Сажетак: У овом раду се, у оквиру културног контекста, поставља питање
за српски народ: Ко смо? Куда идемо? Да ли је европски пут заиста наш пут? Да
ли су словенске интеграције могуће у новом веку?
Овај рад је замишљен као прилог аутохтонистичким истраживањима
словенске повесности, истраживањима која нису у главној матици теориј-
ских интересовања наших мислилаца, али свакако имају легитимно право
на постојање, како се не би запало у униформност и једнообразност.
Идеја словенског заједништва, упркос многим препрекама, није апстрактна
одредница, јер су словенске везе и данас присутне: славистички конгреси и са-
радња слависта, филмски и музички фестивали словенских и православних зе-
маља, међусобне посете фолклорних друштава (најизразитије из Украјине, Сло-
вачке и Србије), посете црквених хорова, сарадња српских и руских интелектуа-
лаца. Најмања је сарадња у области књиге, јер се веома мало међусобно прево-
ди, а то је једна од најважнијих области. Али ипак, сва врата за оживљавање
словенског заједништва нису затворена.
Kључне речи: Срби, Словаци, Ковијанић, Кмећ, Колар, Шафарик, Милоса-
вљевић, словенска узајамност, глобализација.

*

Простори средње и југоисточне Европе су у Новом веку, а нарочито од
XVII столећа места сусрета различитих култура: византијске, оријентално-тур-
ске, западноевропске и руске. Само оно прожимање и сусретање етнокултура,
које је праћено разумевањем и добрим утицајима култура једних на друге, про-
изводи општечовечанске културне седименте и доводи до тога да те културе
не живе једна поред друге, него једна са другом.
Тек мултикултуралност која је самостворена дугогодишњим културним
везама, а не она која се државно-политичким притисцима и апстрактном иде-
јом натура одређеним народима, јасте претпоставка за укидање културне само-
довољности и самогетоизације. Учење од других и о другима нам помаже да се
боље препознамо и да себе видимо у другима, јер сами не можемо опстојати.
Једино се кроз различитост, а никако кроз униформност и једнообразност, раз-
вија самобитност и одржава виталност једне културе.
За јужнословенске просторе и за наш народ – српски, од нарочитог зна-
чаја су како византијско-православно наслеђе тако и утицаји рационалистичко-
просвећеног запада, пре свега у литератури, философији и архитектури. Доди-
ри нашег народа са Западом били су најизраженији на просторима Подунавља
и Војводине, где су се сусретале многобројне културе и народи, па тако и су-
срет српског и словачког народа.
Од краја XVII па до прве половине XX века више од 2.500 српских кул-
турних посленика и стваралаца: писаца, философа, просветитеља и научника
школовало се у Братислави, Кошицама, Кежмарку, Модри и другим словачким
местима. То нам говори да је велики број наших учених људи образовање сте-
као не само у Бечу, Будимпешти или на немачким универзитетима, већ и у
Словачкој. Та чињеница је често превиђана, а на њу је својим преданим књи-
жевно-научним радом, пре свих, највише указивао наш књижевник и публици-
ста Ристо Ковијанић.
Из Ковијанићевих радова можемо много тога сазнати о школовању и ра-
ду Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Бранка Радичевића, Ј.Ј. Змаја, Павла
Поповића, Јоакима Вујића, Светозара Милетића и других српских просветите-
ља, те о утицајима Јана Колара, Павела Јозефа Шафарика, Људевита Штура и
других словачких писаца, философа и просветитеља на српску културу и сло-
венску идеју сагласја и разумевања, кроз идеје о пансловенству, аустрословен-
ству или „словенској узајамности“ Јана Колара.
Наговор за изучавање српско-словачких књижевних веза везан је за на-
шу идеју о потреби ускрснућа, обнављања и јачања словенског заједништва.
Разлози овој намери леже, како у књижевно-културној сфери, тако и у савре-
меним глобално-политичким и геостратешким односима. Читајући дела Риста
Ковијанића, Јана Кмећа, Петра Милосављевића, других слависта, па и наших
историчара дошли смо до закључка да су Срби у последња три века од свих
народа, (па чак и од оних с којима су скоро један век живели у заједничкој др-
жави), којима су окружени имали најбоље односе, како политичке тако и кул-
турне управо са Словацима.
Живећи вековима под туђинском окупацијом – турском и аустромађар-
ском – Срби и Словаци су једни у другима препознали савезнике и пријатеље
на које се могу ослонити у својој борби за национално ослобођење, развијање
свог народног језика, аутономне културе и изграђивање сопствене државе. На-
родно савезништво и културно-књижевна блискост међу нашим народима на-
рочито је дошла до изражаја у другој половини осамнаестог, кроз цео деветна-
ести и до прве половине двадесетог века. Словаци су „улазили у живот Срба у
Угарској преко школских и политичких веза“ – каже Никола Радојчић, и дода-
је: „Сасвим се тачно осећало да се Срби смеју у пословима, за које још нису
имали школованих људи, баш на њих највише ослонити.“ 1
Пре тога ти односи и везе су били више спонтани и појединачни, а по-
сле тога су били идеолошки дириговани. После Другог светског рата и један и
други народ су своју националну самобитност и богату националну културу
потиснули на уштрб социјалистичко-комунистичке идеологије која је натурала
идеју интернационализма, а у складу с тим и поништавање историје и зато-
мљавање традиције, тако да су културно-књижевне везе морале бити идеоло-
шки подобне, а тиме и неаутентичне.
Народна традиција, национална историја, сопствена култура, језик и ве-
ровање у будућност су нам потребни као оријентири у савременом униформ-
ном и „равнодушном“ свету, односно „добу празнине“ како га назива Жил Ли-
повецки2, свету који не признаје право на различитост, да не бисмо остали,
кантовски речено у „самоскривљеној незрелости“,3 и тиме доживели крај соп-
ствене историје.
Савремена идеја и пракса глобализације јесу светски процеси па се по-
ставља питање како да се према њима односи наша култура. Уколико се овај
светски процес некритички прихвати, постоји опасност да се поништи народо-
носни субјективитет (језик, традиција, вера, национална књижевност), без ко-
јег нема стваралаштва по мери човека, јер стваралаштво проистиче из различи-
тости. Када се томе дода културни хегемонизам, у којем тзв. „велике“ културе
(данас је то једна западно-европска) потпуно потискују тзв. „мале“, или им
оне служе само као „фусноте“, долазимо у ситуацију у којој се „Вавилонска
кула“ руши пред нашим очима.4
Блиско историјско искуство5 нас учи чему води некритичко прихватање
једног епохалног покрета – социјализма као светског процеса – потискивању
субјективних моћи на рачун колективитета, па се после показује да он (колек-
тивитет) не може сам од себе да егзистира што доводи до његовог урушавања
и распада такве заједнице. С друге стране неприхватање овог процеса води у
потпуну изолацију, која се приказује као самоизолација, а која опет води сла-
бљењу духовно-културног стваралаштва, јер се без контаката са другима упада
у културну самодовољност и сумњиво месијанство.
Један од могућих путева којим би се решила ова, ни мало спекулативна
дилема, већ напротив веома стварна опасност за опстајање, како наше прошло-
сти, тако и неизвесне будућности, би могао бити и пут „словенске узајамно-
сти“. Иако би овај словенски пут могао да личи на историјски анахронизам и
неоромантичарску заблуду, није згорег напоменути да се историја не завршава
XX веком, нити атлантистичком културом. Досадашња историја сведочи о
смењивању различитих цивилизација, а словенска још ни данас, према Шпен-
глеровој периодизацији, није доживела свој врхунац.
Идеју словенске узајамности међу првима је осмислио и у делу „О књи-
жевној узајамности међу различитим племенима и наречјима словенског наро-
да“ систематски изложио Јан Колар 1835. године и створио „платформу леги-
тимитета тадашњих препородитељских стремљења словенских народа“, - каже
Јан Кмећ.
Према Кмећу у српској славистици, али и шире у науци, словенска уза-
јамност се углавном схвата само као општи појам за зближавање словенских
народа, а не виде се нијансе и крупне разлике које ту постоје. Да би се ова не-
дореченост и апстрактност избегла, по Кмећу је неопходно правити разлику
између: словенске узајамности, славизма, панславизма или свесловенства и
аустрославизма.
Тим поводом Кмећ у „Југословенско-словачким славистичким везама“
даје веома добро објашњење, које ћемо због прецизности и важности навести у
целини: „Мада, на први поглед магловита, идеја словенске узајамности из вре-
мена стварања основа за покрете народних препорода словенских, а нарочито
мањих словенских народа, била је ипак прецизно искристалисана, издиферен-
цирана, дефинисана и формулисана као хуманистичка културно-духовна са-
радња и нова кохезиона снага етнички сродних словенских народа, те се као
једна посебна идеологија и уверење о властитој будућности народа не би сме-
ла бркати са славизмом, словенофилством, панславизмом, аустрославизмом
или другим посебним видом испољавања словенске свести или окупљања сло-
венских народа. Мање (славизам) или јаче (словенофилство) испољавање сло-
венске свести може бити и сасвим неопредељено, спонтано или инокосно, без
икаквог концепцијског уверења какво идеја словенске узајамности треба да
има, односно обавезно претпоставља, док окупљање свих Словена (панслави-
зам) или окупљање Словена аустроугарске монархије (аустрославизам) обично
претпоставља и друштвено-политичку операционализацију својих програм-
ских начела, што идеја словенске узајамности очигледно нема, јер, остајући са-
мо у духовно-културној сфери и на нивоу футуристичког веровања, пази да не
задире у конкретне друштвено-политичке прилике или државно-правне инте-
ресе.''6
С друге стране, Коларову идеју „словенске узајамности“ Петар Милоса-
вљевић, у књизи „Срби и њихов језик“, види управо као идеју која залази у по-
ље политичког. „Јан Колар је, у свом тексту, био први од значајнијих слависта
који је проблему језика прилазио превасходно политички а не филолошки. До-
бровски, Копитар, Шафарик који су разликовали српски (односно илирски) од
хрватског језика чинили су то на основу филолошких критерија. Јан Колар је
те разлике брисао на основу идеала о словенској узајамности. Последице тог
његовог идеализма биле су посве практичне. Језик који је дотле, за славистич-
ки свет, био само српски, постајао је и српски и хрватски.“
Колар је тврдио да постоје четири словенска народа: Руси, Пољаци, Че-
си и Илири, а у Илире би спадали Срби, Хрвати, Крањци и Бугари. Преводи-
лац Коларове књиге „О књижевној узајамности ... славјанског народа“ (Бео-
град, 1845.) Димитрије Теодоровић је у свом преводу Коларов термин илирски
замењивао речју српски: „... Учени и изображени Славјанин другога реда нека
се и у мања наречија и поднаречија упушта, као, на пр. у руском наречију са
малоруским, у србском (код Колара илирском, прим Н.К.) са Хорватским,
Вендским и Бугарским,...''(1849:8-9). Превод Коларовог текста у „Даници
Илирској“ (1836:29, стр. 115) гласи: „Славјанин учении и изображении на дру-
гом ступају стојећи нека се упушћа и до поднаречјах ко на пример у руском
наречју до малоруског; у илирском до сербског, хорватског, крањског и бугар-
ског...“ Према Милосављевићу Колар је имао намеру да обједињавањем, а ти-
ме и смањивањем броја језика повећа комуникативност међу словенским јези-
цима, како би се књига објављена на једном наречју могла читати на целом
словенском подручју.7
Коларова словенска узајамност и његово „илирство“ били су идеали-
стичко-романтичарски засновани, односно били су „плод добрих намера“, те
их као такве ваља и посматрати, а из „узајамности“ црпити оно што може да-
нас бити примењиво – једна од тих ствари је ревитализација српско-словачких
књижевних веза.
Од свих набројаних термина односно идејних или идејно-политичких
уверења словенска узајамност нам се чини најпримеренија данашњем времену.
Наравно, данашња словенска узајамност мора, у односу на Коларову, бити ре-
дефинисани. Она треба да очува националну самобитност словенских народа,
а с друге стране да омогући приближавање словенских народа једних други-
ма.
На крају XX века сви словенски народи имају своје државе, али ни једна
од њих нема словенску препознатљивост. Од словенских карактеристика
углавном имају своје националне, словенске језике, али ништа више од тога. У
државно-политичком смислу су републике грађана, а у духовно-културном за-
једнице у којима влада образац модерно-масовне културе западног типа, тако
да немају своје препознатљивости. Између нпр. Чешке и Словеније, с једне
стране, и Немачке, с друге, у културном смислу не постоје неке разлике, па је
чак, с позиције глобализма, пожељно да се оне потпуно пониште.
Данас је ситуација наизглед и тежа него век и по раније „кад су постоја-
ле само три слободне и независне словенске државе, – велика Русија, мала Ср-
бија и малена Црна Гора“ – каже Ристо Ковијанић и додаје: „Туђи језици ши-
рили су се наметањем, а негдје и грубом силом. ... У Варшави, Будишину, Пра-
гу, Љубљани и Загребу много се говорило њемачки; у Братислави, Ужгороду и
Новом Саду говорило се много мађарски; у Скопљу много турски, а у нашим
приморским градовима много италијански. У потчињеним словенским земља-
ма народни језик је сузбијан, прогоњен и гушен. Отуда је у крајевима слабијег
народног отпора, нарочито на периферијама појединих народних цјелина, од-
нарођавање било тада у пуном јеку. Изузев Црне Горе и новоослобођене Срби-
је, то се спроводило на цијелом словенском подручју од Балтичког до Егејског
и од Црног до Јадранског мора. ... Пригушити језик значи пригушити народ,
сломити језик – и сломљен је народни дух, уништити језик – и уништен је на-
род.''8
Тиме што је везана за духовно-културну сферу „словенска узајамност“,
односно данашње словенско заједништво, има шансу да се поново успостави
као пожељан вредносни идеал за оне словенске народе који верују да будућ-
ност не лежи у западноевропској униформности, већ у словенској, помало
„анархичној“, различитости која је њена diferentia specifica. За неке је то недо-
статак, али ако погледамо даље, можда и није јер – историја нас учи да без ди-
вергентности нема опстанка, нити будућности.
У време Шафарика, Колара, Штура, Вука, Његоша, руских и осталих
словенских слависта словенска узајамност се огледала и у писању прогласа –
Шафариков „Проглас Словацима“ (Словенима) из 1817, и у Вуковом сакупља-
њу народних песама из 1814, изради речника народних језика, оснивању наци-
оналних културних удружења, студирању у словенским градовима, у блиским,
честим и јаким културним везама, материјалној помоћи, размени књига и писа-
ма итд. О везама и утицајима Ковијанић каже: „Под утицајем Вукових Српских
народних пјесама, Колар и Шафарик су, заједно са својим школским другом
Јаном Бенедикти-Блахославом, још у Братислави добили идеју за скупљање и
издавање словачких народних песама, чијa ће се прва збирка појавити 1823. го-
дине (Световне песме словачког народа)“.9
Цео деветнаести век је био испуњен словенском узајамношћу, а резулта-
ти су били више него добри: ударени су и учвршћени темељи многим научним
дисциплинама и културно-научним институцијама (историји књижевности код
Срба – Шафарик, Матици српској, словачкој и чешкој, академијама наука код
Срба, Словака и Хрвата, гимназијама - Карловачка и Новосадска, итд.).
О класичном примеру словенског пријатељства говори нам Ристо Кови-
јанић у тексту „У духу Колара, Шафарика и Штура“, 1939. године. Ковијанић
каже: „Najradšej ukazujeme na klasicky priklad bratstva a spojenectva slavneho srbskeho
cara Dušana a slavneho českeho kral'a Karola IV., 'otca vlasti', ktory pisal Dušanovi
takto: 'Nammilši brat! My sme vo svojej kral'ovskej hodnosti blizki a ešte viac
nas sbližuje naš vzajomny slovansky jazyk, ... a vznešenost' toho jedneho šl'achetneho
jazyka z Milosti Božej ako št'astne znamenie tvori v nas rovnake citenie' ...“ 10
О идеји словенског заједништва данас, и потреби међусобног превође-
ња књижевних дела говорио је, још пре тридесет година Ристо Ковијанић:
„Словачка је у односу на стање до 1918, направила огромни напредак у духов-
ном, материјалном и сваком другом погледу. Развили су велику научну, књи-
жевну и књижевно преводилачку дјелатност. Ми смо у завидном положају у
погледу њиховог интересовања за нас, за нашу књижевност и културу. Преве-
ли су многа дјела наших писаца, али ми, на жалост, изузев Словенаца, готово
ништа не преводимо из њихове књижевности. На Универзитету Коменског, у
Академији, Савезу књижевника и библиотекама имају доста зналаца српскохр-
ватског језика. Међу њима је и група Словака из Војводине: А. Сирацки, бив-
ши предсједник Академије, М. Топољски, бивши ректор Универзитета, др
Клатик и др Ј. Сирацки, Врбацки, Чаплович, Чајак ... Активни су и угледни
слависти, професори универзитета и научни радници Станислав, Пишут, Пау-
лини, Тобик, Ондруш, Бунчак, Фридецки, Хома, Амбруш, Бртањ, Котван итд.
Све су то наши велики пријатељи“.11 Ово је заиста импозантан број словачких
научника, чији је рад узидан у здање словенске узајамности и грађење српско-
словачких књижевних веза.
Идеја словенског заједништва, упркос многим препрекама, није ап-
страктна одредница, јер су словенске везе и данас присутне: славистички кон-
греси и сарадња слависта, филмски и музички фестивали словенских и право-
славних земаља, међусобне посете фолклорних друштава (најизразитије из
Украјине, Словачке и Србије), посете црквених хорова, сарадња српских и ру-
ских интелектуалаца. Најмања је сарадња у области књиге, јер се веома мало
међусобно преводи, а то је једна од најважнијих области. Али ипак сва врата за
оживљавање словенске узајамности нису затворена.
Сарадња и словенска узајамност коју су Срби и Словаци, и међу њима
најумнији Вук, Његош и Бранко, с једне стране и с друге, Шафарик, Колар и
Штур, остваривали у првој половини деветнаестог века, може да буде прави
оријентир, али и добар путоказ како данас ваља остваривати духовно-културну
сарадњу између наших народа, како не бисмо завршили у западној духовној
пустопољини.

Serbian-Slavic Togetherness
A motif for writing this work is founded on our belief that today is very present
a need for defining a culture in Yugoslavia as a Serbian national culture, and then a
need for establishing a Slavic unity. The state of current spiritual disorientation of our
people results from the fact that there is no autochthonism of the Serbian national
culture in the 20th century and its defining as a paradigm, but there is a Yugoslav
culture, made as a politically abstract idea and a mechanical unity of various cultures:
western, orientally Turkish, middle European, or even more specific, Serbian,
Croatian, Slovenian, etc. To avoid this situation, it is necessary to make spiritual
orientiers, for a man as well as for a nation. Studying one’s own cultural history and
its revalorization according to the constant axiological parameters and morally
humanistic principles contributes to the setting of these spiritual orientiers.
We believe that the starting thesis of this work on the need of reaffirmation of
the Slavic unity, and especially of establishing Serbian-Slovakian literary and cultural
connections is substantially supported by the example of Risto Kovijanic’s work and
life
Believing that studying cultural connections among the nations is a contribution
to the act of seeing yourself in others and others in yourself in order to achieve
“selfknowing” of a man and a nation, and so to avoid everlasting self-centredness,
once more we recommend you the work of a humble man from Kotor and a devoted
research worker of the Serbian literary history, Risto Kovijanić.