„Када је коначно дошло до тога да се бира између хљеба и језика, ми се
опредјељујемо за језик. Због тога ћемо бити избрисани са платних спискова
црногорског Министарства просвјете, али, можда, уписани у некакве много ва-
жније и трајније именике“.

Ово су завршне реченице мог обраћања грађанима, на трибини Трећи
час српског језика, одржаној 2. септембра 2004. године у Никшићу, на којој
смо, нас девет професора српског језика из четири никшићке средње школе
(касније нам се прикључило још 17 колега других струка и један професор
српског језика из Херцег Новог), објавили да се, у знак протеста због преиме-
новања српског језика у матерњи – српски, црногорски, бошњачки, хрватски)
у црногорском школству, повлачимо из наставе све док се та одлука не проми-
јени.
Све режимске телевизијске и радио станице, сви његови штампани ме-
дији, поту-рачи прича по чаршијама и кафанама, међу њима и немали број на-
ших бивших колега, све се то сјутрадан дигло да нас оцрни и прикаже плаће-
ницима опозиционих странака и митрополита Амфилохија (Риста Радовића –
како су га они тада, у својој разуларености, ословљавали).
Никшић је град са великим бројем средњошколаца – има их близу 4000,
основаца је бар двапут више. Двије најбројније школе налазе се на супротним
крајевима града, па негдје између један поподне, када се завршава прва, и два,
када почиње друга смјена у тим школама, сва се та младеж нађе у центру варо-
ши. Набујала младост хоће да се покаже, посебно за лијепих дана, почетком
септембра, док је још непотиштена школским бригама и непогурена под тере-
том књига, којих је из године у годину, како расту плате у издавачким заводи-
ма, све више и све су обимније.
Управо у то вријеме, са пољопривредног добра „Капино поље“ узлијеће
авион који служи за запрашивање усјева пестицидима и дератизацију сметли-
шта и, кружећи над градом, септембра 2004, у служби Министарства просвје-
те, запрашује никшићке ђаке против њихових професора, бакарићцидима о тзв.
црногорском језику овјереним, ништа мање него именом Ива Андрића!
Истовремено, у полицијској станици професоре саслушавају, по пријави
министра просвјете, због наводне завјере против државе и подривања уставног
поретка.
Уз то министар поручује како ће помоћу нове реформисане школе за де-
сет година створити новог човјека у Црној Гори, а његов помоћник да никоме
не пада на памет да мијења име српског језика, него да су у питању само нека
демократска рјешења усклађена са препорукама Европске заједнице. Додуше,
не заборавља (не смета му) да припомене како је он некада говорио српскохр-
ватским, па српским, па сад црногорским и да ту нема ништа чудно.
(Тих дана се у Црној Гори заиста десило логопедско чудо: сви службе-
ници Министарства просвјете и Завода за школство, сви директори школа и
њихови помоћници, сви посланици владајућих странака, сви уредници режим-
ских телевизија и новина, проговорили су тада први пут својим матерњим цр-
ногорским језиком!)
Биће упамћена и изјава директора никшићке Гимназије, у једној тв. еми-
сији, да не зна којим језиком говоре његови синови који студирају у Београду.
У некој анкети, на питање чега се највише плашите, прије петнаест го-
дина, на првом мјесту се нашао одговор: болести и смрти најдраже особе.
Међутим, прије неколико година, на исто питање, одговор је био: губитка по-
сла!
Једне вечери, у вријеме када се пожар протеста озбиљно проширио про-
винцијом Превалитаном, у Дневнику државне телевизије, појавио се Pontifex
Montenegrinus:
„Немилосрно примијенити закон!“ – рекао је и – окренуо палац надоље.
Након тога – само нас је 27 било спремно да крочи „на штицу“.
Нуђено нам је, додуше, и да одустанемо.
Као у причи, коју нам је, када сам био у четвртом или петом разреду
основне школе, наставница српског језика тражила да научимо напамет. (Није-
сам сигуран да се и у садашњим црногорским читанкама налази та прича, још
мање – и да је данашњи ђаци уче напамет.) Она, у нешто скраћеној верзији,
гласи:
Везир ће с прозора: „Ђуља, ево ти барјак царски да ми носиш пред војском
на Дрекаловиће!“ И спусти барјак с прозора низа зид. Ђуља ће везиру: „Честити
пашо, не допушта ми част да дижем твој барјак на моју браћу!“ Везир спушти
конопац покрај барјака говорећи: „Узми, Ђуља, барјак пред војском, али коно-
пац на грло!“ Ђуља: „Помози Боже, хоћу конопац на грло, а не барјак на Куче!“
Пење се на штицу, која је за вјешала начињена. Висећи, барјак окрену иза себе,
а конопац на грло намаче. Везир: „Још једном, Ђуља, вељу: узми барјак царски,
да ти не мичу штицу испод ногу!“ Ђуља: „Сам ћу ја, пашо, маћи штицу, да се не
муче твоји Турци. Око тога Ђуља изговори ово: „Остављам на аманет мога сва-
кога Дрекаловића, а ја умирем за њих весело“. Рече му издајник Пунан Дедин,
Ораовац, подругљиво: „На чију кућу врана прди, Ћуља?“ Ћуља одговори: „Да-
нас на моју, а сјутра ће на твоју Пунане!“ Па тресну ногама у штицу, те је превр-
ну.
И – више се за нас нијесу занимали. Препустили су судовима да нас до-
крајче.
Још увијек траје то мацарење.
Првих дана застао би на улици (кући су нам само изузетни долазили) да
се поздрави с нама понеко од наших бивших колега (неки – кад би нас угледа-
ли, брже-боље би се погнуте главе стуштили у најближу продавницу или јед-
ноставно – прешли на другу страну улице), и онако, зачуђени, као пред луди-
ма, сви су нам постављали иста питања:
„Шта сте учинили? Како сте се могли одрећи посла?“
„А, замислите чега су се све одрекли Св. Сава и Св. Симеон?“ – одгова-
рао сам им, а они би тек онда разрогачили очи.
Други су ишли чак дотле да су нас оптуживали како смо направили
услугу режиму, јер смо школе препустили тзв. „дукљанима“ (сами себе, изгле-
да, нијесу рачунали ни у шта), а ја сам им одговарао:
„Реците исто кнезу Лазару и Милошу Обилићу. Они су утекли на небо,
а народ препустили Агарјанима“.
Тако сам се бранио, у муци, од бивших колега, који су схватили да је
Исмена главни јунак Софоклове трагедије, а не Антигона.
Ми, данас, често у међусобним разговорима (понекад и јавно), кажемо
да смо пуштени низ воду, да нијесмо имали подршку и да смо, напокон, оста-
ли сами, што је углавном тачно. Међутим, имали смо подршку.
Подржали су нас: Одсјек за српски језик и књижевност Филозофског
факултета у Никшићу (данас, већ не би, јер су се ствари тамо драстично про-
мијениле), Одбор за стандардизацију српског језика, Матица Српска, САНУ,
група руководилаца катедри Филолошког факултета у Београду, Универзи-
тет из Косовске Митровице, Културно-просветна заједница Србије, која нам
је додијелила и изузетну Вукову награду, Друштво педагога Србије, такође нам
додијелило Вукову плакету, владика Јоаникије, митрополит Амфилохије, вла-
дика Јован, Удружење књижевника Републике Српске, учесници Дучићевих ве-
чери поезије, учеснници Ћоровићевих сусрета из Билеће, „Двери Србске“ из
Београда, низ невладиних организација из Црне Горе, Србије, Републике Срп-
ске, Културно-просветно друштво „Св. Сава“ из Канаде, велики број наших
најзнаменитијих књижевника, научника и стваралаца, посебно скоро сви по-
знати лингвисти са наших простора, као и други појединци, и та подршка и
дан данас траје у виду њихове сарадње у нашем часопису Слово.
[Он и опстаје захваљујући тој сарадњи, као и помоћи честитих поједи-
наца, међу њима и неких колега (жао ми је што не могу навести имена оних
који то из оправданих разлога не желе, али Бог зна), који нам купују и пласи-
рају часопис, организују његове промоције, по црногорским градовима, Бео-
граду, итд. Морамо посебно истаћи помоћ коју нам је око штампања, у по-
сљедње вријеме, пружило Српско народно вијеће Црне Горе, као и, раније,
владика будимљанско-никшићки Јоаникије и владика диоклијски Јован. Тако-
ђе, морам нагласити помоћ коју нам у виду праћења нашег рада пружају Радио
Светигора, Дан, Свевиђе, Вечерње Новости, Политика, па, у почетку, и РТВ
Београд. Исто тако, морам нагласити да, иако се ради о једином гласилу на
овом простору чији је смисао постојања чување имена српског језика у Црној
Гори, а у њему сарађују најпознатија стваралачка имена са цијелог српског го-
ворног подручја, иза нашег часописа, досад изашло 14 бројева, није материјал-
но стала ниједна установа српска, ни колико да се плати штампање!]
Додуше, о нашем проблему се, бар да је мени познато, никада нијесу из-
јаснили: Удружење књижевника Црне Горе (осим Подружнице за Подгорицу
и Даниловград), Удружење књижевника Србије, Црногорска академија наука,
као ни Вукова задужбина – њена централа у Београду и одјељење у Црној Го-
ри.
Поред бројних писама разним домаћим и иностраним институција,
обраћања и саопштења, наш Актив се (да бисмо имали какав-такав правни ле-
гитимитет који би нам омогуђио иступе у јавности, 23. августа смо формирали
и регистровали НВО Актив професора српског језика, и ја сам изабран за
предсједника) тих првих мјесеци бавио организовањем књижевних вечери и
трибина на којима су, осим књижевника, учествовали знаменити лингвисти:
Милош Ковачевић, Предраг Пипер, Бранислав Брборић, Михаило Шћепано-
вић, Јелица Стојановић, Драга Бојовић, Миодраг Јовановић, Драгана Керкез,
затим професори са Филозофског факултета из Никшића: Милош Вукићевић,
Радојка Вукчевић, Лидија Томић, Горан Радоњић, Драго Перовић, Борис Бра-
јовић итд. Изузетно предавање о језику одржао је и Митрополит Амфилохије.
Ипак, најзначајнија манифестација коју смо организовали, 3. и 4. децем-
бра 2004, био је Сабор под називом Одбрана имена српског језика а на коме је
учествовало преко 150 интелектуалаца, од чега 50 универзитетских наставни-
ка. Између осталих, лингвисти: Драгољуб Петровић, Мато Пижурица, Радоје
Симић, Михаило Шћепановић, Јелица Стојановић, Драга Бојовић, универзи-
тетски професори, математичари: Момо Ушћумлић и Павле Миличић, са Уни-
верзитета Црне Горе: Радојка Вукчевић, Богољуб Шијаковић, Владимир Пе-
шић, Владимир Јовићевић, у име Матице Српске проф. Јован Делић, у име
Удружења књижевника Републике Српске Зоран Костић, у име Општине Вр-
бас пјесник Мирослав Алексић, затим митрополит Амфилохије, владика Јоа-
никије и владика Јован, па књижевници: Жарко Команин, Милутин Мићовић,
Благоје Баковић, Драгиша Маџгаљ, Момир Војводић, Ранко Јововић итд., пре-
дуго би, ипак, било да све набројим, нека ми непоменути опросте.
Сви су они, разумије се, дошли у Никшић о свом трошку и конаку.
Богат ручак за све учеснике, у знак подршке и помоћи, припремило је
сестринство манастира Св. Лука у Жупи Никшићкој.
То је био и наш најуспјешнији продор у јавност. Осим београдских ме-
дија и ТВ Републике Српске, која је припремила једночасовну емисију, скуп су,
како-тако, морали пропратити и црногорски медији. Усвојена је и декларација,
а сва излагања су штампана у другом броју нашег билтена Распеће језика срп-
скога.
Многи кажу, име службеног језика је и раније мијењано, почевши од
Видовданског устава 1921. (српско-хрватско-словеначки) до 1954. српскохр-
ватски, хрватскосрпски итд. Тачно, и то је претходило овоме данас, али то су
била политичка, такође ненаучна, рјешења мотивисана историјском заблудом
о заједништву и пропала су. А пропала рјешења су, ваљда, докази како не тре-
ба, а не како треба радити.
Међутим, ово што се данас ради у Црној Гори је нешто посебно. Прије
свега, није мотивисано тежњом ка заједништву него напротив – подјелама, нај-
тежим и најболнијим – унутар породице. (Нема породице данас овдје, која није
подијељена и национално, и вјерски, и језички.) У питању је, у ствари, шови-
нистички културно-државни пројекат о стварању новог идентитета Црне Горе,
заснованом на историјском, културном и духовном фалсификату, већ уграђен
у нови школски систем и нови устав који је ових дана усвојен, и који је, поти-
рањем српског, и афирмацијом тзв. црногорског, бошњачког и хрватског јези-
ка у Црној Гори, овјерио све злочине учињене над српским народом током 20.
вијека на балканском простору.
Најава министра просвјете, 2004. да ће кроз нову реформисану школу
за десет година створити новог човјека у Црној Гори, а коју је касније покушао
закамуфлирати (то се тада још скривало), увелико се остварује!
Мајстори, фалсификатори, раде неуморно, под строгим надзором глав-
ног пројектанта, који сигурно не станује у Црној Гори. То најбоље показују но-
ви наставни програми за тзв. матерњи језик, књижевност и историју и њима
одговарајући уџбеници. Њихова научна неутемељеност и нестручност, а по-
себно тенденција обесмишљавања највиших духовних, естетских и моралних
вриједности, увоћењем у наставу безначајних књижевних дјела провинцијског
и локал-шовинистичког карактера, афирмацијом исфрустрираних књижевних
импровизатора, наметањем псеудокултуре и псеудодуховности, незапамћен је
атак на науку, на школу и образовни систем, који пријети њиховој потпуној
деградацији и урушавању. Рецимо, већ је написан уџбеник из језика за гимна-
зије у коме стоји да је Мирослављево јеванћеље писано тзв. зетском редакцијом
старословенског језика! Већ двије године се пише и Историја црногорске књи-
жевности у чије темеље се, по скорашњој изјави њеног аутора професора
Слободана Калезића, уграђује главни фалсификат Љетопис попа Дукљаљнина,
али и Мирослављево јеванћеље! (О фалсификатима у уџбеницима историје
професор Александар Стаматовић је написао књигу, издавач Српско народно
вијеће, Подгорица, 2007.)
То је оно што смо ми препознали у преименовању наставног предмета
Српски језик и књижевност 2004, и чему нијесмо хтијели да служимо!
Моја реченица о бирању између хљеба и језика, с почетка овога текста,
на то се односила. Просто речено: ми смо, одбијањем да изводимо наставу тзв.
матерњег језика, одбили да лажући туђу – својој дјеци хљеб зарађујемо, изда-
јући и своју професију, и свој народ и сами себе!
Свака друга интерпретација (или тражење других мотива) нашег по-
ступка, ма од кога долазила, нетачна је.
Данас, након три године, тумарам беспослен никшићким улицама, и
сводим рачун: наша радна мјеста запосјели су наши бивши ученици – доказ
колико смо ми били лоши професори, а име српског језика, брише се не само
из школских дневника него и из устава црногорског. Анкете разних Владиних
пропагатора показују у основи тачан податак – све се више грађана Црне Горе
опредјељује за тзв. црногорски језик. Српски цури – као пијесак у пјешчани-
ку...
Ја и моја супруга смо заборавили како се држи час, и како изгледа при-
мати плату, подмиривати рачуне, ићи у трговину, купити ципеле.., бити при-
кључен на државни апарат за дисање..., планирати нешто макар за сјутрадан...
Наша мала Анђела, која је, чим је проходала, кренула у протестне шет-
ње и на митинге, ускоро пуни пет година, али не иде у забавиште. Нема ни по-
требе, а то се и плаћа.
Догодине ће у школу, реформисану - да учи црногорски језик, и да је Св.
Сава (наша Крсна слава), пред чијом иконом већ сама, у први сумрак, пали
кандило, био окупатор и злотвор над њеним монтенегро прецима.
Троје старије дјеце, све чешће негодују, и све нас мање разумију...
Међутим, ја не вјерујем да су уставне формулације (како многи мисле у
Црној Гори), осуда на нестајање. Доћи ће вријеме кад ће се име српског језика,
са политичког пазаришта и страначких тезги, вратити у простор културе – на-
уке и стваралаштва. И када ће он, са својим десетовјековним културним на-
сљеђем и неисцрпним стваралачким потенцијалом са десетомилионског говор-
ног подручја, неминовно, сву ту провинцијску и малограђанску, локал-шови-
нистичку и помодарску, субкултуралну мутљавину, отплавити.
Јер – не може се ријека кроз дудук натјерати, ма какво му име давали.
А то што се језик Вуков и Његошев тамо, засад, неће звати својим име-
ном, то не значи да се тиме и свака прича о њему завршава. Није се он звао
својим именом ни у Аустроугарској царевини, па то није спријечило Србе ( а
они су се тамо смјели звати само наметнутим песудонимом – Илири), да на ње-
му стварају и пишу, покрећу новине и штампају своје најзначајније књиге, и да
од аустријске престонице направе центар српске културе и књижевности, и то
када нијесу имали ниједну своју слободну државу!
Уставна евиденције није једина потврда постојања неког народа, него су
то његове културне институције и његово стваралаштво, као израз његове уну-
трашње снаге, духовног оптимизма и спремности на постојање.
Наш часопис Слово, који се у почетку звао Распеће језика српскога, за-
четак је једне такве институције.