује од ијекавског српског књижевног језика. А статус варијанте и
обезбјеђују употребне специфичности, најчешће лексичке, једнога те истога
лингвистичког језика код говорника на одређеној територији, најчешће поду-
дарној с територијом одређене државе. Тих специфичности, засад, црногор-
ским уставом констатовани „црногорски језик“ нема, што не значи да их у бу-
дућности неће имати. „Лингвисти“ монтенегристи ће се засигурно потрудити
да што прије направе бар неке нормативне специфичности свог језика, за које
ће тврдити да су, управо оне довољан показатељ, постојања „црногорског“ као
посебног језика. Баш попут Стјепана Бабића који устврди да је „норма оно
битно по чему се разликује српски од хрватскога“ (Бабић 2007). Општепознато
је, међутим, да норма није критеријум идентитета једнога језика, него прије
свега критеријум идентитета варијанте једнога језика. Због тога нормативне
разлике, и то оне лексичке, ортографске и ортоепске, нити су биле нити могу
бити критеријум лингвистичког уздизања реализације једнога језика на ранг
посебног стандардног или књижевног језика, како то желе приказати готово
сви заговорници „хрватског“, „босанског“ и „црногорског језика“.
Српски језик данас се, према критеријуму норме, остварује у три вари-
јанте: српској, хрватској и бошњачкој варијанти, с извјесношћу и четврте – цр-
ногорске. Наиме, свака од тих варијаната на нормативном плану има неке спе-
цифичности (о сличностима и разликама у ортографским рјешењима в. детаљ-
но у: Муратагић-Туна 2005) које су само показатељ различите реализације
истога језика, а никако критеријум негирања лингвистичке истости српскога
језика. Због тога не треба да чуди што ће се и на хрватској страни покаткад на-
ићи на поборнике примјене лингвистичких критеријума у разматрању међуод-
носа датих „језика“. Тако нпр. И. Прањковић каже да су „на стандардолошкој
разини, хрватски, српски, босански, па и црногорски језик различити варијете-
ти, али истога језика. Дакле, на чисто лингвистичкој разини, односно на генет-
ској разини, на типолошкој разини, ради се о једноме језику, и то треба конач-
но јасно рећи. Ако се нетко с тим не слаже, нека изложи аргументе“ (Прањко-
вић 2006:42). Таква мишљења показују да код оних којима је до лингвистике
стало, лингвистички критеријуми морају бити основа за сваког језичког просу-
ђивања. Такви су, на жалост, врло ријетки међу кроатистима, бошњакистима и
монтенегринистима. Много су бројнији они који – попут Стјепана Бабића – не-
гирајући принципе науке којој номинално припадају, захтијевају да се мора
„стално дизати глас на свим разинама прије него ли се догоди да неко тијело
изгласа закључак да су српски, хрватски, бошњачки и црногорски заправо је-
дан језик“ (Бабић 2007а). Таквима, како се и види, нису ни битни лингвистич-
ки критеријуми, него само политички, није дакле битно шта каже лингвистика,
него је битно да то случајно не потврди и политика, да то „неко [европско] ти-
јело не изгласа“.
Без обзира на сва изгласавања разних политичких тијела у Хрватској,
Федерацији Босне и Херцеговине и Црној Гори, лингвистички критеријуми су
неумитни: оно што се данас назива „хрватски“, „босански“ и „црногорски је-
зик“ јесу само варијанте српског као полицентричног језика. То најбоље по-
тврђују поређења бившег српскохрватског са другим полицентричним језици-
ма, будући да је српскохрватски само преименовани српски књижевни језик
(Ковачевић 2007). Бивши српскохрватски (а заправо српски) који се данас име-
нује као српски, хрватски, босански/бошњачки и црногорски језик више је не-
го репрезентативан примјер једног полицентичног стандардног језика. Сва три
(социо)лингвистички релевантна критеријума идентитета једнога језика – а то
су комуникативни (који подразумијева међусобну разумљивост), структурни
(који подразумева системсколингвистичку подударност) и генетски (који под-
разумева заједничку дијалекатску основицу) недвосмислено потврђују да је у
питању један језик (Ковачевић 2003: 22-38). „Разлике између његових варијан-
та – како то показује С. Кордић сумирајући истраживања већег броја свjетских
социолингвиста – до данас нису веће од разлика између варијаната других по-
лицентричних језика (D. Blum). Чак су мање (V. L. Thomas). Познато је да су
мање од разлика између америчке и канадске варијанте енглеског језика (S.
McLennen), да су мање од разлика између њемачке и аустријске варијанте ње-
мачког језика (H. D. Pohl), да су на свим системским разинама мање од разлика
између 'холандске' (сјевернонизоземске) и 'фламенске' (јужнонизоземске) ва-
ријанте низоземског језика. Чак су и структурне разлике између језика бијела-
ца и језика црнаца у великим градовима на сјеверу Америке – а оба језична об-
лика су само подваријанте варијанте америчког енглеског – веће од оних изме-
ђу хрватског, босанског/бошњачког и српског (B. Gröschel). Услијед такве не-
знатности разлика, међусобна разумљивост између варијаната српскохрват-
ског језика чак 'превазилази ону између стандардних варијаната енглеског,
француског, њемачког или шпањолског' (V. L. Thomas)“ (Кордић 2006:324).
Ако се зна да је српскохрватски лингвистички исто што и српски, зар то
није најбољи показатељ апсурдности настојањима да се докаже да су, с једне
стране, хрватски, бошњачки/босански и црногорски посебни стандардни јези-
ци, а с друге – да имају равноправан статус са српским књижевним (стандард-
ним) језиком. Сви ти назовијезици само су варијанте српскога језика. Зато тер-
мин српски језик данас у (социо)лингвистици мора да има два значења: он је
хипероним и кохипоним терминима хрватски, бишњачки/босански и црногор-
ски језик. Као хипероним он једини има статус лингвистичког језика, док су
сви остали само политички језици (језици само по имену), док су лингвистич-
ки искључиво варијанте српскога језика.

Литература
1. Бабић 2007: Stjepan Babić, Unitaristi u ofenzivi, Fokus, Zagreb, 27. 4. 2007: internet izdanje.
2. Бабић 2007a: Stjepan Babić, Bitka za hrvatski jezik, Fokus, Zagreb, 13. 4. 2007: internet
izdanje.
3. Брковић 2004: Jevrem Brković, Imenovanje crnogorskog jezika ne smije se prepustiti
ekspertima, Podgorica, 9. 4. 2007: http://forum.cafemontenegro.com
4. Глик 2000: Helmut Glück (ur.), Metzler Lexikon Sprache, Stuttgart: Verlag J. B. Metzler
5. Глушица 2007: Rajka Glušica, Crnogorski umjesto srpskog, Vijesti, Podgorica, 26. 10.
2007, 8.
6. Ивић 1999: Павле Ивић, Језичко планирање у Србији данас, Језик данас, III/9 (Нови
Сад) 5-10.
7. Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици, Београд: БИГЗ,
СКЗ.
8. Ковачевић 2007: Милош Ковачевић, Однос српског и српскохрватског књижевног
језика, у зб. Језик, књижевност уметност, Књига I: Српски језик и друштвена кре-
тања, ФИЛУМ, Крагујевац, 2007, 51-62.
9. Ковачевић 2007а: Милош Ковачевић, Књижевни језик у Црној Гори између лингви-
стичких и политичких критеријума, у зб. Језичка ситуација у Црној Гори – норма
и стандардизација, Подгорица: ЦАНУ (у штампи).
10. Кордић 2006: Snježana Kordić, Forum: La situazione linguistica attuale nell'area a
standard neoštokavi (ex-serbo-crvato), Studi Slavistici III, Firenza: Firenze University
Press, 323-331.
11. Муратагић-Туна 2005: Hasnija Muratagić-Tuna, Bosanski, hrvatski, srpski aktuelni
pravopisi (sličnosti i razlike), Sarajevo: Bosansko filološko društvo.
12. Прањковић 2006: Ivo Pranjković, Hrvatski i srpski su jedan jezik, Slobodna Dalmacija,
Split, 7. 2. 2006, 42-43.
13. Симић 2005: Радоје Симић, Српски књижевни језик према хрватском, у зб. Српски
језик данас: округли сто, приредио Славко Зорић, Београд: Синдикат образовања,
науке и културе, 46-53.

РЕЗИМЕ
У раду се анализира лингвистички статус данашњег српског књижевног је-
зика. Аутор доказује да је српскохрватски језик био само преименовани Вуков
српски књижевни језик. Примјеном лингвистичких критеријума показано је да
српски језик припада полицентричним језицима, јер се данас употребљава код
више народа и у више држава. Српски језик је зато варијантски раслојен језик,
јер има: хрватску варијанту (која се неосновано назива хрватски књижевни је-
зик), бошњачку варијанту (која се неосновано назива босански језик) и црногор-
ску варијанту (која се неосновано назива црногорски језик). Српски језик је у
односу на несрпске варијанте хиперониман и кохипониман термин, јер се струк-
турно, генетски и комуникативно остварује као један језик, који је нормативно
раслојен на различите варијанте: српску, хравтску, бошњачку и црногорску.

La langue serbe et se ses variantes
Dans ce travail nous analysons le statut linguistique du serbe littéraire
contemporain. L’auteur prouve que le serbo-croate était la langue serbe littéraire de
Vuk ayant seulement été nommée d’une autre manière. L’application de critères
linguistiques a montré que le serbe fait partie des langues polycentrique, car il est
utilisé aujourd’hui par plusieurs peuples vivant dans plusieurs états : les Croates en
Croatie, les Bosniaques dans la Fédération de Bosnie et Herzégovine et
les Monténégrins au Monténégro. Le serbe est en effet une langue stratifiée par
plusieurs variantes, car il a : une variante croate (appelée sans raison le croate
littéraire), une variante bosniaque (appelée sans raison le bosniaque littéraire) et une
variante monténégrine (appelée sans raison le monténégrin). La langue serbe est une
dénomination hypéronime et cohyponyme relativement à ses variantes non serbes, car
elle est réalisée structurellement, génétiquement et communicativement comme une
langue et divisée d’un point de vue normatif en plusieurs variantes : serbe, croate,
boсsniaque et monténégrine.