Разбијање Југославије означило је истовремено и распад сербокроати-стике
као дисциплине која је била у њеним темељима. На почетку обнове србистике,
дисциплине којој су ударили темеље Вук и Шафарик, потребно је по-ново
дефинисати основне појмове који се тичу српског језика, српске књижев-ности
и српске и словенске саборности.
А. СРПСКИ ЈЕЗИК
1. Одређење језика
Родоначелници славистике Добровски, Копитар и Шафарик сматрали су да
сви Словени говоре једним језиком, али да поједини словенски народи
гово-ре различитим наречјима. Српски језик су идентификовали са штокавским
на-речјем. Са штокавским наречјем су српски језик идентификовали и родоначел-ници
србистике Доситеј и Вук. Вук је српски језик јасно разликовао од блиских
наречја чакавског и кајкавског којим говоре Хрвати. Он никако није пристајао
на употребу двочланог назива за српски језик (српски или хрватски, српскохрватски).
За српске лингвисте, који поштују властиту националну и славистичку
традицију, српски језик може да буде оно што је и за родоначел-нике
србистике и славистике био: штокавско наречје.
2. Одређење популације која говори српским језиком
Људи који говоре једним језиком, и чији су преци говорили тим јези-ком,
чине један народ. Тај принцип важи за све европске народе: Немце, Фран-цузе,
Русе, Пољаке, Словаке, Шиптаре и друге. Такав став је уграђен и у Књи-жевни
договор групе филолога који је потписан у Бечу 1850. и који се попу-ларно
зове Бечки договор. То је договор о једном језику који чини основ једне
књижевности једног народа. Мада тај народ није именован, он је ипак
јасно одређен. Тај народ чини популација која говори штокавским језиком.
У време потписивања Бечког договора популацију која говори штокавским
наречјем чинили су њени делови који су се различито називали: Срби,
далеко најбројнији, затим: Илири, Дубровчани, Далматинци, Славонци,
Босанци, Буњевци, Шокци, Турци и Хрвати. Од тада до данас делови популације
која говори што-кавским наречјем мењали су националну свест, па и називе
свог језика, али је-зик битније нису мењали. У језичком и етничком погледу
та популација и да-нас чини једну природну заједницу ма колико политички
била подељена.
Популација која говори штокавским језиком постојала је и пре примања
хришћанства. После раскола међу хришћанима она се поделила на православце
и католике, односно на припаднике разних секти од којих су најбројнији
били богумили. Од 15. века добар део те популације се исламизирао. У
најновије време, током владавине комунизма, знатан део те популације
постао је атеистички.
Различита верска припадност није нека специфичност популације која говори
штокавским језиком. У некој мери слична је ситуација и код других европских
народа. Али је подела штокавске популације по основи вере на три народа:
на Србе (православци), Хрвате (римокатолици) и Муслимане непри-родна
и наметнута је из политичких разлога. Она је непримерена европским критеријумима
и не би је требало прихватити као трајно решење.
Делови штокавске језичке и етничке заједнице, ма како се верски и по-литички
одређивали, немају никакав стварни интерес да буду језички и етнич-ки
дубоко подељени а камо ли супротстављени једни другима. Њихов је трајни
и најдубљи интерес да бар комуницирају на језику који их повезује и
који представља најдубљу основу њиховог етничког бића.
3. Одређивање назива језика и популације која њим говори
Сви народи у нашем окружењу интегрисали су се на основу језика по правилу
тако што су прихватили једно име за језик и за народ. Са штокавцима
то није било тако. Крајем 18. и у првој половини 19. века употребљавали
су се разни називи за језик којим говори штокавска популација: српски,
илирски, словински, далматински, босански, славонски, хрватски. Име
српског језика протезало се на најбројнији део популације. Природно
би било да се то име протегло и на целу популацију, као што се десило
и код других народа, погото-во зато што су други називи били локални,
турско име употребљавало се пот-пуно неадекватно, а хрватско име се
односило само на незнатан проценат те популације. У процес природне
интеграције умешали су се, међутим, политич-ки интереси с тезом да штокавци
заједно са чакавцима и кајкавцима чине једну етничку и језичку популацију
Хрвато-Срба (Јагићева формулација, 1864) и да та популација има један
народни језик: српскохрватски, односно хрватски или српски. После се
та неприродна политичка заједница политичким и образов-ним системима
поделила најпре на две заједнице (Срби и Хрвати), па на три (издвојени
су из српског корпуса у Титовој Југославији Црногорци) па најзад на
четири (признати су као нација нешто касније и Муслимани). Пошто је
што-кавска језичко-етничка заједница тако подељена на четири дела, јавила
се те-жња да се од једног језика направе четири: српски, хрватски, бошњачки
и цр-ногорски.
Српски филолози у погледу штокавске језичке и етничке заједнице тре-ба
да имају став који је имао Вук Караџић: да је та језичко-етничка заједница
једна, упркос политичким поделама и разним називима који су важили и
који и данас важе и да она треба да има један назив за свој језик.
Аргументи да би требало језик те заједнице називати српским су: Срби
се, као народ, помињу код Птоломеја и Плинија већ у првом веку нове
ере (а поједини научници доказују њихово постојање и далеко раније).
Хрвати се пр-ви пут помињу у 9. веку; Црногорци су, као нација, признати
1945. а Муслима-ни 1967. Хрвати, сем тога имају свој језик (чакавски
и кајкавски), а штокавски су преузели од Вука тек у 19. веку. По мерилима
која важе за друге европске народе било би природно да се тај језик
назива српским.
Српски филолози не могу да очекују да ће се одмах, и на разним страна-ма,
српско име за тај језик прихватити. И у прошлости је било научне неко-ректности
у употреби имена тога језика. Рјечник хрватског језика Броза и Иве-ковића
(1901), на пример, прављен је на материјалу само српских писаца (Ву-ка,
Даничића, Његоша, Милићевића) па му је ипак дато непримерено име, хр-ватско.
Али српски филолози могу да очекују да ће у свету бити довољно на-учника
који ће временом све више прихватити њихове аргументе. Најгоре што могу
да учине јесте: да и даље иду за антивуковском стратегијом паралелног
цепања и назива језика и популације која њим говори.
4. Дијалекти и варијанте српског језика
Вук је, још од Писменице српског језика (1814), спознао да међу срп-ским
народним говорима има три “наречја” (његов израз за дијалекте): екав-ско,
ијекавско, икавско, тј. источно, јужно, западно. Настојао је отада,
уз изве-сна колебања, да се за књижевни језик узме ијекавско наречје,
али није спорио ни могућност ни право да се као књижевни језик употребљавају
и друга два наречја (само ако се то чини доследно): један од његових
најближих сарадни-ка, Новосађанин Ђуро Даничић, писао је ијекавицом,
а Славонац Бранко Ради-чевић екавицом. Таква пракса се одржава све до
данас.
Са становишта теорије раслојавања језика и дијалекти су варијанте ра-слојеног
народног језика, као што и у књижевном језику, или у стандардном језику,
мора да има мноштво варијаната: сваки сталеж, свака професија, има своју
варијанту језика, свој говорни жанр, па и појединац се од појединца
раз-ликује варијантом језика који употребљава.
Научно је неодржива теза да се Вуково “јужно, херцеговачко” наречје
прогласи за западну, а поготово за хрватску варијанту, па даље и за
хрватски језик. Такво научно неодрживо настојање одвија се на чисту
српску штету, свеједно како се оправдавало. Српски лингвисти који то
становиште заступају не би требало да имају озбиљнију подршку.
5. Српска писма
Срби су, током своје историје, употребљавали неколико писама: глаго-љицу,
ћирилицу, латиницу, арабицу. По томе што су користили више писама, Срби
нису били изузетак међу другим народима. Два од тих писама, глагољи-ца
и арабица, нису се одржала. Ћирилица и латиница се данас у пракси готово
равноправно употребљавају.
Највећи реформатор српског језика и писма, Вук Караџић, приказао је
у Српском рјечнику 1818. и српску ћирилицу (коју употребљавају Срби
право-славци) и српску латиницу (коју употребљавају Срби риморкатолици).
Затим је настојао да та два писма уједначи тако да сваком слову једног
писма одгова-ра слово другог писма по узору на немачку готицу и латиницу.
Он је, међутим, успео само да реформише српску ћирилицу, али не и српску
латиницу. Срби су временом прихватили хрватску латиницу (коју је Гај
реформисао на основу че-шке латинице). Завршну реформу латинице, као
заједничког писма за Србе и Хрвате, учинио је Ђуро Даничић. Од слова
које је он предложио у праксу је уведено слово ђ место гј. Нема никаквог
разлога да Срби данас напусте једно од своја два писма. Могу једино
да прихвате став да извесно првенство има ћи-рилица као писмо којим,
по традицији, пише већина српске популације.
Б. СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ
1. Одређење српске књижевности
Српска књижевност је, у географском смислу, део светске, европске, балканске
књижевности; у етно-језичком смислу она је део словенске, јужно-словенске,
југословенске књижевности.
Највећи део српске књижевности писан је на српском језику: на старо-српском
(старословенском, српскословенском, славеносрпском) или на ново-српском.
Писци који су по пореклу били Срби писали су на грчком, латин-ском,
руском, италијанском, немачком, мађарском, француском, енглеском, шпанском,
румунском и на другим језицима. Самим тиме они могу да чине део корпуса
српске књижевности, али истовремено и других књижевности. На српском
језику писали су и писци по пореклу Грци, Бугари, Хрвати, Јевреји и
дру-ги. И ти писци чине природну везу српске и других књижевности. Отуда,
са је-зичке стране, границе између српске и других књижевности нити
јесу нити мо-гу да буду строго омеђене. Везе између српске и других
књижевности не би требало да служе расколу, већ повезивању са другим
народима, а такве везе треба да буду учвршћиване на научној основи и
са племенитим циљевима.
2. Делови српске књижевности
Вук Караџић, Јован Суботић, Стојан Новаковић, Тихомир Остојић, Па-вле
Поповић, Јован Скерлић, практично сви значајни историчари српске књи-жевности
до Другог светског рата, сматрали су да српска књижевност има ова четири
саставна дела: 1. народну књижевност, 2. стару (средњевековну књи-жевност),
3. средњу књижевност (тј. покрајинске књижевности средњег доба од којих
је најзначајнија дубровачка) и 4. нову књижевност. Таква деоба срп-ске
књижевности, односно њена периодизација, практикована је све до после
Другог светског рата. Природно је што садашњи историчари српске књижев-ности
исту материју периодизирају на други начин, према стилским критерији-ма,
у складу са светским стандардима у овој области. Али таква савремена
пе-риодизација не би требало да умањује корпус српске књижевности.
3. Разграничење српске од хрватске и других јужнословенских књижевности
У време делотворности југословенске идеје, а посебно у време формира-ња
прве и друге Југославије, на делу је била идеја илираца, Штросмајера
и Ја-гића, да Срби и Хрвати чине један народ и да им је књижевност заједничка.
У том периоду Хрвати су прихватили српски језик за свој књижевни језик,
а Срби хрватску латиницу за своје писмо. Отуда су проблеми разграничења
српске и хрватске књижевности остали велики и бројни. Они се, међутим,
могу решити на основу неколико принципијелних ставова:
а) Треба разликовати српску књижевност од књижевности српског језика.
Све што је написано штокавски може се сматрати књижевношћу српског језика.
б) Све што је написано штокавски до појаве илирског покрета, односно
до усмерене кроатизације католичке популације српског језика, може се
сматрати српском књижевношћу. Тако су српску књижевност, традиционално,
сматрали водећи српски филолози, али и најистакнутији слависти све до
најно-вијих времена. Не постоје никакви научни разлози да се српски
филолози да-нас према тој националној традицији односе другачије. (Ствар
је Хрвата и дру-гих како ће се према истом проблему односити).
в) Народна поезија, и народна књижевност уопште, створена на српском
језику, део је српске књижевности. Та књижевност је настала по правилу
пре него што је знатан део штокаваца католичке вероисповести кроатизиран.
У српској народној књижевности готово да нема примера подела хришћана
на православне и римокатолике. Творевине муслимана на српском језику
разликују се донекле по мотивима, тачки гледишта па и по језичком изразу
од тво-ревина хришћана, али се оне с правом, као и у прошлости, могу
третирати као творевине етничких Срба муслиманске вероисповести.
г) Хрватској књижевности припада оно што је писано на кајкавском и чакавском
језику. Хрватској књижевности припада и оно што је писано на срп-ском
језику, а чији су аутори по осећању Хрвати или су се везивали за хрватску
националну традицију. Српски писци који су деловали у хрватској књи-жевности,
или хрватски писци у српској, објективно припадају и једној и другој
књижевности у мери њиховог деловања и присуства. Исти принцип треба
да важи и за писце припаднике других народа.
В. О СРПСКОЈ САБОРНОСТИ
Саборност је стари српски израз, хришћанске провенијенције, који зна-чи
окупљање у заједницу (примарно заједништво у Христу). На таквој сабор-ности
радио је Свети Сава, најзначајнији православни духовник свога времена,
изданак династије Немањића у којој је било и више римокатолика. На таквој
саборности радили су и творци модерне српске нације Доситеј и Вук. Најлеп-ши
пример позива на српску саборност дао је у свом Колу Бранко Радичевић
који је у коло српске слоге позивао: Банаћане, Бачване, Сремце, Славонце,
Хрваћане, Босанце, Херцеговце, Далматинце, Црногорце, Ере, Србијанце.
Српска саборност данас, ако се има у виду њено практично остварење на
основу дубоког духовног значења, означава сложене процесе окупљања Срба
и њихове комуникације са другима.
1. У првом реду српска саборност подразумева темељно духовно једин-ство
људи који себе сматрају Србима било у којим државама или деловима света
живели.
2. У другом реду српска саборност означава духовно зближавање или бар
отворену комуникацију међу људима којима је српски језик матерњи, од-носно
чији су преци говорили српским језиком (без обзира како га звали), па
су, дакле, истог корена са Србима а не зову себе Србима већ се зову
Буњевци, Црногорци, Далматинци, Бошњаци, Муслимани, Турци, Шокци или
Хрвати.
3. У трећем реду то је пријатељство и међусобно духовно богаћење са
народима који су Србима етнички блиски, као што су јужнословенски народи
(Македонци, Бугари, Хрвати, Словенци), или други словенски народи: Руси,
Украјинци, Русини, Белоруси, односно Словаци, Чеси, Пољаци, Лужички
Срби.
4. У четвртом реду то је испомагање и сарадња са народима са којима
Срби вековима живе измешани, на истим географским подручјима, често
у истим државама, изложени међусобним комуникационим процесима, дакле
са: Грцима, Румунима, Мађарима, Шиптарима, Турцима.
5. У петом реду је српска интеграција и комуникација са осталим европ-ским
народима, са којима су, кроз историју, остварили или остварују много
за-једничког, а затим и са ваневропским народима.
Идеја српске саборности, на основама србистике, подразумева да је свет
у којем живимо полицентричан свет, да један од таквих центара чини српски
народ, и да Срби, као и други народи, треба да се духовно (и другачије)
инте-гришу и да успоставе равноправну и корисну сарадњу међу собом и
са други-ма. У духу тих циљева потребно је преобразити постојеће националне
инсти-туције и оспособити их за остваривање тих задатака.
(Србистика/Serbica, Приштина, 1998/1)
