|
Vladimir Maričić |
London
|
SLOVENSKA
GERMANIJA |
O knjizi REX GERMANORUM, POPULUS SCLAVORUM dr Ive Vukčevića
koja u srpskom izdanju izlazi pod naslovom Slovenska Germanija beogradskog izdavača
„Pešić i sinovi“.
*
Dr. Ivo Vukčević je jedan od akademika koji su poput mnogih
drugih iz srpskih
zemlja i dijaspore čekali svoj trenutak slobode posle kojeg je mogao da se bavi
onim istraživanjima koja su od vitalnog značaja za srpski narod. Iz perspektive
Amerikanca čiji su roditelji došli iz „starih krajeva“, on je mogao da posmatra
kako
je, prema njegovim rečima: „Slovenstvo pod napadom na svakom zamislivom nivou.
Čovek mora da primeti da i na najvišim nivoima anglo-američkog akademizma
postoje namerni pokušaji da se pomuti i otruje diskusija o štokavskom, da se
ignorišu
Dobrovski, Kolar, Šafarik, i još važniji Kopitar, Miklošić i Jagić, sa namerom
da
se kreira mit o Vukovom veliko-srpskom naklonu.“ (Iz pisma prijatelju, 2007)
Dodao bih da je druga velika prepreka dubljem proučavanju slovenske istorije
i kulture perpetuiranje Kantovih odrednica o proučavanju istorije prema kojima
samo grčku i rimsku civilizaciju treba obrađivati dok ostale civilizacije imaju
samo
epizodne uloge i da istoriju treba pisati imajući na umu buduće građansko društvo.
Zanimljivo bi bilo kad bi uporedili broj naučnih radova na globalnom nivou koji
obrađuju
antičku Grčku sa brojem koji obrađuju antičku Slaviju, (neki bi čak rekli, da
antička Slavija nije ni postojala), videla bi se ogromna disproprocija koja
zavisi od
stepena bogatstva i siromaštva raznih univerziteta, jer za veliku većinu naučnih
radova
potrebna je institucionalna i novčana pomoć. Dr. Ivo Vukčević je tek kao penzioner
Asocijacije američkih univerziteta od svoje 62. godine uložio vreme i novac
u
istraživanja koja se tiču srbistike (Serbian studies). Dotle, kao doktor političkih
nauka
Njujorškog univerziteta, radi kao predavač i naučnik na nekoliko američkih univerziteta
i koledža iz oblasti ekomonske analize i predviđanja.
Poreklo današnjeg preuveličanog straha od proučavanja slovenske prošlosti,
a time i srpske, treba tražiti u devetnaestom veku kada su svetske evropske
imperije
strahovale da centralnoevropski državotvorni projekti neće uspeti da ostvare
nacionalnu
hegemoniju u državama koje su se stvarale po ugledu na francusku naciju.
Multietnički sastav nemačkih i italijanskih državica je bio objektivna prepreka
nacionalnim
projektima. Kada je 1818. godine Pavle Solarić objavio svoje delo o uticaju
slovenskog jezika na „rimski“ tj. na latinski jezik, on nije bio shvaćen ili
je bio ignorisan.
Kada je Jan Kolar 1856. objavio svoje najznačanije lingvističko delo „Staroi-
talija slavjanska“ na 800 strana (koje će uskoro biti objavljeno u ovoj seriji),
ono je
nedvosmisleno bilo ignorisano do dana današnjeg, a on je stekao reputaciju „neobjektivnog“
naučnika. Od tada pa do danas zapadni akademici i muzejske postavke
obavezno koriste termin „misterija“ u relaciji prema italskim civilizacijama,
a naročito
prema etrurskoj civilizaciji. Nemački akademik tog doba Teodor Momsen je našao
za shodno da objavi pamflet na engleskom u kojem tvrdi da nije vredno proučavati
predrimsku kulturu jer u njoj „nećemo naći ništa relevantno za nas.“ Interesantno
je da ni jedno drugo njegovo delo iz ogromnog opusa nije prevedeno na engleski.
Njegovo prejudiciranje istrživanja je nepirmeren „naučni“ gest. Što se nas Slovena
tiče možda će upravo proučavnje predgrčke i predrimske civilizacije obnoviti
razumevanje
sopstvene prošlosti.
Strah od sveslovenstva je širio jedan drugi nemački mislilac i aktivista od
značaja, nama dobro poznati, Karl Marx. On je napisao u New York Daily Tribuneu
(5. maj 1855.): „Onog momenta kad se Austrija konačno opredeli za Zapad, ili
kad se otvoreno suprostavi Rusiji, Aleksandar II će sebe proglasiti za vođu
Sveslavenskog
pokreta, i promeniće svoju titulu Cara svih Rusa u titulu Cara svih Slovena...
Onda će se postaviti pitanje ko će da komanduje celom Evropom? Slovenska
rasa dugo podeljena unutrašnjim suparništvom, odgurnuta ka istoku od strane
Nemaca,
podjarmljena delimično Turcima, Nemcima, Mađarima, brzo bi ujedinila svoje
grane. Posle 1815. godine postepenim rastom sveslovenstva, ova rasa bi prvi
put
proglasila rat uz nož protiv rimsko-keltskih i germanskih rasa koje su do sada
vladale
kontinentom. Sveslovenstvo nije pokret koji stremi nacionalnoj samostalnosti,
to
je pokret koji bi vladajući Evropom išao ka rasturanju onog što je hiljadugodišnja
istorija stvorila, i koji bi morao da zbriše sa mape Mađarsku, Tursku i veliki
deo Nemačke.“
Anglo-američkoj masonskoj oligarhiji, kojoj je Marx usmeravao svoje
spoljno-političke komentare kao vladajućoj eliti, bilo je potrebno da zna „ko
vlada
Evropom,“ jer se spremala unifikacija Italije takođe pod masonskim vođstvom.
Jasno
je da je agitacija protiv Slovena bila u svrsi očuvanja Zapada kao dominantne
civilizacije.
Marx, u ovom slučaju kao novinar i agitator, u svom sledećem članku piše:
„Srpski ustanak 1805. godine i grčki 1821. su manje više podsticani ruskim zlatom
i ruskim uticajem, i gde god su se turske paše pobunile protiv centralne vlasti,
ruske intrige i ruski novac nije nedostajao, i kada su unutrašnja turska pitanja
sasvim
zbunila zapadne diplomate, koji nisu znali više o tom pitanju no o čoveku na
mesecu,
tada je rat obnarodovan, ruska vojska je krenula ka Balkanu, i deo po deo otomanskog
carstva je rascepljivan.“ U istom pismu on, u stvari, ubeđuje američku elitu
da Rusi koriste potlačene narode unutar Turske radi sopstvenih teritorijalnih
ambicija.
Čitajući ovo, imamo doživljaj već viđenog: devedesetih godina 20. veka Zapad
staje na stranu rimokatolika i muslimana na Balkanu, diplomate su opet navodno
zatečene i zbunjene nepoznavanjem okolnosti. Svo mešanje Zapada, zajedno sa
pratećim kobnim posledicama za Slovene na Blakanu, opravdano je jer Zapad oseća
da treba pokazati islamskom svetu svoje prijateljstvo. Važno je uočiti da slovenski
svet više ne postoji kao jedinstvena činjenica. Još sredinom 17. veka katolički
opat
Juraj Križanič je upozoravao ruskog cara da će podela između katolika i pravoslavaca
stvoriti nepremostiv razdor u Slaviji. Taj razdor će stvarno biti korišćen u
20. veku
na Zapadu kao argument za otcepljenje Hrvata i drugih slovenskih naroda od Jugoslavije.
Hrvatski nacionalisti su uspeli upornim radom da izopšte Srbe iz katoličke
crkve, jer u njoj danas nema Srba katolika. Na taj način su hrvatski nacionalni
programeri
prešli samu Rimokatoličku crkvu, kako je to izvanredno primetio dr Petar
Milosavljević, jedan od naših umnih obnovitelja srbistike kao naučne oblasti
koja je
takođe nestala pod ekspanzijom hrvatskog nacionalizma putem pretapanja u srbokroatistiku
– da bi se na kraju de facto pretvorila u kroatistiku.
Ali kao što tek danas posle mnogo vekova možemo čitati o kulturnom nasleđu
Slovena u srcu Evrope, tako se možemo nadati da će se obnoviti znanje o Srbima
u vremenu koje dolazi. Dr Ivo Vučković se svrstao među pionire srbistike i od
srca
se nadamo da će i njegova sledeća dela naći put do stare tj. prastare domovine.
Knjiga Starogermanija Slavjanska u svom originalnom izadanju na engleskom
jeziku ima 624. stranice. Njen podnaslov je: „Ispitivanja o poreklu i ranoj
istoriji
Srba/Slovena Sarmatije, Germanije i Ilirije“. Knjiga je štampana u Los Anđelesu
u izdanju samog pisca Ive Vukčevića, a napisana je kao kolekcija činjenica pronađenih
u najraznovrsnijim izvorima, ali ponajpre u nemačkim izvorima. Sardži 23. mape,
81. ilustraciju, 43. inskripcije sa stećaka, sadrži i rečnik od 450 indoiranskih
reči
sličnih srpskim rečima, analizira vinčansko pismo, razmatra poreklo bosanke
srednjovekovne
države na osnovu građe iz tog toba. Od nemačkih izvora koristi one
srednjovekovne kao što spisi Fredegarius-a, Geographus Bavarus-a i Helmold od
Bosau-a, potvrđujući postojanje germansko-srpskih kraljevina Soraborum, Obodrituorum,
Luticiorum i Rugianorum, i vladara Bogisava, Draška, Kneza Jakše, Milogosta,
Pribislava, Rastislava, Slavomira i Višeslava. Najčešće se poziva na savremene
stručnjake nemačke srbistike ili sorbistike E. Eichler-a i J. Herrmann-a. Polemiše
sa
H. Kunstmann-ovim radovima o evropskom Urheimatu germanskih Slovena. Ispituje
istorijske dokaze koje potvrđuju tezu M. Klinge-a o baltičkoslovenskom poreklu
starih Rusa (in Slaviam, Rugian/Rusi vocitatam). Dokumentuje ulogu baltičkih
Slovena
u invaziji Engleske. U prilogu se nalazi i bibliografija sa preko 2000. izvornih
radova.
U septembru 2007. godine.